Чуваш ли још увек ону моју грану,

На коју ја слећем са далеког пута,

 Кад на срцу имам какву љуту рану

Или кад ми крила буду откинута?

.

Чека ли на мене твој загрљај топли

Кад покисла стигнем, промрзла и бледа,

Од лутања многих, када вече копни,

Препуна горчине, накупљеног једа?

.

Да л је љубав јака још у срцу твоме,

Да л још увек она, кao Cунце блиста,

Док ја тражим пýте у животу своме,

Идући ка теби, све кроз чистилишта?

Фото: Стара шљива; Википедија

Усахнула, стара шљива.
Више куће, броји дане.
Воћњака нема више.
Стара кућа, стара она,
сад су саме..

Пролеће с њом се игра..
На једној јој грани цветак..
Мисли шљива: Знак је добар!
Доћи ће нова чељад,
кућа пуна, нов иметак..

Трајао је цветак кратко..
Ветар дуну и нестаде..
Тишина јој тешко бреме..
Нигде никог, не чује се..
Цреп са крова мукло паде..

Сетила се стара шљива,
давног доба, цике, граје..
Кроз воћњак су пролазиле
овце, деца, снаје младе.
Бехарила шљива тада, све нестаде..

Свако ново пролеће је била
нека, тиха туга..
Укућани одлазили,
долазиле
птице с југа..

Текло време, текла вода.
Сунце нови круг свој прави.
Ливаде су некошене,
нема смеха, нема младих..
Нема воћке ко да сади..

Сетила се стара шљива,
последњи пут шкрипе врата..
Испраћало село с тугом
домаћина, на пут вечни,
без повратка..

Године су прошле многе,
нема шљиву ко да бере,
прозоре да отвара,
бехарима да се диви,
воћњаком да прошара..

Осећа, крај је близу..
Стабло крто, корен сушан.
Баци поглед на цвет свео,
облак бео,
димњак рушан..

Пролеће сад је стигло.
Зна да ново доћи неће.
Пусти сузу, пусти листак..
У умору дође вече..
Само стара кућа рече:

Збогом шљиво, збогом друго..
Самоћа је моја туго,
крај пре краја..
Више нема теби, мени,
радоснога, цветног маја.

Шансе су премале, али вреди покушати,  зато сам овде! – рече вила

Шансе од један према милион, искрсавају у девет од десет случајева – одговори чаробњак

Језик више стварности

Разум, разина, раса, ум, аз, рас, ра.

Пуно различитих значења али сва она у себи носе праслику светла. Светла које оживљава. Разумети нешто значи бити једно са тим иако физички нисмо једно. Можда на атомском нивоу. Стога разумети значи суштински ујединити.

Међутим ту сада долазимо на проблем језика и општег разумевања. Није у питању говорити неки од људских језика већ смисаоно говорити.
Да ли те неко разуме када причаш? Да ли може свако да те разуме?
Да ли може свако да разуме језик математике, хемије, астрофизике, квантне физике, музике?

Не.

А опет то је кључ разумевања живота.

Како саопштити стање са вишег нивоа на нижи ниво а да се схвати речено? Врло је изазовно. На вишем нивоу ствари, појаве и остало су природне док на нижем нису нити на нижем постоје речи, изрази и начини описа тих виших појава. То онда доводи разумевање у потпуни застој. Како објаснити слепом од рођења плаву боју?
Како глувом објаснити музику?

Како објаснити људима шта су Анђели?
Шта су духови, шта је плазма, шта је светло, шта је Звезда.

Врло, врло тешко. Можда скоро немогуће. Немој се обесхрабрити.

Зато постоји песма. Језик поезије, приче, приповедања. То је дар Бога (више свести). Песник који је прави песник, надахнут светим духом (који је необјашњива стваралачка сила названа светим духом) помаже у разумевању над светова. У схватању светла, духа, љубави.

У довођењу Раја на Земљу. Јер ако нема разумевања, нема ни Раја. Рај ће постојати до тебе а ти ћеш живети несвестан ичега. Пакао је суштински стање постојања у дубоком неразумевању. Незнање.

Језик вишег смисла је Божанског дар. Да се човек уздигне и почне да живи уместо животари.

Зато је и прво шта непријатељ уради када освоји – спаљивање књига, уметнина, забрана уметности, забрана слободне музике, забрана културе.
Чим видиш да неко негде цензурише уметност, знај да непријатељ ради кроз његову свест.

