Први освајач света читавог
принц Нино син Белов је био.
Царски син поднебља Хелмског
у винског се Бога претворио.
.
У име Божије град је уткао
где се к’о наследник трона родио.
„Дио од Нис“ је прво постао
па потом аријски поход водио.
.
Снагом Бика себе уравнао
силину своју да осведочи.
Славу да ослави град је саздао.
Име му „Бож’јом капијом“ срочи.

У Чеха запис Далмила мудрога
о градњи Куле ка Богу збори:
Градили неимари рода српскога
да им се кa Богу пут отвори.
.
На плочи глиненој писмом клинастим
„Ур Нино цар Сербула“ – пише.
Град му је уништен наумом Бож’јим
По казни заувек нема га више.
.
Бож’ ји заступник негдашњи Нино
у вину нађе тренутке среће.
Оргије винске спроводио јавно
у екстази берући божије цвеће.

Омаму винску потомству остави
да слави умишљај среће своје.
Кад среће нема пуно на јави
нек сања бајку винске чаролије.

Фото: Нино Белов; Википедија

Шта сам себи ја
ни трен капи крви
што нам живот живом врати
штета, баш би била штета
да сам само број.
Шта сам себи ја
док ме слади слађан грех
да ли јунак или јуне
штета би била да се тргнем.
Шта сам себи ја
док ме други живи
док ми тело куне
човек жeљан свог.
Шта сам себи ја
док ми мајку узе
пред самртнни зов
и још једном слаже
као неког свог.
Шта сам себи ја
кад ме други жижи
о мени се куне
без стрепње уз дах.
Шта сам себи ја
кад ми покоп да
неко, неко жељан зла.
Шта сам себи ја?

Фото: Фототека Србског Журнала

Све је само вртење у круг
Изгледа као неки стари дуг
Вуче увек у познато
И све остаје исто
Твој поглед је стар
Већ виђена ствар
Више волиш да препознајеш
Него да упознајеш
Градиш свуда зидове
Бираш исте путеве
Познате и сигурне призоре
Све да не би залутао
А у ствари си пролупао
Са сваким удахом свет је нов
Али мораш чути тај зов
На сваком кораку пролаз стоји
Неки други правац увек постоји
Улазиш тако у нови свет
Осећај је чудан али леп
Чини се да више не знаш ко си
Супер- нов си!
Кад не познајеш ти спознајеш
Чим дефинишеш ти се одвојиш
Зато широм отвори очи
И само скочи
Бићеш увек са свим једно
А то је једино вредно.

Фото: Фототека Србског Журнала

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу ко пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

Фото: Фототека Србског Журнала

Сумрак је био, мутно време
Јесени, кад се радо ћути;
Кад срца клону, уста неме,
И бесмислени чине пути.

И ко да општег, гробног хлада
Дах неизбежни свуда проби,
У твојој малој, драгој соби
Тишина нека чудна влада.

Напољу тешке кише пале,
У души сиво, као свагда;
А твоје очи од смарагда
Болно су лепим сјајем сјале.

У нелагодно вече ово
Ја раздраганим нисам пост’о;
Ти ниси рекла ништа ново:
Ми ништа нисмо рекли, просто.

Ал’ док је хладан ветар них’о
Напољу голе гране црне,
Ти си, уз светлост која трне,
У моју душу ушла тихо,

Поносна, мирна као свагда,
А ипак тако витка, нежна,
Бледа и чиста – ружа снежна –
С очима својим од смарагда.

Фото: Лепе очи; Википедија

Исклесао сам самоћу
У грло је положио.
.
Да шути.
.
Тихује…
.
Децембру и сјеверцу вјетру
У ноћну визиту долази, пркоси.
.
Исклесао сам самоћу
У уморно око је усадио
У оном мистичном тренутку стварања истине
Када мјесец обљуби својим сјајем
Стидљиви талас на мирном мору
Доносећи урлик вучице
Из давних дана, још…
.
Исклесао сам самоћу
У уво је поставио!
.
Да ослушнем тишину морских дубина
Из којих допиру ласцивне приче
Бестидних шкољки и лукавих ајкула.
.
Исклесао сам самоћу
У грудима је чувам!
.
Јер у њима спавају звијезде.
.
Ушушкане бијелом пјеном
И тишином космоса
Које љуља и успављује
Бесконачни талас сјећања.
.
Исклесао сам самоћу…
Да заједно ћутимо!

