Category: All

Свети Николај Велимировић: Европа или свој народ


Да ли сте са Европом или са својим народом?

Ако кажете да сте са Европом онда се брзо лечите

да не би заразили свој народ.

Европски народи су под проклетством божијим

јер они нису више народи него јазавци,

двоноги мајмуни, зверови, а не људи…

Европски интелектуизирани човек

направио је уговор са ђаволом. Европа је јерес.

А ти Србијо, куда си пошла за Европом?

Ти никада ниси ишла њеним путем

и никада за њом.

Назад, на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш!

 

Advertisements

Верица Стојиљковић: Ливадо моја


Ливадо моја,

Ти што њега радосно дочекујеш,

пут цветовима својим му отвараш,

зујем умилно, љубављу му певаш!

.

Ливадо моја,

врата свог царства му широм отвараш,

и очима росним у очи његове гледаш,

из недра свог мирисе му, ко пољупце

шаљеш!

.

Ливадо,

Душо моја радосна, цветови моји

из срца никли, зујем запевали,

очи моје,  влатима трептавим те

загрлиле!

.

Ливадо,

Љубав песму запевала, птицама

проговорила!

Владан Пантелић: Басме – силнице од злодуха спасилице


За ову песму, сачињену од басми – силница, заслужан је мој деда Никола, уважени и Богу окренути ратник солунац. Он је, можда једини у Тијанији, у том времену, имао храбрости да око поноћи пролази поред Манитог вира, где су људи привиђали виле и друга ноћна створења. Деда је увек носио изрезбарен дренов штап и капу шајкачу којом је прекривао чело, у торбици је имао жуту меденицу са вола дешњака, а понекад је у левици имао и пушку једноцевку. Ходао је чврсто, смирено и лако, ума усмереног на врх темена, а ноћу је гледао испред ногу. Да онемоћа виле, вилане, криваке или караконџуле, ако су се купали у Манитом виру, или ако би му се нашли на путу и покушали да га зајашу, безгласно је шапутао:

Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони – моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.

Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам будан, али, нагнутог ума, спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.

Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста.

Нећу грке шептелије, волим крушке са крушке;
Ја сам лубеничар и знам да проценим човека; боље него воденичар.
Имам једног мочворца, он ми буди моћ Творца;
Ја сам из Тииијааања, смирујем ветрове и опречне светове.

Разграђујем тачку, да из ње изађу ватрени тигрови – а сваки личи на мачку;
У дослуху са циљем – бацам неиздрж, низдину и невид;
Звоним са стишјекњавим звоном са овна пред-водника;
Треће око ми је јуродиво и исијава кошчате зраке.

Ој, криваци, ви сте моји барјаци!
Ој, вилани, моји братани!
Ој, виле, вилице, моје сестрице!
Ој, оле, уле, караконџуле, правим лом – ииип аооом!!!

Знао је мој мудри и храбри деда Никола, и пренео их мени, још много басми- силница, које су могле потпуно да онемоћају све врсте разуларених ноћних сила, да одмах зауставе и одледе гавран црне градоносне облаке, да призову ласице и жутокљуне птице косовке, или да смире шарку и склупчају поскока.

Прича се да су га томе, још у раној младости, научили његови родитељи – отац Вујица и мајка Анка. Многокраки, малчице и зли језици, распрострли су другу причу по свој Тијанији, и она се, као чудница, потпуно одомаћила. По њој – силницама га је научила страшна, једноока, полуонострана, ноћна зверка –дрекало, у замену за живот и слободу, када га је мој деда Никола, једне глуве ноћи, на препад шчепао. Те ноћи деда је пекао ракију тијањицу од шљива рануша, у чувеном казану чучавцу. Када је преложио казан и распалио ватру, а била је дубока ноћ, уморан, мало је приспао. Тргао га је јаснозвон у глави који најављује опасност. Нечујно се подигао и примакао отпозади отвореном ложишту где је ватра мирно горела. Угледао је склупчано и заспало створење које је привукла ноћна ватра, а опио миомирис ракије тијањице, која је лечилица, храбрилица, снагодајница, а најбоља је на свем свету за прављење чудодејствујућих мелема. Деда Никола је снажно притиснуо створење, а једном руком је дохватио распаљено дрво из ватре и запретио:

У твоје око завртећу ужарени кочић
На челу ће ти остати рупа налик на лончић!

***

Сутрадан је моја баба Обренија закрпила његово исцепано одело и додатно му опрала ране на рукама и грудима са тијањицом. Обоје су мало више потегли из чутурице да отклоне накнадно пристигли страх. Била су то црвена чворновата времена. Пацолики мали људи, изникли из петокрака као отровне печурке, свашта су радили да понизе старе ратнике, посебно солунце и обилићевце. То су покушали и са мојим дедом. Тога дана деда се пред њима испрсио, разгрнуо кошуљу и показао на грудима три плавоцрвене зарасле бразде, потом промрмљао басму у себи и гледао их право у очи. Мале силеџије су се следили, потом немушто откравили и нетрагом отишли. Нисмо их касније видели као да су у земљу пропали.

