Category: All

Штап


35477877_1886870474713533_7720375118114848768_n.jpg

Овај предмет везујемо уз пастире који су га користили приликом кретања, дохватања али и одбране. То су биле богато украшене палице, са закривљеним врхом често у облику овна или змије. Међутим, штап је исто тако указивао на достојанство и власт а њиме се обележавала и зрелост мушкарца. Када су израђивани од посебних врста дрвета попут лесковине или глоговине попримали би својства тих дрвета, те су служили у одбрани о нечистих сила. Ове штапове би побадали у дворишта или би њима растеривали градоносне облаке. Значајно је да су учесници ритуалних опхода такође носили штапове. Коледари, по доласку у домаћинство машу палицама или насрћу на девојке опонашајући сексуали чин. Ова плодоносна улога штапа се види и када полаженик њиме џара по огњишту како би произвео варнице и путем њих зажелео мноштво благодати. Посебним се сматра штап којим је змија одвојена од свог плена. Тако попримивши магијска својства, њиме се дотицало приликом потребе за лакшим раздвајањем.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Мирко Барјактаровић – „Штап и његове улоге у животу наших људи”, Гласник Етнографског музеја у Београду 26, 1963, стр. 203-218
Анна А. Плотникова – „Штап”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

 

Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Слика:
Душан Божић – Кука

Advertisements

Душица Милосављевић – Човек данашњице


Лакоћа мисли увлачи се у танану празнину уха,

нестварна реалност гради сенку људи,

од плочника траг се прави разбацаним стењем духа,

мртво тело мртвог ума што је живо још се чуди!

Црна магла прави гужву, у облику људи лута,

град је дубок да их прими, блатњави их ходник води,

у мрежама замки тврдих исклесаних поред пута,

смрт је сенку већ навела да се нови човек роди!

„Зашто се реалност увлачи у подсвест , а да је нисмо ни свесни?

Зашто јека прави буку разних језика у свету?

Зашто вода гради реке, од теснаца прави теснац?

Зашто поглед духом лута, лутајући тера сету?“

Пита се човек у углу сене,

што згрчен седи у углу угла,

тек изненада на шум се прене,

у очима се плаши свог сопственог ругла.

Човек обрастао у лажи и слави,

гледа уназад ка свету

и смрдљивог језика погани друге

и плете замке што њему плету.

Руина речи блатом се рађа,

што човек ради природа неће

стрелу што шаље бумеранг враћа

и прави несрећу уместо  среће!

Топола листа у чежњи дана

кад човек жели добру да ступи,

ал брзо назад у угао стана

опет се враћа да прошлост купи.

И за  многа питања плаши се да пита,

више није иста сенка што га гања,

у дим се претвара и у небо хита,

мисли да је будан, али ипак сања!

Вероваће само у нешто што види,

материјално стање тешкоће му прави,

ал духовног вида он се често стиди,

у модерном свету сенка је на јави!

 

.

-цртеж Франца Кафке-

Легенде планине Голије (2)


Легенда о Јанку и Рајку

Некада давно живела су два побратима – Јанко и Рајко. Као и сви млади момци волели су да се доказују и стално су један другом задавали некакве изазове. Једном, њих двојица се опкладише ко ће први да изнесе велики камен на врх планине. Рајко који је био темпераментног духа и пун такмичарског жара, опијен изазовом запео је из петних жила и почео да трчи уз брдо. Пред сам крај успона, надомак врха, он се саплете о један камичак, и камен који је носио испаде му и скотрља се све до потока.

 Јанко који је био нешто питомијег карактера, свој камен је носио лагано, али је без проблема изашао на врх. С обзиром да је само он изнео камен, извојевао је победу. Отуда и име највишег врха Голије – Јанков камен, по Јанковој заслузи и победи. Али ни Рајко није прошао ненаграђено – поток у који се скотрљао камен данас носи име Рајков поток. Прича се да је од тог изазова Рајко смирио своју нарав, јер када год би погледао у врх или у поток сетио би се да не вреди ићи главом кроз зод.  

