Косово мајко земљо,
знам твоје боли,
отворена рано
у мени се утроба дроби,
у тишини божура
зар срце поново да боли.

И данас када чујем звона.
Тешке слике
ми се низ кости цеде.
Душа од немира
дрхти.
грабљивице поново над
косовским
Божуром лете.

То су авети,
То нису људи,
са црним лицима у црним капуљачама.
Срце су себи исчупали.
Змије им се из њедара смију,
жељне крви, да нам пију.
Црним леденим стазама смрти
силазе до последњег хада,
сами Ђаво са њима жури,
и са њима влада.

У вријеме црног Мјесеца
окове демонске
око свијета каче,
опелом у друштву црних врана,
гладни крви,
крећу, већ газе,
тајним ходницима Ватикана.

Муци их наша вјера.
Мучи их, Сунце наше.
Знају да је Бог са нама,
па се и њега плаше.
Немају душе,
па им сметају и
славе наше.

Мучи их што знамо
ко су,
не треба више да се траже
И зато се боје
Божије и љубави наше.
Мучи их што призивамо Бога
и помињемо претке.
што смо ми вјера ,
а они тамница своје секте.

Смета им што је Грацаница
већа од Ватикана
Смета им косовска алеја
србских великана.

Не ће те, поново косити ливаде
ни црвене божуре наше,
ово је Божија замља и тврђава
небеске расе.

Кад зазвоне звона
мрачног Ватикана,
да униште цио род наш,
нека добро знају
Чека се тај час.
Биће то последњи покусшај ваш.
Небески ратници,
Анђели чувари
са свјетлосним мачем
у строј су стали.
Чекају знак са неба
и Ватикан ће
заувјек стати.

Доста више зла
Још и сада јауци ме буде
у наручју држала сам људе,
хероје, јунаке, смрт у руке.

Још се чују звуци мача, звуци копља,
рзање и топот коња,
јуриши стријела, звекет тешких оклопа
и лавина крвавијех потока.

Руке, ноге, главе на све стране,
вид‌јела сам како вране очи ваде.
Све су то ране моје,
кукају и јече као
срце твоје.

И трен кад ме окрене за тобом,
закукам како те немам,
таква љепота.

Боже мој зар мора та страшна голгота.

У руци јабуку дрзим.
Дадох је првом до себе
и кад је и он пао, рекао је сестроо…
и сад се сећам како ме је погледао.

Од сјећања
суза низ лице крене
и тако клизи, клизи, док земља броји вријеме.
Са кољена на кољено преноси се слика
дубоко закопана у сјенци божура,
нашег споменика.

Господе мој
и сад на Косову дојим дијете
и Божур му
у руке дајем,
да расте да ме пита,
да му кажем,
у том цвјету живи
Вјера наша,
Слава наша,
Слава Господа.
И твоја снага
душа наших ратника,
великих јунака.

Хтјела бих да застанем
да се некад загледам у себе,
да ућутим, на тренутак да зауставим вријеме,
да одем тамо ђе ме колијевка зове,
срећа кличе,
ђе зора
са осмехом свиће
и ђе млада трава уз прозоре ниче.

Господе мој
не шаљи ме више,
ни моје сестре,
ни мој род
до најстрашнијег хада,
нећу више
звјездане тишине
ни леденог жала.
Хтјела бих да се
вјечно враћам
само са
вечерњег бала.

Ја сам ватра огњиста,
смокве, јеле,
ђе трепери лист вишње,
и вјетар што дува, са моје стјене,
ђе дрхте гусле,
ђе ме љубав грије.
Ту је моја вјецност
да ме радује и да ми се смије.

У сну варљивом замро си, Роде,
не уздижеш се небу и светлости,
ни јарки сјај сунчев не буди ти наду
у радосно свитање будућег јутра.
.
Пробуди се, Роде, из сна мртвог,
унутарњим видом читај повест своју.
Види и ослушни,
храбри преци твоји усправно иду,
после тешког боја слободи кличу.
Види и ослушни,
витезови горди у одорама сјајним
на виловитим коњима у свануће језде,
јека се чује и гласови су јасни,
из далеких времена дозивају те.
И знај,
живе сени предака твојих довикују
да светом земљом глас слободе пустиш,
да гласом силовитим ућуткаш лажљивце,
да језике свежеш великашима својим
што ти ватру жарку у души утулише,
што те без милости у сужањство бацише.
.
Пробуди се, Роде, из сна мртвог.
Витезови сјајни, срчани и поносни
твојом повешћу часно и истрајно језде,
и дозивају те из блиских и далеких времена
са светом земљом глас слободе пустиш.

