Благосиљам дан кад видех ти очи

благосиљам време што имасмо заједно

време пре времена

и Љубав пре света.

.

Овде сам сада да ствари средим неке

али ми срце са тобом заувек остаде

вечно да ствара и воли

испуни светлом, миром и истином без боли.

.

Благословен дан кад Отац стајаше крај мене

и раширене руке свих у песми

благосиљам дан  који стоји пред нама

у светлу, истини, Љубави.

.

Извор: збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

Погледали смо се

испод грања високих борова и јела

ја твоја, а ти мој

целивасмо се

жар пољупцем у средиште чела!

.

Чувам те, ратниче

еонима уз тебе за Род битку бијем

само другачије

оружје моје у себи сакријем!

.

Сварог теби додели мач са седам руна

искован од Части, Истине и Правде

уз себе да га носиш, да блиста ти круна,

да се теби поклоне све остале гарде!

.

Мени даде муње Истине што сија

и мисао бржу од саме идеје

и даде ми круну Светлост што развија

да Светлошћу стварам сунце које греје!

.

Последњи пут кад бејасмо сами

у љубави душа што заједно горе

без додира физичког пркосисмо тами

соколисмо ратнике да се за Част боре!

.

Рекао си видимо се где год душе биле

јер заједно увек јесмо од нашег постања

ја се вратих у двор бели где су сестре виле

и од тад ми душа тражи вечно да те сања!

Устај роде!
Нема предаје роде, ово је наша земља.
Ово је земља наших предака, и наше деце…
Ово је земља свих нас.
Нема ћутања бесчасним издајицама,
бескичмењацима, олошу и злу…
Устај роде!
Устај одбрани дедовину…
Устај одбрани наша огњишта,
наше реке, шуме, плодне равнице!
Устај роде и сети се
прошлости, предака наших…
Сети се јер без тога
нема нама будућности!
Сети се…
Не заборави децу нашу
што их ови у туђину отераше!
Акрепи нам све свето узеше.
Роде… Устај роде док нас има… Устај!
Види шта нам чине ове караконџуле!
Душмани нам воде земљу…
Душмани нас продадоше…
Душмани нам узеше душе.
Устај роде!
Нема предаје роде мој!

Фото: Alek Barović: „USTAJ RODE!; Википедија

***

Владан Пантелић: Зорица Зоја Младеновић

Данас, на њен рођендан,читаоцима Србског Журнала,
представљам књижевницу Зорицу Зоју Младеновић.
.
Зорица је рођена у Београду, али ју је судбина одвела
у топлички крај, село Суви До, где је пронашла своју
срећу и своју љубав. Постала је “сељанка.“ Бог јој
наменио да и даље пише, али да се бави и органском
пољопривредом. А драги Бог, иако све воли једнако, на
помен речи – пољопривреда, ипак се мало насмеши и
весело намигне.
.
Зорица је објавила три књиге: прва – “Приче из моје главе
света око мене“, друга – необичан роман “Путовања“ и
трећа – роман “Плави камен“ који се нашао у ужем избору
за НИН-ову награду. Да и избори за књижевне награде
нису помало или подоста у домену политике, ко зна …
.
Зорицине приче, песме и афоризме објављивали су многи
сајтови, Ју Тјуб канали, слушани на радију, заступљени
у антологијама…
.
Зорица: лепе очи, бујна коса … рођена да буде јасна и отресита, отворена, брза, поштена, искрена, чиста; говори оно што мисли у лице, не иза леђа, без предрасуда, и са њом су односи свих врста утемељени, прецизни и извагани.

У оку ватрене зенице
Од краја до краја, равно из центра
Светлост ме разапиње

У бескрајно плаво се разлажем
Таласи – прсти, служе сврси
И дивна музика настаје

Више не познајем корене
Идентитет престаје
Слободан сам

Да будем шта желим,
Да будем, да јесам,
Све оно што јесте,
Ко год да јесам

Изван кавеза сваке
Идеологије
Слободан сам

Да будем грешник,
Да будем светац,
Да затворим круг
И кренем из почетка.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Ој Деспоте, ој Стефане
Нашег рода понос гране,
Вешт са мачем, пером, речју,
Полиглота нам без мане.

Змајевити храбри витеже,
Најбољи кад је најтеже,
Најобразованији у то доба
У Европи докле сеже.

Манасија чува ти тело,
Твоје земне остатке,
А душа лебди свуд у Срба,
Поносна на претке.

