Систем је труо, све је труло,
зато што сте ћутали,
главом само климали.
Млади животи се угасили,
нисте се за њих борили,
све лоше прихватили,
на зло сте пристали,
лудилу се клањали,
злотворима веровали
а оно најважније заборавили…
Све сте замрсили,
децу сте им дали,
будућност им украли,
ви сте их у понор бацили…
.
Анђели су пали,
небо је сада њихов дом,
Божанском сада ходају алејом…
.
И друштво, и родитељи подбацили,
деци будућност ускратили,
док се финансијама бавили,
модне трендове пратили,
на мрежама време кратили,
и ћутали, ћутали…
Уместо да се за децу борили!
.
Анђели су пали,
небо је сада њихов дом,
Божанском сада ходају алејом…
.
Три дана ће те прашину дизати,
можда по неку кнедли прогутати,
у мислима одлутати,
мало блебетати и фрктати,
а затим се опет ућутати.
И могу вам ја данима писати,
и цртати,
ви нећете схватити,
и даље ће те све допуштати,
са животима деце се коцкати.
.
Анђели су пали,
небо је сада њихов дом,
Божанском сада ходају алејом…
.
Дете је светиња,
како то да схвати аветиња?
Како то да схвате кукавице,
које се продају за мало цркавице?
Вредности поремећене,
главе оштећене,
душе осакаћене,
породице унесрећене,
младости угашене,
биће брзо заборављене
.
Анђели су пали,
небо је сада њихов дом,
Божанском сада ходају алејом…
.
Криви сте!
Криви сте сви ви који сте ћутали,
само главама климали,
на све пристајали..
Криви сте!
Све сте знали,
ви сте им децу дали,
у страху занемели,
моћ своју предали,
као родитељи заказали,
децу издали,
јер сте злу ћутали!
Криви сте!
Анђели су пали!
Небо је сада њихов дом!

Фото: Небо; Википедија

звездама када се свевид оспе
стрмином неба богохват иштем
милине слад се у око проспе
срце сном броди тим чистилиштем
.
трепти љубозов јесенживота
врата стојамна расту из таме
зове ме и топлодлан, та дивота
медено јутро да простре на ме
.
где сам то бдио, ти судбомдана
прерано рођен, ја краткотрајни
научен собом на брзовид рана
падам у додир свебескрајни
.
између две ти чежњаруке
немира плавног и доходлуке
путујем лудилом што не зна краја
душа се с тобом занавек спаја

Фото: Фототека Србског Журнала

Ноћас сам разазнавао Пут и Путоказ и…

Линија водиља пута блаженства је бела
Бели су и Пут и Путоказ али за види-оце
Са обе стране – беле руже у пуном цвату
Пут јасновидо бира чистосрце ствараоце

У свеходу пратим танане знакове – увиде
Пењем се ка врху планине и слушам хук
Беле реке коју кадкада могу и да видим
Река ми је увид нећу да се деси њен мук

Како наћи оријентире на раскрсницама?
Како наћи снагу за пењање врло високо?
Знам да свактрено полажем многе испите
Обилазим замке прати ме однекуда Око

У ДушаСвест рукама држим духовно срце
Срце је кључ расковник за невидна врата
Даље ходим – белу једвачуј реку не видим
Осећам милу божју силу као дејство Брата

Отворих срцем претешка последња врата

Пуноћа..! Ово сам тражио тисућу живота!
Бића? Богови?! Шта важно носим у души?!
Из главе и груди нестаде све оно што гуши
Неизрециво Срећа Милост Пунина Дивота

Фото: Бела река; Википедија

Ако ромориш Ветру не изненади се!

Када ти речи буду као ехо у нечијем срцу све.

.

Ако си рођен Духом, и ходиш и тамо где Анђели не смеју ходати, не. 

.

Од Свевишњег вољен си, не бој се.

У Дух сеј смело

да би се у вечности пожњело…

.

Само воли и не бој се.

.

Извор – Звезда Род

Корачах по зеленој мекој вилин стази

у правцу храстова непознатих шума

лишће се помера испред мојих ногу

и са стране прави записе од руна!

.

Записи дозваше чуваре светих тајни

кроз храстову кору изађе по један

безтелесно у рукама дарове држали

на свим језицима именом ме звали!

.

Отпоздравих мисаоно понаособ сваког

и застадох испред главнога чувара

поклонисмо се једно другом у телу и духу

он ми књигу предао је и узео за руку.

.

У том трену нађосмо се у великом граду

кроз зидове пролазисмо до места свих тајни

људи црних одора узнемирено седе

и причају о књизи у којој су веде!

.

Нестала је из одаја за коју нико не зна

посебном техником животом се чува

причају о времену кад су украли је

мисаоно кажем да сад у руци ми је!

.

Чувар се насмеја јер само он ме чуо

рече да смо паралелно на две стране света

„добро је да видиш оне који књигу украдоше

записи се не дадоше да их ико људски чита,

нити бића изван Творца која духом уписаше

свети запис прастварања свих створених лета!“

.

Вратих се из шуме кући тог пролећног дана

осмехнух се успут птици на храстовој грани

из дубине мира шуме вед јелен се чуди

да сећање свуда живи сем у свету људи!

