Category: All

Добрица Ерић: Огрлица од грлица (3)


 (Сонетни венац)

Н еки цврчак орах сна крца
И млин се врти на јазу сока
С тидна се жрака гле закопрца
У сузи крупног ливадског ока
.
С атови жеђи зврје на врежи
Р уке што тражи с кључем клиса
Ц рквице сунца где дан бележш
А рију пчела и мириса
.
У зми бар две три медене чаше
К оје се с твојим оком куцају
Л ептири кришом ливаду носе
.
И з мајских фрула произлеташе
С енице што нам светлуцају
У  сенци врбе златокосе
 
Advertisements

Словенка Марић: БАЛАДА О СНИВАЧУ


Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.
Никад у сан зашли.
Откуд хук и гибање низина,
а виле на изворима чарале,
љубиле га витке усамљене воде.
И бивао мирис свих брдских трава,
бивао камен и плави облак,
с Монт Еверестом се надрастао.
Под скутом чувао милост великих болова,
сањао себе мртвог на бодежу светлости,
расутог у гласу моћне песме.
Откуд се скобише морске пучине.

.

Луди снивач досањао врхове
на опасној литици, ивичној хриди.
Граница континента, међа свих снова,
иза модра пустош, црна утроба.
И тоне брод. Бели брод.
Небески снивач,
снолика птица на последњем гребену.
Зар наниже до Божјег лица.
Још миришу траве с копна,
вода и камен у нежности,
у белутку сребрнање.
Још једном фатаморгана неутољене жеђи
и – решава се мистерија светлих вода.
Све су само одштета унапред
моћних, дубоких мора
за потопљене бродове.

.

Снивача не уписивати у књигу жалости.
Дозволити говорење лудости.
Време пада у обрнутом смеру тече.
Часовници су обмана, коначно,
главна артерија уназад одбројава,
и дуги век је могућ у три откуцаја.
Суновраћени летач успеће можда
да одсања музику беле светлости
са крова света.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

Владан Пантелић: Пробуди се успавана душо


Јутрос је моја душа чистуница поносница
Изашла на реку која се дообро оштипала
Обасјавам свесност где сам на своме Путу
Осећам кроз себе моћно живљење живота
.
Срдито је и тврдо ово место идем на Извор
Гледаћу у њега помно да му угледам Срце
Високо изнад планине кроз плаветно небо
Сто орлова клизи по силницама невидним
.
Из неутро вертикале нечворујем осећања
Рашчињујем прошлост и правим збирове
Миран сам одавно немам згуснуте болове
Збирови су исправни а болови разређени
.
Ослушкујем – меки ритам је пришао мени
Осећам Присуство и осећам Његову снагу
Правим многе изборе и одлуке бирам путеве
Живот је безброј начина наших испољавања
.
Долазимо на овај свет изнова много пута
Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде
Да прозремо кроз демоне богиње и богове
Враћамо се да досањавамо недосањани сан
И кроз Истину дођемо до коначног буђења
 
 

Ана Милић: На језеру


Прашина месечева

У језеру свој лик гледи

Лако чамац клизи

Из уског међустења винут

Четири му виле једра праве

А добра срећа

Сребром виле боји

.

Он огртачем скривен

Да бљеском јутро не збуни

По мирној води

Веслом звезде разлива

Уз бок му леви

Вук сиви мирује

И скоком ужарене зенице

Страшила разгони

.

Високо над десним раменом

Свевиди орао криком

Воду са копном спаја

На врху стрме стене

Где једног пут води

Бели чека храм

.

Прастари портал

Кругом отворен

Свој печат дочекује

Тајни кључ капију

Којих светова отвара?

 

 

 

Ана Ахматова: Добро је овде


Добро је овде: њихање и шум

Јутра нас грле рукама хладним

У белом пламену повија се грм

Ружа бљештавих, али ледених

На парадним, свечаним снеговима

траг скија клизи као сећање моје –

Некад, у давним временима

Прошли смо тим путем нас двоје.

Велика Томић: Ани Ахматовој


Кад ме нешто скрва, бежим код Ње
да тежином погоде ме речи
и саставе две судбине исте
да Већа си знам те, душо гозбена.
Гозбом, живот у шарку претвори.
О камен се чешеш бестидницо гујо
стари живот кошуљицом са себе да стргнеш
пером ропћеш да осушиш ране
у шибље ти потуњиле гране.
На врхуљку издигла си главу
са висине на све стране гледаш
док ти пужње, черуп не видело
а камоли арку златом пресијану.
Срешћемо се опет
кафу грку у трње да распем
благу на сунцу да сварим
да нам шербет
буду разговори.

