У априлу, у априлу
развигорац преде свилу.
.
Младо сунце ваздан жари
воћке, пуне чудног свраба.
А месец сву ноћ у бари
диригује хором жаба.
.
Развигорци у априлу
преду мирис као свилу.

Фото: Амстердам у априлу; Википедија

Свуда уходе. Прате твоју
изложност другојачењу.
.
Овде ссу само привиди стварни
и затрпавају околиш;
и ни у чему се не можеш препознати
см са кривицом
о којој ништа не знаш.
.
Чувају те достављачи тајне
с Аргусовим очима, проничу
у намере бега из сличности
и осујећују могућност
сусрета са собом.
.
Свуда уходе. Прате како
самоме себи измичеш.

Фото: Уходе; Википедија

Умирала сам у постељици
наручена од ближњих
на дан домовинске нагодбе
са сваком несрећом и клети.
.
“Ова ће наменска драга
са жртвоване овце кидати месо
четврт китаре да зготови
новчић да задоби
вишњем у злобу
и да после на икону
мозаик ставља и мач правде
за лице своје умируће.
Нека се поштеди сакаћења
очи јој не дирајте снене
и врат нељубљени
не украшавајте.“
.
Вика присутних имала је моћ
кад јато птица свило се над гроб
од тела мог правили су јазбине
за прилике ондашње
све док није приступио један
вукући за собом блудницу из Тира
и свог знамења хвалу присутних,
Симон је то био – скитница
тад је пред свима покушао
тело моје да реконструише
приповедајући о Фаусту, о чудеса,
за отелотворену је стубове
од мене саставио.
И врат не видеше, нити лице
окупљена младеж и старци вечити
само пепео покупише
и госпу другу по реду доведоше.

Фото: Гавран; Википедија

Тада рече богаташ: Говори нам о Давању.

А он одврати:
Дајете само мрвичак ако дајете од богатства свога
Кад од себе дајете, истински дајете.
Јер што је ваше богатство него ствари које чувате и пазите из страха да вам сутра не затребају?

А сутра, што ће сутра донијети преопрезноме псу који закопава кости у неутрту пијеску док ходочаснике прати до светога града?

И што је страх од нужде него нужда сама? Није ли жен, које се страшите док вам се извор прелијева, неутажива?

Има их који дају мрвичак од многога што имају – и дају то да би их други препознали, и њихова скривена жеља обезвренује њихове дарове.

А има их који имају мало и све дају.

То су вјерници живота и дарежљивости живота, и њихова шкриња никад није празна.

Има их који дају с радошћу, и та је радост њима награда.

Има их који дају с боли, и та је бол њихово крштење.

Има их који дају не упознавши боли давања, нити траже радости, нити дају опомињући се врлине;

Они дају као што у долини мрча шири миомирис у простор.

Рукама таквих говори Бог, и на њихове се очи смијеши на земљу.

Добро је дати кад тко моли, али је боље дати незамољен, разумијевањем;

И човјеку широке руке већа је радост наћи онога тко ће примити него само давање.

Фото: Халил Џубран; Википедија

Буди поздрављен, ти који играш на звуке свирале.
Слатке су твоје усне, заносна твоја коса.
.
Жене Брађанске ошамућене су њима
И хтеле би да заиграју с тобом.
.
Минђуше скидају с ушију властелинских
Носе круну од паунових пера.
.
Мира је заробљена јер, како спојити
Душу робиње са душом господара.

Фото: Бог Шива Играч; Википедија

061
Све је то, гле!
Само један Живот

Без почетка
И без свршетка

062
Ма где год били,
Увек ћемо
Заједно бити!

063
Господару свих светова!
Ти једини знаш
Зашто си нас створио;
Теби верујемо,
И у Тебе се уздамо!

064
Ти си пречиста
Бела Светлост
У језгру Суштаства
Мојега вечног

065
Љубав је најчистији драгуљ
Предивотне Беле Светлости
И највиши Безоблични Облик
Појавно-непојавног Знања

066
Кула-завојница
Пречисте унутарње
Светлости Духа

067
Човечанска раса, гле!
Већ вековима ометана бива,
Од ниже расе људске.

