Category: All

Словенка Марић: О језику


Колики треба да су царева рука и царев мач,

колико му похлепе треба,злата и просјака,

колико мрака, ухода и протува,

колико дворјана, придворица и удворица,

колико писара, говорника, гласника и добошара,

колико шарених парада, комедија и паравана,

колико кварежи треба у даху целе свите

да би и ЈЕЗИК НАСУШНИ ШИРИО ЗАДАХ?

Случајно и лудо питање

док пас лавежом уједа звезду

на ЧИСТОМ ЈЕЗИКУ ОЦА СВОГ И МАТЕРЕ.

Лако је њему.

У пасјем свету олош напада ћутке,

самсаре из далека заобилазе пунокрвне,

а само елита са педигреом

учествује у јавном животу

и иде на параде.

фотографија преузета са  нет странице „Венецијанске маске и цветни аранжмани“

Љубивоје Ршумовић: Протест


Стару планину напада нова класа,

Стару планину напада нова класа,

банда потокождера, изворопија

одузима народу основно право гласа,

та профитерска ружна лоповија.

.

Понижава Србију, не поштује законе,

док кукају кукуреци и плачу жалфије,

иза корумпиране власти траже заклоне

убице природописа и географије.

.

Свакога јутра у паници чекамо вест

да ли је инсект исукао отровну рилицу

загадио нам и језик, изврнуо свест

и у безакоње гурнуо ћирилицу.

.

Док не почне народ луди да се буди,

док не никне расковник у српском кршу,

о исконском праву срна, медведа и људи

неће ћутати Ћута, певаће и даље Ршум.

Марко Милојевић: Маскирани оригинал


Сакрићу опет оног правог себе,

по ко зна који пут.

Одглумићу неког другог од беде,

изобличен, бесан и љут.

.

Сакрићу опет оног правог себе,

као да живим лажно,

али оригинал упорно маску гребе,

болно и снажно.

.

Сакрићу опет оног правог себе,

да не изазовем скандал,

јер шокирам малограђанске амебе,

тиме што сам оригинал!

.

Сакрићу опет оног правог себе.

Сам себе не препознајем.

А када оригинали маске победе,

целога себе ћу да дајем.

.
Сакрићу опет оног правог себе,

макар у бунтовни стих.

Ту оригинал увек маску поједе

и ту онда нисам скривен и тих.

Мирослав Цера Михаиловић: Лом V


мислило се и ово ће проћи

мислило се али не пролази

распрсло се црно срце ноћи

у гроб свако жив ће да силази

.

они могу и смеју и хоће

отимају имају и грабе

поган језик у грлу клокоће

мртва милост за јаке и слабе

.

невидело скупо невидело

попустићеш окренућеш капке

 па и ми смо истог Бога дело

.

бадава ти пендреци и шапке

од детета до потоњег претка

исцелиће све без изузетка

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом’

Анастасија: Почеће свет нови


~Неће је бити катастрофе. Макар и на трен пре, али ће се до ње пробудити у срцима делићи Душе, осећања, знања, развејана по пространству девојчицом Анастом. И жене многе и мушкарци, својим ће помислима зауставити катастрофу коју свет још не види.И људи, у димензији антиразума,прогледаће изненада. ПОЧЕЋЕ СВЕТ НОВИ ДА СТВАРАЈУ, НЕВИЂЕН НИ ОД KОГА ДО САДА.
Они, стекавши искуство антиразума и Разума истовремено, супротности ће у хармонично сјединити. И оваплотиће у материји и духу промисли Божанских порива. Неће их тек оваплотити. Своју визију ће допуњавати савршенствима. ~

-фотографија преузета са фб странице „Звонећи кедри“

Владика Николај Beлимировић: Анђели Господњи


Седам златноглавих ангелских врхова.

Седам архангела, највиших духова:

Михаил је први, мач за супостате,

Мачем он раздаје богоборним плате.

Гаврил благовесник Божијег ваплоћења

И пречудни тајник људскога спасења.

Рафаил ко сунце Тројичин је слуга,

Он је лекар људских големих недуга.

Урил је сијање светлости Божије

Он је просветитељ душе човечије.

Салатил — молитељ, молитве подноси,

И молитве људске пред Бога износи.

Јегудил славитељ Бога Свесилнога,

Он на славу бодри човека вољнога,

Варахил даватељ благослова неба,

Он од Бога даје што људима треба.