Извор – Приче и легенде –Ecovirtour-

Владан Пантелић – Поема о грљењу


Загрли свако биће
Загрли врло снажно
И загрли веома нежно
Грљење је спајање
Две половине јабуке
У Тијанији јој знамо име
Јабука будим-ка

.

Загрли свако биће
По слици Андрејевог крста
И широко отвори срце
Загрли снажно и нежно
Предај и прими кроз срце
Предај и прими не шкртари!
Силину и Ватру Љубави

 

-фотографија јабуке Будимке-

Драган Симовић: ВЕДСРБСКИ ЗАВЕТ


dragan-simovic-portret1 (1)

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Ми се вазда изнова и снова рађамо.

Рађамо се у сваком дану, у сваком часу, у сваком трену.

Рађамо се, а нисмо ни свесни да се вазда и свагда и вавек рађамо!

Нисмо свесни (и нисмо смели да будемо свесни!), зато што су та Тајна Знања, наших Божанских Предака, од нас дуго, веома, дуго, била скривана.

Када смо се удаљили од Тајних Знања наших Божанских Предака, онда смо и допали овога робства.

 

02

Ми се рађамо у својој деци, и рађамо се у деци своје деце, и рађамо се кроз све будуће нараштаје.

Сада смо родитељи својој деци, а сутра ћемо, када се Коло Сварога окрене, бити деца деце своје деце.

Час смо Преци а час Потомци; па затим поново Преци и снова Потомци неких далеких Потомака наших.

То је Коло Сварога, то је Коловрат, то је Точак Рода.

 

03

Без Тајних Знања наших Божанских Предака, ми смо постали робље најобичније.

Нас су јудео-кршћани убедили да смо само земни прах; да смо од земног праха постали и да се земноме праху враћамо.

Убедили су нас, да ничега не бејаше било Пре, те да ничега неће бити ни После!

Убедили су нас, да смо грешни, да смо презрени и одбачени, да смо никоговићи, да смо ништарија.

Постиђени и посрамљени, бесловесни и трулежни, гурнути смо у запећак Божанске Повеснице, у запећак Божанског Живота.

После тога, уследило је поробљавање Бића и Духа које траје до дана дањега.

 

04

Време је Коло, Живот је Коло, Вечност је Коло.

И све је Коло у свим световима.

Наше се рођење никада није догодило, зато што је одувек било.

Није се догодило, зато што и не може да се догоди већ догођено!

 

05

Сваки расни Србин јесте Аријевац!

Ово запамтите и, памтите!

Ово не смете никада да заборавите!

Ако заборавите Ово, онда сте сећање на Себе заборавили!

Ако заборавите Ово, онда ћете бити слугиних слугу слуге; ако заборавите Ово, онда ћете бити последње робље Рептилије!

 

06

Нас су дуго, веома дуго, лагали.

Сви су нас лагали, а сви нас и даље лажу.

Ми не смемо дозволити да нас више лажу.

Прошло је њихово Време Лажи.

Прошло је њихово Време и иначе!

Ми смо Потомци Белих Богова, и Ми смо створени и рођени за Живот Вечан!

Ми смо ВедСрби, Ми смо Аријевци, Ми смо Хиперборејци!

Све друге приче јесу приче лажи.

Нисмо Ми никакви Балканци – Ми смо Звездана Раса, Ми смо Синови и Кћери Неба, Ми смо Синови и Кћери Бога Сварога!

Балакнаци су неки други народи, а Ми с тим народима немамо ничег заједничког – они су само наши, по злу запамћени, (тренутни) суседи!

 

07

Света Дужност сваког расног Србина, јесте да се бори, да се несебично жртвује за сваког расног Србина!

Сваком расном Србину сваки расни Србин јесте Род.

Заиста, сваки расни Србин и свака расна Србкиња!

