У ноћи пуног месеца,
кад распрхују се облаци,
и небо звездама блиста,
диже главу вучица,
усамљена, неродом опкољена,
чува своја два још нерођена!
.
Очију склопљених, позива
род свој, белих вукова!
.
Далеко, зов се зачу, преко долина ,
и врхова многих планина,
и чуше га њена племена!
.
Ни часак не прође,
ни око не затрепери,
кад, утаба им се стаза под ногама!
Воде их преносе,
шуме отварају путеве!
.
Једна се суза јој низ образ спусила
Радосница, храбрилица, вода срца,
кад угледа, како јој долази поворка
вођена светлом светога, хромога вука!

Фото: Дело малог Филипа са Косова

…
Пустиња у мени пева.
Ветар покреће дине.
Сунце блиста и пали
у недрима свето Име.
.
Пустиња у мени плаче.
Надолазе воде промене.
Бујице односе песак
у бездане дубине – мене.
.
Пустиња у мени јесте
место Свете Тишине:
ја што мислим да знам
још не знам своје Име.
.
Пустиња у теби јесте
место Свете Тишине
ти што мислиш да знаш
још не знаш.

Фото: Пустиња; Википедија

Напупио месец
У савршен круг
Од љубави
.
Гледамо се
Док израњам
Из његове реке
Он трепери у мом оку
.
Стражари и чува
Мир ноћни
И тајну
Сребром обојену
Свачију и нашу
За вечност као за трен
.
Мислим само моји су-
Светиљка у ноћи
Песма у грудима
Бисер у куту усана
Занос и мир
Плима и осека
.
А није…
.
Нижу се бисери
И осмеси
Лепота чиста
Светлуцава и прозирна
Разлива се животу
У загрљај

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад се вратим једном
са својом слободом
памтићу незнање
које дуго певах.
.
А кад се разнесем
попијеном водом
клећу круг
ком дуго одолевах.
.
Кад изнесем светлу
своју прву бору
пратићу је
до крајњег смирења.
.
Кад растопим сан
у старом мору
живот ће се клесати
из стења.

Фото: Фототека Србског Журнала

Дремљива зора говори тишинама
зароњена у омлечено празно.
Уличне светиљке болују
пред нестајање.
Улица гаси угарке ноћи.
Нема људи
остали болују у сновима
које им дају наду.
Ни птица.
Мирис умирања
и одлазак неповратних.
Улични чистачи
наранџасти
завирују
у залогаје сиромашних.
Езани са небеских висина
зову на кајање
за сутра
ови други нису грешници.
Не чује се жубор
воде шадрвана
усахли су.
Емина није умрла.
Затворене капије.
Сунце не улази у авлије
сакрило се
у кључаоницама .
Само још Месец живи
и прати умирање
моје улице.
Стиховима бројим
одласке
и сузе које остају
у еманет судбине.

Фото: Пун месец; Википедија

Фото: Дивљи коњи; Википедија

Кад бих могао
Зауставити дивље коње у
Изгубљеним сновима
Запливати недохватним небом
На ластиним леђима
Испустити лептире
из слијепљених усана
у трену поздрављања
са сунцем на
једном од одмаралишта
сазнања немоћи —
кад бих могао!

Распори се Небо
И све чулно
Дође земљи на радост
Заискри Крст

Показује пут одакле је дошао
Радујте се
Символ Очев, дар је
Даровима враћ

Фото: Православни крст; Википедија

Само сам један од оних који увек губе
Није ми дато
Да се сретнем са другим
Лепшим световима

Често сам збуњен
Ношен ходницима мрака
Али знам –
Својим душманина поклонивши душу
Опет сам заробљен и сâм

Миран сам
Ни мали трзај нисам направио
Јер је мрак
Покушам ли да се одупрем
Стићи ће ме нечији глас

Склупчан у себи
У руци још увек стежем кључ
Из мрака полако уз степенике
Долази светлост
Чујем повратак на врх
Живота
Морам се усправити

Фото: Фототека Србског Журнала

Питај ливаде,
нека ти кажу,
колико сам корака
и нота, туге и речи,
удаха и уздаха,
колико откуцаја срца и суза,
раширених руку, оставио,
да пронађем цвет
који за тебе личи.

Питај потоке колико сам
преврнуо каменчића,
напио се воде,
отворио шкољки
и бацио бисера,
док га нисам пронашао,
који за тебе личи.

Питај Месец
колико сам ноћи
бдио над звездама,
тражећи ону
која за тебе личи.

Питај мора колико сам
бродолома преживео, тражећи талас
да ме носи теби,
јер имам загрљај
који за тебе личи.

Питај зиме и
планинске врхове
колико леда и кристала
замрзло је моје руке,
док се нисам попео

на највећи врх,
да ти донесем срце, пуно љубави,
који за тебе личи.

Питај ватре и вулкане, зашто нису
довољно снажни,
да се мере са жаром моје душе,
који за тебе личи.

Питај Господа
да ли је истина моја љубав
и да ли је она
која за тебе личи.

Фото: Фототека Србског Журнала

I
На трошном чуну, без крма и наде,
У мени вера губи се и мре;
Ја ништа више не верујем, ништа!
Ил’ боље рећи: ја верујем све.

На мору бурном људскога живота
Прерано ја сам упознао свет:
За мене живот ништава је сенка,
За мене живот отрован је цвет.

Трпи и живи!… Пријатељу драги,
О многом чему мислио сам ја
О благо оном ко не мисли ништа,
Тај мање тужи, мање јада зна!

Весело чедо Аркадије цветне,
Он не зна шта је трње, шта је кам;
За кршне кланце он је слушô можда.
Али по њима није ишô сам.

За њега свет је перивој од ружа,
По цвећу шеће као паун млад,
Његова душа језеро је мирно,
Његов се никад не колеба над.

II
Бурне су страсти извор многих зала,
Несрећи људској почетак је страст;
Море живота оне страшно муте,
Над људском душом њихова је власт.

Триумвир силни, овладатељ света,
Презире гордо у заносу све,
И војску своју жртвује и царство,
И, грозно павши, од љубави мре.

Акцијум виде неизбројне жртве,
Пожар галија, поразу и јад
Многа је звезда утрнула тада,
Многа је мајка закукала тад!

Чудни су пути којим страсти воде,
Ал’ све што живи ове путе зна:
Садашњост њина непобедљив град је,
Прошлост је њина пепео и пра’.

Па кад је тако – тако мора да је!
Залуд је, дакле, кукњава и плач:
У борби с њима не помаже ништа
Блажена мудрост, очајнички мач.

Фото: Сила страсти; Википедија