Столовао у Белом граду,
На све си дворе добродошао.
Хвала ти што си код нас
Прастарих Срба ти дошао.

Фото: Деспот Стефан Лазаревић; Википедија

Љубав си моја,
Она која месечари на мојим грудима
Види тог славуја,
Његова умилна песма није ни близу,
Ни близу твоме гласу.
Љубав си моја,
Она у ватри рођена,
Моја сигурна лука,
Бег од свих горчина,
И трагова лошег вина…

Фото: Фототека Србског Журнала

С пламеном времена, на ветру се повија
и затрепери ива кад додирне путеве светлости
Чаробних капи сјај, росу бешумних небеса
А крхко је биље што прах јутра лишћем отреса
На разбоју сна, дани унизани, чаробна нит мења ткање
јер приближи се час, када ће снено на вретено
обмотати се године, предиво плаво к’о дух из бајке
док она све више обличи се, ликом њене мајке
На њиви живој сабрала је душа бдења тишином обојена
Шуме светлости, и ноћи непрегледа у зрну Божјег зрења
кад видљиви и невиљиви живот трооким цветом процвета
на длану узнесења Оног што носи бреме света
Јер, испред месечевог лика блесну звездане кочије
са којим ће цвеће, очи њене преображене поћи
у сјај, где смрт видљива само је блесак са висине
Наивна вечност, што к’о вал пропет, небом просине
То ујесењеног пролећа треперава појава је само
Боја другог света
коју намах окруже нејасност и тајна цвета
Док тишину зборе небеса, разбој стоји бео
Убељена душа, вал пропет к небу стреми
Намах глас јој занеми
Међ увојцима косе детињство процвета
вазнесно у мир и у сен извесну
У небеске сликовнице осликано
где бело је острво тишином озвездано
Јер дође доба да у свој мир, уплови свемир
и с неке планете затрепте бела крила

Н.А.Ц: Из двокњижја:“Псалми у свили душе“

Фото: Биљка Ива; Википедија

Благодарим Ти
Безконачно!

Блистам, зрачим …

Сијам љубављу која
Oд Бога је подарена.

Одблесак сам
Божанских људи
Наспрам мене.

Осветљавамо мракова
Црне дубине,
Oтапамо врхове ледене …

Од осмеха се наших
И радости наше
Мостови дуге отварају.

Фото: “Мост“ од дуге; Википедија

Видео сам твој задњи удах и издах оче
а помоћи ти нисам могао.
Гледао сам последњи сјај
што гасне у твом оку.
И скрстио сам ти уморне руке
колико сам већ снаге смогао.
.
Био сам свестан да одлазиш заувек
а опет мислио да није тако.
И док ми је очај кидао душу
ипак тог трена нисам плак’о.
.
Миловао сам ти седу косу,
још топло чело и густе веђе,
и знао да ти је већ дух далеко,
на путу за неке просторе смеђе.
За место вечног сјаја и мира,
што само праведну душу бира.
.
Бићу поносан на твој живот,
још од рођења трновит, тежак,
заливен знојем, радом и муком.
Без много лепог, прошао вечит,
брижно сакупљан жуљавом руком,
заувек упамћен, поштен и честит.
.
Живеће у причи и твој откос
шири и дебљи од других свих.
Вечита журба, немирна нарав,
понекад прека, а некад тих.
И све што ти је судбина дала…
Нек ти је вечна слава и хвала!

Фото: Откос; Викишедија

Први освајач света читавог
принц Нино син Белов је био.
Царски син поднебља Хелмског
у винског се Бога претворио.
.
У име Божије град је уткао
где се к’о наследник трона родио.
„Дио од Нис“ је прво постао
па потом аријски поход водио.
.
Снагом Бика себе уравнао
силину своју да осведочи.
Славу да ослави град је саздао.
Име му „Бож’јом капијом“ срочи.

У Чеха запис Далмила мудрога
о градњи Куле ка Богу збори:
Градили неимари рода српскога
да им се кa Богу пут отвори.
.
На плочи глиненој писмом клинастим
„Ур Нино цар Сербула“ – пише.
Град му је уништен наумом Бож’јим
По казни заувек нема га више.
.
Бож’ ји заступник негдашњи Нино
у вину нађе тренутке среће.
Оргије винске спроводио јавно
у екстази берући божије цвеће.

Омаму винску потомству остави
да слави умишљај среће своје.
Кад среће нема пуно на јави
нек сања бајку винске чаролије.

Фото: Нино Белов; Википедија