Category: All

Милорад Куљић: Архетип Златног доба


Од како букну светски котао

аналитичари свашта говоре.

„Да би човек на свету опстао

Срби ће за то да се изборе“.

.

Шта овај лупа помислих прво.

Тако смо мали свету минорни.

Смештају нас под једно дрво

а он збори да смо изабрани.

.

Дан васкрса Христовог стигао

што ме сетило патње му претходне.

По жртви се моћним духом дигао

сведочећи да смо природе вечне.

.

Велика жртва светлошћу пламти

која са Богом светло јој једначи.

Српски олтар моћно небом букти.

Жртвени крик још увек снажно јечи.

.

Светост коју крвљу куписмо

моћи нам светачког духа даје.

Грехе нам преци платили авансно

па мироносци у нама таје.

.

Златно доба праоци створили.

У архетипу нам сећање траје.

Биће да стога смо патњом горели

да будемо свету васкршње јаје.

Велика Томић: Велики петак


Пустите ме данас да певам

Дани су Исусових мука

Васкрсење Сина избавља душу

..

Сећаш ли се, Великог петка

хиљаду деветсто деведесет и девете?

Ја, Велика, са Тобом сам део бола поделила

Перјана ми срећа, а бит залеђена

Свака је башта твоја

само не и цвет који човек сади

..

„Црвен цвете, зарасла те трава…“.

.

Збирка: „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

ФФото: Распеће Христово на Велики петак; Википедија

Драган Максимовић: Снови!


Волиш ме и знам да те волим,

Волиш ме а срце ме боли,

Волиш ме како да победим себе

Волиш ме а моја душа гори.

.

Из дана у дан борим се,

Како да помогнем себи,

Како да одлучим и реч ти кажем,

Другом бих лако не могу теби.

.

Суза у оку, руке се зноје,

Кажи ми како најдраже моје,

Или ми кажи ил да кажем теби,

Од овог трена без тебе не би.

.

Снови ме муче лик твој пред очи,

Из сна ме тргну а ниси ту,

Јастук додирнух хладан ко увек,

Само си са мном ,само у сну.

.

О Боже мили помози мени,

Да мир свој нађем крај ње ја,

Да срца не буду раздвојена више,

Нек једно буде уместо два.

Весна Зазић: Не болиш ме више


Кад срце једном јако заболи

и застане у грлу уместо да куца

јасно је да некога више не воли

и да чврста спона у болу пуца.

.

Јако је заболело и застало сада.

Заледило на пола свога откуцаја

Разум ће одмах морати да завлада

јер се слабић од љубави тешко раздваја.

.

Превише сам ти свесно прилика дала,

да ме изневериш,повредиш и заболиш.

У очима твојим видим колико сам пала

и да ме одавно ни мало не волиш.

.

Јеси јачи и можеш да вређаш и претиш

али ме тиме само на разлаз осоколиш.

Не вреди ни да покушаш да се светиш

јер,знаш,више ме ни мало не болиш.

Владан Пантелић: Предвечерје


Предвечерје на реци Истар. Пут испред мене личи на лепе испражњене линије које се затамњују, јер је време узмакло за данас. Разустио сам да прекинем разгранавање и да наставим раст ка небу.

Многи светови у које улазимо или које додирујемо изгледају потпуно реално: светови таме, криминала, алкохолизма, лоповлука, разних разбојништава, политике, сна, и други. Да ли су заиста реални или су подилузије велике илузује општег постојања? Мозгалице неће дати одговор.

Најмоћније јасновиђење потиче из Знања.

.

Пењао сам се обронцима Авале и загрлио сва света стабла Велике Расе: храст, брест, кедар,брезу и јасен.

.

Истрајно сањарење о миру је управљање. Човек који управља иде за својим сном и испуњава га. Управљање својом кармом је могуће и изводљиво. Потребно је стално мењати правац.

.

Човек са много дубоких бора на челу је препун брига. Брига је неделотворно осећање, нико га није тражио, никоме не помаже, али мучи брижника. Јасно је да бриге непрекидно ствара его.

.

Знање неисторичара, бар код нас, много је веће и много логичније од знања историчара. Историчари нешто замуцкују од Немањића, а неисторичари повезују дуг период постојања нашег Рода, од доласка вајтманама са сазвежђа Лира, пре више од 600 000 година, на континент Дарију, и сеоба широм Мидгард земље. Али, измигољиће се сербо-аријевски дух, измигољиће се просторно-временско писмо Расена, писмо које је рашчињено и које је стварало богове. Измигољиће се и већ се измигољава…

.

Јастреб на моме путу, миран, не размишља да одлети. Ухватио је својим астралним чулима моје чисте помисли.

.

