Category: All

Милана Јањичић: Само моје


Опасно је сањати широм отворених очију.

У том царству које је само моје,

не може се прићи.

Широм су отворене капије,

али без домашаја.

Ти стављаш руку на лице

и немаш храбрости да пређеш праг.

Ја сам област између добра и зла.

Планинска стаза којом корачају калуђери.

Показала сам ти их како пролазе

испод прозора моје кћери

са сјајем бисера и покретом ветра.

Само један мој зрак светлости

побио је све авети,

ја корачам у тријумфу

са потомством мојим безбројним.

Владан Пантелић: Милана Јањичић

Млада, лепа, енергетски снажна, песникиња Милана Јањичић, лагано се одомаћује на Србском Журналу. На овом електронском гласилу до сада су објављене три њене песме: Талисман, Добро дошао у моју земљу и Далеко, ко зна где.  О њеној првој збирци поезије -Талисман позитивно је и исцрпно писао наш познати песник Анђелко Заблаћански.

Милана је рођена у Врбасу пре двадесетак година. Основну школу и гимнаију је завршила у Србобрану, где сада и живи. Поезију је почела писати у гимназијским данима, стидљиво је песме држала за себе, као што се то скоро свима дешава на почетку, али је њено срце нашло начин да је отвори и ослободи њене песме.

Када сам прочитао три објављене песме, чак саму прву, јасно ми је било да имамо песникињу чудесних снова и сновиђења, радозналу, играчицу на киши која пада ка небу, која се вата у коло са ђаволом да би му рекла да је црн. Све време носи чудесни талисман, мистичне орнаменте, иде путем којим се ређе иде, и … гле чуда! налази оне о којима је некада сневала!

Ава Јустин Поповић: Богољубље


Шта је то богољубље? То значи: пренети срце своје к Богу, у Богга, сву душу своју пренети к Богу, сву мисао, сву снагу; вратити слику Божју Богу; вратити лик прволику, оно што је у теби Божје вратити Богу. Богољубље је вратити себе, човека Богу. Реци: Господе, ето ја сам сав од тебе, слика Твоја, – ево душе моје, ево свег бића мојег, то је Твоје. –Тако ова заповест јесте потпуно приношење себе Богу, посвећивање себе Богу-

А вољу Божју твори самољубав к Богу. Стога је богољубље  једини лек од грехољубља и злољубља, и тиме једини обесмритељ и овечнитељ људскога бића.

Ко је на путу богољубља одмах сазнаје да је Христос – савршени, вечни Син Божји.

Богољубље је супротна сила грехољубљу.

Богољубље је немогуће без братољубља.

Молитвољубље непрекидно појачава наше богољубље и наше човекољубље.

Човек који стоји на путу богољубља свим мислима, свим осећаљима, свом душом, свим срцем, свом снагом извире из Бога и увире у Бога.

Иван-данске  песме 6.


Ивањско цвеће Петрањско,
Петрањско цвеће Коледско!
Ивањско цвеће купалско!
Купал га бере те бере
Колед га даје те даје,
Колед га неће те неће.
Ивањско цвеће петрањско!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете,
Мајци га меће на крило,
А мајци својој Сварози.
Сварога с крила на земљу
“Ни моје цвеће ни Петар.“
Иван га бере те бере,
Мајци га меће на крило,
А мајци својој Свароги.
Сварога с крила у кућу:
“И моје цвеће и Иван
И моје цвеће и Иван.“

(Из ваљевске нахије)

М.М: Песме и обичаји укупног народа
србског – обредне песме, I –том

Фото: Ивањско цвеће; Википедија

Ана Ахматова: Приморски сонет


Ту ће ме све надживети –
И кућица за чворка кога,
Ваздух пролећа баш овога
Што сад преко мора лети.
.
И вечности глас гле мами
С неодољивошћу чудном неком.
И над трешњом у цвету меком
Свој сјај вије месец сами
.
И у честару смарагдноме
Ко да се бели пут при томе
Што води … куда … скривам то …
.
Међ стаблима се светли тамо
И све је налик алеји само
Уз царскоселско језеро.

Фото: Трешња у цвету; Википедија

Немања С. Мрђеновић: Борба


Бијесови пале а ми гасимо,
Сотона ликује над гробницом,
Животе голе да спасимо
Кренусмо уском стазицом.
.
Анђели пали светиње руше,
Векови што хуче са нама стоје,
Градимо опет вером из душе
Мајки које су рађале хероје.
.
Земаљски кнез семе нам затире
Хоће да име наше избрише,
Војска његова охоло надире
На срца наша гордо кидише.
.
.Ал било србско успорити неће,
Ми рађамо стално нове јунаке.
Срце нам игра у бој док креће,
Песма се ори на путу до раке.
.
Време што брише ћесаре и краљеве
Што милости нема за велике и мале,
Иако не потеже ножеве и маљеве
Прегазиће оне што светиње пале.

Пут срца Сунчевог ратника (2)


Свети завет сунчевих ратника и ратница

Пре стотину и осам векова, на

Белом Пупку СрбИрије,

васпостављен је Соларни Ред

Сварогових сунчевих

ратника и ратница.

Значи, истовремено са сунчевим

ратницима постоје и сунчеве ратнице.

Постоје у Вишњим световима, у

Акаши, у Небеској Белој Србији.

Зато што су у Белих Срба,

потомака Звездане Расе, човечице

(жене) биле посве равноправне са

мушкарцима у свему и на свим

пољима Постања и Стварања.