068
Човечанска раса у Светлости,
И раса људска у Вештаству, –
Две расе које се никада
Прожети не могу!

069
Човечанска раса
И раса људска:
Две расе тако сличне,
А тако различне!

070
Кроз људску расу, гле,
Зло се спустило у свет!

071
Само човечанска раса, гле,
Чува Велику Мајку!

072
Човечанска раса – ствара;
Људска раса – разара!

073
Вера извире из пра-сећања,
Из једног давнашњег
Заборављеног знања,
Што је зраком
Духовног Сунца, гле!
У Књигу Живота
Уписано.

074
Колико овоја таме
Око сваког од нас!
Боже, да ли се
Још видимо?

075
Више је стварности
У песништву,
Него у свету овом
Од опсене!

076
Поезија ће исцелити
Душу света!

077
Љубав се рађа из поезије;
Поезија се рађа из љубави!

078
Уметност је виши ступањ
Стварности!

079
Све што сам
До сада чинио,
Као да нисам
Ни чинио!

080
Румено крило сутона
Над сетним пољем тишине

Фото: Фототека Србског Журнала

Широм отворених срца и очију
Гледам кроз прозор на снену улицу
Чекам да пројаше моја коњаница
На моћном белом Пегазу Крилану
Нећу трепнути да ми не промакне

Моја душо -где иде она а где идем ја?
Путеви нам се правоугло секу
Када бисте знали њену чаролију
Знали бисте снагу невезаности моје
И созерцали тишину вриштуће боли

И њен и мој пут су велики путеви
Већи од сто других што капије имају
Забацујем разум потражујем милост
Ходим жедан кроз прашуме и пустоши
Али усправан као мач осмице – правде

Тајинство путева само Бог разуме
Он је и скројио све светске кривине
Расушених очију гледим у облаке
Гуку саможивог отрова порађам из срца
Зашто не видим циљ а чисти су видици?

Дали хоћу да јој видим лице насмејано?
Или хоћу да јој видим леђа исправљена?
Испред мене зацвили бремено безпуће
Видим да сам ушао кроз капију без врата
Полетно и слободно одох кроз светове

Фото: Фототека Србског Журнала

Пупољак цвета, пупољак листа
Већ слуте да су небеса чиста,
Већ жмире у сунце које блиста:
Пупољак цвета, пупољак листа.
.
Пупољци трешње, пупољци шљиве,
Пупољци глога, пупови врбе,
Преко плотова гране се криве:
Од ране зоре пупољци сврбе.
.
Од раног јутра почињу птице
Гда кликћу, лудо, у светлости:
Куће радосно сунчају лице,
А старци греју старе кости.
.
Овде Сланкамен, овде Футог,
Овде Жупа, Топола, Раља:
Иза топлог, сувог и жутог
Зелено се, нежно помаља.
.
Свеједно што каткад захлади ноћу,
По собама се пећи не ложе,
Земља понавља: хоћу, хоћу…
А то што хоће она и може.
.
Пупољак цвета, пупољак листа
Кроз трпавице вире смрешкане.
Ваздух тутњи и сунце блиста
Баш као лане и преклане.

Фото: Април у Београду; Википедија

А негде у завичају оста само име
и љубав која може да се каже
песму ми најлепшу уништише риме
мртви под земљом ново сунце траже

између мене и песме завичај се скрио
и звери док ходим моје мисли следе
да ли сам мртав у живоме био
куда ли ће глава срце да поведе

Фото: Фототека Србског Журнала

Усред ноћи језди ривом
морски коњиц с модром гривом.
.
На њем седи, ко сан тиха,
девојчица из мог стиха.
.
Морске звезде и планктони
Сијају ко лампиони.
,
Светиљки се пчеле роје,
к’о украси с јелке твоје.
.
Сањај само, у сну пливај,
Причај с морем, мирно снивај,
.
нико у сан ући не сме,
док не пита писца песме.

Фото: Морски коњиц; Википедија