Фото: Јарило; Википедија

Ваша деца нису ваша деца.
Они су синови и кћери живота
који жуди за собом.
.
Они постижу, али не преко вас.
И мада су са вама, они вам не припадају.
Дајте им љубав, али не ваше мисли,
јер они имају своје властите.
.
Можете удомити њихова тела,
али не и њихове душе,
јер оне бораве у кући сутрашњице до
које ви не можете чак ни у сновима.
.
Можете се трудити да будете као они,
али не тражите да они буду као ви,
јер живот не иде уназад, нити стоји.
.
Ви сте лукови са којих се ваша деца,
као живе стреле, бацају у будућност.
Стрелац види знак на стази вечности,
и он вас савија својом моћи,
да би његова стрела отишла далеко и брзо.
.
Нека ваше савијање у стрелчевој
руци буде радост;
јер мада он воли стрелу која лети,
Он воли и лук који је постојан.

“Ој , Козаро, јој, ој, Козаро,
Моја густа шумо,
У теби је, јој, у теби је,
(На рат пази!)… пуно“

Нисам морао да стављам чашу воде на жуто да бих свежио сећање.
Препознао сам је је трену угледавања. И како бих промашио ту духовну громаду!
О, какво склопно Брдо, каква планина! Пуна је, препуна: догађаја, крикова,
путовања, певања, смеха, и јаука, и јаука, и … јаука.
И запитах се: Да ли је ова плани-на завршила оно некадашње службење?
Како навести њено дрво да се исприча, да излива густе ране,
како одмрзнути дубоку стену у осмех раста и тиховања?
Да ли Орао може да сломи ту не-комуникацију са дрветом и густом шумом?

Прошетао сам по њеној кожи. Иза мене остала је тиха бразда
коју сам гледао и мер-као погледом-чудаком, као да сам гладио и мерио мер-мер.
О овој планини мислим као да је дјева ратница-девојчица и закључујем:
кртичица се опасно бори! И закључујем: Само брезе знају нежност твоје музике.
Онда испитујем све делове њеног тела докле није стигао снег.
И лагано јој прегледавам и додирујем ране које нису уштогљене и гледам-видим
како лако и ненаметно полеће-прелеће тигар. И, са сигурношћу пророка,
знам да му је висок искок и да му се доскок не види од силне даљине.

Враћам се кући спокојан. Одужио сам дуг Милости и Једноти:
са Козаром сам причао чисто, јасно и искрено, и гледао сам је у Очи и у Срце.
Мислим да она дубоко осећа и да све то зна и да је одувек знала.
Можда ме је процењивала по чарности моје територије.
Ја сам унео, можда, нову свежину и потпирио ватру живу њених сећалица,
питалица и памтилица. И поставио је поново на дејства храбрости и дубоког понирања у Непознато и у потрагу за чудесним Себе. И благословио сам је благом непролазним:

Уздигни се поносно, о, планино, и нека се отворе ватре твоје стеге и проходност твог Извора!И нека расте до врха Неба, одакле истичу воде, све што погледиш, додирнеш и све што помилујеш!

Фото: Козара; Википедија

Благосиљам дан кад видех ти очи

благосиљам време што имасмо заједно

време пре времена

и Љубав пре света.

.

Овде сам сада да ствари средим неке

али ми срце са тобом заувек остаде

вечно да ствара и воли

испуни светлом, миром и истином без боли.

.

Благословен дан кад Отац стајаше крај мене

и раширене руке свих у песми

благосиљам дан  који стоји пред нама

у светлу, истини, Љубави.

.

Извор: збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

.

-слика-Шишкин-

-приредила Верица Стојиљковић-

Данас ти дарујем снагу

Оно сто у истини највише треба

Сто у борби победјује свагда

Сто у болести исцели биће

Сто у вечности бива још јаче !

.

Издржи бол!

Ратници не познају страх

Душа чиста исцели дух

Дух чисти исцели сваку телесну бол

Непобедив си!

.

Погледај ко си !

Али не у огледалу ,

у делима се огледај!

Изван граница разума гледај!

Биће ти јасно све,

Кад поново крену на тебе,

Одозго сатри их у корену све!

.

И запамти Волим те !

.

