…
У чистом Огледалу Свести
нема никаквих одраза.
Мир је једина Истина.
Тишина је коначна Истина.
Мисао раздваја.
Реч раздваја.
Покрет раздваја.
Тишина лечи и спаја.
Иза граница мисли
иза граница речи
иза граница дела –
пружа се Тишина
Без краја
…

Фото: Огледало свести; Википедија

Ноћу кад склопим очи, уморан
Често чујем из густе таме
Како ме пале, зову ме са неба
Гласови погинулих, српских јунака

И синоћ овде у касне сате
Из таме речи ћутим
“ Можда можеш, песниче, брате
А за мене пола напише песму „

Отворио сам очи, погледао горе
Где месец сија у тами
Ево видех младог витеза
А он настави, ако ће да се окупи

“ И ја имам њиве, шетао сам по смрти
Ђе младост косе, душмански кадрови
И са твојим пером, две речи
У песми, да кажем за мене

Иване моје име, било је крштење
И једног дана, где гори битка
Брзо сам пао на браник Србије
Али да се данас мало ко сећа „

За њега ће ми други дати глас
“ А за мене песник, реч, две кажу
И ја сам на борбеном пољу
Српска слобода, жртве где траже

У земљи Босни, служи својој врсти
Пао сам у хладној зими
Ни пет лета, нисам ту
Споменко Гостић, тако се зовем

Био сам сиров, без иједног свог
И пиштољ је био виши од мене
Али ја сам ипак, с вером у Бога
У свакој бици, међу првима „

Онда трећи глас, пун туге
Дође ми из густе таме
“ Епски песниче, даћу ти БОГА
Дај ми реч, реци за мене

Са својима, у песми
Искусите ме вечно злато
Јер мало ко памти, сад брате
Ми да смо били јунаци рата „

„Како се зовеш“, Питам га,
“ У каквом страшном си пао рат
Да ли сте стали против
Шиптару са кавезом или хрватским

Где су ти груди, разнели метак
На који начин, пао си битка
Да ли је чувени човек на бранику, чувен по Србији
На хладној реци, или љутом погледу

“ Био сам тамо, где гину храбри
Деца су била верна Србији, била су верна
Корпе су, са крвљу на стању
А моје име, тигар је био „

Постоји лоша душа, престаје да боли
И горке сузе из ока кану
Као да ме неко, грумен соли
Ставите на свеже, рањене ране

Туга срце моје, на леду
Док се клањам, његовој сенци
Све док из мрака, опет сам чуо
“ Песниче, брате, значи и ми

И животе смо дали
Где је боја, поља и клан
Сви су били наше име
Српски војници, браћа близанци

А наш брат је трећи, сад спава са нама
Плаво небо, где дугине боје
Ми кад смо душу предали Богу
Био је иза нас, умро од туге

Ни отац није дуго издржао
Смрт је била наша, повукла га иза себе
Остала је само стара мајка
Да вечно плачемо над нашим гробом „

Реч моје душе, овај залогај
Јак, као гладан вук
У мојој машти, видео сам старца
Изнад Његових мртвих, деца где кувају

И у то време, као морски ветар
Нека моја туга тече у мом телу
Иза тебе сине, какве српске земље
Својом крвљу, узми врућину

Целу ноћ сам сам,понестаје бола
У мом срцу песник јецо
Жао ми је свих вас, нисам могао
Деца се помињу у својим песмама

Жалећ шта лајк, оштрица мача
Нисам оштар, песничка маса
Штета што немам, хиљаду перја
Којим бих описао сваког, од вас

Фото: Јунаци слунског фронта; Википедија

Керозински ротор
Обликује
Семе клија
Сва нада сам ја
Пустиња је громогласна
Сунце је мој спас
Постао сам широк
Израстао сам у такту
И као бршљен
Запечаћен, отрован
Грубо је лепо

Речи, толико речи
А понекад па и често
Довољно је баш
Ништа не рећи
.
Рашири крила наданућа
Загрли кротко душом својом
Снагу свога постигнућа
Где у ћутњи јасно видиш
Ближњег свога
У милини јасновида
(сад се купаш)
Сладак укус победника
.
И без стида
Победио си немана жест
Тихујеш
Стојиш право непоколебиво
У тишини Његовој
Као брест

Фото: Дрво брест; Википедија

Сањала сам ноћас како свиће зора
На површини мора
У мени се буди нека снага нова
Из дубоких снова
Израњам, шире се границе
Видим нове смернице
Успавана сам била
Сад добијам крила
Све јаче сунце пробија мрак
Ово је битан знак
Каже: ти си извор свега
Седиште божанскога
Не тражи ништа тамо већ стварај
Нове светове себи отварај.