А дрекало? Није се више ноћу чуо онај страшни урлик од кога су звониле шерпе и тепсије окачене о брвна, који је плашио децу и терао их да се шћућуре у крилима својих мајки или бака, и ледио људима крв у жилама. Појавио се сасма друкчији звук, милозвук, који је опустио људе и децу. Почели су да исчекују ноћ да би слушали нове одјеке. Нико није знао чија је то песма. Једни су причали да је дрекало променило свиралу у грлу, други су говорили да је то зов белих вукова који су се у то време појавили на брдима, а трећи су тврдили да се тако дозивају и тако причају беле веверице, које су, такође, први пут тада виђене у Тијанији. Свет је Лепота.

 

Ника – Никола Стојић: Шеће Јово лугом зеленијем


Шеће Јово лугом зеленијем.

“Лепи Јово, куд се лугом шећеш?“

“Ја сам пош’о тамо на ливаде.

На ливади ситно коло игра

ситно коло младих чобаница.

Коло води Милица девојка.

Најлепша је међу девојкама:

венац косе њену главу краси,

два образа – две руже румене,

црне очи – из њих ватра гори,

сјајни зуби – бели голубови.

Ја сам иш’о лугом цвеће брати,

Најлепше ћу баш Милици дати.“

*

Казивач: Перуника Броћић, село Гуча

*

 

 

 

Владан Пантелић: НикаНикола Стојић

.

Оче Јосифе, знамо:

Карађорђе је мислио о држави

и народној слободи

а ти о вери и души његовој.

Нека те Свети Прокопије

помене пред Господом

-пастира мудрог води

међу најзаслужније

. .

“Са Овчара и Каблара чобаница проговара“… Када педесет оркестара трубача у Гучи свира ову стару народну песму, земља се тресе, планине одјекују. Нема таквог звука ни у Рију на карневалу, ни у Њу Орлеансу, нигде нема!

Гучу је Ника из мртвих подигао. Трубу је Ника, као Победника,небу усмерио!

Ника је један од идејних твораца и организатора познатог Сабора трубача у Гучи.

Писац бројних књига, међу њима и песничких, и сакупљач народних изворних песама и умотворина.

Збирка: “Драгачевске изворне народне песме“   

Милорад Максимовић: Запарложена њива


Узео човек један имање од другог силом. Купио много коња и волова да оре и ради и вуче касније плодове тог имања. Уложио много. Платио најамника пуно. Сви радили са једним циљем. Време дошло за жетву и силник се смешкао себи у браду. Родила њива. Дала земљица рода богато.
.
Све се покупило, ставило у кола и превезло у амбаре. Продао све силник и узео злато. И тако наредних 20 година. Злата пуни сефови, дукат до дуката. Осилио се још више у тих 20 година и приграбио још земље. У једном тренутку имао је 4000 дуката чистог злата, поред осталог. Богатство га још силнијим учинило. Почео да граби остала имања и стоку свима. Нико га није зауставио.
.
 Туга у лицима мудрих га гледаше док једног јутра не свану један диван дан а пре њега рујна зора. Силник не устаде из кревета. Ништа није помогло. Звали лекаре одасвуд. Ни трунке наде. Прогласио реч да ће сувим златом платити излечење. И платио је. Али га не доби. До последњег златника је дао. Слуге престаше да раде јер не беше плате више. Земља се запарложи…
.
 Прођоше године а силник поста сенка човека. Споро је ходао улицама и насељеним местима тражећи мир. Нико га више није ни познавао сем неких гласина о њему. Зарастао у браду и немар. Једног летњег дана је стао после неколико сати ходања, да се одмори у сенци Храстова поред једне велике ливаде пуне цвећа. Одморио се.
.
Гледао живот како буја ливадом и како се боје преливају таласајућим морем траве и цветова. Изгубљен у мислима није ни чуо младог човека како му приђе са малим дететом.
.
 „Да ли си жедан стари? Имам и јабука мало ако би се освежио.“
.
 Није било одговора сем погледа росних очију. Препознао је у том младом човеку лик човека коме је отео њиву пре много година. Мислио је да не заслужује ништа од помоћи. Тишина… Млади човек га погледа и остави му две јабуке и воде и продужи даље са дететом.
.
 Старац добаци: „Ја сам твом оцу отео земљу! Не заслужујем ни залогај ове јабуке, ни гутљај ове воде!“ „Ја сам отео…Ја сам…“ Глас му се изгубио.
.
Није могао да говори од муке и бола. Млади човек му приђе. Његово дете му дода руку и стави његову шаку у своју малу.
.
 „Благодарим ти на свему. Ти си дакле узрок што се мој отац одселио одавде. Знаш, отишао је далеко одавде разочаран и тужан јер је мислио да је све готово. Али, после напорног рада и живота у другом месту, упознао је своју будућу жену и изродише мене и брата. Никада нам није лоше причао о никоме. Већ је једном споменуо да никада не би нашао жену свог живота и имао нас да му један човек није помогао. Сада знам да си то ти.“ – рече млади човек.
.
„Ја сам се овде вратио скоро са својим сином да му покажем где је његов деда одрастао и да осети ту лепоту. И ето срећем и тебе узрок наше среће“…
.
 Старац је занемео потпуно.
.
 После неколико минута је скупио снаге: „Али не разумеш, ја сам му отео наследство, садио, жњео, богатио се на његовом. Много сам се био обогатио али ме болест однела и све злато је пропало. Ја сам нико.“
.
.
 Млади човек погледа у страну у дивне ливаде, воћњаке и шуму са стране. Уздахну мирно… „Благослови се крију у непознатим људима, местима и догађајима. На почетку често делују као казна и смрт. Као када семе испадне из топлог окружења воћке на дрвету и оде у црну земљу. Хладно му је. Нема светла. Само је. Плаче али нико не хаје. И онда се оно бори да изађе из свега тога. И једног дана постане велики Храст или Трешња или ова јабука што ти дадох…“
.
 Старац не одговори. Гледао је и он у предео око себе. „Жив био мудри млади човече“ Млади човек је још мало гледао у даљину…затим се окренуо ка старцу… Старац је мирно лежао на трави. Његов дух је изашао… сахранили га у оближњем селу…
.
.
 А запарложена њива је дисала сада мирисима смиља, јабука, грожђа и нешто ближе шуми- мира… Син младог човека је упитао шта се то њима десило у претходних пар дана. Млади човек је само кратко уздахнуо и рекао…“Чудесни су путеви златоправа Творчевог, благодар је свуда али и нигде. Буди га достојан чистим срцем и бићем“.
.
 Дечак климну главом, загризе воћку и потрча кроз ливаду да стигне мирисе и беле лептире… 