-слика-Шишкин-

-приредила Верица Стојиљковић-

Неки цар, ратујући дуго с непријатељем, мораде једаред преноћити у некој качари. Кад се у зору пробудио, лежећи на слами, опази више себе паука, који је хтео да се успне на неку гредицу. Кад је био близу гредице, опусти се и падне. Цар се сад још већма загледа у паука, који је поново почео свој посао, али и сада дође донекле, па опет падне. Тако је покушавао паук и трећи па и четврти пут да се попне.

Цар се још више загледа да види шта ће бити до послетка.

Па шта је било? Паук се десет пута дизао и падао, али се ипак свога посла није оканио. Мало се одмори, па и једанаести пут поче се пети. Тада га послужи срећа и он се попе куда је хтео.

Цар скочи с постеље и узвикне:

“Много ли сам научио од ове мале животињице! Сад видим шта вреди истрајност. И ја ћу тако да радим. Та зар нисам и ја десет пута нападао непријатеља и нисам га могао надвладати!”

Цар, поучен овим примером, нападне непријатеља и једанаести пут, и победи га.

Извор:  нет страница:“ Српске народне приче – Зелена учионица“,  Србски Журнал

Фото- ММ Портал

Приредила Верица Стојиљковић

Песмо полети
на облак румен слети,
и путуј,
поздрави врхове планина,
реке дубоке,
и језера плава,
и јелена и лане,
и птића.
Онда стани, на запис стари,
пољуби му гране.
А онда опет полети,
на руке човека ми драгог слети.
Тад отвори своје стране,
да љубав сама себе чита

Фото: Румени облак; Википедија

Јутро је ускомешало тисућу јесени у мени
Намах нестаде та далеко отровна неактивност
Изрезао сам вешто три праве и дугачке црте
Назване – Поднебесна Небесна и Наднебесна
Богојављенским вечним водокршћем залих
Посејану траву у разореном замку предака

Док се на крову чују отисци корака мог оца
Који се вековима никоме није подсмејао
Улазим у танано и истисно поткино коло
И отварам сто векова стару аријску адресу
Која се у рукама душмана откинула контроли
И хоћу брзо да уберем небригу биљку кантиру

Одгурнух једну једину и неизвесну будућност
Коју нуди ошамућена пијана и несвесна доњица
Поправићу и водоопасати замак чукун претка
Посвећеним синовима поверићу путеве и вртове
И сећања и занате и Златну књигу прамудрицу
И усмено заветно предање које размножава путеве

Фото: Чудесне биљке…; Википедија

( Владан Пантелић, један од оснивача: Дана 20-ог јуна 2026. године у селу Тијању, које зовем Света Тијанија, одржаће се скуп заинтересованих да се оснује ЗАДРУГА ВЕДАРЈА. Целу идеју је осмислио Др Јоле Рам и припремио комплетну документацију која је потребна за регистрацију код надлежне установе. Квалитет идеје изражене кроз Завет Ведарје, свечани завет Ведарје, статут и друга документа далеко превазилазе све виђено на ову тему. Највише погодује да буде идеја за задругу Универзума. Очекујемо да се овој идеји и њеној реализацији у наредном периоду прикључи велики број, првенствено младих, стручњака из разних области.)

ЗАВЕТ ВЕДАРЈЕ

Свечани завет Ведарје је гласно изговарање речи којима потврђујемо оно
што већ јесмо -Носиоци светла
Заједница – Породица – Свет
Ми, чланови Ведарје, окупљамо се у служби живота.
Не окупљамо се против било кога.
Не окупљамо се да бисмо владали другима.
Не окупљамо се ради моћи, богатства или славе.

Окупљамо се да бисмо створили услове у којима човек, породица и заједница
могу да расту и развијају се у складу са природом и законима живота.

Развијати себе је мој завет.
Јер човеков потенцијал превазилази његова тренутна искуства и способности, а
развој свести нема коначну границу.

Чување и јачање породице – је мој завет.
Јер је породица прво место љубави, поверења, учења и развоја човека.

Штитим децу – то је мој завет.
Јер деца носе могућности веће од онога што смо ми наследили од наших
предака.

Чувам природу – то је мој завет.
Јер човек није господар живота већ његов чувар.
Земља, вода, ваздух, биљке и животиње нису власништво наше генерације већ
наслеђе које смо примили на чување.

Стварање добра, лепоте, љубави за све – је мој завет.
Јер стваралаштво је природан израз живота.
Радећи с љубављу, знањем и сарадњом ствараћемо вредности које доприносе
добробити људи, заједнице и природе.

