Фото: Пупољци бора; Википедија

Ишчилио пупољак младице
Испод покрова смоле борове
Засењен одсевом зубатим
Стрши у небеса
.
Пупољци долазећи
С муком пробијају опну
Док предходници разгранати
Мењају облик
.
Запахнут велом магличастим
Лије нектар животни
У инат себи самом
.
За увек.

Фото: Зеба; Википедија

Отела се птица из кавеза
Призвана топлином искона,
Звезде водиље,
Топлих боја нечега,
Неке снаге изван!
.
Зов је био јак,
Дао јој жељу
Снагу и храброст
Да прекине нити
Које су је у кавезу чувале.
.
И колико год је у кавезу
топло било и сигурно
толико је зов дивљине,
зов бескраја био јак,
јачи од неизвесности пута.
.
Отела се птица из кавеза
Добила сјај дуге на крилима
И лети
Лети ка неком путу
Ка себи…

Један трен наде, феб. 2009.

Фото: Ласте; Википедија

Ако прећутим пјесму
Док гледам у твоје очи
Ласте ће се успаватии
Скривене под твојим пазухом и
Остаће заувијек заробљене на југу.
.
Ако прећутим пјесму
Док спаваш у мом наручју
Онако снена и далека
Престаће да цвета дријен и
Твоје мале руке
Престаће да зову и воле.
.
Ако прећутим пјесму
Док љубим твоје усне
Љубав ће престати да капа
Са стрехе наде и чекања
И неће процветат трешње
На овој обали ћутње…
.
Ако прећутим пјесму
Ласте ће престати да долазе
Са југа…

Фото: Златна спирала; Википедија

Начинити копију мозга
увученог у самог себе
и неки други пут га обасјати њим самим.
Запалити га
надути
надети –
све док не прекине круг.
Потом
спојити струје
у магнетни чвор
и махинално набацити куку
на клин хоризонта.
Потом
нема журбе
и нема закашњења.
Испада да је све
предвиђено
и спојено
у равнотежи.
Центрифугални плес
може почети,
носећи у врховима прстију
позлаћене спирале,
са ритмом који је вечан
који траје
који се нити умара
нити одмара.

Фото: Фототека Србског Журнала

Полудели смо на диван дан,
Провидно, дубоко, – нама, мила, знана;
И прослависмо вакцинацију која
Од муке, сумње, времена и трпезе
Рану коју крваре увредио је свет:
Волим наш плави и нежни цвет.

И опет сила окупила свет
У нашој болници миришљави врт;
Гледам где шетају два драга,
Срећно и хвала ти животни младеж
Оно што смо оставили иза себе. Далеко од њих
Сада смо, а они жале наш мир.

Нису баш ништа знали
То нас доводи довде. – Ишли смо у цвећу,
Славимо ужасна осећања која,
Због чега смо лепо полудели.
У новом свету нам сада добро иде,
А свет и не чује за њега добро;

Сумња у љубав, најтежа беда за нас,
Мин ‘ о и сати блаженог не узнемиравају,
Из прошлих дана љубав и њен знак
– Веза срца – остало нам је још;
Наш живот овде је светли тренутак,
Срдачан, кротак. Тај живот је лош

У којима познаници остају родбина,
Наша невиност не познаје свет;
Животно вино, језгро недостаје
Њима, а смета им глава.
И наша срца су исти звук
Забележите омиљеног и временског удица. …

Зато што смо дуге, верне миле, – зар не? –
Покидали су конце које нас везују
За простор, време, тонове и боје,
– Ланци живота који су увече;
Јер можда смо, сами хтели
Труд љубави и труд наше среће.

И гледају нас јер идемо
У мајицама са белим парком ове,
Где се болнички мирис шири јако.
Не знају више са животом новим,
Волим свој бесмртни знак.
… Погледајте ово! Немају росу која трепће очима….

