Велико царство цара Навуходоносора
Војна сила драго камење свила пуно злата
Испуњен освајачки сан у гену ношен
Мирно спи Навуходоносор једне ноћи
Било је то друге године његовог царовања
.
Усни цар сан чудак ум моћни узнемири
Сан је био невидан свим дворским жрецима
Сетише се младог трооког сужња Данила
Разуме-оца свих тамних утвара и снова
Који дуго дуго лежаше у царској тамници
.
Сањао си узвишени царе лик велик и страшан
Главе златне груди од сребра стомака од бакра
Ногу од гвожђа стопала од глине и гвожђа
И видео си у сну и камен који лик разбија
Царство из глине и гвожђа биће царство Божије
Сањао си царе сушту истину до пошљетка
***
Отекли су пророк Данило и цар Навуходонор
Духреком која носи чисте али и храбре у Ириј
Распукла се глава лика – моћно златно царство
Потом се разлило сребро из Прасребрног језера…
У царству Творца постоји много језера свих боја
Отекли су пророк и цар извире пето пророштво..

Фото: Број 5; Википедија

Погледај све добро око себе људе
у трену кад срећа твојим бићем мили..
Да ли има оних што се томе чуде?
Ил погледом к доле сујету би скрили?
.
Тада ћеш да спознаш праве пријатеље
и ко твоју срећу види као своју!
Спознаћеш и оне чије духа жеље
светлост би да виде као црну боју!
.
На целоме свету нема веће жали..
Боже зашто и њих љубављу не зали?
Зашто их у срцу боли туђа радост?
.
Тмурни су и грдни, опкољени тугом,
обасјај их светлом, обасјај их дугом,
да у боји среће победе ту пакост!

Фото: Фототека Србског Журнала

Само сам један од оних који увек губе
Није ми дато
Да се сретнем са другим
Лепшим световима
.
Често сам збуњен
Ношен ходницима мрака
Али знам –
Својим душманина поклонивши душу
Опет сам заробљен и сâм
.
Миран сам
Ни мали трзај нисам направио
Јер је мрак
Покушам ли да се одупрем
Стићи ће ме нечији глас
.
Склупчан у себи
У руци још увек стежем кључ
Из мрака полако уз степенике
Долази светлост
Чујем повратак на врх
Живота
Морам се усправити

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

На путу ка Животу
пуно је суза, бола
и неке тихе туге у осмеху
када дубоко у себи осетиш
све заблуде овог света
које сам не можеш да промениш.
.
И давно би поклекао
да није те
бескрајне Љубави у срцу,
те прозирне Чистоте у погледу,
те силне Вере у сваког од нас.
.
И питаш се
одакле се све то у теби родило?
А Нежност Бескраја
дланове пружа
и немо одговор даје…

Фото: Птице на путу; Википедија

Скутоноше завештане утрнули у нутрини
Нагон варварски прожимаше безлични
Предсказујући привиђење светла
Огуглалим на понор
.
Упоредници унакажени изопаченим духом
Сисаше труње остружене гњилне коре пројне
Вапајем ситих одзвањаше силином творилаштва
.
У муљу јама сурваних
Урвина блатних
Урасли у корову колају разливени
посипајући латицама глога
здравило изворно
.
Избијајући ластари ломећи шиљке оштре
Мучно ницаше.

Фото; Фб страница – Flowers and Nature

Сенку моју
Тишина грли
Осећам се
Као звезда
Напуштена
Од свих

Волела сам
Онолико колико
Срце може да воли

Док ми памук
Обавија тело
Ја сам као
Пупчана врпца
Која вапајем
Тражи спас

Осећам се
Горе од срне
Којој су
Лане убили,
Сузе су веће
Од капи кише….

