Дођоше људи неки
и на ћошковима пољане
побадаше колце на све четири стране.
Ту ће бити тај основац
за наш будући мали дворац.
Ископаше темеље од пола метра
и по обичају жртвоваше петла.
Пршти крв на све стране
вековно огњиште ту да остане.
.
Док се темељ гради
Размишљах, коју воћку да садим.
Купих трешњу крупну и сочну
посадих је на леву страну бочну.
Расла је трешња, расла су деца
у Њу се клели као у Свеца.
На њој се свакога дана
љуљала два малишана.
.
Dођоше нека зла времена
кућа на пола завршена.
Моја су плећа још нејака,
а уз градњу и два мала ђака.
У таквом се стању
баца коцка на цену мању.
Разгласих на сва звона:
„На продају кућа са два плафона.“
.
Дође један гастарбајтер стари
и својом се имовином поче да хвали.
Ману се за џеп и штос извади
испружих руку ал` ме син повуче.
„Мама! Да ли си ти од јуче?!
Је л` нећу више смети
на нашу трешњу се попети?“
Како сметнух тако с ума
нашу трешњу, нашег свеца.
Зар да ме прокуну моја деца?
Суза низ образ се скотрља.
Ту се ја тргнем:
Опростите, погодбу желим да оповргнем.
.
Оста наш дворац и наша Трешња
освајаше се на њој врхови Монт Евереста.
Уз цвркут птица кафе сам пила
расним се плодом сладила.
.
Једног дана одох преко океана
одморе сјајне проводих испод крошње бајне.
.
После двадесетшест лета
синова порука тужна и мала.
„Трешња је пала.“

Фото: Дрво трешња; Википедија

Свако има неки тајни свет у себи. Свет за који не зна нико или само ретки који су успели да уђу унутра. Сваки човек на овом свету има свој тајни свет. Свет у ком се крије од света. Свет у ком живе све његове туге и радости. Свет у ком су сакривени сви снови и наде. Свет у ком су шћућурене све наше глупости и лудости. Свет у ком живе све наше досаде и изгубљено време. Величанствен, диван, тајни свет. Милијарде светова на овом свету. Понекад залутамо у тим световима. Изгубимо се. Пронађемо се. Живимо у својим малим световима. Делимо радости и туге. Затварамо врата за некога. А некоме их широм отварамо. Звездане капије између светова. Капије што нас спајају и раздвајају. Показујемо своје светове. Кријемо се у својим световима. Животињаримо у својим световима. Живимо у својим световима. Да…

Из романа ПУТОВАЊА Зорица Зоја Младеновић

Фото: Капија; Википедија

Пратим те
Сливам се у бразде
Корака твојих
Зар не видиш?
.
Имамо малу реку…
Само те молим
Не прави ми бране
Језеро је лепо
Али тужно и усамљено
.
Волим да се крећем
Да поскакујем и жуборим…
Не смируј ме
Море ће ме смирити…

Фото: Фототека Србског Журнала

Заплови сад Световима мојим,
Отворила сам своја врата Тајни,
Прођи горе, доле, свуд и спази Тачку
Сјајносану, где секу се све Праве Криве!
Ту застани!

И знај, да тек Врата има
По Световима мојим безкрајним,
Забрављена чекају, да осмелиш се,
Кренеш!

О, Ратника је душа љубовпитна,
Ено опрема се, креће у највећи Лов,
Већ чује Куцањ Срца свога,
Пред Скок и Вук заврши свој Зов!

Фото: Фототека Србског Журнала

Запевале сенице и врапци

Срећан Божић, млади православци!

.

И сва друга децо, без разлике

што славите друкчије празнике!

.

Нек вам срећа увек гошћа буде

да стасате у честите људе!

.

Припремите секире и санке

да идемо на шумске пропланке

да сечемо најлепше Бадњаке!

.

Сунце се још не пење на церић

нека свако обуче џемперић!

.

Фото- нет страница Храна за бебе

Приредила Верица Стојиљковић

Вртларко моја књиго истинита
Ноћас садимо цвеће на плафону
Силина безбриге даће нам моћи
Да са-градимо висећу цветницу
.
И виле ће нам понудити помоћ
Виле свилокосе чистунке простора
Наша цветница призваће богове
И богиње косих љубичастих ока
.
Нас двоје трооких добићемо крила
Ти од богова мудрих ја од богиња
И ходаћемо лако бар-а-бар са њима
Дрво смо живота које дуби на глави
.
Дрво стреми Сунцу човек Сопству
Унутарњим видом гледаћемо небо
И љуљати биљоберко на космоталасу
Упарени срцем за-једно све можемо

Фото: Башта ВП у Тијању

Хеј животе,
Испуни ми жељу, пријатељ ми буди
Дај направи само мало мјеста
Грле ми се неки драги људи
–
Хеј животе,
Не жури, не бјежи, не суди
Хеј луцкасти, само мало мјеста
Грле ми се неки драги људи.
.
Хеј животе,
Мало се потруди
Зар важније нешто може бити
Грле ми се моји драги људи.

Фото: Живи живот; Википедија

Знам људе што живе слично мандрагори.
Без стабла, нису дрво, не расту увис.
У корену су, кореном расту наниже,
у обличје биљке закључани.
Знам их. Излазе каткад невидљиви
пред зору кад песници и певачи поспе.
Преваре окрутне чуваре
и пролазе кроз тајне двери.
Мимо затворених капија проносе
ружино дрво и бели хлеб за псе.
Скри-вају се иза живица и дрвећа,
пребирају по небеским струнама и
евају сами пре првих птица.
Иза тишине, дивљи, лутају за својом сенком.
Знају да читају звезде и реч коју држиш у устима.
У дослуху су са речима.
Из грла им не излећу као птице и не ударају у прозор.
Свакој знају семе и време моћи.
Познају им крхкост на лудом
језику, у дебелом уву и танкој памети.
Зато се не играју њима
на панађурима. Радије ћуте.
Неко ме ослови: песниче. Зазор ми.
Пред вратима Храма уписујем:
Приклонити се смерно.
Не спомињати име Песниково узалуд.
Због оних који отћуташе своје песме.

Фото: Мандрагора; Википедија

Сумња ме није победила
Умешао си прсте
Знала сам да ћу те срести
Кад-тад
.
Нисам знала како и где
Како ћеш изгледати
Ни шта ћу те питати

Само ми ти можеш рећи
Када и где
Престаје лутање…

Фото: Сумњивко; Википедија

Древна исцветава шума у јутро мекано, снено.
Још сребри се траг месеца,
Вила са облака га испраћа.
И чује се већ и песма птица, дарује цвеће
И гране и лишће разбуђеног дрвећа.
И љуби се корење храстова и бреза,
Јасика и липа,борова и јела,
И сјаји се земља водама, зашумелим потоцима.
Устају и мрави, поздрављају зуј пчелица.
Устај и ти драги, ено чује се бат
Праисконих твојих коњаника!.

Фото: Фб страница – Birds and Nature