Ви памтите –
Ви, наравно, све памтите –
Како сам стајао
Крај зида поред вас,
И себе, како у тој соби пламтите,
У лице ми бацајући
Свој љутит, оштар глас.

Говорили сте
Да сте свега сити
И да ја само
За скандале знам,
Да морате свом послу верни бити,
А ја у блато
Нека срљам сам.

Вољена!
Нисте ви волели мене!
Ни слутили да усред света тог
Као коњ, бео од властите пене,
Јахача носим неумољивог!
Слутили нисте
Да сред мрачне шуме,
У том животу којим бура коси,
Зато се мучим ја, што не разумем,
Куд нас збивање неумитно носи.

Лицем уз лице
Не види се лице.
Велико се види тек на одстојању.
Кад море притисну вихори и тмице,
Лађа је тад у јадном стању.

Земља је – лађа!
Но кормилар нови
Одједном је ка новој слави
Њу усмерио, и сад плови
У праву буру, вихор прави.

Ко од нас мирно на палуби дише
И ко још на њој не куне и пада?
Мало је таквих, што, кад брод се њише,
У искусној им души спокој влада.

Тада
Кроз урлик непогода,
Но свестан дејства те олује,
Ја сам сишао на дно брода,
Да не гледам тај свет што бљује.

То дно беше
Руска крчма наша.
Да не патим за неким бићем,
Хтео сам,
Сагнут изнад чаша,
Димом да трујем се и пићем.

Вољена!
Задавах вам муке.
Очима уморним
Где је туга сјала
Гледасте моје пјане бруке
И како страдам од скандала.

Ви нисте знали
Да сред мрачне шуме,
У том животу којим бура коси,
Зато се мучим ја, што не разумем
Куд нас збивање неумитно носи.

Године прођоше.
Нова је дубина
У мисли мојој и у моме жару.
Ја кликћем с чашом празничнога вина:
Слава и хвала кормилару!

Данас ме мучи
Осећање нежно:
Сетих се вашег умора и јада.
И желим да вам
Кажем неизбежно
Какав сам био,
А какав сам сада!

Вољена!
Дивно је што могу рећи:
Избегох неповратни пад.
Сапутник ватрен, понајжешћи,
У земљи Совјета сам сад.

Нисам онакав
Какав бејах тада.
Не бих више био
Јад и мука ваша.
За стегом слободе
И светлога рада
Кренуо бих чак и до Ламанша.

Опростите…
Знам: и ви сте сад друга
И с мужем који
Озбиљност је сама,
Не требају вам тај наш јад и туга,
Нимало нисам
Ја потребан вама.

Живите тако
Стремећи све даље,
Док вас штити ваш кров обновљени,
Сећа вас се увек
И поздрав вам шаље
Ваш познаник

•Превео Никола Бертолино

(На данашњи дан, 1925. године отишао је С, Јесењин на страну лица, у 30-тој години)

Фото: Јесењин и Исидора Данкан, трагична љубав; Википедија

Србе одликује Крсна Слава, и три лепа празника: Детињци, Материце и Очеви – Оци.

Деца на дан Материца везују мајке које се праве невеште, као не знају шта деца, то, раде, па се „чуде“, што децу, посебно, весели. И, наравно, да би се мајке „одрешиле“, треба да се „откупе“ дајући поклоне:: колаче, бомбоне, чарапе, књиге, играчке, понешто од оног што дете највише воли.

Ово обичајно везивање деце, мајки и очева, у Срба, има широко значење. То су присне везе у породици, међу рођацима и суседима јер, везују се и деца, мајке и очеви и у непосредном окружењу, „комшилуку“, што је посебно необично.

На овај, тако оригиналан начин, потврђују се љубав, мир, пријатељство, слога и вера, дужно поштовање између деце и родитеља, самих супружника, мајке и оца. „Ево, ми се волимо и треба да се волимо!“ као да „говори“ овај лепи србски обичај.  

А сам смисао везивања деце, мајки и очева – што мало ко зна јер се, много што шта лепог, доброг и корисног губи пред којекаквим новотаријама- треба потражити у одавно изгубљеној речи “ВРВ”, од које потиче реч ВРВЦА односно ВРПЦА – сетмо се ПУПЧАНЕ ВРПЦЕ па ће смисао одмах синути, и биће јасно.

Раније  био  је обичај и да мајка удатој кћери на дан Материца односе торту  и поклон хаљину на пр ,а зету  кошуљу,  ,или је кћер са мужем долазила код родитеља на вечеру за Материце и добијала дар.

СРЕЋНЕ МАТЕРИЦЕ

(Драгомир Антонић-етнолог)

-слободна интерпретација текста Бобе Михића–

Извор- интернет страница Сокобања- фото Телеграф

Опет те нисам послушао, Оче.
Кренуо сам за њима.
Трчао сам за њима.
Али их нисам сустигао.
.
Опет су ме раниле звери
Од милоште зване – људи.
Како ниједном да ми промаше срце,
Кад су већ промашили своје животе?
.
Опет су ме повредила моја добра дела.
Јер сам заборавио да се
На овој земљи не броје.
Да је плата за овакве на небесима.
.
Опет си ме тражио.
Иако сам ја тај који је бежао.
И кад си ме нашао, ниси се љутио,
Чистио си ме од блата.
.
Опет си ме тешио
На грудима, на раменима,
Из руку Твојих водом ме појио,
Док су капале сузе горког покајања.
.
Опет си ме подигао,
Из јаруге, из јаме пропасти
Узнео на Гору Васанску,
На плећа своја.
.
Тек тад су се окренули
Они које сам силно желео,
Не да виде своје грешке,
Већ да ме сметну с Твог пута.
.
Опет те нисам послушао, Оче.
Жалио сам за њима, молио се за њих.
А Ти си ми превијао ране и
Без прекора услишио молитве.

