Фото: Девојка црне косе; Википедија

Сећаш ли се децембарске ноћи

и плетива снежног око моје главе?

Плео си ми косе свежином што јаре,

уздасима топио пахуље, нестварне лепоте.

.

Покиснуше косе ко угарак црне,

дадох се у бег путем погубљене срне.

У оно праисконо време, у време
тајинства и
девичанства, људи су обитавали и
живели у Природи.
Они су се звали Праисконцима,
Горштацима,
Правасељенцима.
Живели су сагласно и саобразно са
Природом, били су
једно битије и једно суштаство са
свим бићима што у
Природи бивствују!
Следили су сунчеву осу, божанску
усправницу,
низводећи Небо на Земљу, и
узводећи Земљу пут Неба.
Они који су силазили у низине и
подизали утврде
и градове, деловали су чудно и
уврнуто у очима
Горштака Праисконаца.
У градовима се рађао блуд и порок,
у градовима су
људи губили онај праискони,
природни, божански
ореол, губили су чедност и
честитост, губили су образ
и завет својих великих предака.
Све је ово, као мисао, као осећање
и као сневање на
јави, пролазило кроз моје битије,
док сам седео на
високој стени, понад слапова и
букова Великог Рзава,
на месту за тиховање код
Васковића воденице, а на два
часа лаганог хода од Ариља.
Сваки човек има своју реку. Реку
својега живота!
Тако је од Праискони бивало.
Рзав је прва моја река, река мојега
детињства.
Од те сам реке много научио, на
тој сам реци многе
снове и будан одсневао.
Ту сам реку заволео, и та је река
мене заволела!
Легао бих на камену плочу тик уз
реку, и препустио
се жуборењу воде, воде сјајне и
бистре попут суза горских.
Зурио бих у тајинствено плаветно
небо, између модрих
букових крошања, и одмах бих
угледао, високо
горе, самотног орла, како лебди и
плови, у сунчевом лучезару.
Од детета сам заволео орлове, а не
умем да објасним зашто!
Од детета сам и вукове заволео, а
ни то не умем да
објасним зашто!

Волео сам лети да слушам кликтај
орлова, а зими, кад
снези завеју, волео сам да чујем
завијање вукова негде
у даљини снежнога горја.
И после многих година, кад год
дођем у Ариље, право
на Рзав одем.
Ако се не сретнем са Рзавом, као да
и нисам дошао у Ариље!
Само Ариље, за мене је, од детета,
некако било, истовремено, и
тајинствено и чудесно!
Било ми је тајинствено и чудесно
само његово име!
А онда сам, наједном,
изненада, појмио!
Ариље је уистини Јариље!
Где год, по Србији, само мало
загребеш, наићи ћеш на
ВедСрбе, на ПраСрбе!
Ариљци воле свој Рзав, Ариљци се
поносе својим
Рзавом!
Сваки Ариљац доживљава Рзав као
своју реку, као реку
својега живота.
Дивим се Ариљцима, који су пре
десетак година успели
да одбране Рзав!
Да одбране Рзав од оних којима
Рзав, којима свеколика
Природа, ништа не значи!
Од оних који и Рзав и свеколику
Природу, виде само
као средство за грабеж и пљачку,
као профит!
Профит је реч коју са гађењем
изговарам!
То је реч коју најчешће користе
дебили и паразити, они
који себе сматрају успешним
пословним људима!
Највише волим да пешачим уза
сам ток Рзава, од ушћа
према извору, и да све време
слушам жубор што древну
повесницу беседи; да седим поред
водапада, слапова
и букова и да се, уз праисконо
тиховање, спустим до
најдубљег суштаства својега бића,
до онога места у
суштаству, где Пра Васељена и Ја
бивамо једно биће и
једно суштаство!
Има тренутака када не знам, да ли
ја сневам да сам
Разав, или, пак, Рзав снева да је
моја душа!

