У теби сам волео
жену тиранина
успавану…
у галерији мојих сећања
која тугују годинама…
изникла
из корена трнове ружице
у хладу мојих надања
умивена…
бистрим горским водама
хладних кладенаца
дишеш…
плућима раног пролећа
и цватом првих јаглика.
.
У очима
отапао сам ти
ледени брег
да нестане
са задњим снеговима
да сијају
као да силазиш с Венере.
Волео сам
да те гледам
како плешеш
мојим нагим жудњама
у тајнама ноћи
како гасиш ране зоре
које немо ћуте сакривене
и умиру
са првим зрацима сунца.
.
У теби сам волео
жедну звер
са камена
која испија пехаре
нектара шумског биља
од кога се умире
у царским немирима
љубавног пијанства
док се Сунце и Мјесец боре
за престо сванућа.
.
Волео сам
твоју дивљу страст
варварску
коју је месечев срп
резао на постељи од трава.
Само си ти умела
да сакупљаш
разбацане ноте
обалама реке
и покрећеш жице виолина
да свирају песму универзума.
…Пробуди се
трнова ружице
у теби још живи
жена са душом девојчице

Фото: Успавана лепотица; Википедија

Принцезо увек си ту.
И када те овде нема.
И кад кренеш пут плавог сунца,
да разносш трагове нашег времена,
кроз безпућа иза којих је тишина
закуцана у безкрај.
Ти си ту.
.
И када ме плаши твој Месец,
пун тајанствених сенки,
и хладних долина.
И кад се проспе туга
од бола и страха,
увек си ту,
бар као сан
или само као варка.
.
Јер ти знаш, попут велике глумице,
да ми будеш ту,
да ме водиш,
Ка дну наше улице.
Где нико не зна,
да твоја коса безбрижна,
носи мирис детињства
и да ме тамо љубиш.
.
Увек си ту.
Кад невидљивим оком гледам
дубље у године наше,
осетим и чујем,
онај меки осмех,
као укус вина са наше чаше.
И опет си ту.
.
Када су степенице твоје душе
зазидане тишином
горак укус твог ћутања,
одзвања ми у костима.
Ја се не предајем.
Ја те отимам, и не дам.
Зато си опет ту.
.
Зар замка даљине,
да ме вреба,
да никад нећу знати,
кад одеш и кад си ту,
да ли ћеш да се вратиш.
Не, ја нећу то да чекам,
твој плави ветар,
или ласте из наше баште.
Ти увек си ту.
.
Ја могу увек
ухватити још једну чашу
од старог времена,
са црвеном трешњом
на уснама твојим.
Јер знам –
само је љубав
нешто на свету.
И зато мораш да постојиш.

Фото: Фототека Србског Журнала

Брод времена
Са кофером успомена
Као ветар плови

У мом бићу
Рат срца и мозга
Непрестано се води

Брезе се огледају
Mесецом обасјаној води
Заспали град

Причам звездама
Да смо
Храбро корачали

Хтели полетети
У суровом свету
Ппрепуном понижења

Због других
Дигли смо руке
Од љубави

Трагови хтења
У срцу трепере
Дозивам без гласа.

Стојим и чекам,
Тамо где давно
Нико чекао није.

Фото 1: Брезе; Википедија

Фото 2: Звезде; Википедија

Не познајем те, дечаче
Не знам твоје мане
Знам да је тешко
Бити с друге стране

Знам
Речи крадеш
Јутро боли
Време не моли

Знам да би
Некоме био
Добар отац
Стриц
Знам
И не мирим се с тим

Знам
Да се често губиш у магли
Тужни су твоји остали

Траже те руке
Хладне од зноја
Тражи те око
Мокро од суза

Брзим кораком
Напушташ нас
Подижеш руке као
Да је тражиш спас

А ја говорим углас
Врати се, брате
Буди уз нас
Не окрећеш се
А ја стојим

Трзај мале руке говори:
– Мама, то је само сан
Леп је дан

Посвећено Срђану С. – 1999.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Хоћу да будем светло

овде и сад.

Ја чух изнутра глас…

Светло што слама таму

и новом зором доноси спас!

.

Јер желим ићи дому

Где припадам

где волим

и где вољен сам.

Где јуче и сутра су сад!

.

И идем дому свом,

ал пре но стопу на пут ставим,

пре нег се срце радује слици

коју видим и осећам…

.

Ја још увек овде сам.

.

И дижем мач свој високо

скован од чисте Боје речи

стојим сам – гледам далеко

у масу безумља што мрачи.

.

Извор: збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

Меморија склапа слику из прасећања

Руке ка небу сунце хватају

Ноге кроз земљу у тло се камене

Очи гледају призоре знамене !

.

Из прасећања!

Обриси долазe,

Облик ратника, игра детета, старци свемудри с књигом пратајни,

Девојке виле,  Богиње мајке

Див јунаци из наше бајке…

.

Играју коло,  радосно кличу

У небо басме из срца сричу,

Играју коло около мене ,

душа ми пева успомене!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Тихујеш, мирујеш …
Одјеком твог гласа
трепери ми тело.

Кап воде мом врту
све лати отвара.

Сањала сам
У бојама дуге.

Не тражим оно што не налазим…
Ипак, схватам оно што не желим да схватим
Мислим углавном о немишљеним стварима:
у незамисливо ми отиче време.

Почињем тамо где је све већ завршено.

Завршавам тамо где није ни почело.

Враћам се а да никуд нисам ни отишао.

Циљам у срца људи који га немају…

Погађам у мете које нису моје…

И сумњам
сумњам у незамисливо:
давим се у сувом зраку.

Сви смо једна Душа
И сви смо једно Биће
И Суштаство једно

Сви смо у тишини
Вечној и безкрајној

Сви ловимо Песму

Сви чекамо Песму

Да изрони вечна

Из мора тишине

И да буде наша
Једна несагледна
У вртлогу света
И звезданих јата

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Чудан санак синоћ снивах
Плетеница – три су реда
у косе ми ти уплела
Кошуљу од бијеле свиле
златним везом окитила
Рашу с златним појасом
и опанке припремила
Јабуку и завјет свети
и на Ловћен оправила

Мајко мила ђе ћу тамо
Тамо неки омајани
Присвајају и Његоша
ка и Ловћен и сва брда
Нека но и кажу за се
велики су Црногорци
Величају своју силу
Умањују моју Љубав
Кажу више ову Гору
Од мог бића они воле
А и мрзе браћу милу

Само пођи , збори мајка
А кад зором стигнеш тамо
Јабуку им знања спусти
Исто ка и завјет свети
Смирит ће се омајани
Неко знањем неко небом

И ко треба вратит ће се
Свом коријену првобитном

Што ћу мајко моја мила
Пред Његоша изнијети
Срце чисто и јуначко
Нижи пјесме ка ђердане
Нек их прими у просторе
СВЕТОГ ВИДА
Кад те пита – чеговић си?
А ти збори –
Црногорка Србског рода.

ФОто: Свети Вид; Википедија