Фото: Пустиња; Википедија

Тужно је бити сироче!

Али ниси без корена ниси
Направи први корак па други
Где станеш пусти семе
Пусти семе где станеш
Направи трећи корак четврти
Онда иди у пустињу

Срећно је бити сироче!

Ко у пустињи почне од почетка
Од почетка ко почне у пустињи
Корене има јаке корене
Опстаће јер има љубави
Ко у пустињи има семе и кораке
Има љубави опстаће љубави има

Пустиња је учитељ!

У пустињи је право суочење
Са собом са истином
Полако али не споро
Право суочење је у пустињи
Хајде да наздравимо истини хајде
Узбуркана моја узбуркана!

(Песма узлетица вође Витеза Праисконог Реда –
Мансанмана Оствареног)

Данас наш Род виси разапет наглавачке
Свети Род Прасрбаља Звезданих Аријеваца
Хиперборејаца и Сваргиних Даријеваца
Лепенаца Винчанаца Динараца и иних
Проширених кроз васцелу земљину куглу
.
Ја – некад обешењак добровољно заробљен
Од сила Мрака и ратника не-свести
И Специјалац од кога Светлост победу иште
Висим први у реду окачен за једну ногу
.
И док моја храбра браћа и сестре стењу и вриште
Од протеривања уцена мучења убијања
У мени – затворенику изворни коод ради и бљешти
Излаз за Род морам пронаћи – то хоћу и могу!
.
Повезујем се са Кристалима у Геји и Сунцу
У снази онострањења због којег сам изабран
За задатак свих задатака нашег Светог Рода
И покрећем свих дванаест дванаестица
.
Осећам и знам – отварају се велика врата
Окренута централном унутарњем небу
Свих седам мојих тела затитраше силовито
Данас проричем победу РодаСветла над Тамом
Проглашавам славље и нек вечно траје!

Фото: Фототека СЖ

3. певање

НИКО
Као у добрим каубојским филмовина,
јуришам пустињама и преријама,
уз најпоетичније музике света,
а најпоетичније музике света су оне
које дочаравају поетику и срж живота.
И, јурим тако занет ветром и собом,
подсмевам се свима па и самом себи…
Добар? Лош? Зао?
Не, не… Ко си у ствари ти!?!

Време, као дугачка змија, која се непрекидно одмотава из Вечности, своје материце, направило је пет годишњих круголета од дана одласка, 12. 12. 2018 –те године, Песника-Херувима Румених Облака, Драгана Симовића у Златни Ириј. Сећам се тог дана, као да је био пре неколико тренутака, сећам се јасно, јер сам угледао његов лик у окну мога прозора. Знао сам да је кренуо на следећу станицу у којој се наставља нова етапа живота. Мало касније јавила се његова ћерка Ива.

Кроз моју свест  пролазе слике његовог богатог живота. Волео је много људе и имао је пуно пријатеља. Неке од њих и ја лично познајем, а многе знам кроз контакте у вези са Србским Журналом. Волео је да путује. Уживао је у природи, на брзацима Великог Рзава, по брдима понад Ариља, родном месту његови предака, радо је одлазио Панчево, Тијање, и у многа друга места. Но, највише је волео да тихује на обали Дунава, где је одлазио скоро свакодневно. Ту смо се највише дружили, умујући о стварности у којој смо живели и која нас је окруживала.

Драган је био велики родољуб. Много је патио због издајне политике која је пратила србску стварност. И написао је многе чланке, бриткије од најоштрије катане, у којима је критиковао или давао мудре савете. Чини се да нико није тако јасно видео дубодолину у коју се сурвао наш род, и нико није тако прецизно и јасно видео путеве изласка из дубоке кризе. Многи његови чланци су доступни читаоцима Журнала, а неки, необјављени, биће објављени.

Критика и даље не препознаје Драгана – Песника, нема га у читанкама, нема у значајним званичним зборницима. Неко је рекао да је Драган мистични песник и то је разлог што није признат.Није тај критичар упознат да ми живимо у вишедимензионом свету, да има много стварности, много других унутарњих и спољашњих светова. Све те светове Драган је видео, песнички или јасновидо, и приказао у својим песмама и чланцима које је Журнал објављивао или ће објавити.

