Фото: Пишем писмо; Википедија

Одлетеће госпе међу руке
међу свете жене босе
бојим се закасниће година што мине
и запалити фењере моје.
Да л’ и тебе санак хвата
па те стеже страна света
моја рука, рука ова
нипошто те дохватити неће.
Бојим се тонем изнад свода
док ти песму пишем за живота
умро сам и хтедох се уздићи
рука твоја, фењер боја
а нигде живота.
Одолећу земљи црној
телу твоме и по којој сузи
ал кад кише поново сину
бојим се, покопаће Дрину.

Фото; Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Ти си од вечерас моја љубав нова,
у мом зимском врту цвијет си риједак,
руке смо ћутке у тишини сплели,
збуњени јер смо се тек сада
оком срца препознали и напокон срели.
Срце ти меко негдје далеко живи чак изнад неба,
и наша љубав све је што му на свијету треба.
Загрлили смо се оком и душама цијелим,
срцем у сну, из сна опет у сан.
И шта би било да се нисмо срели,
шта ли то од љубави љубав још већу дијели?
.
Та љубав наша нове очи има,
нове руке и срце ново, златнога сјаја.
Та љубав наша, нова и сочна,
она је вишња – опора а слатка,
са рукама грубим, а додира блага.
Љубављу нашом, њежном и новом,
опарану душу наново сам извезла,
у грудима птица од радости игра
и од пусте страсти златни свој кавез дрма.
И шта би било да се нисмо срели,
шта ли то од љубави љубав још већу дијели?
.
Нек живот ко ријека лагано пролази,
али ова љубав ће сваку тугу да згази.
Јер ти си судбина моја нова,
из сна цвијет риједак, захвалан Богу
што смо се оком срца срели и завољели.
Загрлили смо се мјесчином, смијехом,
додиром плахим, оком и душом,
срцем у сну, из сна опет у сан.
И шта би било да се нисмо срели,
шта од љубави љубав још већу дијели?

Фото: Фототека Србског Журнала

Рат ће се завршити, Барбара
ми више нећемо имати дом,
неће бити важно да ли је јаје
ровито или је пшенични хлеб
са осиромашеним уранијумом.
.
Нећемо имати школе, ни цркве,
наша деца постављаће питања
о којештаријама и тражиће од
нас разлог да не оду одавде.
.
Рат ће се завршити, Барбара,
ми више нећемо имати дом,
ми се више нећемо волети и
уместо наших гласова чућемо
само сирене, рафале и бомбе.
.
Рат ће се завршити, Барбара,
Али ти више нећеш бити иста жена
И ја нећу бити исти човек.

*

Владан Пантелић: Душан Стојковић

Данас читаоцима Србског Журнала представљам
Душана Стојковића, интересантног песника,
лаког и ефектног стила, са песмом …Барбара.
Онолико колико сам упознао Душана кроз његове
песме, које су мени биле доступне, он се бави,
сасвим условно речено, са три теме: о Јин –
девојка Барбара, о мајци, а пише и на призренско –
јужноморавском дијалекту.

За нас мушкарце постало је природно да пишемо
о девојци која нас је можда оставила, или је
била на други начин недостижна, или се нешто
испречило на путу ка заједничкој срећи. Тако сам
и ја писао о мојој Бар-бар-и, Ана-Марији која је,
уствари, била туђа, а на мене је дражесно
намигивала, газила по моме стопалу, и …
нестајала у једној од своје две личности..
А друга, Аријана, била је стрпљива, чекала
је да завршим велике школе, а онда се десило
нешто тешко са њеним здрављем…

Убацио сам моју причу у текст о Душану и Барбари,
просто да подсетим нас мушке да почнемо
трошити мастило на писање о оној особи која нас
увек чека, која нам кува чај и скида врућицу,
пази децу, и која се никад озбиљно не наљути,
никад није залупила телефон или ућутала.

То је наша хероина која стрпљиво чека да ми
одрастемо и сазрелимо и срцем је угледамо.

Мајка је, наравно, незаобилазна тема. То је прво
женско биће које смо угледали, која нас је свила
на груди у периоду наше безпомоћности, страха,
у нашем чуђењу. Душан о мајци пише јеноставно,
али узвишено: Моја је мајка имала душу монахиње
и била је моја икона.

Дивно је што Душан негује наш језик чувајући и
објављујући и на дијалекту, што даје посебан
значај његовом укупном стваралаштву:
Овај народ неје шунтав,
знаје си он што си треба.
У жито си иде кукољ
и погача преко ‘леба.
Душан, песник који ће освежити Србски Журнал.

