Фото: Фототека Србског Журнала

Попут окривљеног ратника бежиш у ноћ
твојим корацима недостаје само мало спретности,
а иначе им је добар пут,
мада сенке верно одсликавају сваки тунел.
Ко прокисле кости увлаче се твоји прапорци,
мирисна шара твојих ногавица се осећа,
букти све у даљини само не знаш шта.
Видим како обасјаваш пут себи да би побегао,
бежи, трчи, не дај да те твоје мисли савладају
ионако си давно откривен само ниси свестан тог.
Само одједном твоји кораци ће постати тешки
Због речи које више немају смисла
и због трчања које више не води никуда
због заталасаних белутака напустићеш свој трк.
Страх је овладао твојом душом јер не знаш
куд води тај поодмакли пут
и више немаш снаге да му пронађеш изданак.
Попут уморног ратника зауставићеш се,
испустити своју душу уморну од лутања
и са првим зрацима јутра спустити се у рај.
Вредело је бежати, помислићеш тад
утонути у дубок сан и пробудити се свестан
да опет мораш наставити свој пут коме не видиш крај.
Трчаћеш поново у ноћи тој и тражити вихора дугачки лет
псст … ослушни тај шум то неко за тобом трчи исто толико луд.
Трчите рањеници можда једног дана ипак
угледате свет, а нећете бити свесни тог.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ни слутила нисам да у капи росе ће се
распући пејзажи магловитих буђења,
ни из сваке слике да ће прхнути по једна птица,
уплашена, при сванућу, слутњом снивача отуђена.

За уздахе ме питаш када тијело задрхти,
док у жељи болној сву горчину грца.
Загаснуће звијезде у тој кобној ноћи,
док не мине сумрак мог погордјелог срца.

А ноћ тавна прекривена сумњом,
и облаци шуште небесним ходом,
устрептале душе, сан ми и од збиље дражи,
док те жудно тражим под небесним сводом.

Гле, међ’ миријадама што искре,
једна пламти тајинственим пламом,
и стоји у бескрају ниједној другој слична,
подмукле љепоте, недостижна, искри непомична.

Фото: Брана Црнчевић; Википедија

Од како седим, од како старим,
Ја се не дивим сваком воћу,
више речи и више ствари,
које не желим, нег које хоћу.
.
А ти ме враћаш на старе стазе,
ја због тебе земљом ходам,
и пуштам да ме дани газе,
и прљава ме носи вода.
.
И пуштам да ми видаш ране,
свака је тешка и дубока,
а истина ме увек гане,
ослепео бих без твога ока.
.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.
.
Ти гледаш моје бродоломе,
потонуо бих без твоје душе,
и не дам да ме у теби ломе,
и не дам да ме у теби руше.
.
Одробовао сам све слободе,
и био жртва мржње сваке,
и не дам да ме из тебе воде,
у бродоломце и лудаке.
.
А када почну кошмарне зиме,
ако се споји децембар с мајем,
шапни у себи моје име,
и ја ћу знати да још трајем.
.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.

Фото: Фототека Србског Журнала

Осећам се туђа
Не припадам овом јату
Међу нама је ограда
Нисам научила да се играм
.
Пољуљане су ти мисли
Грешиш што убрзаваш лепоту
Тако се губи љубав
Изгубићеш се тражећи себе
.
Не смеш тако не смеш
Није добро за тебе за друге
Неје добро за свет
Није добро за Београд и љубав
.
Чудиш се за Београд
Доста ти је његових пиона
Посматрај све као шаховску таблу
Како ти је заиграло срце!

Фото: Поглед из Тијања; Фото: ВП

Тихуј у својој Тијанији, Владане,
најлепшем кутку свог постојања.
Ти си потомак давних предака.
Кад прођу године, добро знани,
бићеш предак поноса и сећања.
.
Тихуј у својој Тијанији, Владане.
Са старим храстом записе броји.
.
Године дођу, прођу и оду,
душа остаје да постоји
У свакој травци, дрвету, цвету,
жубору воде, лахору ветра.
У свакој стопи, ноћи и дану,
заувек биће у Тијању.
.
Тихуј у својој Тијанији, Владане!
Са дахом Јелице што снове ствара.
Путуј мислима у даљине
грли пространства и висине,
врхове Овчара и Каблара.
.
Тихуј, Владане!

