Фото: Храм Светог Саве, Београд; Википедија

У хладној, белој соби,
далеко, далеко
од прага мог…
Слану воду из ока кад капље
и оставља траг суза,
низ образе,
види само Бог.
.
Хладна лава сумњи,
бескрајна несигурност,
удара, у љубичасту душу у кост.
.
„И увек у покрету,
не поклекох,
а готово ни једно
пријатељско лице не сретох“
.
И бежим под сунцем,
бежим под отровним,
плавим, небом.
.
Црна плима удара
о арсенске светле мрље.
Тама надире, зрак заудара.
Чујеш ли како јецам завичају, мој!
.
Грубе руке су
излизале моје тело!
Понесите ме, понесите ме,
на раменима, у село!
.
Чујеш ли како јецам, завичају мој!
.
О, дах ти је топао
на мојим модрим уснама,
Грлим те грубим и хладним рукама
.
Чујеш ли како јецам, завичају мој!

Фото:Јужна Србија, каћуни; Википедија