Драган Симовић: ДОМАЈА СРБИЈА


(ЈЕДНО ПЕСНИЧКО ЈАСНОВИЂЕЊЕ, 2013.ГОДИНА)

.

То није

само земља!

Ни оно

на земљи!

Нити под земљом;

нити над земљом –

 што видиш и чујеш

што можеш отети!

Не, то још није

Домаја Србија!

Далеко одавде,

иза свих обзорја;

у тишини светова уснулих,

у зелен-плаветном

 Кругу Вечерњаче;

где бели ветри

Срп Месечев њишу,

понад борова витих

 у студеној ноћи;

где вучји чопори

сетно завијају,

подно горја

у свит зорја;

где кликтај орла

буди најлепше снове,

и где нас греју

Три Сунца

Поноћна!

Е, тамо, гле!

од света скривена –

у срцима нашим,

у душама нашим,

у сновима нашим –

бива и пребива

Домаја Србија!

Коју нико

никад –

укротио није;

освојио није;

оробио није!

Илија Зипевски: ОН ИЗЕ ЕСТ


Откривши и упознавши се са структуром азбучног писма кроз кружну шеснаестоделну шему – својеврсни календар који Азбука чини а који сам назвао Азбучно Коло Године, видимо да су нам наши преци оставили не само писмо, већ духовни систем који носи знање о постанку и бивању света и човека.

Оно у себи крије тајну васкрса Божијег Сина – Господа (Года) који је отелотворен као Сунце – Син над синовима без чије светлости нема живота. Он се рађа на краткодневницу (А), телесно сазрева у пролеће (Е), достиже врхунац своје снаге на лето (I), постаје целовита личност на јесен (О) и бива распет на зиму када умире (У) и наново васкрсава. Ова идеја је била позната нашим прецима и пре појаве лика и дела Исуса Крста због чега је Исус као Син Божији и Син Човечији прихваћен код Срба врло рано као отелотворење лика Сунца – Крста – Крижњег.

Археолог Ђорђе Јанковић је археолошки потврдио истинитост предања из Новог Завета о присуству апостола Павла у римском Илирику где је проповедао исусово (јошуино) учење што се подудара и са живим предањем србског народа са јадранске обале о примању вере от апостола Павла. Дакле Срби, Илири су били упознати са делом и ликом Исуса Крста врло рано, два до три века пре него што је хришћанство постало званична вера Римског Царства.

Након озваничења хришћанства у 4.веку, владајуће политичке елите Рима успостављају језички, верски и културолошки монопол тако што проглашавају за свете језике (језике на којима је дозвољено вршење верске службе) искључиво грчки, латински и јеврејски. Наравно ово се чини на велику штету Срба, Словена који су морали у потоњим вековима да се боре за своју „писменост“ относно црквену независност и самосталност.

Елите Рима су се отувек трудиле да наметну комплекс ниже вредности народима чије су земље и културе тлачили – народе о чијој раној историји знамо врло мало и то углавном из пера Римљана – Словенима, Германима, Келтима. Германи су можда у највећој мери прихватили такву подређеност због чега су се увек изнова доказивали Риму и папи који су их радо хушкали на Словене због чега се (у захвалност послушницима) историја Европе у средњем веку лажно приписује Германима (Готи, Вандали..) а на штету Словена. Име Срба је ушло у латински језик у значењу роба док је име Словен (склав) то значење попримило нешто касније у грчком језику.

Срби и Словени су морали да се боре за црквену службу на словенском језику а за то је био повољан моменат у другој половини 9.века. Курило и Методије нису били Грци који су описменили Словене. Једноставно није могуће да два Грка саставе Словенима писмо савршеније за словенски језик него што је то грчко писмо икада било за грчки језик.Курило и Методије су били Ромеји – грађани Ромејског Царства, грчких имена али словенске народности.Курило и Методије и њихови ученици су се изборили за словенско богослужење – црквену службу на словенском језику.Политичка независност је значила црквену независност а она је подразумевала домаће свештенство и словенско богослужење.Захваљујући делатности солунске браће и њихових ученика са Климентом и Наумом на челу (Охридска и Преславска школа) али и моћи тадашње Бугарске државе, Словени су најзад изборили признање своје црквене писмености от стране Рима и Цариграда што је касније злоупотребљено у наратив о примању писмености от Грка – Ромеја.

