Category: All

Горан Лазаревић Лаз: Ево Адама


ноћи у мени слуђене тобом

дамарно срце нада се срећи

последње звезде лутају собом

прозори чекања све су ми већи

.

долазиш сенком у несан свега

давно се ово десило мила

враћаш се журно из новог бега

у лежај ватре коју си снила

.

руке се дуго траже у тами

били смо овде чак и пре света

шест дугих дана стварали сами

.

воду и земљу да све процвета

сном змију звали да склони муку

пре но понуди грехотну јабуку

 

Вукица Морача: Шта још треба да видим?


Идем кроз живот

Лаким ходом,

Размишљам –шта још треба

Да видим под небеским сводом?

.

Путовао сам дуго,

Летео много,

Видео свашта

Газио ногом,

.

Свуда су исти

Музеји бројни,

Куће и зграде,

Логори војни,

.

Торњеви древни,

Сојенице многе,

Улице од калдрме,

Храмове строге,

.

Све то је ништа,

Све то је мало

Колико је у моју душу

Сећања стало.

.

Сви светови ини,

Сва могућа решења,

Све је у мени

И ништа се не мења,

.

Да л путујем светом,

Морима бродим,

Ил седим на планини

И стазом уском ходим,

Ил се у тишини

Само са Богом сродим.

Стеван Раичковић: На друму


Са рушевине мога стиха

Која се слути из свог праха

Зачу се реч тек једна тиха

Испрекидана ко од страха.

.
Насмешен (ал и препун страве)

Окрећем слух и бечим зене:

Да ли то беше звук сред јаве

Или је био јек из мене?

.

И сад, док стојим на по друма,

Гонетам ту реч што је била

И прошла мимо мога ума.

.

Можда нисам моро стати:

Јер зраком то тек пуче свила

Да ме у касно лето врати?

 

Верица Стојиљковић: Вилин Цвет


Звезда се једна у земљу загледа

Гледа воде океана дубоке

Мора, реке, језера, потоке

Планине снегом покривене

Шуме, ливаде, поља житна

Гледа градове ко кошница пуне

Сеоске куће беле

И одлучи, пут земље да крене!

.

Сваки је кутак погледала

Свако дрво помиловала

Са мравима се поздравила

Сваку влат траве пољубила

А срце звездано у грудима јој тукло

Некуда је водило, нешто говорило

.

И гле, пропланак заблиста

Под јутарњом маглом поче

Предивни Виле Цвет да цвета

Звезда застаде, поклони се свету

Водама, планинама,

Свим бићима нашег света

И крену пут неба да прича

Причу о нашем Вилин Цвету!

Владан Пантелић: Ловите самоспознају


Ловци саплетених и погурених корака
Са чудним предумљем умљем и заумљем
Време им је закривљено а видици крвави
На небу многобројство прелепих шар птица
Уранила и урокљива комшинка превидиша

А ја из невидиша крећем сам на видиш
Опет и опет пењем се на заравњену стену
Мрак је мркли али ми је у души меко и бело
Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам
И циљно кривим нишане птичјих крвника

Дослух са облачјем – проричем да киша сипи
Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!
Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!
Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!
Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!

Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци
Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали
Читај природу одједном и у густом сажетку
Мудрост је само оно што светиском деснице
Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

Велика Томић: Одраз у огледалу


Подвирујем иза огледала

Умиваш лице кроз мене погледа

скривени пољуб сам ти послала

од неке си заборавке изгледа

.

Враћаш се на место заборава

јер није прамичак косе седе

на месту где се јаз оцртава

ту је заборав среће и веде

.

Играмо се сад светлости и таме

Одраз враћа се теби мени чист

Одљуб душе лази окреће лист

.

Став и смишљај подруку не иду

Дволик у огледалу само је

Ту иза крије се лик хладно је

.

.-прво објављивање песме-

.

-ликовни рад- Јелена Томић-

Анђелко Заблаћански: Снегови пролазности


То снег ми на прозоре пао

Расутих измаглица

И недоглед равнице тишину јутра слуша

Белином узораних њива

А моје детињство разигра се

Снегом у коси и браздом на челу

.

Загризе мраз усне да збуни сузу

Која кану на сенке сна

Док их дечија промрзла рука

Снегом што шкрипи кроз време вуче

Румених образа топлих

И браздом изнад горње усне

Милица Мирић: Мећава


 

Године давне, педесет шесте,

у првим данима фебруара,

кроз смет носише сићушно дете

мој отац Јово и мајка Мара.

.

Колевку носе између себе,

а у њој, заспалу, малу кћер

покровцем увили, да не озебе.

Северац завија, као звер.

.

Колевком белом наносе грћу,

пртину праве и газе боси.

Боре се за живот са белом смрћу.

Мећава им се сплела у коси.

.

Над њима небо снежно и сиво.

Ковитла ветар наносе снега.

Често је отац застајкив’о,

и син му корач’о поред њега.

.

Мајци се дечак држи за скуте,

посрће и пада у дубок смет.

Прате га очи забринуте,

посрће за њим и цео свет.

.

Застаје мати, узима сина.

Брише му лице и љуби очи.

За све је крива снежна пртина,

-хајде ми, господе, посведочи!

.

… И сада, када северац луди

поново засипа снегом стазе,

у мени иста сећања буди,

на оне старе путоказе.

.

ММ: Путописне књига – „ПЛАВЕ ДАЉИНЕ СРПСКЕ“

Оливер Милошевић: Безсмртна душа


Не умем да умрем

Јер душа моја облацима ходи,

И сваког јутра

Са сунчевим зрацима

Изнова се роди

Лута по небу, са звездама

и Месецом разговоре води…

.

Не умем да умрем,

јер и када сам смрти на домак био,

Од ње се нисам плашио и крио,

Већ јој се у лице осмехнуо,

Без имало сете, као наивно дете

.

Палили и прогањали су РОД мој,

Попут вукова хајке на нас правили,

Али никад нас нису истребили,

Нити престравили.

.

Душа ова ратника из тела у тело иде

У светове које смртни људи,

Не могу да осете, нити виде.

Док ПриРОДом ходим,

Са птицама мислима певам,

А са биљем цветам,

И мирисе њихове сневам.

Са животињама причам,

Јер њима сам више,

Него људима сличан.

.

И зато не умем да умрем,

Већ се сваког јутра изнова

Само за тај дан РОДим,

Жељан да само око себе

Радост живљења и срећу ширим,

И тако, као морнар по мору,

Овом Плавом Планетом,

Гуран ветровима маште, лутам и бродим.

Свети Николај Велимировић: Истина је Биће


Истина није мисао, није реч, није однос предмета,

није закон. Истина је Биће.

Истина је сила животодавна, што живот даје свему,

истина је биће, које прожима сва бића.

Истина је као ваздух – но није ваздух – у коме пливају

сва бића, као светлост – но није светлост – у којом сијају

сва бића на небу и на земљи.

Истина је Биће. Мало који језик на свету има тако добру

и изразиту реч за о н о ш т о ј е с т е као српски језик.

Истина је оно што је увек и с т о. Ништа није увек исто,

и непроменљиво, и равно самом себи осим истине.