Чаробњак:“Потрес се догодио из дубине,

измилеле су сенке у овај свет.“

.

Вила: „Потрес се увек дешава

када се други свет судари са нашим.

Ако и уђу, њихово зло овде нема моћ.!

Фото: Храм Светог Саве, Београд; Википедија

У хладној, белој соби,
далеко, далеко
од прага мог…
Слану воду из ока кад капље
и оставља траг суза,
низ образе,
види само Бог.
.
Хладна лава сумњи,
бескрајна несигурност,
удара, у љубичасту душу у кост.
.
„И увек у покрету,
не поклекох,
а готово ни једно
пријатељско лице не сретох“
.
И бежим под сунцем,
бежим под отровним,
плавим, небом.
.
Црна плима удара
о арсенске светле мрље.
Тама надире, зрак заудара.
Чујеш ли како јецам завичају, мој!
.
Грубе руке су
излизале моје тело!
Понесите ме, понесите ме,
на раменима, у село!
.
Чујеш ли како јецам, завичају мој!
.
О, дах ти је топао
на мојим модрим уснама,
Грлим те грубим и хладним рукама
.
Чујеш ли како јецам, завичају мој!

Фото:Јужна Србија, каћуни; Википедија

Фото:Дочек србске војске у Загребу 1918. год, после Првог светског рата

Сви ви што сада имате слободу
српскоме војнику да љубите скуте.
Сви ви што имате хлеб, вино и воду
Христовога сина да светлите путе.
.
Ви не знадосте ни где вам је кућа.
Не имасте школу ни речи ни слово
од једног до другог вијасте беспућа
и бејасте робом увек газди новом.
.
Ал’ диже се војска, покрену се сила.
Заиграше срца јуначка и братска
и кренуше лађе, закуцаше била.
Пошао је Србин род да ослобађа!
.
Погазио бесне, опхрвао але.
Борио се с црном сотоном и врагом.
Јурио је здушно и стари и млађан
до победе вечне, до мира и славе.
.
Шибали га вали, косили га меци,
резале га сабље а чували свеци.
Газили га ати и палиле бакље
ал’ опсташе Срби славни наши преци!
.
Дођоше до Сплита, Сарајева, Скопља,
ушеташе славно у Прилеп, у Загреб.
Развише заставе, пободоше копља
Срем, Банат и Бачка слободни једаред!
.
Дубровник и Ријека, Далмација цела.
Црна Гора, Косово понос нашег рода
и Србија стара, мајка наша свела
клицали су тада: ,,Живела слобода!“
.
Живели нам тићи, соколићи српски!
Живели вам преци и потомци мили!
Ране да љубимо, над мртвима бдимо.
Српска војска славна, вечно нека живи!
.
И сви ви што сада дишете и појте,
што имате земљу и цркву и свеца.
Почујте и знајте и гласно утројте:
И за груду вашу и за ваше небо,
ГИНУЛА СУ РЕДОМ СЛАВНА СРПСКА ДЕЦА!

Вјечнаја памјат и вечно хвала славним српским јунацима који су положили животе за слобиду и постојање свих нас!

Фото: Спомен плоча србској војсци у Сплиту

Фото: Облаци; Википедија

Док низ стотине краси
облаке провидне нити
још једном се судим судње
што за тобом луди.
Док низ кораке стојим
сервирам нечисте ране
још ме именом зваше
ко да минут још ми даше.
Док ме има низ чежњу
да под своје ме узме
бојим се сићи ће љубав
што ми име лаже.
Док низ облаке ниже
још судњи ме суди
ко ме из лимене жеље
изнова буди?
Док под трагу се слути
акшам над прозором свиће,
бојим се минут да узме
и ово живот што није.

И гле!

Сневајући

Познао сам Живот

Један и Вечан

У Васељени

И живео у Истини

Праживот од праискони

А кад сам се гле!

На трен пробудио

Видео сам и појмио

Да је све опсена

У свету изнад сна

.

фото – В. Пантелић

Једна старија жена ушла је у воз, исто као и сваког претходног дана. После неколико станица приметила је да су у воз ушли отац и његов већ одрасли син.  Сели су одмах преко пута ње.

Убрзо је син почео гласно да се обраћа оцу, да му описује облаке, зграде и дрвеће које види док воз пролази.

После неког времена жена више није могла да се суздржи, па рече оцу: „Извините, али да ли сте размислили да би можда требало да одведете сина код доктора?“

Отац је одговорио: „У ствари, одатле и долазимо. Знате, мој син је био слеп од рођења, а ово је први дан од како је прогледао.“

Жена заћута. Никада немојте да претпостављате туђу причу.

Извор: crnobelo.rs

Фото: Daljine. rs

Данас су драги јецала звона

Ко мутна песма негде у даљини,

У сивом дану је стајала она,

незнана жена у црној хаљини.

.

Данас је драги плакало небо

због очију неких, којих нема више,

и свако је могао а није требао,

видети њу, саму у сред кише.

.

И туга драги у мени врисне,

кад кораком тешким крете са места,

и би ми жао жене што кисне,

незнане жене што из вида неста.

.

На сред улице ја остадох нема,

болна мисао у мени је владала,

утеху тражих ал је нигде нема, а

киша је драги кроз сутон падала.

.

фото Stil

Фото: Фототека Србског Журнала

Душу ми раскрили ноћашњи сан – бљесница
Јутрос сам најпре оживео све своје цртеже
Потом препливах целокупну жеђ и метеже
Рани доручак – качамак сладак као чесница

Испевавам нову песму – речи се мрешкају
Проучавам малу кап да цели Водеан видим
Сецкам духом ћелију да Универзум упознам
И размишљам како ће воде да нас отрескају

Око подне сам ватром добро опрљио руке
Вадећи жар птицу из таме хора – рука бриди
Ходом моћи хитам према Вечности без муке
Заостаје време Безкрај се к’о светлица види

Хеј благице моја кроз јаде и страхове прођи
Немој више одједном два-три коња јахати
Ходом моћи – трчи испред времена и дођи
Почнимо сребро од врана и гаврана брати

Из огледала ме загледа црн и веђаст човек
Од силне топлоте њеног осмеха и љубави
Васцели дан ми звони медни звоник у глави
Пишем читам тихујем – не престаје тај одјек

Када паднемо у проблематичарницу живота
У трену су душице духице и свестице снене
Не помаже бауљање испод свечевог кивота
Помажу будна свест и чисте артерије и вене

Фото:Фб страница – Flowers and Nature

Фото. Фб страница – Flowers and Nature

Умрлица ће моја стајати у дну
Неке топличке шуме,
Када будем трагично погинуо у сну
Унакажен од свог скривања и глуме.
Звери ће читати датум погибије
И моје недешифровано име.
Завејаће ме снежне зиме…
Као моје безначајне риме.

Фото: Фототека Србског Журнала

Месечево око постајеш
Не даш зори да прекине лепоту
Пламен у души да се не угаси

Бојиш се да ће нестати
Кријеш је испод јастука
Дете постајеш

Крадеш је од зрака
Јер
Знаш да може избледети

Грлиш је и схваташ
Она не жели дан
Жели то око
Да је милује погледом
Да јој покажеш где Месец спава
Да
Душом исцрташ пут
Који води до усана