Испред мене огромна стрмина. У глави ми је кликнуло сећање – како суфи учитељ подучава ученика да хода по површини воде: “Себе остави иза, а онда ходај по води.“ Примених, и гле чуда! – нађох се на врху стрмине.Са врха стрмине уђох у шуму. Јасно су ми прорадили у-вид, у-слух, у-мирис, у-укус и у-додир. И почех да упарујем биљке и птице: бор и орао, јела и соко, храст и гавран, буква и сова, јасика и грлица, јасен и голуб, јавор и кобац, брест и тетреб, јаблан и ждрал, чемпрес и галеб, липа и гугутка, глог и шишмиш, тиса и пауница,гинко и папагај.

.

Застао сам и нисам даље, за сада, наставио Пут. Енергија тог стања и тренутка се зове – О-ПУСТ-И-О СЕ ВИТЕЗ!

Рефик Мартиновић: Птица ругалица


Долази у вечери ране

у сутонима румених даљина

кад тишине заћуте

сакривена у сенкама

раскриљене крошње

старе липе

и отпочиње своју поезију

и неке давно познате акорде

да ми нирваном празни сузе

песмом да ми боји сећања

која годинама таворе

на дну успаване душе.

.

Певај птицо ноћас

твоје рајске песме

буди забораве

и угашене туге

оживљене у мирису липе

и твојим двозвуцима

ноћас ћу направити гнездо

поред твога

да те слушам до зоре

спустићу небо

испод твојих крила

и успавати реку

и младе јасике

које дремају

и чувају твоје вале.

.

Ево силазе и звезде

да умију лице

водом испод камена

трепере као голубице

кад у трептајима сунца

прхутом беже

испред јастребова.

.

Не терајте

птицу ругалицу

она само љубав дозива

дарујући је глувој ноћи

и тишинама које самују

и мојој чежњи која немиром

шлуша дивне мелодије

…и оне друге

с оне стране дуге

и оне пуне радости и туге

и оне које се пишу

кад даљине ћутањима дишу

и кад липе миришу

и чекања уздишу

и оне тужне

кад падају јесење кише

и оне које не волим

кад ниси моја више.

Не терајте птицу ругалицу

она само љубав зове.

Верица Стојиљковић: Ти и Ја


Ветар ми расплиће косу,

док грлим храста стабло,

и милује стопала,

на прстима дигнута високо,

вијори око сучаних зрака,

што шарају дрво гранато!

..

И знам, да погледом

љубиш ми срце устрептало,

и милујеш тело, невидном жестином,

И чује се, пева из дубина земља нежно,

песма се разлеже Васељеном!

..

Лете  птице пут пространства далеког,

док срцем зверињим испраћа их хроми вук!

И тихује река са свим потоцима својим,

док стена прогледава оком  каменим!

Пођи, ти, што грлиш  стабло руком мојим,

отисни се на звездани пут!

Ја, пратим ти душу безсмртну,

душом својом!

smart

Маја Марковић: Дозволи ми да ти дозволим


Затражићу од тебе само осмех

и руку пружену сунцу.

Даћеш ми један делић сна

доживети огромну духовност,

са тобом желим то,

желим осмехе и потоке речи,

хоћу да се врти клатно

да ме додирујеш и нежно

допушташ очима да те савладају,

одају лаж и примитивно напусте

твоју послушност пуну оптимизма.

.

Ти си добар, ти си благ,

твоје руке траже да се укрсте,

да се споје кризе душевне

и да постане статуа-љубав истрајности

величине да ништа не постане трагично,

дозволи ми да ме грлиш,

да мислиш на мене,

да ломиш ме и стежеш

снагом и емоцијом паука.

.

. М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Љубавни јади


Авај, Боже, и Ти право нећеш:

што ми драгог не створиш у цвеће?

Ил’ у цвеће, ил’ у какве траве

-да га ставим испод моје главе?

Кад ја спавам, нека ми мирише

да ми срце више не уздише,

да ми срце не пуца од јада

као земља усред летњег дана.

Драгога ми руке на сан дођу,

а ме грле докле ноћи прођу.

“Мој драгане, растави ме с’ мајком,

или с’ мајком, ил’ с’ кошуљом танком!“

.

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Снежана Ђинђић: Ванвременска ноћ


Ослушкујем чаробну тишину таме,

да ми је да ме собом стопи.

Удишем светлоноше небеске,

да ми је да ме пригрле

сестрица бих да сам.

.

Молитвом земљу блажим

да ме пусти да се

винем,

капима тихе лепоте

расплинем.

.

Бих да се поново родим

умивена тобом,

зоро моја

незнана.

.

Поклањам ти ову ноћ

освештану

даљином, без препрека.

Учини ноћас да те осетим близу

без речи, без додира.

Помилуј ме собом

уби ме туга нека!

С.Ђ: “Дар употпуњења“