Фото: Фототека Србског Журнала

Полудели смо на диван дан,
Провидно, дубоко, – нама, мила, знана;
И прослависмо вакцинацију која
Од муке, сумње, времена и трпезе
Рану коју крваре увредио је свет:
Волим наш плави и нежни цвет.

И опет сила окупила свет
У нашој болници миришљави врт;
Гледам где шетају два драга,
Срећно и хвала ти животни младеж
Оно што смо оставили иза себе. Далеко од њих
Сада смо, а они жале наш мир.

Нису баш ништа знали
То нас доводи довде. – Ишли смо у цвећу,
Славимо ужасна осећања која,
Због чега смо лепо полудели.
У новом свету нам сада добро иде,
А свет и не чује за њега добро;

Сумња у љубав, најтежа беда за нас,
Мин ‘ о и сати блаженог не узнемиравају,
Из прошлих дана љубав и њен знак
– Веза срца – остало нам је још;
Наш живот овде је светли тренутак,
Срдачан, кротак. Тај живот је лош

У којима познаници остају родбина,
Наша невиност не познаје свет;
Животно вино, језгро недостаје
Њима, а смета им глава.
И наша срца су исти звук
Забележите омиљеног и временског удица. …

Зато што смо дуге, верне миле, – зар не? –
Покидали су конце које нас везују
За простор, време, тонове и боје,
– Ланци живота који су увече;
Јер можда смо, сами хтели
Труд љубави и труд наше среће.

И гледају нас јер идемо
У мајицама са белим парком ове,
Где се болнички мирис шири јако.
Не знају више са животом новим,
Волим свој бесмртни знак.
… Погледајте ово! Немају росу која трепће очима….