По једном предању Белих Ура,

постоји Свети Завет сунчевих

ратника и ратница, а по том Завету,

на самом почетку, пре стотину и

осам векова, заветовали су се

сунчеви ратници са сунчевим

ратницама, да се само, и

искључиво, жене и удају и

између себе.

Да постоји само соларни брак

сунчевих ратника и ратница.

Сваки сунчев ратник на свом

овостраном и оностраном

унутарњем путовању трага за

СВОЈОМ сунчевом ратницом, као

што и свака сунчева ратница трага

само за СВОЈИМ

сунчевим ратником.

Нити ће се сунчев ратник оженити

другом женом све док не нађе

своју ратницу, нити ће се сунчева

ратница удати за другог мушкарца

све док не нађе свога ратника.

Они трагају једно за другим све

док се не пронађу, а знају и верују,

да се морају пронаћи, будући да за

сунчеве ратнике и ратнице не

постоје никакве препреке у

Васељени, између овостраних и

оностраних, видљивих и

невидљивих светова.

Њихова узајамна љубав је толико

силна и моћна, да их обострано

привлачи и усмерава преко многих

сазвежђа и звезданих јата.

Фото: Манастир Манасија – Свети ратник; Википедија

Горан Хаџи Боричић: МАКСИМално страшна и грозна песма*


Било једном једно СТРАШНО

па позвало једно ГРОЗНО

кад ноћ падне тамноплава

.

да посете дете плашно

па у доба сасвим позно

да му не дају да спава.

.

– Стављаћемо га на муке

шуштаћемо завесама

њихаћемо брези гране

.

пуштаћемо чудне звуке

шкљоцаћемо вилицама

и све тако док не сване!

.

– Хучаћемо као сове: ху!

– Желимо ти грозне снове: бу!

– ту се СТРАШНО зацерека

а ГРОЗНО се закикота

.

свуд овлада језа нека

прави ужас и страхота!

.

План паклени, нема збора;

одмах ми је било жао

тог сиротог малог створа

на ког избор буде пао

.

да га муче да га тлаче

да га терају да плаче…

Кад су стигли на Звездару

Макс је био у пижами

причала му причу мама

и ниједно појма нема

кад завлада свуда тама

каква им се судба спрема –

– да СТРАШНО и ГРОЗНО бдију

сасвим спремни за акцију!

.

Чучали су на ормару

и чекали у тој тами

кад ће Максим да задрема.

.

Кад је прича завршена

и светло је угашено

ето праве згоде њима

.

прилика је савршена

али нешто ту не штима

– дете није уплашено!

.

Мучили су се ноћ целу

ал је Максим мирно спавô

и најлепше снове звао

.

Дочекаше зору белу

свану јутро светлоплаво

СТРАШНО оде, ГРОЗНО неста

и та ноћна мõра преста

а да Макс није ни знао!

.

Јер је Максим неустрашив

јер је Максим ненадмашив

незаплашив

колосалан

.

јер је Максим – максималан!

* За Максима лично, за маму Силвију барем делимично

Г.Х.Б:песме за децу –За добро јутро и лаку ноћ



.
* За Максима лично, за * За Максима лично, за маму Силвију барем делимичномаму Силвију барем делимичноГ.Х.Б:песме за децу –За добро јутро и лаку ноћ



Јадранка Делетић: Ријека Лим


Тече и тече, хучи и збори,
Чува све тајне прошлости давне,
Моје и твоје, њихове, наше,
Сва она сјећања, тренутке славне.
.
Зелена као трава с прољећа,
Жубори и носи поруке среће,
Та ријека чува стољећа многа,
Чува и никада престати неће.
.
Многе је тајне чула, ал’ ћути,
Ћути и мост док тече под њим,
Многе је својих вирова ослободила,
Та, модро-зелена, ријека Лим.
.
Нажалост, многи су остали с њом,
Заронили дубоко у њене скуте,
Сад тамо спавају уснулим сном,
И у њој, тако, ушушкани шуте.
.
Свако своју срећу у себи носи,
Ко Лим што носи вирове сиве,
А, моја срећа су сјећања свјета,
Која у мени трају и живе.

Фото: Река Лим; Википедија

Снежана Миладиновић Лекан: Између јаве и сна (2)


А онда се
снови
преплићу
са збиљом…
И ти
корачаш
за звездом водиљом …
Некад
по трњу,
некад –
по цвећу …
Ипак
се не жалим;
Волим
свој живот
и други нећу …
И не би
дала
своје снове
и своје
сање …
Јер
ма колико
да секу ми
грање,
моји корени
све су ми
јачи …
Јер,
сви ти
зли јахачи
буду и оду …
А ја
Трајем …
И пешем
оду:
животу,
љубави
и себе …
И, ни за шта
на свету
то мењала
те не би’…

С.М.Л: “Између јаве и сна“

Ли Баи, кинеска песникиња: Две песме


Испраћај Менг Хаорана који одлази у Гуанг Линг

У павиљону жутог ждрала
Опрашташ се стари пријатељу
Магле ожујка покриле цвеће
Ти одлазиш у yang zhou
Далеки обрис усамљеног једра
Досеже модрину неба
И још само друга река
Што тече ка хоризонту
*
Низ кањон реке
У свитање растанак од
Шарених облака белог цара
Тисућу лиа низ кањон реке
У једном дану
Крици мајмуна
На обе обале не престају
Ал чун је за собом
Оставио већ хиљаде планина

Фото: Пролеће у КИни; Википедија