Фото: Из фототеке Србског Журнала

Питаш, ко сам ја
Да, ја сам кћи Бога живог
Честица Створитеља
Светлосна искра
Ја сам душа
Љубављу испуњена
Чиста
.
Да, оног што створи
Земљу, небо и море
И све овоземаљско
Реке и горе
Све што дише
И добрим мирише.
.
Оног што створи
Светове видљиве
Што духом води
И оне далеке невидљиве
Светлост од светлости
Истинитог Бога
Једна тачка у вечности
Ја сам радост
Ја сам вихор
Ја сам слобода
.
Питаш ко сам ја
А кроз Бога
У једности дишемо
Ја сам ти
Ти си ја
Љубав и радост
Милост и благост
Од Бога живот
Човеку дати на дар.

Фото: Из фототеке Србског Журнала

Запамтих сваку реч на гранчици коју ми птица донесе,

Нисам се питала откуд баш сада она долете

знала сам да си је послао на крилима Стрибога

и да си ту гранчицу извадио из венчића моје косе.

.

Запамтих позив који си ми у духу рекао

ништа снажније се није оваплотило до мириса цвета мога

јер у руци си га држао, муњама светлим окупао,

знао си да га чекам, а тренутак си свети чекао!

.

Осетих твоје присуство на разини овој сада

и све паучинасте нити што их Мокоша некад је ткала,

добих у новом руху хаљине ланене беле

и добих причешће безмртно из небеског светога грала!

.

Знам, срешћу те у појавном облику овом,

када време дође и Дажбог пошаље кишу,

и када Сварожић засија да на свим половима растера таму.

виле ће држати перо да у вечности вечност запишу саму!

.

Живим за тај тренутак небеске правде твоје,

Кроз мене тече река неугаслог плама,

штит сам ти поставила оружјем деснице своје

из срца направљеним да таму љубављу слама!

.

Са мном је Велес који ме снажи храброшћу и славом

И Симаргл , твој пријатељ верни у вучјем облику саздан

И душе предака под коловратом сјајним

И свети дарови душе твоје под именом тајним!

.

О, како дивно мирише гранчице цвет!

.

– Из збирке родноверне поезије-

Летњи ветрић створен беше

да глади руке и длан леви

где држаше Ружу за ме …

.

И Брезе певају у у сећању на те

моћно се њишући, лако пратећи

твоје стопе утиснуте

у Етру и истини.

.

Твоје косе би ветар запалиле

док играше сама иза бледог дрвећа

у шумама старине,

где видех те први пут

где ми се увек срце врати ту,

да пева песму и плеше игру свету

наше љубави и истину сву …

.

Извор: збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

Сопствени сам заточеник
У жељи да осадашњим
Прошлост.
.
У дијалогу са собом,
На најтежем путу
Да досегнем себе –
Дубоко…
.
Да разоткријем будућност,
Раздвојим добро од зла,
Јаву од сна…
.
Да раздвојим клетву
Од молитве, глас од ћутања,
Мир од немира…
.
Да вратим култ мајке,
Родитељства, породице, поштовања,
Помирења са собом и свима.
.
Да вратим култ Човека!

Уснули праху утробе моје
у тмини свјетле вјеђе твоје.
Би̏ло, што кротко удара зид,
остаде нечујно за уши моје.
.
Сада те видим,
и чујем,
и осјећам.
Без вида, без слуха, без додира.
Искро у тами,
искрит ћеш вјечно у мом сјећању.

Фото: Искра; Википедија