Након пада Самуиловог царства (почетком 11. века), долази до хеленизације охридске архиепископије када се словенски текстови преводе на грчки при чему долази до мењања словенских имена у грчка али и до других ствари.Управо у овим преписима могло је доћи до извртања отређених чињеница у житијима Курила и Методија. Овде је могло бити уметнуто грчко порекло браће као и бајковита прича о чудесном јављању слова Константину Курилу.

Вишевековна политичка (и црквена) моћ Ромеја је довела до тога да се неки грчки верски изрази код Срба ипак одомаће и потисну србске, изворне.То најпре видимо по светим именима (монашким или крштеним именима) која су от Немањића па на овамо углавном грчка и јеврејска.Из старословенских споменика из 10.и 11. века сазнајемо да је у основи речи хришћанство заправо КРСТ а не погрчено ХРИСТОС и да се Срби и други Словени нису називали хришћанима већ КРСТЈАНИМА као што се и данас Хрвати називају кршћанима. Грчко Христос је превод јеврејског машијах – помазаник што има значење титуле а која је заправо близка србском глаголу МАЗАТИ.Помазаник је обожени или богом изабрани владар или првосвештеник који се у сврху обожења и посвећења светој мисији обредно помазује миром – светим мирисним уљем.У ишчекивању новог владара Израела – помазаника – месије, јевреји су овом појму дали значење и спасиоца (јеврејске државе) која је припала и Исусу (Иси, Јошуи).Обичај помазања потиче из Египта где оно носи назив КАРАС и относи се на помазање, мумифицирање, балзамовање. От израза карас је потекло и грчко хрисма /χρισμα/(помазање), хрио /χριω/ (помазати) и хрисис /χρησις/ (употреба, коришћење) које је једнако србској речи КОРИСТ. Ту је и сродно грчко креас – месо, от чега потиче латинско carnes (месо) и corpus – трупло, леш (мумије).

Све ове речи крију своје порекло у изворном облику КРСТ.Крст је симбол Сунца и календара – ГОРст или КУРст – КоРиСТ – египатски Хорус (персијски Кур, словенски Хорс) је помазани син Озириса који је приказиван као дете у наручју мајке Изиде попут младог Исуса у наручју Деве Марије. Крст осим што симболизује кретање Сунца (четири кардиналне тачке) он је и облик људског тела.Помазањем помазујемо тело – крст који је уписан како у лицу човечијем (које се при крштењу најчешће помазује) тако и у целој фигури.Мртвим мумифицираним фараонима би се руке пологале прекрштене на груди као што се то ради и данас са телима покојника – руке положене на груди обликују крст. Као што се обредно поливање водом или потапање у воду назива крштењем – јер се потапа тело – крст – чиме се постиже ћелијски преопород и стога свежа присутност у телу, у сада и овде што је крст свести (укрштање хоризонтале – времена и вертикале – простора у садашњност или вечност)- иста је ствар са помазањем, карастом – кризмом по којој крстјани носе име. Божији Син је разапет на крст а то је крст који описује кретање Сина, Сунца током године – његове четири тачке излазка и залазка от краткодневнице до краткодвневнице.

Близкост србског КРСТ са значењем исусове титуле проналазимо и у србском ХРАСТ који је (био?) код Срба свето дрво и храм – црква из предхришћанског доба.Дрво се грана тако што мање гране израстају из већих што им даје крстасти облик.Све гране се укрштају у стаблу (из којег извиру), у вертикали које се пружа равно ка небу.

У 11.веку се појављује христова (крстова) икона са уписаним крстом у ореолу над исусовом главом у којем су уписана грчка слова ОѠN. То значи „ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ“ што долази от пуне реченице: εγω ειμι όων (его еими оон) – „ЈА САМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ“ што је превод јеврејског ехјех ашер ехјех /אהיה אשר אהיה/ (ја јесам онај који јесте) што је опис којим Бог – код јевреја именован ЈХВХ /יְהֹוָה/ (Јахве) а код Грка преведен са Куриос – Господ, описује себе Мојсију (Излазак 3.14). Ове се речи приписују и опису Исуса на два места у Новом Завету (Јов. 8.58, Отк. 1.17).

