Лирика вечног тренутка

На мојој стази према Истеру има једно Дивот-Дрво које увек морам да поздравим.

И, не само да га поздравим, но, морам и да разговарам с њим.

То Дивот-Дрво старо је, можда, триста лета.

Највеће је, најмоћније и најстарије Дрво овамо на левој обали Истера, а у мојему крају.

Поздрављам Дивот-Дрво, поздрављам сва ина дрвета; поздрављам лабудове, галебове, гавранове, чапље, вране, фазане, препелице, патке, свраке и орлове рибаре.

Све њих виђам и срећем на својој стази према Истеру.

Сви су они моји, и свима њима подједнако припадам.

Природа се не посматрама физичким очима, већ очима и чулима Душе.

Природа је у нама, а оно што видимо у спољноме свету, то је само наша унутарња слика.

Ми смо звездана и божанска раса.

Тога морамо да се присетимо, и да призовемо тај божански светлосни запис.

Морамо поново да призовемо своје Богове и Богиње, морамо да обновимо Завет с њима, морамо да живимо у Заједници с њима.

Наши Богови и наше Богиње морају поново да нас воде, чувају и штите.

Ми не припадамо дивљим земаљским расама; ми смо виша звездана и божанска раса.

Ми смо раса биљоједа, и ми никада не бејасмо месоједи; никада ми нисмо били палео-ловци; ми смо у древности чували и штитили животиње од дивљих хорди месоједа.

Били смо ратници и ратнице Светлости.

Поседовали смо божанска знања, умећа и вештине, тако да су нас све дивље земаљске расе доживљавале као богове.

Нисмо користили копља, лук и стреле, већ смо бивали заштићени Перуновим убитачним муњама, Перуновим и Свароговим огњеним кочијама, ракетама и вијовима.

Нама је тешко у то да поверујемо, јер су кроз многе векове, кроз силне нараштаје мењали нашу Свест, мењали наш Ум, мењали наш унутарњи светлосни Програм и, на концу, успели су на свим пољима да нас  поробе, да нас убеде, да смо нижа земаљска раса, да смо раса гмизаваца и пузаваца.

Али, пренимо се, присетимо се, призовимо наше Богове и Богиње и, све ће нам, намах, бити јасно: ко смо, чији смо, и одакле смо!

Наши ће Богови и Богиње преузети сву бригу о нама, па, ако буде требало, пронаћи ће нам и Нову Земљу у неком од сазвежђа, у неком од звезданих јата, онако како су то и у Древности чинили.

Ми смо се селили кроз многе светове, кроз многа сазвежђа и звездана јата, селили смо се и путовали Васељеном вођени својим Боговима и Богињама, а тако ће и у будућности бити.

Ова Планета Земља је само једно од станишта наших на бескрајним и вечним пропутовањима нашим.

Јер, Створитељ је нама поверио Васељену која нема ни почетка ни свршетка, а у Васељени има свега у изобиљу.

Ослободимо се рептилских мађија, лажних учења и сазнања, и повежимо се са својим Боговима и Богињама који ће нас увести у Вечна Знања и у Вечан Живот.

Наши Богови и Богиње желе, заиста, истински, да и ми будемо попут њих, да се ослободимо свих земаљских страхова и брига!

Иза Невидљивог Сунца

простиру се бескрајна

пространства Љубави и Милости

у којима обитавају

божанска бића

чија Светлост обасјава

наше тајновите унутарње светове.

У Најмањем видети Највеће,

и у Највећем препознати Најмање;

 Бога настанити у своје срце,

и срце своје у Бога сместити –

тада ћеш схватити

ко си уистини.

Препусти се:

да те Љубав,

да те Милост,

да Те Светлост,

да те Лепота

води према Извору Вечнога Живота,

према Богу Живоме,

према Великом Духу Стварања.

Јер,

само онда када се препустиш:

Љубави,

Милости,

Светлости

и Лепоти,

твој живот ће, гле!

бити са Највишим Смислом.

Лирика вечног тренутка

У дубокој тишини осећам дубину светова, дубину Вечности.

Тишина има исцељујуће дејство.

Тишина и шутња васкрсавају.

Сваког дана ми умиремо и васкрасавамо, сваког часа и сваког трена изнова се рађамо и умиремо, умиремо и снова васкрсавамо.

Такав је Закон Васељене, такав је Закон Стварања.

Живим за Лепоту над лепотама, каже ми Владан Пантелић, и само ме Лепота спасава.

Нисам више у свету сенки и утвара, већ у далеким световима Божанске Дивоте над дивотама, у далеким световима Љубави и Лепоте, у далеким и најудаљенијим световима с ону страну сазвежђа и сунаца, с ону страну звезданих јата.

У дубокој тишини осећам дубину светова, дубину Вечности.

Лирика вечног тренутка

Следи свој унутарњи глас, путуј својим унутарњим путем – не буди бесловестан!

Поштуј законе Природе, поштуј законе Васељене, поштуј Божји Закон.

Учи се од мачке да тихујеш, сневаш и медитираш.

Ниједно биће на Земљи не уме тако савршено да тихује и медитира као мачка.

Када бисмо ми знали и умели да сневамо, тихујемо и медитирамо попут мачке, живели бисмо у овоме свету најмање триста лета.

Човек бива савршен тек онда кад изиђе из својега ума и уђе у Божји Ум, кад изиђе из своје тескобне, скврчене и скучене љуштуре и уђе у неограничено и вечно Божје Биће.

Следи свој унутарњи глас, путуј својим унутарњим путем – не буди бесловестан!

Лирика вечног тренутка

Подсети ме,

Соко са Велебита,

на једну дивотну

праискону

ведсрбску реч.

То је реч Светлопис.

За Поезију и Лирику

нема лепше речи,

будући да су Поезија и Лирика

Светлописи Душе!

Јер,

све што се Светлошћу пише,

то и јесте Светлопис.

Светлост Песникове Душе

исијава Светлопис –

Поезију и Лирику –

што се оваплоћује

у Биће Светлости.

Лирика вечног тренутка

Ново доба захтева од нас, да стварамо нове медије у Светлости, медије у којима ћемо објављивати вести и објаве из Света Духа Стварања.

Нама је Велики Дух Стварања, преко Божанске Душе чије име је Никола Тесла, подарио сва ова чудесна и божанска помагала, звана интернет и космонет, да бисмо били посве слободна бића, те да бисмо, у складу са својим духовним бићем, обликовали своје светлосне медије преко којих ћемо стварати нове светове усаглашене и усаображене са Вишим божанским световима.

Заиста, ми уопште више не зависимо од демонских медија које осмишљавају и уређују човеколики гмазови.

С тим медијима је заувек завршена свака наша прича!