Фото: Панорама Драгачева; ВП

Отићи ћу једном у светове нове
Гдe реке вечности урањају
У језера и мора окупана
Бисерним сјајним сребром

Руке пружене, небом плаветним
Сликају богатство безкраја
Очи блиставим искрама
Дах живота нежношћу грле

Отићи ћу у светове далеке
Најближе рајским ливадама
Посутим расцветалим миром
Пупољци љубави у венцима радости
Мирисом божанским дозивају
Рајске птице

Отићи ћу једном
Тамо где све почиње, где се све рађа
Тамо где све борави
И где се кроз љубав са љубављу
Све ствара и све догађа

Отићи ћу чистог и отвореног срца
Душом напојеном са твог извора
Бићу још једна звезда у сазвежђу
Што на радост и бесмртност подсећа

Фото: Цврчци; Википедија

Благо и јако
између влати, злато
на струнама зрака
затеже пев у ливадске ноте
усамљеног заласка
мир и уједначеност
снага дубине земље
у зеленим хармонијама спектра
звука у таласима тишине чежње
мир и милозвук
суштина на длану чистине пред нама
у срцу само меко таласање траве
речито, надолази
речитије од свих речи
наплавина спокоја
и ритам свих резонанси
потонулих лепота
корених честитости чистота
– концерт цврчака у сумрак
замисао симфонијске оркестрације
моји снови у баршуну пропланака
моје птице ума
у реским вибрацијама озона
дворана природе и опој
сан, и ретка читка опорост
ниже бисере тонова у ђердане
на листовима, будућа зора
лепршаво, и слаткоречиво сазвучје
мед звука у тренутку празнине
и ехо постојања, утешније него икад
точи савршенство
у душу свег јединства
у тачкице између
ничега

Фото: Фототека Србског Журнала

Ти си била…тебе сам љубио!
Тебе неста…срце ми се пара…
Та сам себи више нисам мио!
Живот ми се у клетву претвара,
Тебе нема – срце ми се пара.
.
Нисам знао љубави ни зрака.
Ал’ Бог рече да зора заруди:
Светлост сину из црног облака,
„Злато моје!“ – промуцаше груди –
„Сунце јарко, ти ми љубав буди!“
.
„Пољуби ме, сунце, загрли ме!“
А сунце ме моје загрлило,
И ја сам се загрлио с њиме,
Ту изда’нут ал’ би слатко било!
А сунце се око мене свило.
.
Не изда’нут – тешко ј’ изда’нуће’
Млађан живот – ох, та сладак ми је!
За њим чезне срце уздишуће,
А без тебе живота ми није,
Љуби, злато, доклен срце бије!
.
Тавним гробом вечна поноћ влада,
У њему је студено и немо!
Сини, сунце! Још си цвет и млада,
Живи, сунце, да се милујемо –
У гробу је студено и немо.

Фото: Топлица; Википедија

Топло моје
Огњиште снова
Пространство мелема мојих болова
Луко свих мојих бродолома.
Искрено се једино теби враћам изнова,
Црпећи оптимизам са твојих висова.
Аријо моја једина!

Ових дана запех,
За плаху
Тишину
И кап
Хладног мрака
Хладног
Ко сиви кам
Телом целим падох
На раскршћу
Пута сам
По беспућу суром
Нечујни вапаји
Цвиле
Ком испружену
Руку да дам
Потоци суза теку
Друмом
Лутају, тражећ
Ваших очију
Плам
Ал, у вашим очима
Дечија искра
Изгубила је чар
Само тишина
Тишина
Само
И бег
У самотне дане
Самотни
Свет
А руке моје
Одвећ ледне
Хтеле би изнова
Да додирну
Цвет

Фото: Виле; Википедија

Говори љубави моја!
Нек потеку милоснице,
Кроз облаке беле,
Низ планинске литице,
Нек слију се у језера, потоке и реке,
Нек огледне се у њима твога ока сунце,
Нек обасја косе виле сваке,
Језеркиње, Облакиње, Огњевите,
Планинкиње и виле Морске!
Говори љубави моја!
Нек затрепере неба звездице,
Песма твоја нек умије им лице!
Нек отворе се, Земље сви кристали,
Да зацели мајка света!
Говори љубави моја,
И душа моја чека звуке твог шапата,
И срце отворено,
На длановима твојим заспало,
И оно чека!

Ти знаци су у нама,
испод седам глувих дубина.
Знаци милости,
ко зна,
можда само предсказање,
проклетство виђења,
.
Кренеш тако по знамењу
кроз црну твар,
до прапочетка,
кидишеш по живу ткиву,
а оно, у тајном чулу
лелек и појање,
у дну силних мрклих вода
утва златокрила.
.
Зверињим канџама
по души, по животу,
до клице клицине,
до семена Божјег.
Залуђености моја,
решава ли се то
на добробит нам
васколика човечја самоћа.
Или можда,
по трагу пропасти
срцем засецамо у прашуме,
млазом крви у небеску жижу,
да сатремо што чезнемо.
.
Ко зна.
Опет само знаци,
предосећање кључног сусрета,
и ништа више.