Фото: Фототека Србског Журнала

Уз уздах ових мермерних плоча,
расуте глаткоће тужних епитафа,
сјајних очију украшених болом,
оковани стојимо уз тишину храмова и јецај гробова.
У сенци камења и комада земље
који под сузама сећања омекшава.
Отворена врата раја
са топлим небеским ветровима стварају лавиринте.
И сваки њихов скривени пут
води до заласка Сунца.
Ледене усне се не мичу,
не говоре… Ћуте!
Очи од камена милују стене
расипајући пену прохујалог живота,
мирис тамјана и догорелих свећа
дошаптава незаборав.
Све оне сетве бољитка
сасечене туђим жетвама, боле земљу.
Утопљеник светлости тоне у мрак,
прерије пустињских ратника почивају на светом тлу
по којем су расуте ватре крвожедног света.
И сви они лешинари и даље круже
око нашег хоризонта,
чекају и вребају за неки нови напад…
А, ми само желимо мир,
желимо да нас не дирају,
да не газе преко костију наших предака,
да застану колоне,
спаљена огњишта да се изнова изграде,
да вратимо отето и сачувамо Свето!
Уморни смо, али и снажни…
Не шаљите нам рат, ни бол,
и знајте… нас бол снажи!

Фото: Фототека Србског Журнала

Насмеши се барем
помилуј руком руку и голубије перо
којим исписујеш измишљене светове
осмехни се као што то јутро чини
као што су просветлила небеса
да оснеже сметлишта и блато
и то је нешто.
Макар за тренутак надмоћи
подсмехни се залуђености својој
навици да ослушкујеш милозвучне сфере
рајску птицу да належеш
у очерупан живинарник
као да је време врлих дела
као да алхемичари свих фела
нису већ излегли златне коке
и вражје птичурине
као да се задах бешчашћа са екрана
не шири уокруг освојеним атаром
у ком никако да се настаниш
никако да се скрасиш
а и како би
кад се и одомљено раселило којекуд
што у клетву што у лудило
кад мирис хлеба и постеље
благородно не пребива иза кућних врата
Смехом барем уједи аждаху
у чијем стомаку биће сварено све
док ти прегараш душине звездаријуме
док сажимаш векове тражећи ближње

Фото: Песникиња Снежана Миладиновић Лекан; Википедија

Журим у сутра,
Које
Већ је јуче…
Немоћна да престигнем
Време.
.
Све теже носим
На плећима бреме
Живота.
.
Остају само сећања
На све, што
Је некада било
Лепота (живљења).
.
И скоро неподношљива
Лакоћа…
.
Памтим догађаје давне,
Неповратне и прошле…
Успомене навиру трошне.
.
Ипак, пишем радосну
Оду животу и
Времену, које спава.
.
Не пристајем на
Тужну књигу заборава…

Фото: Фототека Србског Журнала

опет си дошла у вреле наше таме
тихим корацима из знане даљине
са себе збацила претешке хаљине
и болне праслике велике осаме

месеца сребро скривено у грудима
пропланци шумски над умом пусти
вилено лудило свеватра бездима
кад ти се сенка на мене спусти

две нам се игре помамно љубе
руке змијањем клизну низ тело
негде се у мени нетрагом губе

очима док дарујем ти јутро бело
сањиво ново је буђење трајно
нераздвој подељен љубављу тајно

Лирски записи

Замисли само,

колико пријатеља имаш

у Васељени, у Роду своме,

у сазвежђима

и звезданим јатима!

Замисли само,

колико се дивотних бића

у свим световима,

овостарним и оностраним,

радује сусрету

и познанству с тобом!

Замисли само,

колико божанских душа

бдије над тобом без престанка,

и колико је божанстава,

у свим небесима,

која душу твоју љубе!

Фото: Жаба; Википедија

Живка живахно жури Живку,
жале Жику жандара,
жив живцијат животари,
жутокљунац жандармеријски,
ждероња,
жуди женама.

Живка&Живко живописно жврљају живот:

Живорад жетелац жари,
живи живот,
жање жито,
жива жуманца ждере,
животиње жртвује,
жедан žilavke&žutike,
жгољав, жутичав,
жеже жуљевите жене.

Жил жонглер
жонглира жицом женствено,
живцира живаљ,
жица жетоне,
жилав, жустар,
жабе, жохаре,жирафе
жарком жеравицом жига.

Живко&Живка жедни журке,
жале жгадију,
жандара, жетеоца, жонглера,
журе жагору,
жигосању живота,
жедни жутих жлица&жличица,
жаре Живаншијем, жакетама,
жоржеима, жипонима,
жуде жтемима,журајама, Женеви,
жаргонима, жанровима, жребовима, журналима…
жвалављењу женетина&женскароша.

Живаљ жалосни,
жељан живота,
жури жалбама, жирантима, жалопојкама, жртвеницима,
живим живцијатима жртвују жезло, живу,
ждеру жу-жу
живцирају се жабокречином жалузина,
жардињера&жетонима железнице,
жарко жељни
жубора живахности.

Фото: Зора; Википедија

Устала си. Тако рано.
Ја, тек сада.
Зоро!
Лако ти је. Ко те буди?
Песмом птица,
јутро звони.
Жубор. Река поскакује.
Распрши се. Као снови,
пробуђени.
Мир ђурђевка. Звончић снени.
Одзвоњава.
Не будилник, као мени.
.
Умиваш се. Златном росом.
Ја, на чесми.
Зоро!
Лако ти је. Ко те грли?
Дах свежине. Руке магле.
Док огрћеш бели вео,
чиниш ми се ко невеста.
Окренута лицем мени.
Устрептала.
Пред олтаром.
Очекујеш, да ти исток
благо лице зарумени.

Фото: Златна наруквица; Википедија

Ниси се учврстила
И увек мислиш на друге
Врати се смеху
За почетак барем осмеху
.
Они те вуку са свих страна
Ја ти постајем напоран
Немој се крити немас мана
Не дам ти да посрнеш
.
Опет мислиш на друге
Хеј лудице!
Где ти је лепо васпитање
Или је опет опсена можда
. .
Послао си ми златну наруквицу
Требала ми је као Сунце
Скупила сам храброст за да и не
Због тога Те час видим час не видим

Фото: Фототека Србског Журнала

Сунчано јутро
Сенице на прозору
зобљу свој доручак
од јучерашњих мрвица.
Колтрејн свира на радију.
Ветар скида
снежни прах са грана.
Саксофон синкопира
тишину собе…
Дан као било који други
као било где
када је сунчано јутро…
Преверова поезија на кревету.
Осмех плавог неба
за “добар дан“
и сунчано јутро
као било које
као било где
када саксофон и сунце
наступају загрљени
као стари љубавници
у сунчано
сунчано јутро…

Фото:Фототека Србског Журнала

Све у њој је складно, све чудно,
Све речено мир и страсти;
Она обитава стидно
У узвишеној лепоти сласти.
.
Све око себе она посматра –
Нêма недруга, нêма пријатеља,
Изгуби се кад набуја жеља
У лепоти од које се страда.
.
Зато никад, никад не жури,
Да љубав угледаш што раније
И срце изгубиш на бури,
Пун снова с питањем – шта ми је.
.
Некад, збуњен, љубав ћеш срести,
Без ума узети њене чари,
И кô да ти Бог лице озари –
Испићеш је без имало свести.