Category: All

Коментар Татјане Кришков, Србске Песничке Виле: Чак и вукови имају свест да заштите своје младунце и цели чопор!


Песниче Витеже,
Много пута сам се питала зашто људи реагују и чине ствари које спомињете. И у праву сте.
То учење је наметнуто да би се над народом могло владати. Пацифизују нас.
Уче нас да будемо покорни. Говоре нам да смо грешни. Уствари морамо да испаштамо грехе од ко зна када и кога. Кажу и оно: „Грешан сам, мати ме грешног родила“. Ето, тек се родиш и већ си грешник.
На тај начин се убије у човеку свако достојанство и вера у себе. Губимо самопоуздање. Онда стално мораш да се кајеш и доказујеш другима да, ето ниси тако лош. Па мораш на све стране да чиниш добра дела свима и свакоме. Мораш да прашташ, чак и ако нико то није од тебе ни тражио. А посебно што треба да љубимо и непријатеље своје. Окрени и други образ. Ко тебе каменом, ти њега хлебом, и то оним што лепшим и мекшим.
Када се у компјутер убацује нови програм, то иде брзо и лако. Копира се програм и већ може да ради.
Са људским мозгом је другачије. Програм се мора убацивати, што раније то боље, још од детињства. А осим тога мора се стално понављати.
Неки људи, примећујем, постадоше патолошки алтруисти. Неке теорије о безусловној љубави за цео свет. Свако им је важнији и од рођене деце, породице.
Како то лепо помаже злу, неправди, паразитима и патолошким типовима спремним на свакакве ужасе.
Људи не схватају да се злу мора стати украј. Злочин се мора осудити и казнити. Са оваквим размишљањем злу ништа не стоји на путу.
А онда кад се догоди неко зло, чујемо оно: „Ми смо грешни, нисмо се покајали па нас Бог кажњава“.

Некад упитам људе, који тако размишљају, како је то било кад је кнез Лазар кренуо на Косово поље.
Да ли се он прво посуо пепелом, па понео лепу погачу, донео и воду и лавор да дочека своје „љубљене непријатеље“. Да ли је покајнички дочекао непријатеља. Па му дао погачу, а наредио да се непријатељу и ноге оперу, или је било нешто друго? Наравно да је било нешто друго. Јесте, сакупио је војску, опасао сабљу. Крв је потекла. Није непријатељ тек тако упадао на ту земљу. И гле, и црква га прогласила за свеца! Па то је баш Божије чудо!

Чак и вукови имају свест да заштите своје младунце и цели чопор. Најјачи су увек около, а младунци и женке у средини. Чувају и своју територију и своје потомство.

(Татјана Кришков, на изложби својих радова, негде у Америци.)

 

Advertisements

Јасна Софија Косановић: МАГНЕТСКА ЦИЛА – ПРОВИНЦИЈАЛКА


Небеском тајном тужно

обавијам мисао тек рођену

сузу кријем десном руком

љепша си чак и од бајке

Смејати се чујем твој умилни глас

прекривена велом

обећана другом

О, сећања, мрак ми попаде очи

сузе, све у мени тугом гори

васиона у лику твоме

Њежна и лијепа

под зјеницу ока ми стала

блажена дјево

тако сам те звао

док је роморио поток од мојих суза

гледао сам твој лик као небески анђео

заувјек си остала моја

као магнетна сила

њежно ме дотаче поглед твој

е, сад нек умрем

пољупци твоји ружом сјенке

гдје смо се некада срели ми.

Божанском сјетом, понесо те као успомену

на дан када сам био жив…

Владимир Шибалић · ПЕСМА БЕЗ НАСЛОВА


41913852_766629847011472_7804111879281836032_n.jpg

Опијен, па изигран, начет с рана,
Та нисам ја ово што хтедох бити.
Моји су снови умрли оног дана
Када сам заћутао и почео пити.

Крвави дани у зноју ми клизе,
Јутарњи осмех један ме осили,
Осмeх чаробан к’о у Мона Лизе,
Да се и мени јутро омили.

Опијен, па изигран, начет с рана,
У собици тамној преморен пишем.
Тек сада животарим без стида и срама,
И не корачам ка циљу вишем.

А шта сам, реци ми, око моје нежно?
Песник или разбојник, или какав тат?
Посветићу ти песму неизбежно,
И пољубити те дремљиво у врат.

Усне круте, испуцале, и суве
Осeтићеш благо, смешком дати знак.
Прошаптаћеш тихо, како само умеш
Ти, и нехотице помакнућеш врат.