Фото 1, 2, 3: Велики Рзав; Википедија

Фото: Фототека СЖ

Ти не видиш будућност јер везан си за прошлост.
Знала сам прошлост, али сам одлучно гледала
у будућност.
Путеви су били имагинарни и раздвојени.
Нисмо знали шта нам је препрека.
Ово је исповест, а не молитва.
Више немам за шта да те молим.
Хиљаду пута у току дана те поново волим,
хиљаду пута у току ноћи помислим на тебе.
Више од свега тога се плашим за тебе у изгубљеним
пределима прошлости.
Да ли је ико пред тобом био го као ја и био
последња кап крви
која пада са саћа да у тебе удахне нови живот?

Једном отворих срце као дете, кад чух да моја бака прича да имаше кобилу коју зваше Виловском.

Једном сам отворио дух и пут срца до скривених двора где моја суштина борави често. Вилин дом а у њему сам видео Славује који стварају дах живота и љубави својом песмом.

Певају једној од старих богиња.

Она их песмом даривала – они њој радост и стварање.

Када ми Вилин камен додирну руку, светло ме као огањ прожело. Изгорех треном у том пламену што раздваја дух и душу.

Што је Огањ више жежио а ја горео, нешто друго је оживело. Моја сушт и пламена искра првотног стања. Све остало је нестало и било поново рођено.

Видео сам руке онога што створи Вилин стакло али и Светло које му дође а да не беше његовим знањем створено.

Плам га је питао: „А што ме желиш у стакло и кристал? Нисам за мало створен. Сијаћу како ми воља. Нећеш ме имати а бићу у теби и свима и спалићу сваку нечист колико је има… грејаћу срца и душе чисте јер њихово светло је род мој и тим светлом  живим а оно је неухватљиво и боговима. Воли ме искрено и нека врело твоје ватре зна да без мене је оно то које не постоји. Поседуј ме и спалићу те огњем пресветим док ништа од тебе не остане до прве искре Божије.“

И слике и речи нестаде…

Ходим путевима на чијим скутима одзвања звездана прашина. Капут мој од зелене чоје што ми истка Вилин Дјева, срце моје – сјакти попут неба ноћу од звезданог сјаја.

Посут сам Звездама – уздахну мисао моја. Дланове приносим устима и пуштам дах живота. Искре лете!

 Стаза се испред мене указа и камо ли води нико ми не каза…

А и не мора. Зна то душа моја.

Неуморно стопе иду њиме, кроз долине па висине. Сад је честар, сад је врлет, сад је голет а сад поље.

Ако дирнем кад-кад лист по који од немог дрвећа, намах стане тон да поји, те да светлом сфере боји.

Чудна ми чуда!

Очи виде видом другим, све трепери као струне, бујне мисли сад се роје,

све се Але адске боје…

Тако јесте вазда било када човек пева силом, оном која душе чисти и сред ока вид ти бистри.

Има ли Србина без Вилинског имена?

Без Вилин дивоте има ли Србкиња лепоте?

То је све скрит сан. Светло сред зрака Сунца. Бело у сребрном и пој сред песме.

Зора обучена у Дан.

Слава Речи Божије 

Слово Речи Божије

Светло Реци Боже

Слово Реци Боже Иже Наш

Слово Аз Реци

Реци Аз Слово

Звездани Сар

Звездани Рас

Извор- Звезда Род-

И оставих ратнике своје, да чувају краљевство моје
И засених белином вечног плама простор над њима и над нама.
Да у другим разинама завлада светло,
светло сребрне звезде коју заједно створисмо,
коју мислима померасмо да нам вечно сија,
где год да будемо по вољи Творца,
да будни сањамо звезду нашу,
да љубав запишемо у Акашу,
звезде наше вечитог плама
што зло сажиже и таму слама,
што делује кроз нас и у нама!
Заувек…

–слика – Светлана Беловодова

Фото: Бог Шива Плесач; Википедија

Сетила сам се!
Истина је мени дошла
Пробила ми је границе бивања
Сада нема више скривања.
.
Стигла је у облику виђења, осећања
Да само љубав постоји
А све остало се сања.
.
Она мала, усамљена девојка
Која стрепи и других се боји
Више не постоји.
И сви ти људи само су боје
Душе моје.
.
Свако једну песму ми пева
Да срце пробуди,
Неку мелодију давну доноси
Да ме подсети…
.
Да нисам јединка која је сама
Већ носилац универзалних стања
Налик цвету који нектар носи,
Ноти која песму краси.
.
То сам што могу бити
Нећу се више крити.
Нисмо само комади меса
Сви смо ту због Шивиног плеса.