Пустош ми ребра ломи,
Мале руке чекају да ме грле,
Зна да се тата ничег не боји,
И да ће доћи након олује.
Црвена ми постаде боја смрти,
А до јуче беше омиљена,
Не може човек ни да слути,
Како је заспати крај гроба,
Све сами гаврани црни,
Још би они месо да мрве,
Прашњаво лице,
Рањаво чело,
И слика у џепу крај срца,
Чиме се гордиш обични робе,
Једино вредно је оно поред срца.

Фото: Фототека Србског Журнала

Да ли је та искра у оку
Само још једна варка,
Или светлости чисте траг
Од радости што се сатка?
.
Да ли је овај у срцу плам,
Само још један варљиви сан?
Тражен и маштан читав мој век,
Препознат у одразу срца твог, тек.
.
Да ли је ова чежња јака
Надстварна, снажна,
Још један трен што ће проћи
Поигравши се срцем мојим?
.
Да ли је љубав у срцу мом,
Само од снова саткана
Или се мојом душом ваља
Она што се никад не заборавља?

Фото: Звезде; Википедија

Разгрћем
Прошлост и садашњост
Огрнута
Плаштом ноћи

Пребројавам
Тишине у бескрају.
Од силних уздаха
Рањене ми очи

Живим у станишту
Голих душа
Где ми се
Срце овога гнуша

Очајна
Грлим звезде
Оне ме
Гледају и језде

Огањ сам
Што врелином жеже
Угасити немире
Све је теже и теже

Жудњу привијам
На болне груди
Ноћ тражи зору
Па и мене буди.

Године
Као медаље нижем
Вечито сутра
Пузећи стиже

Помилуј ме
Чежњи што искри,
Буди ми
Лек дуг као век

Фото:Вучица завија; Википедија

Шибају, шибају зверињи вјетрови
Шибају ми груди бијеле
Шибају танке образе, што лако порумене
Тврђа сам и од најтврђе стијене
.
Уједају пси луталице, педигрирани авлијанери
Нижу се ране к’о књишке странице
Мени је живот од рођења до смрти
Само успутне станице
.
Крв нек лије. Нека однесе
боли што ми наносисте
А свака рана од успомена саткана
И што их је више, то су ми драже
Ништа, осим сјећања не траже..
.
У мојој крви дивљају зрнца предака
Вучица на стијењу завија
Млијеко у потоке излива
Доброта под руку са пркосом
о срећи снијева..
.
Жива жила сам куцавица
Колијевка ми пашњак, шума, ливадица
Док је мене и утробе моје,
плодова њених, нашим ријекама слобода ће тећи
.
И небо и камен и стијење
Пјеват ће за све прошле, за нас
За оне што долазе из звијезданог гнијезда
саткана од љубави и истина
И космичке, Божанске нити
.
И нас неће бити,
Само трен пролазности у вјечности
Ни вас неће бити
Само трен пролазности у вјечности
И?
.
Остаће снови и сање у борби непрестаној
Живот ће помијешати изнова карте
Добро и зло у борби вјечној
И?
.
У том кругу мене неће бити
Истином, љубављу и правдољубљем
Купила сам карту за рај
И?
Неком почетак, некоме крај

Фото: Војвођанска равница; Википедија

Израња сунце у праскозорју
те зрачком својим поља напаја.
Стојим и гледам равницу моју
у пољу пуном сребрног сјаја.
.
Буди је свануће тихо, без гласа
и све што дише, лети, шета.
То све што с гране воду пије
где класје разлику стабљику слама,
усправни јарбол витког стаса.
Кад једном дође шездесета,
биће да никада било није
и да је вечно била сама.
.
Гледам те, јутро, и знам да тог часа,
кад се на лицу моме појаве боре
и кад се пробуде жита снена,
неми ће само освитак зоре
под велом житног, злаћаног класа,
к’о нежном копреном прекривена,
равницом мојом да заталаса!