Опијен, па изигран, начет с рана,
Да ли ћу још дуго писати и клети?
Зар не видиш, драга, живот је обмана,
Свакога прогоне из прошлости авети.

 

https://hajducija.blogspot.com/

Драган Симовић: Поетика расног и самосвесног Србина


Срби и Србкиње, не смемо дозволити да нам евроунијатски паразити и рептили, наши заклети душмани и врази, пишу и доносе законе.

Наше праисконо право је, да у својему дому држимо сабљу, пушку и гусле.

Сабља, пушка и гусле јесу саставни део поетике сваког расног и пробуђеног Србина.

Немогуће је замислити дом расног и пробуђеног Србина без сабље, пушке и гусала.

То је иконографија и сценографија србског дома!

Ми живимо у окружењу крволока, дивљих канибалских племена и хорди, и стога су нам сабља и пушка подједнако битне као што су: књига, гусле, икона, уметничка слика, лаптоп или мобилни телефон.

Манимо се ми јудео-хришћанског правоверја, и прича о праштању и окретању другог образа душманину и врагу!

Ми имамо своје Законе, своја Знања и своју Веру; ми смо Звездани ВедСрби, синови и кћери Великих Предака – Белих Богова и Богиња, а наш Врховни Бог јесте Сварог Тросунчани.

Драган Симовић: Не праштај крвнику, душманину и врагу!


Један од разлога за осипање Србства, за иступање из Србскога Рода и прилажење неким другим народима или, пак, стварање неког новог народа, јесте србска болећивост, србско несувисло праштање, србско окретање другог образа својим заклетим крвницима, душманима и вразима.

Јудео-хришћанско правоверје је, за само неколико столећа, од негда славних, дичних, силних и неустрашивих ратника Ведских Срба створило један крајње нератнички и кукавички народ који се плаши и властите сенке.

Узрок неодлучности, бојажљивости, страшљивости и кукавичлука савремених Срба јесте дубоко у њихово биће и суштаство утиснуто јудео-хришћанско праворје које ће (што се и потврдило!), за мало времена, и од најдичнијих ратника створити највеће кукавице.

Док све религије око нас подстичу и јачају ратнички дух у својих следбеника, дотле јудео-хришћанско праворје – којега се огромна већина савремених Срба држи као пјан плота – чини своје следбенике све болећивијим, млитавијим и страшљивијим.

Окретање другог образа непријатељу, то није само одраз кукавичлука, већ и крајње бесловесности!

Ко окреће други образ свом непријатељу, крвнику и врагу, тај није достојан ничега племенитог, узвишеног и божанског, и, надасве, тај мора бити, како од људи тако и од богова, презрен до скота!

Драган Симовић: СРБСКИ АВАТАРИ


Да би се у Србству родио један Тесла, Његош, Пупин, Миланковић, Дучић, те једна Јелена Балшић, Милева Марић, Надежда Петровић или Десанка Максимовић, мора, истовремено, у том истом Србству да се роди на тисуће бесловесних, лудих и манитих, на тисуће идиота, кретена и дебила који ће да руше и поништавају све оно што су ови Србски Аватари створили.

Такав је Закон Стварања, Закон Васељене, а ми не знамо зашто је баш такав!

Када говорим о Србству, ја свагда и увек имам на уму оне највеће, најплеменитије и надивотније Србе и Србкиње – Беле Србе и Беле Србкиње – без којих овај свет одавно постојао не би.

Коментар Драгане Медић: Треба се изборити за истину


Дивно и сликовито описана још једна тајна, међ многим тајнама.
Знање о постојању сродних и несродних душа је врло битно, поготово онима који су окружени другачијим људима од себе у сваком смислу.
Треба се изборити за истину, за слободу, за знање на овако уређеном друштву које нас буквално затрпава неистинама и полуистинама.
Благодарим, пјесниче наш драги, на откривању још једне од многих тајни.
Радостан и благословен нам био.

 

Драган Симовић: У свету сенки и утвара


Иза људи, гле! кроз сва минула и будућа времена,

кроз сва минула и будућа тисућлећа

остаје само грозота и ужас.

Пакао је људски изум и људска творевина.

Од људског пакла

нема грознијег и ужаснијег пакла у Васељени!

Све религије и све идеологије

почивају на злочинима,

грозотама и ужасима.

На стотине милиона жена и деце,

диљем земаљскога шара,

 побили су, спалили

и у најгрознијим мукама уморили

јудео-кршћани, муслимани, комунисти,

бољшевици, мундијалисти и глобалисти –

у име својих мрачних идеологија и религија,

у име својих црних богова и умоболних вођа.

