Бројаше им ребра штаповима
Разгаћене под колац повише
Удрише им тридесет по туру
Oкићени килавим кесама
Даномице зјапе чељустима
Поданички контејнер трпези
Одвикоше газдинску кухињу
Народна им постаде краљевска
Пси несити а скитњице нису.

Фото: Штапови, батине; Википедија

Јутрос је моја душа чистуница поносница
Изашла на реку која се дообро оштипала
Обасјавам свесност где сам на своме Путу
Осећам кроз себе моћно живљење живота
.
Срдито је и тврдо ово место идем на Извор
Гледаћу у њега помно да му угледам Срце
Високо изнад планине кроз плаветно небо
Сто орлова клизи по силницама невидним
.
Из неутро вертикале нечворујем осећања
Рашчињујем прошлост и правим збирове
Миран сам одавно немам згуснуте болове
Збирови су исправни а болови разређени
.
Ослушкујем – меки ритам је пришао мени
Осећам Присуство и осећам Његову снагу
Правим многе изборе и одлуке бирам путеве
Живот је безброј начина наших испољавања
.
Долазимо на овај свет изнова много пута
Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде
Да прозремо кроз демоне богиње и богове
Враћамо се да досањавамо недосањани сан
И кроз Истину дођемо до коначног буђења

Фото: Слика; Википедија

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смутипроспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Лепота; Википедија

Види лати цвета белог,
Дуга је на њему!
Сунце у роси је слика!
Творац сневао!
Види птицу шареницу,
Краси храста гранчицу!
Творац певао!
Види поток, милује планину
Жива кап душа лечилица!
Творац послао!
Види звезду сјајницу
Васељенску сапутницу!
Творац оставио!
Хеј, ти!
Кушај мирис цвета белог,
Ослушни птицу,
Помилуј храста гранчицу,
Гутљај воде узми,
Руке рашири,
Васељену загрли
Бездан љубављу испуни!

Фото: Слика; Википедија

Бело здање капије мог града
међу лепим што најлепше беше
намолала црном бојом хорда
на пакленим алама што јаше.

„Сви Свети“ су нове свеце стекли
што пречицом небу се узнеше.
За земаљски пут карте су купили
но тим путем неће ићи више.

Ремек дело савремене градње
из Златнога доба Новог Сада
по злоделу ове црне радње
поста спомен где невин пострада.

Двери беле бројне дочекале
у срдачном гостопримљу града
и с љубављу туда испраћале.
Поцрнеле сада су за свагда.

Одмориште и дочекивалиште
спомеником у сред Града поста.
Све му светле функције се ниште
мрљом таме што занавек оста.

Фото: Црна капија; Википедија

Напола склопљени снови,
Звиждук изгубљених душа у сутону сећања…
Сме ли се ико заклети, да не прође дан
А да нису мислима загрљени?
Да не прође дан да уздахом нису ожаљени?
Сме ли се ико заклети, пре него упре прст у нечији живот?
Пре него понесе терет припадања некоме,
Ко ће једном постати само име. И слика.
Безбојна сенка, чије срце куца само у траговима,
Које лепетом крила остављају ноћни лептири.
И неком су они само инсекти који вртоглаво облећу светлост,
А некоме гласоноша с четворо очију на крилима,
Које те у мисао гледају.
Одмахнеш разумом кад те бриге обузму,
Сањарења су излишна са ове стране живота,
Плес по жици за неспретне плесаче,
И стрмоглави пад у малодушност,
Кад упериш прст у нечији живот,
А ни за свој још ниси одговарао.

Фото: Уперити прст; Википедија

На крају дана Сунце
одлази негде далеко, ко зна где.
У нови дан
да тамо жарко сине,
у неке златне велике даљине,
у баште где твоје срце куца.

А Месец упали сећања
на ватре првих, невиних додира
и на шапат чедних питомих ружа.
Док лута у свом заносу
лепотом Краљице
облачи ноћ у црне свечане хаљине.
Полако своју тајну у тишину носи,
остану можда неки облаци,
неке очи,
понеке речи и
тихи кораци,
рука која другу стеже
да не боли,
већ да јој каже колико је воли.

Таква ноћ и сад кроз мене лије,
шта да радим
твој осмех у мени се крије.
Не смем ни да ти кажем,
не смем ни себи да признам,
кријем то данима.
Носим са твог лица неки чудан сјај,
усне слатке, црне очи, ноге босе,
шапат прамена твоје плаве косе,
и машта моја
неће да се стиша
у хаљини твојој што лепрша.

Свирај Гитаро, у овој ноћи,
љубавне теме
да скинем немирно бреме
и прескочим у друго време.
Где нема
јуче,
данас
и сутра
и тако у круг.

