Category: All
Љуто цвили ситан босиоче

Љуто цвили ситан босиоче:
“Тија росо, што не падаш на
мен’?“
“Падала сам до два јутра на
теб’
ово сам се јутро забавила,
гледајући чуда великога,
да се Вила с’ орлем завадила,
око оне зелене планине.
Вила вели: ‘Планина је моја!’
.
Орло вели: ‘Није, него моја!’
Вила, орлу крила поломила.
Љуто цвиле тићи орловићи.
Тешила ју тица ластавица:
‘Не цвилите тићи орловићи.
Водићу вас у земљу Инђију,
ђе штир расте коњу до колена,
детелина трава до рамена.
Отклен сунце не залази
никад’.“
“Обредне пјесме древних Срба из Индије“
Фото: Босиљак; Википедија
Драган Симовић: Овако пева Песник Белих Срба

Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
.
Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
Ми знамо да су наши Богови
старији од свих народа,
од свих знаних светова.
Ми верујемо у своје Свето Предање,
и ми знамо да се све по Предању
нашему и догодило.
Ми знамо да су Преци наши Богови
и стога прослављамо Претке своје
и клањамо се Боговима својим.
Језик је наш старији од свих језика,
и Име је наше старије
од свих имена иних.
Није било времена у којем нас није било,
нити ће бити времена
у којему нас неће бити!
Све ми ово знамо,
и знамо да и ви ово знате,
па нас зато и мрзите!
Али, већ истиче време мржње ваше,
и долази време
Љубави наше!
Ваш се животни ток
заувек затвара, а наш се Пут,
гле, изнова отвара!
Фото: Потопљени континент – Дарија: Википедија
Владан Пантелић: Пето пророчанство пророка Данила 1.

Велико царство цара Навуходоносора
Војна сила драго камење свила пуно злата
Испуњен освајачки сан у гену ношен
Мирно спи Навуходоносор једне ноћи
Било је то друге године његовог царовања
.
Усни цар сан чудак ум моћни узнемири
Сан је био невидан свим дворским жрецима
Сетише се младог трооког сужња Данила
Разуме-оца свих тамних утвара и снова
Који дуго дуго лежаше у царској тамници
.
Сањао си узвишени царе лик велик и страшан
Главе златне груди од сребра стомака од бакра
Ногу од гвожђа стопала од глине и гвожђа
И видео си у сну и камен који лик разбија
Царство из глине и гвожђа биће царство Божије
Сањао си царе сушту истину до пошљетка
***
Отекли су пророк Данило и цар Навуходонор
Духреком која носи чисте али и храбре у Ириј
Распукла се глава лика – моћно златно царство
Потом се разлило сребро из Прасребрног језера…
У царству Творца постоји много језера свих боја
Отекли су пророк и цар извире пето пророштво..
Фото: Број 5; Википедија
Јован Цветковић: Срећа боли

Погледај све добро око себе људе
у трену кад срећа твојим бићем мили..
Да ли има оних што се томе чуде?
Ил погледом к доле сујету би скрили?
.
Тада ћеш да спознаш праве пријатеље
и ко твоју срећу види као своју!
Спознаћеш и оне чије духа жеље
светлост би да виде као црну боју!
.
На целоме свету нема веће жали..
Боже зашто и њих љубављу не зали?
Зашто их у срцу боли туђа радост?
.
Тмурни су и грдни, опкољени тугом,
обасјај их светлом, обасјај их дугом,
да у боји среће победе ту пакост!
Фото: Фототека Србског Журнала
Божица Везмар: Један од оних

Само сам један од оних који увек губе
Није ми дато
Да се сретнем са другим
Лепшим световима
.
Често сам збуњен
Ношен ходницима мрака
Али знам –
Својим душманина поклонивши душу
Опет сам заробљен и сâм
.
Миран сам
Ни мали трзај нисам направио
Јер је мрак
Покушам ли да се одупрем
Стићи ће ме нечији глас
.
Склупчан у себи
У руци још увек стежем кључ
Из мрака полако уз степенике
Долази светлост
Чујем повратак на врх
Живота
Морам се усправити
Фото: Фб страница – Flowers and Nature
Аница Илић: Пријатељи на путу

На путу ка Животу
пуно је суза, бола
и неке тихе туге у осмеху
када дубоко у себи осетиш
све заблуде овог света
које сам не можеш да промениш.
.
И давно би поклекао
да није те
бескрајне Љубави у срцу,
те прозирне Чистоте у погледу,
те силне Вере у сваког од нас.
.
И питаш се
одакле се све то у теби родило?
А Нежност Бескраја
дланове пружа
и немо одговор даје…
Фото: Птице на путу; Википедија
Новица Стокић: Скутоноше

Скутоноше завештане утрнули у нутрини
Нагон варварски прожимаше безлични
Предсказујући привиђење светла
Огуглалим на понор
.
Упоредници унакажени изопаченим духом
Сисаше труње остружене гњилне коре пројне
Вапајем ситих одзвањаше силином творилаштва
.
У муљу јама сурваних
Урвина блатних
Урасли у корову колају разливени
посипајући латицама глога
здравило изворно
.
Избијајући ластари ломећи шиљке оштре
Мучно ницаше.
Фото; Фб страница – Flowers and Nature
Мира Видовић Ракановић: Тишина

