(Миливоју)

Да ли си, можда, гледао икад
свитање у сплету хајдучких трава,
ил’ можда нећеш заборавити никад
детелину дивљу, мирисних глава?
.
Кад ветар збуни пркосне траве
и њихов полен кроз њиве разнесе,
окреће ка сунцу сунцокрета главе
и песму цврчка до реке пренесе.
.
Да ли Те, с вечери, занео некад
модрих латица различак плав?
Можда Ти није пресекао никад
Твој пут кроз траве млади мрав?
.
Како ти нису рекли из трава
крилати коњици што љубе нит
док трепте крилима заборава
да си морао понети штит?
.
Па да се одбраниш од љутог роја
кад кораком својим полен скидаш
са глава сунчевих, златних боја
и пауку, на стражи, мрежу кидаш.
.
Зашто ме ништа питао ниси?
Па, ја сам то, још давно знала
да у мој живот дошао Ти си,
и ја Те вилинским коњицем звала!

Фото: Вилин коњиц; Википедија

Где нестаје све
Кад се предам сну
Где сам ја када заборавим на себе
Има ли заборав место
Питам се често
Или све само престане да буде
Део ове игре луде
Оно што постоји
Заборава се боји
А љубав као да се плаши постојања
Јер ту бива све мања
Када би имала избор
Вратила би се у извор
Овде мора често да се скрива
Јер тако је човек открива
Мене када напусти
Свуда је тражим
А чим сам је заборавила
Већ се опет створила
Па где је љубав када није ту?

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Човек звер; Википедија

Постоје људи који увек и изнова траже од вас доказе оданости, привржености, љубави, шта год.

Такав однос може трајати читав живот. Кад упаднете у то коло, тешко излазите.
Довољно је да им једном не учините, не само што се наљуте, већ су у стању, што зависи од њиховог положаја у друштву и њиховог интелекта, да вас униште.

У модерној психологији именују их “нападачима”, а у алтетнативи их зову “енергетским вампирима”. А та врста незахвалних људи, су заправо лоши људи – нељуди.
Не знам зашто се бежи од употребе правих речи за одређене појаве, стања, радње.
Песник би вероватно рекао да су то људи звери. Увек незасити. И кад спавају, они преже, чекају, лове.

Кренула сам далеко
Миришем на хладно лишће
и сочну необрану крушку.
Живот је стар
и у троскоку орикса преко пустиње
и у шуњању тигра поред багрема.
Слон посадио сурлу у своју реку.
Ужива док га сунце греје,
А она хлади док му слећу глодалице.
Часте се гозбом крпеља са главе.
Обешено уво му ко стена
ко вода кад тече.
Слива се у своје корито након водопада
довољно је природи .
Доста је лептиру један дан.
Довољна је мајмуну украдена банана туристе.
Птицама да гракћу супарничком тиму
И све пролазило је и опет једанко ко велики сан.

Фото: Мајмун једе банану; Википедија

Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.
.
Кад сутон ме узме – једноставно, ћути;
У осмеху немом вратиће се сање
Да су некад могли срести нам се пути,
Само да смо знали желети се мање.
.
Кад сутон ме узме – певаће славуји,
Јер ту песму само ноћ уме да слуша,
У души кад јава престане да бруји –
И роса кад срце престане да куша.
.
Кад сутон ме узме – а већ је узео
Уморне ми усне негдашње врелине;
Жудњу коју скрива један тамни вео;
У мислима само магле и белине.
.
Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.

Фото: Сутон; Википедија

Кад поноћ се звезданим шаром ојави
кад сећања бљесну ликом мајке
и небо се пупом љубави рацвета
животи многи у плаве сени мину
Пред разбојем празним
ту сневана је јава
и варка ткања
сплетена од влати минулих трава
С годинама које трагом нашим цвату
ветрови су развејали загрљаје
и руке празне што у плавет роне
и у кише плаве што се оком неба јаве
А јесени шуморе
шуморе
Јер проси, мајко
Просјакиња која верује
у пурпурне снове
у напор љубави
у реч која се љубав зове
Да године залече
тугу што се маховином дана
оплодила
у капи свемира
И да душом птице
кроз тишину облака
у лет се к светлости вине
и заметке плаве разбокора
И капљу месечевог сјаја
јоште да капне
блаженим сном
на очи своје

Фото: Фототека Србског Журнала

Месец на небу ноћас пуног сјаја
Зове зраке да му дотакнем
Уплићу се нити око прстију саме
И клупко меког сребра нараста
.
Нит свака заплиће по сан
Сан по сан, живот по живот, стваран
.
Звезде заћутале рашириле очи
Заборавиле на треперави сјај
Сестрице миле, запевајте
Гласове у предиво уткајте
.
Данице Сунца чуварко, чувај му сан
А ти другарице Зоренице најави раздан
.
Клупко сребра предиво је којим
Срцем душом својом плетем
Кошуљу на рођењу јутром Сунцу
Да дам и док снено још је
Од зрака његових златних
Вез љубавни на њој да осликам

Фото: Фототека Србског Журнала

Пустињски кактус. Мало воде.
Сув песак шиба ветром,
цијук, вриска демона. Жарка,
огањска врућина. Нема речи,
свака мисао може бити употребљена
против тебе. Надилажење
реалности, заправо,
надилажење заблудног погледа на стварност!
.
Отворене очи! Живо небо,
жив песак, жив кактус, жива вода,
цела пустиња бајковито жива!
Дан траје три дана. Страх ту,
а нема места за страх. Вишегласје
воденим огледалом додирује лудило!
Границе чула дубоко прекорачене,
или, коначно, у правом светлу употребљене?
.
Пресек логике, надумна играрија,
ослањање једино на здрав лет пчеле.
Небо пева под корацима, облак у
унутрашњости земље броји старе душе!
.
Восак. Огањ, мало воде. И напросто
на сред пустиње запаљена гори
неугасива свећа вечности!

Фото: Пустињски кактус; Википедија

Држи ме тачно тако
Како ме држиш сада
Ни преблизу ни предалеко
Намоташ ли уже ближе
Изгорећу
Размоташ ли га
У прах ћу се расути
.
Кажеш – проблем ти је давање
И кажеш – давање ти је жеља
.
Зашто ми онда крадеш дан?
Зашто ми крадеш сан?
Зашто ми корак бежиш?
Зашто ми косу мрсиш?
Зашто ми прсте ломиш?
Зашто ми очи вежеш?
.
И зашто ме тако лепом чиниш?

Фото: Фототека Србског Журнала

Слава да је печат оставила,

по ком лоза из камена расте!

Кад нарасте довољно велика ,

поче звезде да скида с небеса,

месецу се отраг замерила ,

јаче сија од сунчеве сенке

сребро сипа на Мидгард пропланке!

Слава јесте печат оставила,

печати се све што живо јесте!