Онај расни Србин који заборави Овај Завет, престаје бити расним Србином!

Такав се исписује из Србске Књиге Живота!

Исписује из Књиге Богова и Предака.

Ако живимо Овај Завет – нико нам ништа не може!

Нико неће ни покушати да нам ишта нажао учини.

Запамтите: нико неће ни покушати да нам ишта нажао учини, јер неће ни смети да покуша да нам ишта нажао учини!

Бојаће се Нашег Завета више него икога и ичега у свету!

Словенка Марић – Кренимо по своју чашу причести


Кренимо најзад тим проказаним друмом.

Скоро ће сумрак, пођимо,

предео је познат.

Па шта ако идемо на запад.

Душо, унапред је све уречено,

запад је прави смер.

Умотани у стари губер,

са сто рупа и закрпа,

кренимо по своју чашу  причести.

Па шта ако пада ноћ.

Ми уствари идемо трагом сунца

и ко ће нам рећи да је земља бржа о нас.

Са торбом од кострети

кренимо по своје траве,

по своју чашу причести.

 

-збирка песама –Пејсажи у огледалима-

Драган Симовић: Видимо се у следећем животу, али не као људи, већ као богови и богиње!


У следећем животном току морамо бити богови и богиње!

То ја помислим и кажем за свакога од вас, за свакога ко ми је мио и драг, за свакога ко је од мојега рода, из мојега јата.

А кад помислим и кажем, ја тада имам и визију, имам живе, вишепросторне и вишеслојне слике.

Било што да помислим и кажем, ја већ и видим, јасно видим и јасно чујем.

Будући да сам у позним годинама, кад год се растајем са драгим, милим и врлим ми пријатељима, ја им на растанку поручујем: Ако се не видимо у овом животу, видећемо се, зацело, у будућем, али тада као богови и богиње!

Када су ми отац и мајка напуштали овај свет, и њима сам, на растанку, упутио последњи поздрав:

Видимо се у следећем животу, видимо се, уистини, али не као људи, већ као богови и богиње!

(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана шеснаестог.)

Само – Буђење и Освешћивање


Коментар на лирске записе Драгана Симовића ,, Вилењакова Посланица Звезданом Роду – Буђење и Освешћивање“

Поздрав песниче! Твоје посланице увек радо читам.
У ове вечерње сате, заиста крепе дух од напорног дана.

Лепо велиш, тај праузрок је одвајање од наших духовних корена.
Јер шта смо ми без наших корена. Без тог древног мита, без вила и јунака, без Богова и предака, без древне игре и песме, која нас је некад красила.

Постоји једно старо пророчанство, које је у различитим добима, попримало различите верзије.
О хромом човеку, који ће доћи на белом коњу, повести свој српски род и победити са њим све непријатеље! Тада ће наступити истинско златно доба роду.
Чајкановић га повезује са Дајбогом, нашим врховним богом, праоцем.
Нешто сам мишљења да говори о повратку коренима и том духовном буђењу. Тада и само тада се непријатељске струје могу поразити и златно доба заживети,

Дајбог је управо симбол тог повратка, и свега што истински Србин јесте, или је бар био у неким прошлим временима.

Мислим да се ово пророчанство савршено уклапа у ово о чему нам збориш песниче.
Велики поздрав за све са Журнала!

 

Србија Модраг-Мија Стевановић – Када …..


И када умрем ја ћу опет ногом стати
да стојим к’о храбра висока стена,
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где га нема.
Тамо за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно колико можемо да знамо.
.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално се плаши
јер Србин не може да се зове робом,
Србија ту су сви векови наши.
.
Чуваћу границу Србске земље моје,
опрост за грехе нећу дати ником
моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал’ Србију никад, то је све што имам.

Жрновград, 05.6.27527/2018.г.