Сенку моју
Тишина грли
Осећам се
Као звезда
Напуштена
Од свих
Волела сам
Онолико колико
Срце може да воли
Док ми памук
Обавија тело
Ја сам као
Пупчана врпца
Која вапајем
Тражи спас
Осећам се
Горе од срне
Којој су
Лане убили,
Сузе су веће
Од капи кише….
Фото: Тишина кроз медитацију; Википедија
Драгица Томка: Буђење мирисом

Данас ме је мирис липе пробудио.
Било је ту разног којечега које
се наметало да ме буди. Као да се
све уротило да ми прекине сан. Као да овај дан и
тако није најдужи дан у години па га треба још
продужити. Прво сам чула како до мене допире
звук. Непрестани звук возила на путу подоста
доле испод моје баште. Онако из даљине тај звук
у облику дугачког платна се пење и пењући се
шири и разлива по целој долини и брдима. Не
отва рам очи јер ме подсећа на нешто од чега
желим да одем. Осећам га као неки свод у који сам
ушла. Свод који ме стално опомиње да не треба
да живим на широко и надалеко раширена по
пространству. Него да се скупим, сузим ту близу
уз мене. И да треба да видим и да чујем, осетим то
што је близу. Јер то близу је стварност на коју
могу да се ослоним, да је додирнем, подесим
можда. Не отварајући очи скупила сам своје звучне
радаре и у даљини чула звук гладних паса из не-
далеког азила који су тражили свој јутарњи оброк.
Није ми ни то пријало за ово јутарње буђење.
Даље сам се сужавала и скупљала своје радаре. Са
грана јеле и кедра изнад терасе допирало је креш-
тање птица које су се ваљда радовале јутру и над-
метале око пронађених бубица. Жмиркајући сам
само видела како зраци јутарњег ниског сунца
шарају зид моје собе и моје лице непробуђено. Но,
ни тада нисам отварала очи. Као да сам чекала
неко другачије. Право буђење. Умирила сам се же-
лећи да опет утонем у сан.
Али онда сам осетила тај мирис. Прво је танан
само ми на капке спуштене стао. А онда низ нос
склизнуо и у отворе ноздрва ушао. Нешто ме је
познато заголицало. Призвала сам га препознајући
у том мирису толико тога. Удахнула сам кроз нос
дубоко упијајући ту топлоту, сласт и жуту боју
мириса. А он је полако улазио као освајач мојих
простора и долазио до сваког и најмањег делића
мене. Тај слатки жути топли мирис отварао је у
мојим фијокама дубоких сећања неке тренутке
скривене у мени. Будио их је, отварао и посипао
по мени нектар сећања. Пробудила сам се окупана
и напијена благошћу мириса. Потпуно.
Овога јутра мирис липе ме је будио. Ни звуци. Ни
светлост. Мирис. И то мирис који се не шири него
увлачи у дубине отварајући фијоке најлепших ус-
помена.
На обронцима Фрушке горе.
Мирис липе осваја
Новоодштампана књига ДТ – “Сусрети у тишини“
Фото: Цвет липе; Википедија
Ој Јарило престрашни Ратило

Лази, лази Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој Јарило божило!
Наш престрашни рабрило!
Војска ти се готови:
У Грмове лугове.
У Грмове лугове,
У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
Обучена црвено,
Светлу боју Јарила.
Опосана зелено,
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огрнуто плаветно,
Да му буде стасито.
Тврдо јако стасито,
Свето красно и стално.
Прегрнуто пребело,
Да му буде невино.
Лази, лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
Лази Божо Јарило!
Расти душо рабрена!
Тебе чека Крајина:
У далеке крајеве,
На те веље бродове
И путове дугачке.
Преко мора дебелих.
Преко брда великих
Кршовитих и стрмни;
Преко река долина.
Лази, лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
Наш Божоле Јарило!
Наше красно ратило
Твоја војска готова:
Обучена црвено,
Опасана зелено,
Огрнута плаветно
Прегрнута пребело.
Самур калпак на оке
Бело перо на еро.
Војска боја ти бије:
У велика Хиндуша.
У пустога Глобоша.
Бојак бије и бије:
Са тим љутим Татаром,
Са тим црним Глобиром,
Са поганим Манџуром,
И поганим Алеман,
И са црним Гогама,
Оним црним Гатама.
Фото: Бог Јарило; Википедија
Аљоша Бранков Арсеновић – Обредне пјесме древних Срба из Индије
Пјесма вјерно предочава војне припреме древних Срба
за војевање са старим непријатељима у Индији. Ово је стара обредна пјесма, ратнич-
ка, којом се религијски призива бог војне Јарило да помогне Србима у крвавим боје-
вима са њиховим непомирљивим душманима у далекој Индији.