Драган Симовић: За расног и освешћеног Србина – говорио би ми мој деда – сабља и пушка нису оружје, већ оруђе за свакодневне послове


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Све владе су послушничке и поданичке свуда у свету.

У Србији се то најјасније види, јер Србија и јесте најугроженија.

Од 1918. године па до дана-дањег Србство, како у Србији тако и у иним србским земљама, није имало ниједну своју владу.

Рат против Србства данас је жешћи и подмуклији него икада раније.

Паразити и рептили, ватиканци и атлантисти крећу у коначно затирање Србства.

Сваку владу у Србији у последњих стотину година постављају највеће србске крвопије.

Србством и Србијом влада смртни страх.

Застрашивање Србства и коначно уништење Србије је на делу.

Србство се застрашује преко мафије, криминалаца, психопата, крволока и убица који се слободно крећу Србијом, док се србски народ затвара у кавезе, тамнице, гета и концентрационе логоре.

Србија одавно није држава Срба – уистини, није ничија држава! – у оном изворном значењу те речи, већ је постала последња рептилска колонија, свачија и ничија прћија, којом владају лудаци, крволоци, криминалници и уличне банде.

Док се лудаци, убице, крволоци и психопате слободно шетају улицама србских градова, докле се честит и поштен народ скрива по јаругама, шумама, подрумима и катакомбама.

Заиста, у данашњој Србији нема ниједне установе, ниједног закона који би штитио част и достојанство вредних и честитих људи.

У данашњој Србији судије ослобађају психопате и крволоке, а кажњавају сваког оног ко скупи храбрости да се сам брани од психопата, крволока, криминалаца, лупежа, олоша и шљама.

Немамо ни државу, ни владу, ни председника, ни цара, ни господара, а немамо ни судство, ни војску, ни полицију, просто речено, немамо ничега што би се нашим назвати мосло!

И, што нам је онда чинити?

Нема нам друге него да се удружујемо и сами бранимо, да бијемо свете битке за слободу златну.

Да се боримо онако како су се наши преци борили у смутним временима, у временима безвлашћа, тираније и анархије, у временима крвопија и дахија.

За почетак, нека сваки честит, самосвојан и самобитан Србин набави сабљу и пушку, јер ће у временима која долазе бити још страшније, грозније и ужасније.

Мој деда, ратник многих ратова, често би ми говорио: за расног и освешћеног Србина сабља и пушка нису оружје, већ оруђе за свакодневне послове!

Драган Симовић: ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД


Сродна слика

Блиске и сродне душе осећају се и препознају и на даљину, осећају се и препознају неким тајинственим и оностраним унутарњим чулима, чулима што нису материјализована, чулима што нису од овога света.

Све блиске и сродне душе исијавају истоветна животна и божанска дејства, истоветне животне и божанске енергије, истоветне животне и божанске титраје и трептаје, истоветне животне а стваралачке сокове и миомирисе, истоветне унутарње мисаоне, душевне, духовне и осећајне фреквенције и вибрације.

Истинска љубав може да се догоди и роди само између блиских и сродних душа, само између душа које су из истог звезданог јата, душа које су прикључене на исти Извор Живота.

Када се сусретну две блиске и сродне душе, када се први пут сусретну човек и човечица чије су душе прикључене на исти Извор Живота, тада се између њих у трену – али, буквално у трену! – пробуди и роди љубав коју нико не уме да разјасни и схвати, љубав племенита и свепрожимајућа што није од овога света.

Можда су те две блиске и сродне душе путовале и лутале кроз многе животне токове, кроз многе овостране и оностране светове тражећи једна другу и, када се, најзад, после силних лутања и трагања, сусретну, негде и некад, у неком тренутку вечности, намах се осете и препознају бивајући прожете дивотом и милином љубави.

Свакако сте се још у раној младости наслушали прича о љубавима на први поглед, само што нико није ни знао ни умео да вам разјасни шта је у бити и сушти љубав на први поглед.

Љубав на први поглед јесте љубав која је одувек постојала – и која ће заувек постојати – између двеју суштих блиских и сродних душа, само што се, изненада и у трену, догодио њихов сусрет у овоме свету.

(Надахнут топлим лирским писмом Драгане Медић, писмом писаним Срцем и Душом, догоди ми се ова лирика вечног тренутка у ране јутарње часе, лета 7527, месеца рујна, дана шеснаестог на левој обали Истера.)