Ни ја ти више нисам кадра
За цвркут у јутро
А сву ноћ гнездо плести
.
Ни теби нису
Крила тако снажна
Да летиш
.
Остани
Сва су пролећа и лета прошла
И онај шипак сад румени
.
Знам
Да још које пролеће озелени
Одлепршаћемо с нашим сувим травкама.

Фото: Фототека Србског Журнала

Осудише те на смрт,
тебе, праведника
Разапеше те на крст,
тебе угодника.
Прозваше те издајником,
тебе светог ратника,
тамне стране следбеника,
тебе од Бога светлог изданка!
.
Расуше ти кости,
теби бесмртном,
затрпаше ти срце,
теби откуцајном,
душу ти растрзаше,
теби световном
и по јамама врзоше
о, тебе, небеског, светлог, преславног.
.
За прљавог те прозваше
тебе пречистог,
на тебе војске послаше,
кротко јагње православно,
и мртвог те вијаше,
српско име преславно,
у црну земљу опет набијаше,
светлог човека стародавног.
.
И дњини дан те газе
и у овај час те вију,
и сваког трена те сакате
а не знају,
твој дух, срце и војске неба славног твог,
од онда до сада и за вјек и вјеков најславнију,
Христову битку бију!

Фото: Генерал Дража Михаиловић; Википедија

“Ја прах прадедовски
Цветом васкрсавам“!
.
Себе од себе спасавам
.
Снове своје дану поклањам.
Ноћи од тмина ослобађам …
.
Звезданим сјајем
вежем непреглед неба,
целу Васељену
да благодат спусти
на Земљу вољену…

Фото: Фототека Србског Журнала

Мене је мајка Србкиња родила,
Млеком слободе напојила,
Правдом Божијом задојила,
Љубављу небеском одгајила,
Епове древне читала,
Јуначке песме певала,
Радост и срећу сневала,
Молитвама ме научила и
Божијом речју надахнула.
Мајко мила, хвала!

Фото: Фототека Србског Журнала

Цвет. Не. Срце полако враћа се у зору.
Свет је заспао. Нико не отвара
Капије хладне љубави. У мору
Мирује сама земља. Светлост вара.

Јер у висинама може се избећи
Нежељена птица. А жељене нема.
Иза суочења почиње се мрети.
Равнодушност само поразе отпрема.

У пакао мира узнемиреног доласком
Смрти. Заврши се љубав лепотом вођена.
Живот не дрхти над избледелим таласом
Који мирује. У сећањима смрт плодова нема

Фото: Фототека Србског Журнала

Ћуп

Отвори се ћуп
Дах времена
Живот покрену
.
Ћупови на тргу
Време је застало
На лицу Индијанке
.
Низ

У низу на ред чекамо
Моја сенка
И ја
.
Низ покрета
И мач постаје
Лотосов цвет
.
Грана
.
Мајстор граном
У песку исписује
Реч
.
Ако знаш да читаш
У гранама је
Све записано

Фото: Јелен; Википедија

Ако си се родио на Косову
Онда ти је Метохија ореол душе
И нека си презрео усуд колевке
И нека си побегао пре страшне суше
И нека си избегао јаке олује
И нека си друмове заменио за улице
Кораци су ти у њега срасли, укоренили се
На леђима носиш кућу за птице
.
Ако си се родио на Косову
На реверу срца везени ти божури
Можда си желео да се родиш негде друго
Можда ти стопало на другу страну жури
Можда си проклео семе и пшеницу
Можда си заборавио Призрен и Љевишку
Али још ти око засузи на помен
И грлиш кућицу, скриваш под мишку
.
Ако си се родио на Косову
Стефан Дечански се за тебе моли
Иако си непожељан, с товаром тумарао
Иако те криве да си продао шљиваке и њиве
Иако ти је туђин све имање похарао
Иако ти прокишњава окућница од прућа
Тамо си једино срећан, тамо је све твоје
Оданде је с тобом кренула за птице кућа
.
Ако си се родио на Косову
Архангели те држе на оку
Могу да те презиру, жале или воле
Могу да ти отимају из уста хлеба
Могу да ти ране видају ил‘ соле
Могу да те окивају у ланце и жице
Али не могу славу, колач и икону да ти узму
Ни домовину, Косово – твоју кућу за птице
.
Ако си се родио на Косову
Јак темељ за веру имаш
И у свом препознајеш Божије лице
Ако си се родио на Косову
И с њега одеш, и оно ће поћи с тобом
Да те, кад залуташ, подсећа где ти је дом
На Косову – у твојој кући за птице

Фото : Косово, Призрен; Википедија

Фото : Кућица за птице; Википедија

Непрестано тражим дубину,
а сама сам дубина .
Ја само живим живот
туђих површина.
Плитких мисли и
дубокох рана .
Треба за исцељење моје
минимум милион дана.
.
Јер ја заправо ни
не знам да уопште постојим ,
само знам да се непрестано
са другима у себи рвем и борим.
.
Али то моју љубав не умањује ,
напротив …ја све више волим.
Моје путање нису усмерене
у правцу материје
оне воде путем истине,висине, дубине!
.
Ја немам намеру да ме заволе
и прихвате, јер ни не сећам се
кога треба заволети.
Знам само, да где идем тамо,
треба злу одолети.

Фото: Црна рупа; Википедија

Отела се птица из кавеза
Призвана топлином искона,
Звезде водиље,
Топлих боја нечега,
Неке снаге изван!
.
Зов је био јак,
Дао јој жељу
Снагу и храброст
Да прекине нити
Које су је у кавезу чувале.
.
И колико год је у кавезу
топло било и сигурно
толико је зов дивљине,
зов бескраја био јак,
јачи од неизвесности пута.
.
Отела се птица из кавеза
Добила сјај дуге на крилима
И лети
Лети ка неком путу
Ка себи…

Један трен наде, феб. 2009.

Фото: Излетеле птица у слободу; Википедија

Знам људе што живе слично мандрагори.
Без стабла, нису дрво, не расту увис.
У корену су, кореном расту наниже,
у обличје биљке закључани.
Знам их. Излазе каткад невидљиви
пред зору кад песници и певачи поспе.
Преваре окрутне чуваре
и пролазе кроз тајне двери.
Мимо затворених капија проносе
ружино дрво и бели хлеб за псе.
Скри-вају се иза живица и дрвећа,
пребирају по небеским струнама и
евају сами пре првих птица.
Иза тишине, дивљи, лутају за својом сенком.
Знају да читају звезде
и реч коју држиш у устима.

Фото: Мандрагора; Википедија