Фото: Фототека Србског Журнала

Брига ме за хијерархије,
за геније који су већ рекли све.
Споља не допиру гласови
јер усудно раскриљује се крвоток
да поново сазда и опише свет.
Из безобличја које пулсира
као да се назиру млада сазвежђа,
зачета у помисли тек рођеног бога,
и јабука васељене.
Неизрециво навире на стотину језика.
Светлост ће, ипак, на нешто пасти,
у бићу да се уобличи, можда радосно.
Оно што се распрсло,
спасено можда биће на чудесан начин.
Ето, у неописивој јасности, безусловно,
Морава тече опет
мада је већ трипут у мени умрла.
Из уста мојих која су јој храм
извире она – жива вода,
чиста у чину стварања, у самозабораву,
као да и нема бешчашћа тла и издајстава
преко којих ће се излити.
Призор је немерљив
мада га у познању воде неће бити.

Фото: Беле руже;Википедија

Њене раскошне хаљине гужва
бокор светлости
у бисерним наборима
збрајајући зрна росе
утире пут свили, у наручјима латица
односим се према нежности
као према невином анђелу
из висина без даха
тихо, као незасита кап која
личи на око света
у раскошној одори поднева
зрцали огледала посута по баршуну
сатен, рубови, велови, плашт
све јој то помаже да сакрије порекло
из невидљиве приче пуне заноса
из божанских висина зреле равнотеже
као свеопшта мајка расута по небесима
са огрлицама од звезда
и унутрашњошћу сунца
зрачи сан лепоте и отварања
предајући се слављењу
у срцу постојања
узносећи се до чисте светлости
спознаје пуног мириса савршенства
где Творац сања свој сан
где игра плес
сакривен иза
огледала

Фото: Зимски дани у школи; Википедија

Јецало је звоно болне успомене
Снег је леден огрнуо шуме
Путеви су тугом иза мене
Избрисали ноћи снене
.
Нижу се путеви до школе кроз целац
Прсти не знају за радост топлоте
Све се окомило на нејач
.
Да ли ће Бог да смрзне
Да ли ће и њега ноге да заболе
.
Утања нога кроз дубоке зиме
Леди се ваздух на лицима деце
Пара из плућа
Бива све гушћа
.
Месец је светлом присвојио право
Да буде сведок наших смрзнућа
И тако охоло осветљава јутра
.
Да ли широм сунчеве планете
Сва деца имају зиме и кијамете
Да ли и њима смета цича
Или је тамо другачија прича
.
Школа нас топло загрљено греје
Раскрави се лице, топле снове сеје
Дете привиђа да хорови поје
Нестварно лепршају птице
Испод старе стреје
.
Ледом оковано детињство
Носи промрзле дане
Од куће до школе
Чим сване
Оближе ране
Зима пркосно одузме наду
Свакога дана трпи и живи
Благо онима што су им
Надомак школе шпорети сиви
Па без уздаха краду времену
Трње
Окове
И ноћи вране
А дечја лица огрћу се плаштом
И сивилом ноћи
А зора чека да сване
И за нас
Једном донесе
Осунчане дане

Фото: Фототека Србског Журнала

Попут окривљеног ратника бежиш у ноћ
твојим корацима недостаје само мало спретности,
а иначе им је добар пут,
мада сенке верно одсликавају сваки тунел.
Ко прокисле кости увлаче се твоји прапорци,
мирисна шара твојих ногавица се осећа,
букти све у даљини само не знаш шта.
Видим како обасјаваш пут себи да би побегао,
бежи, трчи, не дај да те твоје мисли савладају
ионако си давно откривен само ниси свестан тог.
Само одједном твоји кораци ће постати тешки
Због речи које више немају смисла
и због трчања које више не води никуда
због заталасаних белутака напустићеш свој трк.
Страх је овладао твојом душом јер не знаш
куд води тај поодмакли пут
и више немаш снаге да му пронађеш изданак.
Попут уморног ратника зауставићеш се,
испустити своју душу уморну од лутања
и са првим зрацима јутра спустити се у рај.
Вредело је бежати, помислићеш тад
утонути у дубок сан и пробудити се свестан
да опет мораш наставити свој пут коме не видиш крај.
Трчаћеш поново у ноћи тој и тражити вихора дугачки лет
псст … ослушни тај шум то неко за тобом трчи исто толико луд.
Трчите рањеници можда једног дана ипак
угледате свет, а нећете бити свесни тог.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ни слутила нисам да у капи росе ће се
распући пејзажи магловитих буђења,
ни из сваке слике да ће прхнути по једна птица,
уплашена, при сванућу, слутњом снивача отуђена.