Дакле, хришћанство нас учи да је Божије име, као и име Сина Божијег ЈА ЈЕСАМ, старословенски АЗЪ ЕСМЬ. Иако се ова реченица (ја сам онај који јесте) у старословенским текстовима преводи са АЗЪ ЕСМЬ СЫЙ, у Азбучном Колу Године читајући самогласнике управо видимо ову поруку: АЗЪ ЕСТЬ I (ИЖЕ) ОНЪ УКЪ, относно када се чита са лева на десно без доњег крака крста – онако како се уписује и чита грчко ОѠN, добијамо поруку ОНЪ ИЖЕ ЕСТЬ или ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ.

У руској традицији иконописања се јавила потреба да се грчко ОѠN прилагоди смислу словенксог језика па је грчко Ѡ (Омега) замењено са словенским Ѿ (От) и постављено на почетак речи као ѾОН што би дало поруку ОТ ОН или ОТ (Ѿ) ОН (О) НАШ (Н).Овакав запис можемо срести и на иконама у србским црквама.Из овога видимо да је постојала потреба словенског народа да изнова преведе свете поруке на свој језик, относно да поврати своју изворну реч па и на силу преко грчких речи.Све ово говори да су у давнини Словени и имали своје изворне речи за веру а те су речи заправо предходиле каснијим грчким преводима који су превладали путем политичке моћи.Они су на срећу очувани у Азбуци, али за то изгледа да не зна савремено словенско свештенство које се користи црквенословенским језиком и писмом.Када Азбуку сместимо у шеснасетоделно Азбучно Коло Године, ствари се саме откривају.

ОН ИЖЕ ЕСТ

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 27-ти наставак)

Марио де Андраде: Мојој души се жури


Рачунао сам своје године

и открио да ми је остало мање времена за живот

од оног који сам проживео досад.

.

Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша,

прве је појело са задовољством,

али кад је видело да их је остало још мало,

почело их је јести са посебном пажњом

и уживати у сваком залогају.

.

Немам више времена

за бесконачне конференције у којима се говори

о статутима, правилима, процедурама

и унутрашњим одредбама,

знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

.

Немам више времена

да подносим апсурдне људе који,

упркос поодмаклим годинама,

још нису одрасли.

.

Немам више времена

да се борим са неоствареним.

Не желим да будем на скуповима

где се его надувава.

.

Не могу да трпим манипулаторе

и опортунисте.

Нервирају ме завидни људи

који покушавају да дискредитују способне

да би освојили њихове позиције,

таленте и достигнућа.

.

Моје време је прекратко

да бих расправљао о насловима.

Желим садржај, супстанцу,

мојој души се жури.

.

Није остало

још пуно слаткиша у кутији.

.

Желим да проведем живот

са људима које краси истинска човечност.

Људима, који умеју да се смеју

властитим грешкама.

Људима који разумеју своје предодређење

и не крију се од својих дужности.

.

Онима који бране људско достојанство

и желе само да буду на страни истине,

правде и праведности.

.

То је оно што живот чини вредним живљења.

Желим да будем окружен људима

који знају како да додирну срце других људи.

Људима које су тешки ударци у животу

научили да одрасту

и сачувају нежне додире душе.

.

Да, жури ми се.

Жури ми се да живим тим интензитетом

коју само зрелост може дати.

.

Не желим узалуд да потрошим

више ни један слаткиш који ми је преостао.

Сигуран сам да су још слађи

од оних које сам већ појео.

.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом,

са мојим ближњима и мојом савешћу.

Имамо два живота

и онај други почиње у тренутку

кад схватиш да је живот само један.

Избор: Новица Стокић – Извор: Поезија векова

Милорад Максимовић: Песма од векова


Ах…

Средотоком реке вечне плови једна барка,

носи ковчег прошлости снене.

Самар калпак и сабљу димискију,

пехар сребра дијамантом крашен. 

.

Небо пева песму од векова 

кад се коло стаде под Гором играти

све су виле сишле са брегова 

заиграле коло са дјевама. 

.

Незна с’ која лепше гласе има

да ли бела вила облакиња, 

да ли сјајна дјева чар србкиња 

а сва чељад мирно стала и у срцу запевала. 

.

Мисли нижу славу сад до славе.

Негде у долини све су срећне главе

што су мудрост мудру мудро мудровале.

што језиком ватре поведале. 

.

Мал’ је Бреза до обале река

које могу напојит’ јунака 

водом својом ретком као сузе

које душе сјајне пред Творцем сад лију. 

.

Ах…

Средотоком барка плови брже.

Рог говори гласно, коњ у долу рже,

у ковчегу јоште једно благо.

Живот кристал сјакти срцу драго.