Извор – блог Златни Билтен –

О ОМЛАДИНИ – Арчибалд Рајс


sound.jpg

СЛАВНИ ДАНИ

Причали су ми, а у то су ме увериле и чињенице које је историја потврдила, да је ваша омладина пре великог рата била веома родољубива. И тада се радо укључивала у борбе политичких странака, али је то било много мање ради стварања неке материјалне користи него из жеље за борбом и младалачке ратоборности, код неких чак и из искреног убеђења. Ондашњој омладини је, ипак, отаџбина била изнад свега, па, када би се нашла у опасности, прекинула би све расправе и сједињена придружила се браниоцима земље. Управо су код те омладине наишле на најдубљи одјек оне племените, али у то време још, изгледа, неостварљиве идеје. Зато се и идеја о уједињењу све браће у једну слободну земљу нарочито неговала међу младима. Идеја о ослобађању Јужне Србије од турског јарма толико је одушевила омладину да су млади сељаци, студенти, занатлије итд. ступали у четничке редове да јуначки гину од стоструко јачих турских снага. А када је у јесен 1912. одјекнуло звоно на узбуну и позвало нацију у крсташки рат против старог косила њене редове, омладина је била пресрећна јер је назирала ослобођење Македоније, те древне српске земље. Није имала времена да се одмори после те победе. Последњих дана јула 1914. Аустро-угарска је напала њену земљу, а из тога је произашао светски рат, најстрашнији рат икада виђен на Земљи, који је трајао четири дуге године, током којих је Србија доживела све – и највећу славу, и највеће патње. Сувишно је наводити појединости, знате их. Био сам верни пратилац ваше војске све време српског страдања и видео сам како ваша тадашња омладина умире. Ох, како је она знала да мре! Можда су ме то њено скоро мистично одушевљење, њена безгранична оданост и скоро божанско умирање највише везали за вашу земљу. Мислио сам и још и данас мислим, кад видим колико је данашња омладина другачија од оне претходне, да је нација која је могла да створи толико јунака нација која не може да пропадне. Једино ме та помисао и то сећање охрабре када сам на ивици да изгубим наду у вашу отаџбину гледајући оне политичаре профитере и вашу “савремену” омладину.

САВРЕМЕНА ОМЛАДИНА

Баш је савремена ваша омладина када се, ташта и испразна, шета “корзоом” главнога града или када се, попут црнца у делиријуму, тресе и увија у плесним дворанама, када су вам младићи у оделима по последњој моди, очију скривених иза наочара по амерички широког руба, а девојке, нашминкане и намачкарене, у хаљинама које су скупље што мање тканине изискују, покушавају да одрже равнотежу на превисоким штапићима које им замењују потпетице на ципелама. Тротоар и читава улица припада младима и они без икаквог стида гурају старог господина који је, можда, много учинио за њихову земљу, сиромаха који није умео да извуче корист као други и који жури, жури на посао како би могао да донесе нешто хране гладној деци, или инвалида који је жртвовао ногу како би они слободно могли да уживају у животу. Они презиру те “глупаке” који нису умели да избегну рат и који, чак, нису умели да извуку корист из победе. Они желе да “живе свој живот”, али не желе да се жртвују за друге. Шта им значи будућност земље кад они више неће бити ту?!

ОПАСНИ ВЕТРОВИ

Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље. Истинско родољубље, међутим, код ње нема ни одјека. Одавати почаст изгинулима, сећати се њиховог жртвовања и трудити се да им будеш сличан, па који би савремени младић или девојка био толико глуп да то учини? Онда више не би могли да мисле на себе, морали би да признају да немају никаквих заслуга, а да их старији имају много. Таман посла, није савремени младић тражио да дође на овај свет. Створен је вољом и ради задовољства старијих, а животом мора да плаћа ту вољу и то задовољство. Ништа им он не дугује, већ су они који су га донели на ову земљу дужни да му обезбеде средства за живот без много брига. Другим речима, савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. За њега је држава права крава музара.

АРЧИБАЛД РАЈС
„Чујте Срби“