Драган Симовић, за сада, није званичо признат, али су га прихватили читаоци Србског Журнала – елекртонско гласило које је он уређивао дужи низ година. И прихватиле су га многе редакције које су преносиле и даље преносе његове песме, чланке, критике, мисли – мудрице, интервјуе.

Нека је вечна слава Песнику – Херувиму Румених Облака!

Златне су стазе којим сада ходаш

Кораци лаки, анђели и харфе

У Ирију златном крај бисерне ријеке

Видим Божанску свијетлост

Душу велике мајке и додире меке

У загрљају њеном љепотом својом сјаш

Величанствен твој је лик и куле од сафира

То је сад твој дом, радост свуда тече

Ова суза што из ока капну

За твоју је душу, мили пјесниче

Слава ти

(Кула белих ветрова подно Небеске)

Великој Души Владана Пантелића

Ако можеш да препознаш
Снове предака у водама Истера;

Ако можеш да чујеш
Далеке оне што ће
После тебе доћи;

Ако можеш да видиш душу дрвета,
Што на дну вода вековима снева,
И на тебе, гле, стрпљиво чека;

Ако можеш, у трену једном,
Да будеш предан
Правасељени и Великој Мајци;

И да заволиш сва бића
И светове ине – минуле и будуће;

И да у Љубави твориш
Дела мила Великом Духу Стварања, –

Онда си Ти, уистини,
Посвећени Син Човечији.

На водама Словенског Истера,
у Крњачи, јесени позне, 2010.

Ивани Жигон, посвећеници
свесловенске духовне дивоте

Пођимо у свету земљу Предака
Где лете ждралови бели
И где Истер, гле! Водеан снева

Пођимо у свету земљу Предака
Где с вечери трепере јасике и брезе
И где ноћу у пољу певају девојке

Пођимо у свету земљу Предака
Где снези су румени и зимзелени
И где борови вити под звездама снију

Пођимо у свету земљу Предака
Где лете ждралови бели
И где Истер, гле! Водеан снева

Био сам неки простор у времену

ватра у камену и ноћ у биљу

био сам мање познат по имену

а више по немиру и више по миљу

.

био сам лудост паметних глава

срце је моје стихове писало

некога сунце у зглобу забрињава

беше ме доста а остаде мало

У праскозорје, пре изласка Сунца, на Јарилов дан (Ђурђевдан), излазила би младост у Свете гајеве, на потоке и врела, на рудине и пропланке, у храстове и брезове дубове.

Девојке су биле обучене у беле хаљине а младићи у беле кошуље – а бело је знамен невиности и чедности у Ведских Срба – да беру брезове и ивине гранчице и различно пољско цвеће, те да плету венце које ће, потом, сплитати у бујне плаве власи.

Пошто би Сунце за три копља одскочило од обзорја, тада су се сви скупа, како девојке тако и младићи, купали на врелима, језерима или потоцима, певајући обредне песме у славу бога Јарила као и свих иних древних ведсрбских богова.

Јарилов дан слављен је и као почетак лета, јер је древни ведсрбски колодар (по којему смо ми сада у 7523-ој години) знао за два годишња доба – лето и зиму – што је сасвим исправно, јер пролеће и јесен, као засебна годишња доба, суштински и не постоје.

Од Јариловдана до Митровдана (а Митровдан је у вези са Мораном, богињом зиме и смрти) јесте лето, а од Митровдана до Јариловдана – зима.

Уосталом, у памћењу и свести нашег народа, лето и зима, као једина два годишња доба (без пролећа и јесени), сачувана су све до дана дањег.

У србским епским песмама највише је сачувана ведска вера наших предака, као и древна знања о нашем колодару.

Народни песник нас подсећа, да је Ђурђев-данак (Јарилов-данак!) хајдучки састанак, а Митров-данак (Моранин-данак!) хајдучки растанак.

Месец у којему се прославља Јариловдан зове се цветањ, цветни, цветник, јер, уистини, и јесте месец најлепшег пољског цвећа.

(На левој обали Дунава, 2. цветња 7523. године)

Фото: Сварог – бог сунца и ватре. Бог светог тројства (јав,нав,прав); Википедија

Постоје две супротне и опречне расе, не само на Мидгарду,

но у свеколикој Васељени.

