Можда је боље тако,
обичним речима прићи камену, води и ватри.
И онако ништа се у песму не да.
И онако ништа се не одгонета, ни горе, ни овде,
ни толико барем да знаш
шта то пустоши близину између две душе, а некмоли више.
На почетку била реч, која ли је,
и крв и Божја уста смо изболи,
од недослуха, од ћутања, од речи оболели,
до црног са лудилом звезда, омамом изгибељи.
.
Напокон, нашла си ме, моја благости.
Благ је овај дан
над добром земљом коју смо сатрли.
Време је и било. Обичним речима назвати све.
И кад смо говорили, све смо прећутали,
у соју нам тако,
по оцу, по мајци, по браћи, по сестрама.
Горки и сами једни с другима
црно ткиво у беле крпе завијали,
за мачкама, за божјацима, за туђим жалили,
а своје ћутали.
Једино мајка говорила о мртвима
и плакала пред свима.
.
И онако све смо знали, кажеш ми благости.
Велим ти, можда смо ружни одвише тужни
те нас ни једна лепота на ране не привија.
Можда језик не знамо, говоримо и ћутимо у невреме.
Стоглаве су речи.
Апостоли себељубни исповедају љубав,
фарисеји тумаче свете књиге.
Са ким ћемо?
Коме рећи другу страну привида
где заборављена боли чиста и светла вода Јордан,
она која је већ једном спрала свет?
.
Учиш ме, благости.
Велики је неспоразум, васељенски,
а крхко људско, нико ни до кога.
Кажем,пријатеље чекали, нису дошли,
а болесна ноћ за сламку се држала.
Драгости, милосрђе тумачиш, можда су и они чекали.
Омразом затичу нас из потаје, велиш њима је горе.
Зло нам се унутра свија, велиш добро се збунило.
Варали смо и чарали,човечјем надевали Божје име,
ако је по љубави, велиш, исто је
.
Боље је тако, обичним речима, без жестине,
прићи камену, води и ватри.
Дан је овај ко млеко.
Располућено црно чека. Нека га.
Нађох те благости, моја добра светлости.

Фото: Ватра; Википедија

Ја сам све,
али без Бога,
ништа сам!
.
Све дарове, сва
знања и умећа
од Њега добих!
.
Да волим и
да вољена будем,
Бог ми даде!
.
Да мајком се
зовем и чеду
своме се радујем!
.
Да србско срце
у грудима носим,
родом својим поносим!
.
Да душа ми
милотом Божијом дише!
Захвално ми срце,
не тражи више!

Фото: Фб страница – Paradise Flowers & Roses

Погледај унутрашњост душе своје

види шта све тамо има што је твоје,

то задржи!

А чишћења се одмах лати

Творцу душу сад поврати!

Није касно!

И погледај вилин дворе

што у теби боравише

суза пере све прозоре

прљавштине нема више!

Врата затвори!

И уживај ту чистоту

племенитост, част и звање

собом познај сву једноту

душе своје!

На спавање

Шта значи бити уметник?

.

Значи умети нешто.

.

Када неко нешто уме, то је одлично гледати и доживети а највише сфере уметности су у повезивању са духом и душом преко музике, сликања, писања, песама, вајања, клесања, прављења свега са смислом. 

.

Уметност је наћи смисао и низвести га у дело.

.

Толкин је то дивно описао у „Магији Вилењака“.

Они нису себе сматрали Магичним бићима нити су се бавили магијом онако како су на њих гледали људи и остали.

.

Вилењаци су били најсјајнији део човечанства. Нису бивали подложни болестима, нису умирали, могли су да се самоизлече брзо ако повреда није била фатална. 

.

Пошто су имали склад духа и тела све што су радили је било уметност. Ако се ухвате заната, то изгледа као божански рад. Ако певају, као анђеоски, ако граде, незамисливи мајстори са дрветом и каменом свих врста. Могу да користе телепатију, виде у друге светове, виде кроз свет духа, осећају све, говоре језике са лакоћом, физички неуморни. Могу данима да трче или живе без хране. 

.

Виде и чују много, ако се посвете борби и знању, нема бољих ратника, ако се посвете лечењу, нема бољих лекара и травара и енергетских балансера.

.

Шта год да пипну све тежи савршенству.

.

То је свима осталима изгледало као Магија. 

.

А они су се томе чудили јер нису сматрали себе чаробњацима већ Живом Божијом Децом.

Децом која се напаја духом Творца. Која УМЕ. која су уметници у свему чега се лате.

.

Која знају да баратају са енергијама.

.

Шта је поента?

.

Да је све то Човечанска природа. 

То је све део нас и треба га будити.

.

То је порука тог писанија Толкиновог. 

.

Зна се да је Вилински свет део Срба и нашег искуства. Као и скоро свих Европских земаља.

Знам лично људе који су имали искуства са њима. Заувек су промењене особе. Ко једном додирне праву уметност њихову у свему, никада ни једна ћелија њиховог бића то не заборавља. 

.

Они и даље живе на Земљи али скривени од погледа, себи су оградили своја имања и градове од нежељених ниских вибрација. 

.

Како?

.

Лепо. Знају како. Није магија, Већ Магија Живота.

.

Ти који читаш сад, мислиш да је Равијојла само прича? Она је и даље ту. И све остале и сви остали Вилењаци као део нас. 

.

Страшно је колико као људи незнамо. Колико се мртвило увукло. 

.

