Прстохват нане,
Лаванде плаве,
Босиока доста,
Руже румене.
.
Роса са малине и
Пуно маточине,
.
Коприве ко за лек,
Лист од рена и
Корен невена!
.
Зачинити зрном бибера
И
Рузмарин све да погледа!
.
Чаробним штапићем промешати,
И пет сати на сунцу оставити!
.
Под јастук ставити,
Три ноћи на томе спавати!
.
Ооо, шта ћете у сну све видети!!!

Фото: Спирале; Википедија

Време, попут Змије,
пребива шћућурено у Вечности,
а онда изненада, на Подстицај,
подиже своју тајновиту главу
и почиње да извија и одмотава
дугачко невидљиво тело,
које прожима и боји Циклус постојања
и утискује му Печат
у сваком трену тренцијатом.
.
У свом мистичном ходу
Време се претвара у епохе
које следе једна другу
у еволуционом нарастању
непрекидно изнедрујући
нова и моћнија Знања.
.
Прошлост непрекидно нестаје,
а будућност се непрекидно ствара
унутар вечне садашњости.
.
Знања претходних епоха,
када оптрче свој круг делатни
и исцрпе енергију за своје дело,
предају штафету новим знањима
и одлазе у трезоре Акаше.
.
Служиће истраживачима прошлица
да направе историјске паралеле
и да открију танане нити
које повезују сва знања,
пре свега линију водиљу.
.
И служиће, можда,
то зна само Велики Неимар,
као подлога и духовна храна
у неком другом циклусу
и неком другом простор – времену.

Ту си?
Предосећам.
Иако ме самоћа милује дуго већ.
Осећам,
Њени су изданци мелем за моју душу.
Срцу водиља ка безкрају.

Вечност ме зове!
Слутим недокучиве дубине.
Мисли тананост осећања крију.
Откривам своје срце.
Душом се радујем.

Сам Бог…и ја!
Нисам сама.
Тонем у тишину.
Молитвом мисли ућуткујем.
Варнице искром објављују трен.

Сам Бог…и ја!
Тајном покривени.
Душа трага.
Срце жели.

Уздах покреће нови почетак.
Прошлост нестаје.
Расула се по безпућу.
Осетих силу јединства.
Ко сам?
Знам!
Сам Бог…и ја!
Мир!

Фото: Јесен, лишће жути; Википедија

Лисје жути веће по дрвећу,
лисје жути доле веће пада;
Зеленога више ја никада
видет нећу!

Глава клону, лице потавнило,
боловање око ми попило,
рука ломна, тело измождено,
а клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадашњи рају, –
Ја сад морам другом ићи крају!

О, да те тако ја не љубљах жарко,
још бих гледо твоје сунце јарко,
слушо грома, слушао олују,
чудио се твојему славују,
твојој руци и твојем извору –
мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
децо мила мојих лета млади’!
Хтедох дугу да са неба свучем,
дугом шарном да све вас обучем,
да накитим сјајним звездама,
да обасјам сунчаним лучама…

Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
а сунашце оно огрејало,
и оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља –
у траљама отац вас оставља.

Фото: Кутија лепих речи; Википедија

Ко о чему, ја опет о речима.
Признајем, чудан сам
и особит верник, верник речи.
Верујем у велику моћ речи,
како добрих, тако и грубих и злих.
Реч посече као мач.
Или: Ријеч из уста а камен из руке –
каже народна пословица.
А добра реч лечи и уздиже.
Добра реч је мелем за сваку рану.
Речи у себи носе силу,
па народно искуство каже да речи
треба мерити а не бројати.
Можда је у праву
онај Андрићев фратар,
добричина Лука Дафинић
из „Травничке хронике“
који чврсто верује
да се сва лековита моћ
на свету налази у травама,
у речима и у минералима.

Фото: Фб страница – Art empire

Најбоље речи бирам за чемер што ме изједа ,
Мастилом пишем узбуркане ноћи на папиру ,
Осмехом маску свету сервирам ,
Док ми руке уморне трну ,
Воли те песник ,
А то је признаћеш тешка бољка ,
Пијаница попије своју љубав ,
Лопов је украде ,
А песник …
Песник те љуби у свакој строфи ,
Било са римом ,
Или без риме ,
Твој лик књигама кружи ,
О твојим уснама свет чује .
Где је једног априла ,
Кренула црвена свила ,
На уклети камен .

Фото: Сеоски мотив; Википедија

Жалосне врбе расплеле косе.
Траве се прсе лединама.
Расцветале се јабуке, трешње,
спремиле брескве,
цакле росе,
к’о да је време карневала.
.
У новом руху баштице цветне.
Поносне баште, заливене.
Већ се однекле звоно чује,
трепере брезе,
вихор сретне,
пролеће дахом замајава.
.
Одскаче сунце, шити руке.
Загрљај топли поља снажи.
Зелене жита, зује пчеле,
трактори бректе,
низ сокаке,
најдражи гост село краде.

Фото: Пут у планину; Википедија

Чекаш ме где је ваздух ређи
Ветар мирнији, живот слађи
То није место већ стање
У коме су бриге мање
Све је у реду, све је јасно
Чиниш, јеси и волиш страсно
Рамена ти клизе, лице је блажено
Стомак се смеје, тело је оснажено
Заборављаш константно
Оно непотребно
Учиш непрекидно
Оно неопходно
Савршено свет око тебе кружи
Са тобом би свако да се дружи
Писала бих о томе дан и ноћ
Како стално добијаш моћ
Допуштајући да те води Бог
Ниси више свог ума роб
Иако је растојање све мање
Још нисам досегла у твоје стање
Још увек сам далеко
Још увек нисам прешла преко
Сјајно је радовати се том сусрету
Бити са тобом на таквом месту
Хвала ти за смернице које воде теби
Показују ми пут за долазак себи.

Фото: Падање у сновима; Википедија

Падање није нека штета,
падање уопште ми не смета.
Волим висину од Детета,
заљубљен Слободом Птичијег лета,
растао у крошњама Дрвета,
опијен мирисом Цвета,
највишим видицима Дечијег Света
.
Падање није неко страдање,
само држи Добро владање,
никако и нипошто лагање,
нема места за јадање.
Падање је ЗЕМЉИ клањање.
Њој вазда дајем поштовање.
Она је наше становање,
оЗДРАВљење и храњење
.
Падање је врста летења,
ал у контра смеру,
другачије који кажу, бато
не знају ништа с..у,
они возе у леру,
само своја тела перу.
.
Падање је слетање,
али и почетак ДУШЕ узлетање,
и са БОГОМ сретање.
Не постоји никакво скретање,
горе – доле је стање,
једино кроз ЖИВОТ имање.

Фото: Октобар месец; Википедија

Октобар плодовљем храни моје уморне очи
Ноћ ми се душом шуња – равницом просуте тмине
У пехар место вина живот моју крв точи
И сваки грех младости баш сад ми грубо дирне
Набрекле жиле самоће и врат одан омчи

Октобар јутром што чим сване на сутоне личи
Загрли ми наде од несна већ посивеле сасвим
Док равницом падају магле сакривши давне приче
Кад врховима јабланова знадох да се дивим
А сад ми у глави само прошлост болом урличе