Висока Звездана Раса наспрам Ниске Гмазовске Расе.

Раса Светлости наспрам Расе Таме.

Хиперборејци наспрам Хазара.

Бели Срби наспрам Срба Сенке.

Те две расе нису посве раздељене и разлучене,

 већ су оне помешане као храна, као вода, као ваздух.

Помешане су унутар породице, племена, народа, рода.

Једни имају Белбогов светлосни запис,

а други Чернобогов тамни запис.

Једни се држе Унутарњег Неба, а други Утробе Земље.

Једни се хране енергијом Богова, а други енергијом Бесова.

Будући да су те две расе помешане као храна, као вода,

 као ваздух, никада се и неће посве разделити и разлучити,

 и заувек ће – на Мидгарду, у Васељени – истовремено

опстајати обе те расе водећи непрестане ратове.

Има време кад Мидгардом и Васељеном владају Светли,

и време кад Мидгардом и Васељеном владају Тамни.

О томе говоре сви хиперборејски митови, а у митовима су

највеће истине, односно: изван митова, легенди, песама

 и предања, уистини, и нема никаквих истина.

Лажна су сва земаљска, материјалистичка и позитивистичка учења.

Зато што су та учења одраз Закривљених Зрцала.

Закривљена Зрцала дају лажну слику.

Што је горе, то је доле; што је лево, то је десно…

Закривљена Зрцала ликовно се у предањима и легендама

представљају Лавиринтом.

Лавиринт је Паукова Мрежа.

Али, Лавиринт није само спољашњи, него и унутарњи.

Лавиринт је и у нашим мислима, осећањима, осећајима,

емоцијама, речима, делима…

Лавиринта једино нема у Свесности и Свести.

Упамтите: једино Царство Слободе јесте у Свесности и Свести.

Свесност и Свест – то је Светлост у нама.

Отуда и јесте заједнички корен речи: Светлост, Свесност, Свест!

Ко су наши Бели Богови и наше Беле Богиње?

То су наши Светли Преци, мушки и женски,

који су у неком добу владали Мидгардом и Васељеном.

Они су били попут нас, они су део нас, од нас,

само што су били Чисти, Честити и Светли.

То је Златно доба Сварога, то је Дан Сварога.

И ово упамтите: Златно доба Сварога, Дан Сварога наступа

онда када Светли победе Тамне и држе у кавезима, у покорности.

Ноћ Сварога наступа онда када Тамни победе Светле и држе

их у кавезима, у тамницама.

Ово је време кад Светли свим својим снагама и моћима покушавају

да обладају Тамнима и да их стрпају у кавезе и тамнице.

Свети рат се води на свим пољима, и веома је жесток, ужасан и грозан.

Тамни су жилави веома, и не дају се лако зауздати и покорити.

Они су на све спремни.

Они су, у овоме часу, спремни све да униште на Мидгарду

 и у Васељени. Они су веома прљави и зли, и неће лако да се предају.

Кад осете да губе власт и моћ, они тада посежу за најразорнијим

оружјем и оруђем.

Они овако размишљају: ако ми губимо, онда ће сви да губе.

Шта се дешава око нас, на Мидгарду?

На једној страни имамо Русију, а на другој страни Запад.

У Русији су Светли покорили Тамне, а на Западу су Тамни

покорили Светле. Тамни са Запада свим снагама и свим силама

кидишу на Русију, јер је Русија Светионик Мидгарда и Васељене.

Победа Русије јесте победа свих Светлих.

И ово добро упамтите: Победа Русије јесте победа свих нас.

Ко то не види, тај ни рођену децу не види!

Русији је у овоме трену потребна и наша помоћ, помоћ свих

Светлих диљем и широм Мидгарда.

И на Западу има Светлих, само што су они поробљени од Тамних.

Русија припомаже како нама тако и свима Светлима диљем и широм

Запада и Мидгарда, да бисмо се сви скупа ослободили Тамних.

Ако надјача Русија, тада ће наступити Дан Сварога. Јер, Дан Сварога наступа само онда када Светли надјачају Тамне.