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Срна у трку; Википедија

Сећаш ли се децембарске ноћи
и плетива снежног око моје главе?
Плео си ми косе свежином што јаре,
уздасима топио пахуље, нестварне лепоте.
Покиснуше косе ко угарак црне,
дадох се у бег путем, погубљене срне.

Пловидба
равничарском реком.
Без вртлога. Мирно и
снажно.
Али река задје у планине.
Сузи се, набуја. Планине притисну.
.
Са околних брда сјуре се потоци.
Разиграни. У долину. У реку.
Сурвавање потока направи вртлог.
Нема обала да се ухвати.
.
Вртложи хаос у дубинама.
Дуго, јако, препуно.
Богатство живљења носи.
Хаос који је вртлог празнине.
.
Унутарњи хаос је варка.
Вртлог из којег се жели изаћи,
а упало се некада.
Вртлог хаоса који је мир живота.

Вртим се у круг. Расцветано двориште.
Белотић.

Фото; Вртлог; Википедија

Далеко, далеко, поглед иде…
Далеко у наш топлички крај.
Далеко где се брда провиде,
И где се васионе виде.
Тамо где су топличке пирамиде,
Где су извори воде,
Где Јастребац грли нашу долину,
Где небо покрива милину.
Тамо где је Бог створио лепоте целину.
Далеко, далеко поглед иде…
Далеко у наш топлички крај,
Тамо где змајеви живе
А девојке им се диве.
Тамо где се виле рађају,
а момци их гледају.
Далеко, далеко, поглед иде…
Далеко у наш топлички крај.
Тамо где су јунаке мајке рађале,
Где су се светиње ослобађале,
Где су наши преци огњишта градили,
И све урадили да би смо ми живели
Далеко, далеко поглед иде…
Далеко у наш Топлички крај.
Где је души смирај,
Где је срцу доживљај,
Где је сваки наш удисај и издисај,
Где нам је осмех и јецај,
Где је земаљски рај.
Далеко, далеко поглед иде..
Далеко у наш Топлички крај…
Питам се да ли ће нам дати опроштај!?

Фото: Топлички крај; Википедија

Зидови собе
јесу ли моја граница?
.
Низови речи
јесу ли моји пријатељи?
.
Ужарено дрво
је ли топлота моја?
.
Или су видици и небеса без краја
путеви моји,
душе блиске и одувек знане
дружба моја,
а топлота
Љубав у срцу што Живот ми даје.

Фото: Фототека Србског Журнала

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу
Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком
Овај простор чисти екран његове унутарње визије
Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца
Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

Фото: Ведски витез; Википедија

Имаш слободу кад имаш птице.
Имаш слободу кад дишеш ваздух,
.
онај исти као кад био си дете.
Имаш слободу кад имаш реч,
.
своју, од корена до неба.
Имаш слободу кад се смејеш
.
и знаш и смеш да се смејеш.
Имаш слободу кад видиш сунце
на истоку.
.
Имаш слободу кад своју душу
ставиш на изложбу и поносиш се.
/.
Имаш, имаш слободу кад ходаш
и знаш да ти се корак чује
и нико ти неће стати на пут
и отети ти срце.
.
Имаш слободу кад певаш
а глас пушта речи твог искона и свуда јечи.
.
Имаш слободу кад си сигуран да птица лети
до краја свог пута и нико неће да је спречи
да слети на гнездо и да опет полети.
.
Звер слободу не зна, она вреба.
Човек руке пружа и осваја слободу.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Сећам се жене
што ми рече
хоћу љубав да ти дам.
Даћу ти рањиве груди,
прамен косе,..
читав мој свет ватри,
даћу ти своју песму,
љубав моја да те прати.

Даћу ти прошлост мога града,
даћу ти тргове наше
и божуре плаве росе.
Улицу и башту моју.
Траве мога детињства и
све моје кораке босе.

Даћу ти мирис цвећа
и читаву ливаду росе.
Даћу ти руже
што твоје име носе.

Даћу ти бунар
и увек свежу воду.
Даћу ти љубав
као самоме Богу.

Даћу ти усне
да их носиш,
кроз све светове твоје.

Даћу ти руке да
нас увек загрљајем споје.
Даћу ти срце
да га имаш,
у све векове моје,
да пронађеш ритам
и укуцаш у срце твоје.

Даћу ти сва моја лица,
нежна и мека,
која знају да воле,
без имало греха,
где има поноса и
за тебе смеха.

Даћу ти Месец,
нека ти из њега ноћ капље.
Даћу ти ноћ себе,
да имаш нешто,
за твоје вене.
Реку нежних ћутања
и све моје тајне.
Да не носиш никакво бреме.

Даћу ти грудву снега
са нашега плавог брега.
Белу брезу босу.
Најстаријег вина.
Даћу ти и своју седу косу.

Фото: Фототека Србског Журнала