Category: All

Владан Пантелић: Јелечкиње – барјачкиње


 

Живот већине људи планете Мидгард Земља
Говорим о свакодневном распећу од Правила
Наличи на дечју игру коју смо весело играли
У Тијанији златом новозлатног доба опточеној

Кажем у духу јелечкиње – узвраћа – стрижено!
Свакодневница сива чека ко војник на стражи
Каже гласно барјачкиње – одговарам – кошено!
А дани иду слични као једнојајчани близанци

Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим
Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!
И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!
И она – разапета тражи речи да мене подигне

Ујутро вадимо дечицу школску из будилника
Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати
Враћамо се предвече уморни од посла и газде
Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи

Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму
Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха
И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут
Почео се лепо кроз грање назирати пропланак

У нашим душама нешто је препукло излетело
Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева
Спремно крећемо на другу страну воде и ватре
Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Словенка Марић: Песма о песнику


 

Песник је хтео да испева песму
која мирише и зелени се као трава,
песму са тугом кише,
песму високу као планина и бор.
Хтео је песму која ћути као ноћ,
песму дубоку као небо,
песму саму и дивљу као извор,
као шума, као птица.
Песму неку звонку и далеку
као детињство и мати.
Хтео је, лудо је хтео
да испева макар само једном
песму коју нико није умео.
Песму беспутну и болну
сличну самом себи,
песму страсну као љубав,
лепотом зачарану као девојка,
песму неку широку као песма.
Хтео је, а песма му измакла.
А кад је умро,
из тела његовог, кроз хумку,
зазелене и замириса трава.
И тако и он постаде зелен,
постаде трава, и мирис, и песма.
И тако песник испева песму.

(Из збирке – ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

Драган Симовић: Мистерија каћунства


А онда се, изненада, једног дана рујанског, дивотног, догоди милина и лепота што је у песми
одавно опевана, песми једној у праскозорје.. Седели смо на пропланку, Владан и ја, и зурили у
плаветне врхове у даљини, и сневали о тиовању у Тијању, кад се изненада појавише три душе распеване –
Лара, Драгана и Љубиша. Дођоше нам у походе, радосни и заљубљени као да долазе из праискони.
.
Лара је душа сетна што снева, и ја у трену видех и познах седамдесет и седам њених инкарнација,
а мало потом и деведесет и девет живота минулих и долазећих са ову и ону страну Велике Тишине.
Ово ми је ћутке и Владан потврдио, а он је јасновидац од праискони. Ларина аура је титрала и треперила  у дугиним бојама, а боја љубичаста лескаше се у средишту јајета светлозарног.
.
Драгана је личила на јасику етеричну, што трепери у светлосноме кругу боје зеленог драгуља.
Љубиша је одавао исконског ратника од светлости што се узвија и узноси у плаветне висине.
Њих троје се указаше као једна душа у три венца светлозарна, у три ниске лучезарне. Потом смо се
испели на пропланак ветрова у потрази за алхемијом песничке речи, док су се уоколо отварали
све нови и дивотни светови тајновити.
.
Има сусрета који се памте низ векове, сусрета што су у књигу небеса уписани. Некада сретање
двеју сродних душа наличи сретању двају звезданих јата. Има љубави које се догоде у трену, а живе
тисућама векова минулих и долазећих. И има љубави које су одувек биле и које ће на векове бити,
иако на земљи трају само трен, и то је највећа мистерија каћунства коју је божански песник опевао.
И гле! каћун је биљка слична расковнику, коју могу наћи и познати само они чије срце је чисто…

Момчило Игић: Свануће нам када се пробудимо


Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

Свакога јутра се будимо, отварамо очи, гледамо.

Буђењем улазимо у свест, у целовитост,

Док је гледање носилац целовитости.

.

Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

Блаженство је једно, целовито осећање.

Раскомадано осећање је мноштво парцијалних осећања:

Љутња, мржња, завист, туга…незадовољство.

.

Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

Из става будности одмах улазимо у процес размишљања,

Из целовитог у парцијално, из раја у пакао.

„Градите на стени, а не на песку.“

.
Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

Живот нам је привезан за целовито, а ми га „брже боље“ везујемо за парцијално.

Уместо да је живот блаженство, он је углавном незадовољство.

Градимо на песку уместо да се с њим само играмо.

.

Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

Сабирањем пажње на сваку реч, враћамо се у целовитост.

Свакога јутра се будимо, отварамо очи, у свести смо.

Захваљујући самосвести поново се будимо и поново отварамо очи.

.
Обратите пажњу на сваку изговорену реч.

„Ја сам у Оцу и Отац је у мени“, ја сам у свести и свест је у мени.

Живот је блаженство ако живот градимо на свести.

Поново ће нам сванути, поново ћемо отворити очи, поново ћемо се пробудити.

.

Били смо у блаженству у Рају, а сада можемо бити у блаженству и у паклу.

 

Аница Илић: Заборављени пут


И хтела бих вечерас,
Боже мој мили,
написати Ти песму
што Љубављу зрачи,
Радошћу прича и Осмехом опија…

 .

Ал` туга ме ноћас,
Боже мој мили,
туга од света што пут свој не зна,
туга ме и суза ме боли
за људима блиским
што давно једном
заборавише волети…

Владислав Томић: После болести


Човек се некако
невешто смањио
и почео очаран
да злоупотребљава
лице и нежност

Првобитно лице
већ дочарано
у црној светлости –
у првобитну нежност
отету
из прегаженог
пакла живота

Било је лепо време
и требало је неколико пута
да се смркне
Да би се јасно назрело
срце старога света
ако се није смањило
у срце човека

Мирослав Цера Михаиловић: Постмодерна


шта је то са тобом мирославе

као да ниси онај исти

сам и са главом и без главе

висиш на истој црној листи

.

и опет луди страх те кида

и састављају седативи

увек на истом тик до зида

где су закони вокативи

.

душа је зна се периферна

ни со ни зачин језика тесту

све је то чиста постмодерна

и све је значи на свом месту

 

Ана Милић: Језеро


Увек умеш да изненадиш
Одмах си заронио!
И оставио ме да ловим
Месечев лик у мехурима…

Тако ми и треба
Када не разумеш моје шале…

Приредио си ми дивно топло вече
Послао си ми фотос милог дечака
Са посебном поруком
Ах да! И сањала сам те…