Међутим на крају крајева боли нас ћоше. Ми ћемо радити и бити Они који јесмо. Жива деца Свевишњега. 

.

Мрак и тама могу шта хоће али они се не питају. Ми се питамо јер ми имамо светло од Бога. 

.

„Ко умије њему двије“

-Извор-Звезда Род-

 И нека ме зовеш леденом ружом,
топлотом само костриш ми бодље.
Погледај иза љубичице у хладу
због твог сјаја не расту са мном у складу.
.
И нека ме топлота твоја
растопи ко локву на каљавом путу,
попићу из ње сву воду живота
јер знам да после дуго те није.
.
И нека ме уберу, у хербаријум ставе,
лежаћу опет извијене главе
на белом од времена жутом папиру.
Ни сузом од стајања боје лате ми не спиру.
.
И нека окрену лист и увежу канапом,
печат сам времена што мину.
Бокораста у првој цвати
заклони ми пелин твоју топлину.

Фото: Љубичица; Википедија

Хоћу да пијем воду
са мог бунара.
Хоћу да берем моју шљиву.
Хоћу погачу, што меси
мајка стара,
и траг виљушке што по њој шара.
Волим да обиђем нашу њиву.
.
Волим да прођем путем кроз село
и највише тај што води у њиве,
јер ме потсећа на дане детињства.
Говеда на паши, стада бела.
Пртене снегове и магле сиве.
.
Сетим се пролећа,
ливада цветних,
пресахле реке у врбаку.
Веселих игри, понекад сетних.
И разазнајем стопу сваку
и сваку међу, леску, жбун,
сабласну крушку,
прастаи грм
сећања буде.
.
А душу пуни петлова пој,
лавеж паса и крекет жаба.
Шаре лептира, и пчела рој.
Дедина лула и приче баба.
Све је то драги
завичај мој.

Фото: Мој завчај…; Википедија

Лековито блато
Ковитла снажан ветар
Амазонске шуме

Желим хитрост
Јагуара из жбуна
Младости вечне

Растура ветар
Гране усамљеног бора
И шумски спокој

У мом чудном сну
Откинух јелену рог
Безмало муке

На песцаној плази
Песак ситан газе
Моја стопала

Ветар хлади
Јос топлије усне
Након пољупца

Ветар хлади
Јос топлије усне
Након пољупца

Хаиба
Јесење јутро
Цвета у пуном сјају

На тастатури
Одјекују тисином
Куцкаји твојих руку

Пре степеница
Опкољених кукуреком
Прођоше пчеле

У страху брзо
Захвалан крстио се
Избегавши смрт

Фото: Фб страница – Wonderful Flowers in Pictures

До слободе земље доћи ћемо лако,
уштројено братство сија родољубљем!
Неслога под тепих, за брата је свако
спреман живот дати – то је слогоумље!

Наћи ћемо начин, створићемо путе,
молићемо Бога да све добро прође!
Небом а и земљом кројићемо руте,
што воде слободи слаткој као грожђе!

Млади смо и лепи, учени и мудри,
Неустрашиви а опет умерени!
На све стране, муко, ако треба удри,
У своју победу ми смо уверени!

Истина је гладна, једе са слободом,
Ново доба душман не разуме јасно.
Спржиће их огањ, потонуће с бродом,
За памет по битке њима биће касно!

Мислили на све смо, добри с историјом,
Знамо да изнутра роваре шпијуни,
Не могу нас варат` својом теоријом
Лажљиви и тупи, гордог зла пијуни!

Овог пута бунт је на духовној бази!
Желимо да језик до сунца продише!
Желимо да црква своја чеда пази!
Желимо да крстом гори нам огњиште!

Поносни на претке, гусла као пушка!
Речи као јато метака за багру,
Што Србску доброту дуго време куша,
Решићемо љагу, ко Дробњаци aгу!

До слободе земље доћи ћемо лако,
Уз Божију помоћ! Причешћени светлом!
Искључиво Србски, шта ћеш, мора тако,
Дошло време да сој покаже порекло!

Фото: Фототека Србског Журнала

Мрак ми се шуња празнином погледа
И баш све лепоте што ум ми дотакну
Заборав их отме без икаквог реда
Да сећања само кроз мене промакну
.
И ништа тад не знам сем два ока њена
Што у тој празнини некад се појаве
И свог ме озаре као васељена
Грејући ме тако док ме не оздраве
.
Али где су сада те очи далеке
Док мрак ме узима као ђаво црни
Зар тек сан их крије – месец изнад реке
Кад у томе сјају ноћ се сва окруни
.
И тад више не знам сан је или јава
То што душу шкропи попут јулске кише
Светлост што ме такне пре свих заборава
Да никада тмине не погледам више

Фото: Фототека Србског Журнала

Њујоршчани њање, њушкала,
њихов Њусвик Њутнову њушку њише,
Њушкају Њемце њемушто,
Њакала њањаичу,
Њивом њишти њакање.
Њањушка његује њуфаундлера њежно,
њише њедра,
њене њоке
Његос њамка
њам, њам, њами!
Њутн њичево.
Њујорком њиште његовани,
Његушима &Њевесињем њачу њањави
Ња, ња, ња!
Њихаљке њишу његоватељице.
Њихов Његош њемушт,
Њен њуфаундлер њуши њорке,
Њишти њуејџ Њивама&Њивицам,
Њирагонгом* њет.

*активни вулкан у републици Конго који прави највеће лава језеро на свету

Фото: Њаган; Википедија