 

Драган Симовић: Пут Богочовека


Тијање праискони јесте божански промисо свеколиког помирења и исцељења.
Јер нема истинског исцељења илити обожења без свеопштег опроштења и помирења.
Свеопште помирење, како по висини тако и ширини; како по усправној
тако и по водоравној линији.
Насупрот Тијању праискони налази се демонски пројекат: рат свих против
свију:  рат са самим собом; рат са породицом; рат са прецима; рат са потомцима;
рат са народом својим; рат са иним народима; рат са божанским.
Да би човек оздравио, да би се уистини исцелио илити обожио,
он мора најпре да се помири са самим собом, са својим прецима и потомцима.
Духовно узраста само онај који се уистини помирио како по висини
тако по ширини илити дубини.
Помирити се са свима и опростити свима, имати разумевања и љубави
за све – то је пут Богочовека илити човека од праискони.
.
*
Сневачев Велики Сан
.
И гле!
Сневајући
Познао сам Живот
Један и Вечан
У Васељени
И живео у Истини
Праживот од праискони
А кад сам се гле!
На трен пробудио
Видео сам и појмио
Да је све опсена
У свету изнад сна
 

Милица са Радана: Писмо уреднику


Лепо је бити у тиху у љубави; гледам небо дубоко.

Нека птица лети по њему, кровови, димњаци се диме,

док ветар баца дим, час на једну па на другу страну,

и прави разне силуете. Заволела сам тај  угао гледања;

од кровова поглед дира небо. Пространство велике чистоте

дише и води даље ка другим световима. Што даље пружаш

поглед ка нечему- брже долазиш себи – или је то само знак

да си се толико раширио душом, па сада твој поглед може

далеко да лети и дира; даљине постају  осмотрачнице близине;

зарањаш и рониш стално у себи у свом тиху, а то не може

 свако да види, и обухвати, и осети својом душом.

.

Лепо је на Журналу. Изреке Гурђијева су веома мудре;

Препознајем их и код себе; Душица веома лепо пише, и њени

мудри цитати, и сви остали, свако на свој начин, предаје лепоту.

А ту је и  Ленка – паметна, племенита, на деду, нашег милог

Вилењака Вилењачића, пише као велика Вила Високе Расе.

Има прелепу чистоту, само да је очува, да је школа не покори.

Браво! Још твоје објашњење, како су настале ове песме,  прелепо.

Дивне душе, диван Вилењаков Род шетају његовим стазама

којима је корачао и поглед у свему остављао.

Кад мени значи оволико издалека – како ли је тек њима!

Велики је Човек наше Вилењаче; и још увек је ту са нама.

Све нас је држао и сада нас још увек држи и гледа.

Сањала сам га-пре неколико недеља, али не сећам се много.

Знам да сам стајала поред њега, а он седи и записује ми на папиру 

неке речи, нека слова, учи ме нечему, а ја му се дивим.

Око нас мир, велики, као да смо били окружени неким брдима,

 и нека шума, далеко се простире, и постоји у својој лепоти.

кад сам се пробудили, тек сам схватила шта сам сањала-

и мало сам успела касније да се досетим.

.

Значи ми јако да чујем његову молитву-преко ње се и чује

у сваком трену како је како смо ми, и како даље. Сваки пут је

слушам другачије – дорађује се изнова преко моје душе.

Прија ми јако Вилењаков глас, Дивотну сте му слику поставили,

поред која увесељава и буди дивотне вагре у нама на радост!

Дивотан текст је о Адами. Још си га оплеменио на Журналу,

утврдио.  Допада ми се та светост у љубави и та слобода, то је

лепота и живот у Знању нашег Бога оца Творца! Здраво живо!

 

 

Вукица Морача: ДВЕ ТЕТЕ


У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу Србинову, живели су
 
несташни и враголасти, Божидар и Сербика.
 
Дан је био прохладан, зимски. Снежило је и бела измаглица је
 
обојила у бело целу природу. Наша два враголана су истрчала напоље
 
да се поиграју. Прво су се санкали- Божидар је вукао санке са Сербиком,
 
па онда Сербика је вукла санке са Божидаром.
 
А онда им је пало на памет да оду до оближњег брдашца и спуштају
 
се истовремено. И тако кренуше они, онако ушушкани
 
шаловима, капама и дебелим, вуненим рукавицама узбрдо.
 
Спуштали су се цело пре подне. Диван ледени, бели дан.
 
