Фото: Стара шљива; Википедија

Усахнула, стара шљива.
Више куће, броји дане.
Воћњака нема више.
Стара кућа, стара она,
сад су саме..

Пролеће с њом се игра..
На једној јој грани цветак..
Мисли шљива: Знак је добар!
Доћи ће нова чељад,
кућа пуна, нов иметак..

Трајао је цветак кратко..
Ветар дуну и нестаде..
Тишина јој тешко бреме..
Нигде никог, не чује се..
Цреп са крова мукло паде..

Сетила се стара шљива,
давног доба, цике, граје..
Кроз воћњак су пролазиле
овце, деца, снаје младе.
Бехарила шљива тада, све нестаде..

Свако ново пролеће је била
нека, тиха туга..
Укућани одлазили,
долазиле
птице с југа..

Текло време, текла вода.
Сунце нови круг свој прави.
Ливаде су некошене,
нема смеха, нема младих..
Нема воћке ко да сади..

Сетила се стара шљива,
последњи пут шкрипе врата..
Испраћало село с тугом
домаћина, на пут вечни,
без повратка..

Године су прошле многе,
нема шљиву ко да бере,
прозоре да отвара,
бехарима да се диви,
воћњаком да прошара..

Осећа, крај је близу..
Стабло крто, корен сушан.
Баци поглед на цвет свео,
облак бео,
димњак рушан..

Пролеће сад је стигло.
Зна да ново доћи неће.
Пусти сузу, пусти листак..
У умору дође вече..
Само стара кућа рече:

Збогом шљиво, збогом друго..
Самоћа је моја туго,
крај пре краја..
Више нема теби, мени,
радоснога, цветног маја.