Душа моја хоће
да си ти та жена, та љубав
и срце што куца,
да се заувек улијеш
у моја јутра и изласке Сунца.
Питам те
зашто те ветар не доноси,
знам у облаке те крије,
а ја бих да те само љубим,
ко воду да те пијем.

Заробићу траг Месеца
у лету птице што ти маше,
немој додири наши
и ноћи наше
да те плаше.
Гитара је ту да свира тако
нежно,
невино и лако.
Буди ми љубав, подигнимо обе чаше.
И пробудимо се једном у јутро наше.

Кад изађе Сунце,
на стази љубичастих ружа,
потражићеш оно,
Богињо моја,
не мораш да питаш.
Немој да тражиш.
На уснама нашим видећеш љубав.

241
Твој Син је инокосан
И сетан у свету,
Мајко Дивотнице!

242
Мајко, видела си
Шта Чеду Твоме чине,
И стога је Срце Твоје сетно,
Дивотнице!

243
Из Пра-Душе Дивотне Мајке,
У срце моје, гле,
Струји Живот вечан!

244
Из тишине извире вилинка
Духовних звезданих јата,
Што вековима сневају
У срцу божанског певача.

245
Оно што сневаш, гле,
То ће твој свет бити,
И с ову и с ону страну
Великог обзорја Живота!

246
Све се ово, гле,
У једном Великом сну
Догодило давно!

247
Сви смо ми, гле,
Род један сушти,
Са свим бићима
Диљем Васељене

248
И видим живот
Који не престаје
Никад;
И једнак бива
Тамо негде иза –
У Светлости
И тишини вечној!

249
Оно што будан сневаш,
То је најлепша стварност
У Пра-Васељени!

250
Речи које у тишини
Сневам, гле,
Снова ме рађају,
Али одозго,
У Духу Сневања!

251
Само нас дела Љубави
Бесмртним чине!

252
Какве снове сниваш,
Такав, уистини, и биваш!

253
Можда свет овај
Не љуби песнике,
Али, Великој Души Мајке,
Гле, они су мила чеда!

254
Мајко Племенита
У Светлости Духа,
Снова ме, у Љубави,
Одозго роди!

255
И на студени од века,
Гле, греје ме Душа
Мајке у Светлости!

Спевано у тајинственом сновиђењу, гле,
на светим водама Словенског Истера,
између Божића и Васкрса, 2011. године.

Крај

Фото: Свет за велику промену; Википедија

Драгану Симовићу, Песнику-Пророку,
који битише у свим световима које је
изнедрила Вечна Потка. Једино га нема
у србским читанкама, које образују
потоња покољења.… Ваљда – што Песник
у њих не може да стане…

И би битка у Е г о д р а г у
И добише је Витези Праисконог Реда

И рече Аранђел Румених Облака
Један од јунака чијег мача фијук није спио
Док није пала исходишна игла – надвагана
Битке за победу деце бога СРБ-а
Што пре стотину векова донеше Земљи
Светлост, Слово, Слог, Реч и Говор:

Сада нас Мансанмане Остварени
Чека Велики изазов Освете ега-не-ега
Можда још тежи од саме битке –
Шта урадити са побеђенима?
.
Видим и знам, знам, знам и видим
Да мислимо, осећамо и деламо
Једнотно и исто, једнотно, исто и једнотно:
С а м и л о с т је, самилолост је, коначна победа

Фото: Самилост и благост; Википедија

А има ли ишта што ћете задржати?
Све што имате једног ће се дана раздати;
Стога, дајите сада, да доба давања припадне вама, а не вашим баштиницима.
Често кажете: ≫Дао бих, али само потребитима.≪
Али, воћке у вашем воћњаку не кажу тако, ни стада на вашем пашњаку.
Дају да би могли живјети, јер задржавати значи пропадати.
Зацијело, тко је вриједан да прими своје дане и ноћи, вриједан је свега што ви имате.
И онај који је заслужио да пије из оцеана живота заслужује да напуни чашу и из вашега поточића.

И која заслуга може бити већа од оне што лежи у храбрости и повјерењу, дапаче у милосрну, примања?
И тко сте ви да би људи морали раздерати своје груди и разголитити свој понос да бисте ви могли вид‌јети њихову вриједност огољелу и њихов понос постинен?
Прво гледајте да сами заслужите да будете даваоци, и оруне давања.
Јер, одиста, живот даје животу – док сте ви, који се сматрате даваоцима, само свједоци.
И ви примаоци – а сви сте ви примаоци — не прихваћајте никаква терета захвалности, да не бисте под‌јармили себе и онога тко даје.
Радије се дигните заједно с даваоцем на његовим даровима као на крилима;
Јер, превише се сјећати својега дуга јест сумњати у племенитост онога који има простодушну земљу за мајку, и Бога за оца.

Фото; Фб страница – I love Nature