Сећам се жене
што ми рече
хоћу љубав да ти дам.
Даћу ти рањиве груди,
прамен косе,..
читав мој свет ватри,
даћу ти своју песму,
љубав моја да те прати.

Даћу ти прошлост мога града,
даћу ти тргове наше
и божуре плаве росе.
Улицу и башту моју.
Траве мога детињства и
све моје кораке босе.

Даћу ти мирис цвећа
и читаву ливаду росе.
Даћу ти руже
што твоје име носе.

Даћу ти бунар
и увек свежу воду.
Даћу ти љубав
као самоме Богу.

Даћу ти усне
да их носиш,
кроз све светове твоје.

Даћу ти руке да
нас увек загрљајем споје.
Даћу ти срце
да га имаш,
у све векове моје,
да пронађеш ритам
и укуцаш у срце твоје.

Даћу ти сва моја лица,
нежна и мека,
која знају да воле,
без имало греха,
где има поноса и
за тебе смеха.

Даћу ти Месец,
нека ти из њега ноћ капље.
Даћу ти ноћ себе,
да имаш нешто,
за твоје вене.
Реку нежних ћутања
и све моје тајне.
Да не носиш никакво бреме.

Даћу ти грудву снега
са нашега плавог брега.
Белу брезу босу.
Најстаријег вина.
Даћу ти и своју седу косу.

Фото: Фототека Србског Журнала

Отворих очи.
Погледом прошетах
По осунчаној соби

Драгом лицу поред мене
Нечујно зажелих
Добро јутро

Још један дан
У љубавном заносу

Осећам бол
Превелике нежности

Крварим драге воље
Само да њему буде боље

Полако му се привлачим
Да му не реметим снове
Док се срећна
Врпољим око њега

Чујем га
Како ме нежно зове.

Фото: Фототека Србског Журнала

Чему ме учиш?
Да истрчим на планину,
погледам на све четири стране?
У облак да ускочим, небом запловим?
Дном мора да ходим,
у језеро његово да зароним?
.
Ох!
Срце жури, трчим да га стигнем!
.
Чему ме учиш?
Ухватих стрелу у лету!
Пољубих руне
на њој писане!
Сећам се, пламом си их урезао
Познајем твоје пламено оруђе,
у шуми прави кругове.

Фото:Фототека Србског Журнала

Вртларко моја књиго истинита
Ноћас садимо цвеће на плафону
Силина безбриге даће нам моћи
Да са-градимо висећу цветницу
.
И виле ће нам понудити помоћ
Виле свилокосе чистунке простора
Наша цветница призваће богове
И богиње косих љубичастих ока
.
Нас двоје трооких добићемо крила
Ти од богова мудрих ја од богиња
И ходаћемо лако бар-а-бар са њима
Дрво смо живота које дуби на глави
.
Дрво стреми Сунцу човек Сопству
Унутарњим видом гледаћемо небо
И љуљати биљоберко на космоталасу
Упарени срцем за-једно све можемо

Фото: Фототека Србског Журнала

Приштав лисно
Белегом лишним
Сновидно видан
Црно сни
.
Рошав рисно
Безнадно надној
К нади свевишњој
Будно бди
.
Скрушен ридно
Беспутно нетрагом
У непут фуријски
Неумно би
.
А глават.

Фото: Фототека Србског Журнала

Завирујем у унутрашње просторе:
у ауричким пространствима мог бескраја
у амбару мојих тихих зрелости
у кошницама мојих медоносних богатстава
у амфорама мојих тајанствених амброзија
у архипелазима мојих мрвица смисла
у ћилибарима мојих стрпљивих чекања
у аквамарину мог кристалног спокоја
Ти, Господе, засниваш своје колоније свеобухвата
разастиреш Своје Биће по мом бићу
плашт Твој открива милост неслућену
у блаженству душе купају се сви анђели
у лепотама искричавим разнизавају се сви атоми
свесјајна Душо свих душа, целино свеспознајна
отвори срца свих бића за чисте вечне духовне истине
велелепне, по природи Твојој

Фото: Лепота; Википедија

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
.
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Фото: Газиместан; Википедија

Фото: Феникс; Википедија

Брда су га опседала ноћу. Под светлошћу, каже,шуме, траве и воде крију душу. У мраку отворе се дубине, тајанство, простор.Говор тишине. Исконско клијање земље. И човек бива искон са душом биља и ноћи.

Ноћу он је бивао ноћ,затрављена тишина. Божанство са крвотоком биља. Клијање. Чекање, слутња млечног свитања.А онда се једном из тамне дубине винула сребрна птица. Бели феникс. Лабуђе бело, рана на апсолуту ноћи.

После је данима сликао сребрну птицу и ноћ.Блиске пределе и таман обзор затечене белином птичјерг тела у високом лету. Данима тако, опседнут, и сам жива рана лабуђе белине.Сликао је све док сребрна птица сасвим не осветли брда, шуме траве и небо, и – ишчезе сред светлости. На слици остаде светао пејзаж.

Од тада је, веле,у њему утиснут знак белог феникса који му се јавља са друге стране платна и ноћи.

Двадесетишесто мудрованије из Тијаније

*
У Васељени не постоји ништа што није живо! Творац је најпре створио минерале, па биљке и животиње, потом људе. Све створено обавља сложене задатке у оквиру Норме Творца и све се налази у растућем еволутивном процесу. Васцела божја творевина служи човеку на милијарду начина, а заједно са човеком служи Творцу. Минерали, биљке, животиње и људи су повезани тананим нитима једноте, и, по својој суштини, су Једно. О томе су подучавали многи свети људи, истински учитељи, јасновидци, пророци, свете књиге, и о томе наука има све више доказа.

