За благослов је час у ком
анђео спусти своју руку у бездан,
макар начас тамо где
тама таму коти, слепило себи подано.
.
Напокон,
из бунила прене те нешто: свет.
Свет који прогледа у те,
зебња нечија што придржава те
док поново учиш да ходаш.
Оданост, род рођени, укорак с тобом
овде у оностраном граду.
.
Боже, каква плавет,
пролеће поранило,
лепота наклоњена мртвима данас.
Мирис воска је лак.
Палимо свеће у прозрачност
и, као да у време упловљавамо,
у овој тачки смо случајно,
гробови другде. Јест другде.
Дан је леп, мислим,
добра је туга окренута неком.
Веје златно паперје у понор, у простор
распет међу распрслим пределима, веје
онамо где склиски путеви воде одавде,
једнако одавде.
Помишљам још:
Ко је то смислио
да стиху забрани жалост, имена, умрле,
сузе да су непримерене,
а метафизика да јесте и остало.

Фото: Фототека Србског Журнала

Купам у твом даху сваку жељу страсну
Прсти ми лутају измаглицом пути
Да у вриску видим ко звезду те јасну
Твоје голо тело што жудњом се слути

Све што жудња слути сад усне дотичу
И дланови чују музику твог стаса
Док у теби пишем од искона причу
Занесен тишином – лепотом твог гласа

Лепота твог гласа кичмом ми силази
Да у свакој жили најлуђе загуди
Док сан тренут сваки у јави налази
На мојим недрима дрхте твоје груди

Дрхте твоје груди – небо је све ближе
Сред ноћи по нама зрак сунца је пао
У нама све расте – талас бура диже
У један нам уздах цео живот стао

Фото: Фототека Србског Журнала

Мука ми је од чисте лепоте
унутрашње области:
заносе ме тихе октаве
музика небеска, величанствена.
Резимирам милост у светлосну чежњу
божанствено за украсити
све области имања,
у снежним растанцима
ватромет мог познаника.
Расклапање неистражених простора
у безвременским нијансама мира,
у закључаним унутрашњим просторима
посвећено Богу и неописиво.
Мука ми је од чисте лепоте
унутрашње области
душе.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Где си елито?!
Док народ твој
У страху трне
Без снаге и моћи
Да се уједини и згрне.

Где сте академици,
Где сте адвокати,
Док земљу вам разапињу?!

Где сте судије, професори,
Док на стубу срамоте
Разапете стоје
Духовне лепоте и чистота срца?!

Где сте глумци, истраживачи?!
Видесте ли децу без лица
Децу без осмеха?!

Где сте сви?!
Дигните глас!
Браните живот
Божију твар!
Или можда ви
не заслужујете то звање!

Фото: Елита; Википедија

Где су ми нестали тако мили снови?
Зар сам се одрек`о гласа што у мени
неборечним бродом по сред срца плови
доносећи светлост потамнелој сени..
.
Где ми је нестала пламом жарка жеља
да цео свет спасим променом на боље?
Туга тренутно је јача од весеља,
црна, оштра жица душу моју коље!
.
Бог дар ми је дао а ја као мртав,
место усправит се, грехом живим грбав.
Да ли ћу успети што некад обећах?
.
Кад ћу као војник мисли уштројити?
Кад ћу духа жеље путем укротити?
Ево своје муке пред вама отпевах..

Фото: Песник Јован Цветковић

Владан Пантелић: Јован И. Цветковић

Данас читаоцима Србског Журнала представљам младог,
перспективног и плодног песника Јована Цветковића.
.
Рођен је у Краљеву, где је завршио основну и средњу
школу, а потом је живео четири године у Чешкој где је
радио као преводилац.
.
Склоност ка писању песама показао је у раном детињству.
Најпре је писао уз музику, а сада пише у класичном облику поезије.
.
Пише брзо и лако, и објављује у више гласила.
Јовану је поезија „у крви“ и он, иако начитан, нема узора,
и он је, уствари, то и сам каже, „ђаче самоуче.“
Па проценимо!

Буди ме тишина
И птица што ћути у глави
И море што шапуће сјене заборављене
И ријеч неказана
У тренутку сазнања љубави
И сунце што милује груди успаване жене
Наслоњена на мене и јутро..
Буди ме тишина
И сјећање што претећи виси изнад главе
И ријеч неказана,
Која се требала казати давно,
Буди ме тишина
И птица што ћути у глави
И мирис расцетале трешње
Далеко горе у башти
Којом одавно не гази моја нога
Буди ме тишина –
И птица што ћути у глави

Фото: Тишина; Википедија

Неверни
као анђели
очију стаклених –
једу звезде
и мрачним рукама руше
костуре.
Стижу до врхунца
да опет почну од главе,
вукући
заплетене грчеве
црне
и привидно живе
на тамним и мутним раменима.

Фото: Фототека Србског Журнала

Неки наивни мисле
Да је бој био 1389. године,
Славном победом Срба
где цар Лазар погибе.

Косовски бој нам је у души,
Генетски запис предака,
И мора га проживети
Генерација баш свака.

Отуда муке и јади,
Силни освајачи, кољачи,
Сва поган и талог света
Светлост у нама омета.

Зато и нема мира
На нашој родној груди,
Опаметимо се већ једном,
Бог у нама да се пробуди.

Прекинимо ланац испита
Где силе добра прате наше душе
И створимо правду и силу
Да злочинитеље опамете и сруше.

Фото: Косовски бој; Википедија

И зенице моје стапају се
са зеницама драгим…
и очи ми те личе
на изворе непресушне, планинске
што теку кроз овај свет
радосно и искрено
хрлећи у сусрет своме Ушћу.
И искра Љубави гори у мени
а душа моја Живота жељна
тражи и Светлост препознаје
у Чистоти очију дечјих

Фото: Очи дечије; Википедија

Нека ти ветар развеже косе
Да постану антене – осетилице
Нека ти пут ка највишој коти
Рашири крила за високе летове
Нека ти камени шиљак на врху
Улије у теме благослове планине.
.
Нека ти гуштер покаже пећину
Где су скривени тајнописи предака
Нека ти бела хајдучица столисна
Открије мелеме и тајносану сурицу
И нека ти бели курјак самотњак
Подари моћи да моћима владаш
.
Нека ти поглед на модру реку
Открили заувек врата од срца
Нека ти видик поглед изоштри
Да лако видиш Вечност и Безкрај
Нека те стој на највишој стени
Постави у једнину са Васељеном.

Фото: Планина Каблар; Википедија