Говорим истину – то је мој завет.
Не истину која раздваја људе, већ истину која ослобађа од незнања, страха и
сукоба.

Учим током целог живота – и то је мој завет.
Јер је развој човека непрекидан процес ширења знања, способности и свести.

Веде су знање које се открива у свести човека у мери у којој се његов нервни
систем развија и усклађује са законима природе.
Појам Веда заснива се на искуству и знању тоталитета постојања.
То је спознаја закона, сила живота и природе која расте како уклањамо стрес,
трауме и ограничења из нервног система.
То је процес развоја свести — духовности — који човека постепено усклађује са
природним законима живота.
Развој свести је темељ развоја човека, породице, заједнице и цивилизације.
Највеће богатство сваког народа је степен развијености његових људи.
Слобода се најпотпуније остварује када својим деловањем доприносимо животу.
Служење заједници живота представља природан израз развијене свести,
зрелости и одговорности.
Зато стварамо Ведарју.
Мрежу људи, породица и заједница које сарађују ради добробити садашњих и
будућих генерација.
Почињемо од себе.
Настављамо кроз породицу.
Градимо заједницу.
Повезујемо народе.
Чувамо живот.
И остављамо свет бољим него што смо га затекли.
Ово је мој завет.
ЉУБАВ ЈЕ ЖИВОТ

*

СВЕЧАНИ ЗАВЕТ ВЕДАРЈЕ
Заједница породица света
Ми, чланови Ведарје,
окупљени слободном вољом,
пред својом савешћу,
пред својим прецима,
пред својом децом и будућим поколењима,
дајемо овај завет.

Заветујемо се животу.
Заветујемо се да ћемо чувати и развијати живот у себи, својој породици, својој
заједници и природи која нас окружује.
Заветујемо се истини.
Да ћемо тежити разумевању стварности онакве каква јесте, а не онакве каквом
бисмо желели да је видимо.
Заветујемо се развоју.
Јер човеков потенцијал превазилази његова тренутна искуства и способности, а
развој свести нема коначну границу.
Заветујемо се да ћемо непрестано развијати своје знање, способности, здравље,
карактер и свест.
Заветујемо се породици.
Јер је породица прва школа љубави, поверења, одговорности и сарадње.
Заветујемо се деци.
Јер свако дете носи могућности веће од свега што смо наследили од својих
предака.
Заветујемо се да ћемо стварати услове у којима ће свако дете моћи да развије
свој пуни потенцијал.
Заветујемо се природи.
Јер човек није господар живота већ његов чувар.
Земља, вода, ваздух, биљке и животиње нису власништво наше генерације већ
наслеђе које смо примили на чување.
Заветујемо се стваралаштву.
Јер је стваралаштво природан израз живота.
Радом, знањем и сарадњом ствараћемо вредности које доприносе добробити
људи, заједнице и природе.
Заветујемо се знању.
Веде су знање које се открива у свести човека у мери у којој се његов нервни
систем развија и усклађује са законима природе.
Појам Веда заснива се на искуству и знању тоталитета постојања.
То је спознаја закона, сила живота и природе која расте како уклањамо стрес,
трауме и ограничења из нервног система.
То је процес развоја свести и духовности који човека постепено усклађује са
природним законима живота.
Заветујемо се развоју свести.
Јер верујемо да развој свести представља темељ развоја човека, породице,
заједнице и цивилизације.
Заветујемо се слободи.
Сматрамо да човек своју слободу најпотпуније остварује када својим деловањем
доприноси животу.
Служење заједници живота представља природан израз развијене свести,
зрелости и одговорности.
Заветујемо се сарадњи.
Да ћемо тражити оно што нас повезује, а не оно што нас раздваја.
Да ћемо градити поверење уместо страха.
Да ћемо стварати уместо уништавати.
Да ћемо помагати уместо искоришћавати.
Заветујемо се будућим генерацијама.
Да ћемо им оставити више знања него што смо примили.
Више здравља него што смо наследили.
Више слободе него што смо затекли.
И свет бољи него што смо га нашли.

Зато стварамо Ведарју – Заједницу породица света.
Мрежу људи, породица и заједница које сарађују ради добробити садашњих и
будућих генерација.
Почињемо од себе. Настављамо кроз породицу.
Градимо заједницу – Повезујемо народе.
Чувамо живот – Овим се заветујемо.
ЉУБАВ ЈЕ ЖИВОТ

Фото: Универзум…; Википедија