Фото: Тишина кроз медитацију; Википедија

Данас ме је мирис липе пробудио.
Било је ту разног којечега које
се наметало да ме буди. Као да се
све уротило да ми прекине сан. Као да овај дан и
тако није најдужи дан у години па га треба још
продужити. Прво сам чула како до мене допире
звук. Непрестани звук возила на путу подоста
доле испод моје баште. Онако из даљине тај звук
у облику дугачког платна се пење и пењући се
шири и разлива по целој долини и брдима. Не
отва рам очи јер ме подсећа на нешто од чега
желим да одем. Осећам га као неки свод у који сам
ушла. Свод који ме стално опомиње да не треба
да живим на широко и надалеко раширена по
пространству. Него да се скупим, сузим ту близу
уз мене. И да треба да видим и да чујем, осетим то
што је близу. Јер то близу је стварност на коју
могу да се ослоним, да је додирнем, подесим
можда. Не отварајући очи скупила сам своје звучне
радаре и у даљини чула звук гладних паса из не-
далеког азила који су тражили свој јутарњи оброк.
Није ми ни то пријало за ово јутарње буђење.
Даље сам се сужавала и скупљала своје радаре. Са
грана јеле и кедра изнад терасе допирало је креш-
тање птица које су се ваљда радовале јутру и над-
метале око пронађених бубица. Жмиркајући сам
само видела како зраци јутарњег ниског сунца
шарају зид моје собе и моје лице непробуђено. Но,
ни тада нисам отварала очи. Као да сам чекала
неко другачије. Право буђење. Умирила сам се же-
лећи да опет утонем у сан.

Али онда сам осетила тај мирис. Прво је танан
само ми на капке спуштене стао. А онда низ нос
склизнуо и у отворе ноздрва ушао. Нешто ме је
познато заголицало. Призвала сам га препознајући
у том мирису толико тога. Удахнула сам кроз нос
дубоко упијајући ту топлоту, сласт и жуту боју
мириса. А он је полако улазио као освајач мојих
простора и долазио до сваког и најмањег делића
мене. Тај слатки жути топли мирис отварао је у
мојим фијокама дубоких сећања неке тренутке
скривене у мени. Будио их је, отварао и посипао
по мени нектар сећања. Пробудила сам се окупана
и напијена благошћу мириса. Потпуно.
Овога јутра мирис липе ме је будио. Ни звуци. Ни
светлост. Мирис. И то мирис који се не шири него
увлачи у дубине отварајући фијоке најлепших ус-
помена.
На обронцима Фрушке горе.
Мирис липе осваја

Новоодштампана књига ДТ – “Сусрети у тишини“

Фото: Цвет липе; Википедија

Лази, лази Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој Јарило божило!
Наш престрашни рабрило!
Војска ти се готови:
У Грмове лугове.
У Грмове лугове,
У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
Обучена црвено,
Светлу боју Јарила.
Опосана зелено,
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огрнуто плаветно,
Да му буде стасито.
Тврдо јако стасито,
Свето красно и стално.
Прегрнуто пребело,
Да му буде невино.
Лази, лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
Лази Божо Јарило!
Расти душо рабрена!
Тебе чека Крајина:
У далеке крајеве,
На те веље бродове
И путове дугачке.
Преко мора дебелих.
Преко брда великих
Кршовитих и стрмни;
Преко река долина.
Лази, лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
Наш Божоле Јарило!
Наше красно ратило
Твоја војска готова:
Обучена црвено,
Опасана зелено,
Огрнута плаветно
Прегрнута пребело.
Самур калпак на оке
Бело перо на еро.
Војска боја ти бије:
У велика Хиндуша.
У пустога Глобоша.
Бојак бије и бије:
Са тим љутим Татаром,
Са тим црним Глобиром,
Са поганим Манџуром,
И поганим Алеман,
И са црним Гогама,
Оним црним Гатама.

Фото: Бог Јарило; Википедија

Аљоша Бранков Арсеновић – Обредне пјесме древних Срба из Индије
Пјесма вјерно предочава војне припреме древних Срба
за војевање са старим непријатељима у Индији. Ово је стара обредна пјесма, ратнич-
ка, којом се религијски призива бог војне Јарило да помогне Србима у крвавим боје-
вима са њиховим непомирљивим душманима у далекој Индији.

Хтео бих ноћас песмом да ти крадем
Сву похоту тела и чедност пољупца
Стихом да разлистам уцветали бадем
У твојим очима и топлини срца.
.
Хтео бих јутром у сну да те нађем
Пробуђену из свих снова давних
И у твом уздаху збуњен да се снађем
Прстима судбине жеља извајаних.
.
Хтео бих усном таћи моћ васељене
У процепу времена грлећи тебе
С тобом да нађем све дане изгубљене
Кад живех бесциљно и без самог себе.

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Јато ластавица; Википедија

Мноштво ластавица
полетело је јутрос
кад Зореница отвори
пут сунчани!
.
И махаше им са ливада
цветови бели и румени,
они што лепотом срце
дирну и Морани!