 

Извор – Звезда Род

 

Драган Симовић: Љубав


Љубав је највећа тајна

Која превазилази

Сва знања, сва сазнања

Сва осећања

И сва умећа човекова.

И да цео свој живот

Посветимо Љубави,

Никада је до краја

Познали не бисмо.

Љубав све покреће,

Све васкрсава,

Све рађа и ствара,

Па ипак, она заувек остаје

Наша највећа тајна

У свим вековима,

У свим световима.

Словенка Марић: Како би добро било


Како би добро било

да се онако изненада распукне

једно блиставо дивље јутро,

и да се догоди нешто лудо смешно,

а ми случајно да се сретнемо,

па да се одметнемо

на неко зарадовано брдо.

.

И да се смејемо.

Ни речи паметне да се не сетимо,

да ништа не ћутиш,

горко да не певам.

Да говоримо старе бајалице,

трава да расте од очију,

да нас спопадну речи смејалице.

.

А после,

нек све буде како је свикло,

како нас стигло.

После нек расте у крви

оно светло-црно отровно биље

Не мари, прораста нас самоникло

и у главној ћелији боли исто.

.

Како би добро било

да ти радост у рукама

кад се сретнемо,

па међу птице да се одметнемо.

Да један дан будемо

онако чисти, светли и блиски,

бар један божји дан да се смејемо.

.

.

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА

Душица Милосављевић:Оклоп Душе


Рез велики као хируршки дуж Душе,

пукао је по средини

манифестовао се великом ватром,

тескобом у телу,

ватреној плими…

.

Болео је, годинама,

растао, а Мокош га крпила

нитима својим

да сачува ме у свету Јаве

све до сада!

.

Питах Богове Родне шта ћу без опне

Душа је отворена за све и сва

Кажу ми: „Ти си та!

Тело носиш у просторе све

у највише могуће димензије

и одатле делаш исконски на сад,

а све је сад, трен и оваплоћење

Душа познаје путеве њене!

.

Плашиш се рањавања, а немаш опну,

заштиту немаш за силе мрака,

не брини Богињо, сијај суштаством,

спала је са тебе заштита свака!

.

Покажи се ко си у Истини свима,

покажи како делује у теби силима,

на Јави се вини у радости до неба,

обасјај ову Јаву, оклоп ти не треба!“

Велика Томић: У капима травке


У мрсају травке

прстима раздвајам

девојачку траву,

кидајући листиће

на воли ме – не воли.

.

Сунчев зрак погледом

растопи сваки откидај.

Низ стабљику

капљице спирају корен.

.

Бушним рукама

захватим сваки осећај,

пљуснем лице –

воли ме – не воли?!

.

Пољубим лат и у ваздух

одувам удисај.