Зубато сунце је сијало, а ваздух хладан и резак је црвенео
 
и штипкао њихове носиће. И онда одједном , кад су били
 
близу зимзеленог жбуња, као да се однекуд створише две тете.
 
Једна плавокоса, плавоока, прелепа у светлуцавој хаљини
 
и друга смеђокоса, топлих чоколадних очију, у дугој сивој,
 
неугледној одежди. Они се притајише иза жбуња и слушаху
 
следећи разговор. Плава тета проговори: „Драга моја, због моје лепоте,
 
мени сви верују. Ја причам највеће лажи и обмањујем
 
људе, али лепота чини своје. Зато нема сврхе да ти људима причаш
 
истину и да их обавештаваш о стварним дешавањима.
 
Ето, прошле сам недеље јефтино продавала убуђано жито,
 
лепо упаковано, у суседном селу Лажаре и сви су насели
 
и покуповали су све.“ Смеђокоса се замисли, па рече: “Видиш, људи
 
имају слободну вољу и ја верујем да разликују лаж и истину.
 
Чини ми се да у Србинову ниси ништа продала, да су сељани
 
прегледали жито и рекли да без обзира на цену купују у вароши
 
Истинастан. Јесте да је скупље семе, али је квалитет изузетан.
 
Зато сматрам да сви воле истину, ма каква она била.
 
Наравно, понекад човек нешто не каже, због људске сујете,
 
али готово увек истина победи.“
 
Плавокоса се громогласно насмеја па одговори:
 
„Можда истина иде на дуге стазе, мислим, увек изађе на видело.
 
Али, лаж побеђује у спринту и док се опасуљиш она те замађија и освоји.
 
Често је лаж лепша од истине, као и ја од тебе, и људи је
 
прихватају оберучке, иако душа осећа да нешто није у реду.
 
Уосталом постоји она древна прича да су Лаж и Истина отишли
 
на купање. Скинули се и ушли у реку. Прва је изашла Лаж
 
и обукла одело истине, а онда је изашла истина
 
и остала гола. Од тада људи увек више воле лаж
 
обучену у истину, него голу истину.“
 
Смеђокоса настави дискусију: „Видиш ја се уздам у људе и њихов разум,
 
а знам да душа у човеку увек зна да ли је истина или лаж.
 
Онај коме је лаж дража треба да рачуна да ће много
 
пута понављати свој живот и многе, многе лекције док
 
не научи да пригрли истину као звезду водиљу.“ И тако се њих две запричале
 
и надмудривале, а наши враголани остадоше затечени.
 
.
 
Сербика прва проговори: “Хајде да уђемо у стање највећег мира и снаге.
 
Да поставимо у простору управљања, то је кад рукама опишемо круг
 
око себе, филтер кроз који до нас долази само истинита информација.
 
Да радимо за опште добро и складан развој свега постојећег.
 
.
 
Одједном, као да се око њих формирао неки светлуцави омотач,
 
кроз који су пролазиле искрице и ишле ка њима. Онда су неке
 
кренуле ка промрзлим рукицама, а неке ка црвеним носићима
 
(искрице увек прво исцељују оно што је оштећено у нашем телу).
 
Понекад, далеко од нас остаје таман облак, а то су укорењени
 
ставови већине, лажне представе и све што није добро.
 
И утврдимо резултат са тако јесте, тако јесте, тако јесте.“
 
Завршише они вежбу, отворише широм окице и одједном
 
слика није била иста. Она плава тета није била више лепа.
 
Изнутра се све црнило, а она некако демонски искривљена.
 
Зато је смеђокоса постала права лепотица и изнутра је сва сијала,
 
топлином и љубављу. И кад их погледаш очима душе, слика
 
се потпуно променила. А онда су одједном разумели
 
да се плавуша зове Лагалица, а смеђокоса Истинољуба.
 
Снег је постајао све гушћи, а пахуље све веће. Зубато сунце
 
је полако залазило, а хладноћа се појачавала. Узеше њих двоје своје санке
 
и кренуше кући. Божидар на растанку каза: “Ово
 
данас нам је добра лекција. У нашем селу се истина цени
 
изнад свега, а пошто су сељани и вични да одмах уоче лаж, нико је
 
и не прича. Али у далеком свету и у другим местима, можда
 
није као код нас. Зато увек треба бити опрезан, нарочито
 
кад је нешто лепо упаковано. Здраво, буди здрава и весела до сутра,
 
па се видимо.“ Да ли се и ти радујеш зими и њеним чаролијама?
 
Уживајте у снегу и успаваној природи, све до пролећа.
 
А дотле, будите нам вечно здрави и срећни.