Фото: Самоћа; Википедија

У дому светлиш
При пламену свеће.
Љубав,коју нам дарујеш,
Никада се угасити неће!
.
Кроз векове нас води,
Душу нам чува.
Тога дана о прецима
Мојим, мисао ми је прва.
.
Твоја слава и подвиг
Су Светло живота!
Сећање на родитељску
Љубав и руке благе.
На родитеље, бескрајно
Вољене и драге!
.
На осмех њихов,
Љубав у оку,
Што увек дарује
Подршку родитељску, високу!
.
Заштити нас све,
Посебно, децу и лађе!
Чудотворче наш, молитвом
Заштити и просветли
Наше вољене, млађе!
.
Душу нам снажи!
Путеве Божанске покажи.
.
Девојачка слава у
Срцу се чува!
Као аманет Светлости вечне!
Чини нас поноснима
На корене наше!
Чини нас бескрајно срећне!

Фото: Свети Никола; Википедија

Искуство умирања или прелаза у оносвет
Мучно је није нормално нити неопходно
Због тога одлажење сада лагано исчезава
Остаће у прошлости – у историјату развоја
И остаће у оклопу несвесног да се копрца
.
То је била мукотрпна дуга линија развоја
И појединаца и човечанства уз помоћ ега
Много овосветаша троши силну енергију
Да се одржава поредак светова отишлих
Шаљимо је сада у трезоре вечног живота!
.
Гледај свет новим очима под другим углом
Видећеш јас-јасно милионе нових провида
У миру дубоке тишине отвори архиву душе
Погледај улево у Безкрај и удесно у Вечност
И огледни се у свих осам њених огледала!!!
.
Одлука мудрица тражи мајсторство акције
У мирном тиху Безкраја сагледај прошлост
У титрају злата Вечности изграђуј Промену
У тиркизу тачке стварања своје душе почни
Развали у себи гуку – муку и донеси одлуку!
.
Потражи свог Исцелитеља и свог Близанца
Нађи Унутарњег Учитеља и Знање Аватара
Нико не може сам сви смо ми заувек Једно
Своје знање и искуство дели иним позваним
И стављај у жубор у одсјај у ветар у светлост…

Необјављена збирка песама – Појео сам ја-буку

Фото: Фототека Србског Журнала

Ако издаш
свој род,
и своје племе;
ако издаш
своје претке,
и своје потомке;
оне што су
већ дошли,
и оне
долазеће;
ако издаш
име и језик,
славу предака,
и веру отаца;
ако издаш
оца и мајку,
брата и сестру,
животног друга
и децу своју –
рођену,
и ону
која још
рођена нису;
и, на концу,
ако издаш,
и продаш,
душу своју,
како ћеш онда –
реци ми! –
сутра
изићи
пред Живога
Бога!?

И шта ћеш
имати да речеш,
у одбрану своју,
кад будеш стајао,
лицем својим
спрам Лица
Онога,
Који је,
с разлогом,
управо теби,
поверио на чување
све оно
што си ти –
Србине,
роде мој!
већ
давно –
о, тако давно! –
издао!?

Фото: Символ Дајбога; Википедија

Истекле су реке којима кроз године и доба пловисмо
Запућени изворима воћа
Низ стрмине корита,
Као пределима – светиљкама која уз пут ловисмо
Пуни страшних нејасноћа
Све ближе свом врху
(А у ствари дну)
С мишљу да коначно откријемо места скровита
Са којима бисмо
Отргнули се том неумољивом току – варци.
.
И док препуштени срху
Према коме течемо ко према сну,
Гледамо: за нама остају
Скорене љуске и угарци,
Све што би да нас обмане
Пре него стигнемо
Да нам се бескраји испричају
За своја врела данца,
Пре него на обалу земље обећане
Искочимо из чамца
И заставе пободемо,
Па не осврћући се кренемо натраг
Млађи за један век.
.
И тако против пролазности донесемо
Чудотворни лек.
Ал још на почетку кад смо и реке клели
Што су споре,
Разбио се крчаг,
У коме би сада донели море
У замену за течења.
.
А овако, смртне су нас превели
Преко вечног камења.

Фото: Фототека Србског Журнала