Зашто се мало кроз школовање подстиче читање песама, јавно песништво и надахнута музика?

Зато што се тиме спречава да се неко и негде не пробуди у духу разума и знања. Јер песма је језик богова који те учи Звезданом знању.
Или ако не спречавају, онда подстичу да уметност буде накарадна и празна. Да не говори вишим језиком. Модерна поезија је најобичнији говор мржње, незнања и ђубрета.

Зашто? Јер нема духа. Нема више свести.

Модерна уметност није уметност већ интелектуално ђубре. Где нема духа, нема живота.

Стога, разум отворите, слушајте језик више свести. Чућете свако према својој мери – Језик Бога. Музика је још један начин говора више свести. Чути музику сфера је…божански.

.

Извор-Звезда Род  Zvezda Rod

Ја сам игра, ето шта сам
Час манифестована а час не
Затвори очи и гле
Видиш ли ме или не
Ја сам увек, увек све
И у мисли и без ње
Развијам се из милине
и из своје те суштине
Као таван пун прашине
и твој ум је пун тишине
Као паук мрежу плетем
и из себе живот стварам
играм, играм па одмарам
играм, играм па одмарам

Фото: Фототека Србског Журнала

Милиони светлосних зрака од Творца
Сваки зрак је Мудрост од Мудрости
Сада созерцавам зрак Пут благослова
И повезујем са Свешћу Духом Душом
.
Пут благослова је кичма – вертикала
Којом тече чисто дејство врховне правде
Пут благослова је мирни пулс – гласник
Што увек истинито говори о стању Духа
.
Тајим стваралачку незаинтересованост
Посматрам вредне и разнолике духове
Свака травка и свако дрво има свог чувара
И свако место планина река језеро водеан
.
Врати се снени човече својој суштини!
Љуби људе птице цвеће делфине соколе
Љуби пустињу прашуму камен и вихор
Љуби духове виле волхове свеце богове
Љуби Природу себе Творца и благосиљај!
Не буди странственик на овој планети!!!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

„Љубав траје колико и живот!“, тако кажу људи.
„А, мудро би било доказати вечност!“, проговори душа.
Шта ћу рећи срцу, ако сутра пита кол’ко је волело?
Зар за један живот, до последњег даха…
Зар док траје тело?
Ја не умем тако!
Покушајте људи можда и умете продужити века,
ал искрена љубав она једна права, већа је од њега,
и од света целог, дужа од живота…
До бескраја сеже!
У морнарском чвору и небеском двору за душу се свеже.
Ево… Послушајте ту у мени куца једна вечна љубав
и пролазност ова њој се сада клања, осећај је убав.
Знам, све једном прође и прохуји време, дрхти звук од сата.
Пешчаник се сурва у дубине неме кроз малена врата.
Али ова љубав снажна је ко ветар и ко сунце топла…
Хиљаде рођења, милиони смрти, смака и потопа!
Све то када прође једно проћи неће, у мени ће остат’,
Љубав мили моји ни након живота не уме да згасне.
Док ме тихо буди, откуцај што снива…
Једном, не знам када чућу глас вољеног како ме дозива.
Одзвањаће силно путем галаксије, у сазвежђу ватре!

Фото: Пешчани сат; Википедија

Неко нам време краде
Не, не зависи то од мене

Јер, чим отворим очи
Већ време је некуда поћи

Журимо као да нас јуре
Волела бих да многи жмуре

Безброј је проблема
А кажу, времена нема
Светска дилема

Неко нам време краде
Казаљке као да лете
Ех, луди животе,
Зашто нисам дете?

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Позови ме, сигурно ћу доћи.
Да оживим воду у сасушеним токовима.
Дно корита поплочаћу белим облуцима
да потечем твојом увалом на грудима.
И удавим се у мирисима раскопчане ти кошуље.

Фото: Пропланак; Википедија

На овом пропланку
сигурно су некад пастири
бацали камен с рамена
и девојке песмом радовале брда.
Са овог виса
планином се орила срца
и ко зна
колико их се овде клело у љубав.
.
Овде смо и ми долазили у походе
њиховој минулој песми.
И баш као и они
клели смо се младошћу.
.
После нас
ко зна ко је све оставио
свој знак на стаблу,
китио се младим лишћем
и можда баш као и ми
клео се ђурђевданским цветањем.
.
Овде су само траве
сачувале младост,
и само песме су вечне.
И чудно, скоро ме и не боли
што нам знаци више нису на стаблу
и што је лишће опет младо.