За уздахе ме питаш када тијело задрхти,
док у жељи болној сву горчину грца.
Загаснуће звијезде у тој кобној ноћи,
док не мине сумрак мог погордјелог срца.

А ноћ тавна прекривена сумњом,
и облаци шуште небесним ходом,
устрептале душе, сан ми и од збиље дражи,
док те жудно тражим под небесним сводом.

Гле, међ’ миријадама што искре,
једна пламти тајинственим пламом,
и стоји у бескрају ниједној другој слична,
подмукле љепоте, недостижна, искри непомична.

Фото: Брана Црнчевић; Википедија

Од како седим, од како старим,
Ја се не дивим сваком воћу,
више речи и више ствари,
које не желим, нег које хоћу.
.
А ти ме враћаш на старе стазе,
ја због тебе земљом ходам,
и пуштам да ме дани газе,
и прљава ме носи вода.
.
И пуштам да ми видаш ране,
свака је тешка и дубока,
а истина ме увек гане,
ослепео бих без твога ока.
.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.
.
Ти гледаш моје бродоломе,
потонуо бих без твоје душе,
и не дам да ме у теби ломе,
и не дам да ме у теби руше.
.
Одробовао сам све слободе,
и био жртва мржње сваке,
и не дам да ме из тебе воде,
у бродоломце и лудаке.
.
А када почну кошмарне зиме,
ако се споји децембар с мајем,
шапни у себи моје име,
и ја ћу знати да још трајем.
.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.

Фото: Фототека Србског Журнала

Осећам се туђа
Не припадам овом јату
Међу нама је ограда
Нисам научила да се играм
.
Пољуљане су ти мисли
Грешиш што убрзаваш лепоту
Тако се губи љубав
Изгубићеш се тражећи себе
.
Не смеш тако не смеш
Није добро за тебе за друге
Неје добро за свет
Није добро за Београд и љубав
.
Чудиш се за Београд
Доста ти је његових пиона
Посматрај све као шаховску таблу
Како ти је заиграло срце!

Фото: Поглед из Тијања; Фото: ВП

Тихуј у својој Тијанији, Владане,
најлепшем кутку свог постојања.
Ти си потомак давних предака.
Кад прођу године, добро знани,
бићеш предак поноса и сећања.
.
Тихуј у својој Тијанији, Владане.
Са старим храстом записе броји.
.
Године дођу, прођу и оду,
душа остаје да постоји
У свакој травци, дрвету, цвету,
жубору воде, лахору ветра.
У свакој стопи, ноћи и дану,
заувек биће у Тијању.
.
Тихуј у својој Тијанији, Владане!
Са дахом Јелице што снове ствара.
Путуј мислима у даљине
грли пространства и висине,
врхове Овчара и Каблара.
.
Тихуј, Владане!

Фото: Нишка тврђава; Википедија

Камена тврђава утихнула
Слуша шум листова
Њима говори корен дрвећа.
Прича се прича
О животу белих дивова.
Ратницима са четири стране света.
Јек хиљада гласова
Радосно одзвања.
Али чује се и јек
Измучених душа
На ветрометини времена.
Камен тврђава
Сузама радости
И бола натопљена
Ено је
Опет се за нове догађаје спрема.
Зна камен
Да отварају се капије
И да граница између
Јаве и сна нестаје.

Фото: Степски вук; Википедија

Еј, горди степски вуче,
што те црне слутње муче,
ма ти си само онај од јуче.
Па и ако неки беспомоћни, ведри стих пуче,
и у дну срца нешто туче,
Ништа: То можда само неко лутајуће куче,
у мрачно, тужно свануће,
твоје песме болно јауче.