Фото: Мајка; Википедија

Моја је мајка своју
душу поцепала на два
дела двојици синова.
Били су њена целина.
//Косово и Метохија//
.
Имала је со у коси,
манастир на кожи,
молитву у грудима
и крст на леђима.

Моја је мајка имала
душу монахиње и
била је моја икона.

°из циклуса „И мушкарци плачу, мајко“

Фото: Звезда; Википедија

једна звијезда сјајна
Алхеон је зову
по Божијиј вољи
сада свјетлост шаље
сагорјет ће све
што мрачне струје рађа
а ти човјече
види како ћеш сад даље
знаш ли, Нојева барка
сад се негдје крије
златнија од сваког постојећег злата
отворене њене све редом су капије
и чека оне што носе печате Раја
тражиш, питаш, луташ и у страху
панично се журиш
а она је близу, ухвати је у једноме даху
тако и Бог Васељену створи
удахну јој живот, рађање и радост
а сву своју Љубав
дарива у тачки што срце се зове
зато сад је вријеме и срце отвори
нек из њега сија та Божија љубав
јер она је барка за просторе рајске
и одабране синове царске
а они већ су спремни
еонима многим стрпљиво су ткали
побједу о којој већ причају звијезде
ускоро ће процвјетати липе
а ти буду спреман
да најљепше риме у души се угнијезде
и
Пјевај…..ОООООООООООООО!

Фото: девојка у белој хаљини; Википедија

Хаљина бела, пурпурна трака,
Латице кидам дозрелог мака.
Славље у селу попут олује,
У колу њена песма се чује.
.
Сећам се, мину уз подсмех благи:
Леп си, ал’ ниси мог срца драги.
Плам твоје косе нек ветар гаси,
А моје други милује власи.
.
Знам да јој нисам близак и мио:
Мало сам плесао, премало пио.
Био сам тужан, увек у сени,
Док песма јечи и вино пени.
.
Срећник, јер он је бестидник мали,
Његова брада прси јој пали.
И док у плесу ватра је греје,
Она се мени у лице смеје.
.
Хаљина бела, пурпурна трака,
Латице кидам дозрелог мака.
Ту попут мака срце ми вене,
Залуд, јер она није за мене.

(Извор: Поезија суштине)

Фото: Муње; Википедија

Суза је горко пала на умрле нам речи
И сва питања бола одговор нису срела
Зар увек само варка светлост је што трн лечи
И увек живот даје мање но што смо хтели
.
Ћутање разум кида а душу прича глува
Мисао у погледу је тек кад склопимо очи
Жилама усред лета зимски северац дува
У празној соби снова самоћа тмине точи
.
Како да пружимо корак сакате нам наде
Кад сва тражења су мимо нас прошла само
Сваку бору смеха неко невешт нам украде
Да туђини смо оном коме се сасвим дамо

Фото: Шумадијско коло; Википедија

Ученост је светло у народу
са светошћу што умног поравна.
Светионик Доситеј би роду
након мрака Вилајета тамна.
.
Кад народно коло умни воде
онда игра води благостању.
Коловођу са радошћу следе
па раст лични траже у учењу.
.
Померанци Германе учили
хумано им школујући децу.
Своме роду њевољу створили.
Сад им „Неми“ играју на кецу.
.
Лекцију су „Неми“ научили:
Светом влада ко је више учен.
Комшијама знања су спутали.
Неуки ће да буде поробљен.
.
Венети су над светом владали
док су знања крили у свом роду.
Свим морима моћно су бродили.
Стаклили прозоре за добру накнаду.
.
Проклетством их Клети сад свештају.
Оружје им крст је обрнути.
За покорност неуке спремају.
Свака шуша дипломом се кити.

Фото: Орион маглина; Википедија

Лутам у безкрајном времену сутрашњице.
У празном простору недораслих грана,
алеје што одише безсмислицом давних шапата.
Иза трећег стабла десно.
Крајеве дана кришом спајам.
Тражим лета по нама разливена.
Линију живота на длану.
Остављене трагове пролазника.
Кише дођу. Падну и оду Сећања сперу.
.
Птица у грло сна утече.
Док родне стопе сета тка.
Остаћу, да гледам мозаик неба.
Влашиће. Прекрас Ориона.
У расплахиреној ноћи, што утваре мази.
.
Осећам дух сванућа.
Вечнији од вечности:

Фото: Песник Лабуд Н. Лончар; Википедија

Нови дан сам собом започео,
Челом подне исправио
Ногом босом сјенку миловао
У зли час се, себи, повраћао
.
Нови дан сам собом започео
Истог часа таму угледао —
Птице су ми људе доносиле
У сутону када мене није..
.
Нови дан сам собом започео
У зли час се, себи, повраћао
Собом себе закључао!

Фото: Пшеница пред жетву; Википедија

Од пшенице кукољ
се одваја
Врело је
Време је
Жито са житом
да се спаја
.
Кад се прашина
из жита дигне
Хоће ли очи да се виде?
Хоће ли се житом
Просути суза која
Од топлоте
И од зноја?
.
Марамицом обриши
зној са чела
Махни руком
да стане жетва
.
Нека жито
Остане на пољу
Ја бих кукољ да
Остане на земљи
Време жетве јесте
Зноја и суза више није
Кукољу је место
Где пшеници није

Толико умножене лепоте
у огледалима стварности
стварне дубине
у блиставилу љубави
Господе, толико чистоте
у непрегледним океанима
у којима скриваш
своја трансцендентална блага
ја урањам и глатко тонем
до дна, где налазим
потпуно нови свет
Твоје бескрајне љубави
где ме прозирност
потпуно разлаже и отвара
претачући ме у изворно биће
слатке опојности
ушећерени кристал вечности
грумен Твога сјаја
дубоко у океанима
Твоје мудре чежње
и трпке љубави
стрпљиве
и неизбежне
толико музике опточене блиставилом
одсјајима свеколике чаролије душа
то можеш само Ти
то можеш
само
Ти

Фото: Очи дечије; Википедија

Подари ми Госдподе
очи дечије
да гледам људе као анђеле,
та чиста лица без горчине,
те светле очи без јада,
та ведра уста, без муња,
стравичних, горких
из тамног Ада.
.
Подари ми Господе уши дечије
да чујем смех као фанфаре
те звонке речи без лагања,
те умил песме без плакања,
тај тихи шапат пун надања,
кротак и јак, моћан и благ
што к Богу плове
као пре страдања.
.
Подари ми Господе усне дечије
да глас пусте само из умила,
да кушају нафору твога страдања,
чиста и мила без богојадања
и да љубе све што је икада сузу кануло
јер дете боли,
боли…
као што Тебе боли
сваки трен људскога падања.