Фото: Нишка тврђава; Википедија

Камена тврђава утихнула
Слуша шум листова
Њима говори корен дрвећа.
Прича се прича
О животу белих дивова.
Ратницима са четири стране света.
Јек хиљада гласова
Радосно одзвања.
Али чује се и јек
Измучених душа
На ветрометини времена.
Камен тврђава
Сузама радости
И бола натопљена
Ено је
Опет се за нове догађаје спрема.
Зна камен
Да отварају се капије
И да граница између
Јаве и сна нестаје.

Фото: Степски вук; Википедија

Еј, горди степски вуче,
што те црне слутње муче,
ма ти си само онај од јуче.
Па и ако неки беспомоћни, ведри стих пуче,
и у дну срца нешто туче,
Ништа: То можда само неко лутајуће куче,
у мрачно, тужно свануће,
твоје песме болно јауче.

Фото: Фототека Србског Журнала

Цвет. Не. Срце полако враћа се у зору.
Свет је заспао. Нико не отвара
Капије хладне љубави. У мору
Мирује сама земља. Светлост вара.

Јер у висинама може се избећи
Нежељена птица. А жељене нема.
Иза суочења почиње се мрети.
Равнодушност само поразе отпрема.

У пакао мира узнемиреног доласком
Смрти. Заврши се љубав лепотом вођена.
Живот не дрхти над избледелим таласом
Који мирује. У сећањима смрт плодова нема

Фото: Дечја психологија;Википедија

Да дете и отац заједно у школу иду!
Да каменчиће у воду бацају.
Да девојчице за кикице вуку,
Да спавати не могу због једног чуперка плавог,
Да заједно се по снегу ваљају.

Како би то било
Да дете тату у ћошак пошаље,
Да тата по прутић у башту иде,
Да тата извини детету каже.

Како би то било??

Не знам,
Али знам да јако желим управо сада
да седнем на под
и слажем лего коцкице..

Зрачак сунца на колено стао, птица на цветак долетела, мај 2007.

Фото: Диоген из Синопе; Википедија

-О, добар дан, драги господине Диоген!
Одкуда ти у нашој држави – Праисконији?
И одкуда и зашто си у Пространству Љубави –
завичајном имању – Света Тијанија у Тијању?
И зашто ти је, у по бела дана, упаљена свећа?
Сунчан безоблачан дан, а упаљена свећа!
Хеееј! Ехеееј! У по бела дана упаљена свећа!
.
-Тражио сам, СвеВладе, по катакобама, контејнерима,
теснацима, рупама, кањонима, недођијама…
Тражим радосна човека са јасном визијом.
И тражим место где ће бити и где већ јесте
велика, велика учионица –духовно средиште.
Ишао сам трагом хиљаду хиљада свесних
који су кренули пут Тијања, тајног, светлосног.

… И… овде ми се, овде ми се, упалила свећа!
.
-Слутим и знам да ће у Тијању битисати
више духовних средишта различитих знања,
различитих учења, међусобно уклопљививих,
а чиниће моћну целину практичних учења.
Та учења – јасна, без маје и омаје, без илузија,
будна, без сањарења, које душа препознаје,
знања о Богу, примењива, освојиће светове!
.
– Сутра идем до, већ знане, Зелене породице,
да лично видим њихове планове и остварења
у ширењу знања – научног, духовног, практиног.
Потом идем до двоје новопридошлих уметника
да видим њихове рукотворине. Посетићу и вредне
скородошле Словенце и храбре Холанђане и све друге
који су овде дошли да живе, раде и знања преносе…

И вратићу се код тебе, СвеВладе, на још једну чашицу
светих знања и чашицу светог окрепљења светлом.
И да намислимо ефикасну помоћ новопридошлицама
који су кренули ка светој и популарној земљи Тијанији,
и који носе пуно нових знања и пуно снаге и очековања.
Задржаћу се код тебе, СвеВладе, да видим како се ова сила
захуктава, руши границе старих идеја и рађа свет Љубави.