**
Права духовност човека огледа се у његовој мудрости, тј. његовом свакодневном животу, његовом деловању. Многи људи гомилају знања из разних области, посебно из психологије, религије, духовности. Они о томе говоре свакодневно у облику савета – како треба живети. Мудраци су они који знање примењују у свом животу. Између знања и примене постоји јаз или зид које можемо назвати навика. Навика је стање улогореног и ушушканог ума који претешко излази из своје пећине сигурности. Погледајте како живе неке врсте морских ракова. Имају своје пећинице из којих вире и лове. Онда мало истрче, па се поново врате, а све се то дешава у свега неколико просторних приобалних метара. А испред се налази непрегледна вода мора или водеана у које они не залазе. Тај простор, те дубине, за њих су ван искуства. Символика овог примера важи и за човека. Водеан чине Радост, Љубав и Светлост које је поставио Творац као основе света. Слобода је она сила којом откривамо и живимо ове основе. Али слобода је застрашујућа за неслободна човека. Без храбрости, која се налази у оквиру трећег енергетског центра, тешко је, немогуће је широм разкрилити крила слободе, која воде у дубине и висине божанских искустава.

***
Највећи проблем за стицање виших духовних искустава, стицање правог знања, представља незнање. У живој сликовници Бардо тодола, тибетанског учења о путовању душе, незнање се, отишлом из земаљске равни, приказује као црни бездан. У незнање убрајам сва погрешна и лажна учења која се дубоко укорене у наше умове, тамо окамене, и делују као тешка црна магија. Лажна знања заузимају меморијски простор човека, као што то чине информације на хард диску. И, што је много горе од тога, лажна знања нису статична, већ се упорно и жестоко боре против нових и већих истина. У стварном животу то се испољава кроз много врста несклада – несугласице, жестоке свађе, туче, јади, беду, депресије, ратове. До пуног изражаја долази цели сет негативних осећања и радњи – себичност, грубост, бес, тупост, лагање, вређање, љутња, очај, мржња, свађа, вређање, жеља за туђим, замраченост осећања, замраченост ума. Лажно знање је основа себичности, себичност је основа грамзивости, а грамзивост гледа у туђа дворишта, краде, отима, изазива ратове.

****
Истински духовни развој није могућ ако човек не открије да су многе, скоро све, темељне ствари које је научио застареле, лажне, или, у најмању руку, небитне. То се односи на школска знања из скоро свих предмета, на све специјалности, сва религијска знања, телевизијске програме, политичке игре… Најдубље се у наше умове зарива религијско учење. Уче нас шта је добро, шта није, према норми те религије. Уче нас о страшном Богу који вреба сваку нашу грешку да би нас казнио на вечне муке. Страх од Бога се стиче у раном детињству када је дете зависно од родитеља и безпомоћно да се одупре лажама и паралажама и незрело да доноси своје одлуке. Скоро све што смо учили у школама ствара страхове. Страхови, слично лажним знањима, заузимају наше емоционалне просторе, просторе позитивног деловања и просторе наше среће. Нико нас не учи ко смо, зашто смо овде и где треба да идемо. Нико нас не учи шта је заиста, заиста, важно у нашем животу и како се то постиже. Када човек не зна сврху свог постојања сличан је путнику који не зна циљ свог путовања. Таквом путнику сви путеви су добри, али никада не стиже на циљ…

*****
Најважније знање у нашем животу је знање о Богу, дакле о души, духу, свести и физичком телу Бога, његовом кретању, слуху, виду, мирису, укусу, деловању. Важно је, најважније је, да и ми научимо да делујемо као Бог. То знање је доступно, али, наравно, није лако, јер Бог делује из непрекидног стања среће и љубави, и стога су његове радње веома успешне и брзе, скоро тренутне. Знање о Богу је најефикаснији лек за чишћење колективног несвесног које нас ограничава у свим сферама живота. У колективном несвесном налазе се армиране тврдње да човек мора тешко да ради, да мора да се разбољева, слаби и стари, да узима зависничке лекове и да умре.

******
Знања Нове свести предводника и Аватара науке и духовности Др Григорија Петровича Грабавоја успешно мењају колективну свест, и она све мање и мање личи на тамну, оловну, непробојну кацигу која се надвила над наше главе и животе и чини их неперспективним, а све више и више личи на разведравајућу свежину. Када се смањује тешко и ограничавајуће деловање колективног незнања расте наша храброст, расте наша срећа, расте ефикасност лечења са свешћу, расте уверење о могућности васкрсења отишлих, расте веровање о вечном животу човека у физичком телу. Здравље, самоваскрсење и вечни живот се морају непрекидно стварати, заједно са Богом, јер припадају принципу развоја божанске стварности.

*******
… И стога се учовечи и очовечи Човече! Збаци са грбаче џакове страха, џакове незнања, исправи се по вертикали координатног система Вечности, повежи се са Тврцем заувек, ослободи крила за дугачке и високе летове, полети и стварај! Стварај и лечи себе са свешћу и са смислом, пуни своје биће светим знањем, непрекидно изливај свеобилну реку среће, издашно дели премудрост, и дели све светлоплодовито – свему постојећем!

Фото 1,2: Фб страница – Elisa

Благосиљам дан кад видех ти очи

благосиљам време што имасмо заједно

време пре времена

и Љубав пре света.

.

Овде сам сада да ствари средим неке

али ми срце са тобом заувек остаде

вечно да ствара и воли

испуни светлом, миром и истином без боли.

.

Благословен дан кад Отац стајаше крај мене

и раширене руке свих у песми

благосиљам дан  који стоји пред нама

у светлу, истини, Љубави.

.

Извор: збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“