Сандри Ристић од Радан планине

Наизглед мрша крхка духом чудесно јака
Гледа оком и срцем – призива Љубав света
Брани да црни и сиви – тупотроуглоглавци
Не продру силином у наше свете просторе
.
Она чува Јужну Капију славних предака
Носи златне кључеве за брзо отварање срца
Бедем непробојни – биће овијено Љубављу
У њеном свету слободе сна све расте и цвета
.
Муњице држи у десници белу ружу у левици
Узвраћа снагом и брзином Перунове муње
Она је његова лепа сестричина никад тугољуб
Будна вежба Савршенство – кључ за Безкрај
.
Јасновидац је лака и снажна витезица Паија
И нема препреке ка прошлости и будућности
Ослушкује ветре са Радана Ртња и Рудника
Свакодневно прави девет дугих искорака среће
.
Витезица Паија Чуварка живи под тим углом
Бере различак жиловлак чичак русу и јарич
Певајући плете венчиће и држи катану у руци
То је Паија Раданска- Животојасновидитељица

Фото: Планина Радан; Википедија

Владане, брате!

Звезде су дошле и рекле ми…
једно са тобом смо у истини.

Заметни траг и очисти праг…
Дугин мост сад чека те.

Устао сам. Осмех на месту где ми беше лице.
Вечни додир свете ватре живодајнице…

Видиш ме.

Очи ти светле и браћи ти око свете боје.
Извор у мени проговара са извором у теби.
Са ПраИсконом Вагром Ватром.

Хеј, хај…

Ту сам и одлазим…
У свој крај и свој гај.
.
Тија пламен, тијанијски лако.
Него како, него како!
Љубим те и чувам те.
.
Златнокруни мој брате.
Одо да оде одам.
.
И песму твоју по мисли светој твојој и браће ти
Ведам кроз пространства мира и љубави.
.
Мидгард опет зове…
Сачекаћу, починућу.
Творац зна све валове.
.
Мој ће опет доћи.
.
Дааааа… Љубав је једина истина.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Можда је боље тако,
обичним речима прићи камену, води и ватри.
И онако ништа се у песму не да.
И онако ништа се не одгонета, ни горе, ни овде,
ни толико барем да знаш
шта то пустоши близину између две душе, а некмоли више.
На почетку била реч, која ли је,
и крв и Божја уста смо изболи,
од недослуха, од ћутања, од речи оболели,
до црног са лудилом звезда, омамом изгибељи.
.
Напокон, нашла си ме, моја благости.
Благ је овај дан
над добром земљом коју смо сатрли.
Време је и било. Обичним речима назвати све.
И кад смо говорили, све смо прећутали,
у соју нам тако,
по оцу, по мајци, по браћи, по сестрама.
Горки и сами једни с другима
црно ткиво у беле крпе завијали,
за мачкама, за божјацима, за туђим жалили,
а своје ћутали.
Једино мајка говорила о мртвима
и плакала пред свима.
.
И онако све смо знали, кажеш ми благости.
Велим ти, можда смо ружни одвише тужни
те нас ни једна лепота на ране не привија.
Можда језик не знамо, говоримо и ћутимо у невреме.
Стоглаве су речи.
Апостоли себељубни исповедају љубав,
фарисеји тумаче свете књиге.
Са ким ћемо?
Коме рећи другу страну привида
где заборављена боли чиста и светла вода Јордан,
она која је већ једном спрала свет?
.
Учиш ме, благости.
Велики је неспоразум, васељенски,
а крхко људско, нико ни до кога.
Кажем,пријатеље чекали, нису дошли,
а болесна ноћ за сламку се држала.
Драгости, милосрђе тумачиш, можда су и они чекали.
Омразом затичу нас из потаје, велиш њима је горе.
Зло нам се унутра свија, велиш добро се збунило.
Варали смо и чарали,човечјем надевали Божје име,
ако је по љубави, велиш, исто је.
.
Боље је тако, обичним речима, без жестине,
прићи камену, води и ватри.
Дан је овај ко млеко.
Располућено црно чека. Нека га.
Нађох те благости, моја добра светлости.

Фото: Фототека Србског Журнала

Хумска земља камена пустиња
Богом дана да чојство духови.
Распламсава ватру која тиња
оном ко се у њој останови.
.
Светилиште Духа земља Хумска.
И вода се овде скаменила.
Паганију рука апостолска
камен прахом светим је крстила.
.
Хумска ватра Саву окалила
да би иш’о за Петром и Павлом.
Ореолоским пламом обавила
да он светли таму својим жаром.
.
Светлоснице клесаног камена
градили су рођаци Савини.
Тулила их варварска племена
но не могли Астрал недохватни.
.
Милутинов „Дворац ваведењски“
пит’о светлом Дете испосника.
Узнео се див херцеговачки
у светога бож’јег небесника.

Фото: Хумска земља, земља света; Википедија

Госпођице, Ви знате да мој дан
почиње онда када се пробудите.
Не би нам ваљало љубав тајити.
.
Будим се крај жене свог живота
и ако у сну умрем ни за чим нећу
жалити.
.
Госпођице, Ви знате тајну стару,
и векове који је скривају верно,
знате и у ком џепу капута стоји.
.
Будим се крај жене свог живота.
Бескрајни, плави круг због Вас
постоји.

Фото: Фототека Србског Журнала