Фото:Фототека СЖ

Фото:Небо на истоку, 31.12.2017.Фото -ВП

Осећам мирис пролећа… Видим на Истоку сјајило
Свиће Дан Сварога, Отварају се све скривнице
Великог тајног знања
.
Јутрос сам најпре јасно угледао
Да ме вертикале мило посматрају
Ох да!Тако треба и тако увек бива
Када се храбро потпуно отворим
Тад хук хучи – кроз мене маршира
Космичка шарена моћна штафета
Са стотине хиљада хиљада порука
.
Одмах урадих неколико вежби
За врло брзо стварање Вечности
И да сецнем силину овог налета
Добрих и лоших ванземаљаца
Није ми то одмах сасма успело
Уморих се – постадох жутоцрвен
Као ватра од зрела патлиџана
.
Ти си прозорљив и провратљив
Ти си прокровљив и прозидљив –
Ехо храбрилица у телесним ушима
Хватам сивог вођу ванземаљског
До јуче су били јаки и преварни
Његово тело губи снагу – мртвише
О да! Сетих се! Свиће Сварогов дан!

Фото: Лаванда; Википедија

Фото: Psychotria elata - Цвет који наличи на ж. усне; Википедија

и поново у црвено ја обукох усне
Јарилу ратноме да покажем душе
то ноћ се спремаше светлошћу да прсне
док нам се небеса у венама руше
.
на боку процвале од угриза звезде
и крв се плаштано свија око мене
долином плављеном копљари дојезде
падају ломљиви низ груди пијене
.
сладак од врелине глад распиње опне
уз леђа се успне змија многозуба
за трен се махнита до темена попне
.
док стеже ми колена та бол немирљуба
непреброј у цвасти дрхт лептира мами
срцем удвојени несном сад смо сами

Кроз магловита јутра, у последњи град је стигла.
Хтела је некоме дати своје ватре пролећа.
Tражила је кућу са пуно светлости
у крају покошених плавих ливада
са двориштем љубичица, без даљина.
Хтела je дати свој осмех, свој први додир,
шапат врбе њених усана, на нечијем челу,
или бар пламен њених оштрих литица
са свога лица,
и сва њена чекања топлог ветра
да се врати кроз његове очи.
.
Узалуд је куцала, довикивала да је то тај праг,
сви путеви даљи су у непознато.
Прочитала је поруку на вратима:
Не отварајте!
Клекну на праг и прошапута:
Немам снаге за нови лет,
ако ми ти не даш своја крила.
Ако ми даш снагу,
убраћу ти вечерњу звезду
и све њене лепоте вечности.
.
Затим се усправи и тихо крену у нову ноћ,
у нови вихор ветрова да пркоси самоћи.
У тихом и готово нечујном кораку
прошапута: – Имај снаге,
мрачни градови никад немају милости;
у градовима у којима си био нико,
а била сам тајанствени огањ пун врелих година.

Светлуцала је моја крв у дубинама мога осмеха.
Знај, срушила сам све каменоломе тргова,
од онога дана када сам прошла додиром по њима,
на којима сам падала, пред твоје ноге.
У камену ћу уснама својим упалити сећања
нека заувек фењери трепере и памте
жећ моју, да оставим траг.
.
Гледаш ме и мислиш како ме овај живот боли,
а не знаш, да сам ја једина на слободи,
од почетка до дна света.
Ја се не заклањам иза првих снегова, иза страха,
за мене су дани увек дуги,
стале су ми сказаљке сата.
Никоме ништа не дугујем, а све су ми узели.
Ја немам свакидашњи угодан дан,
мени је ускраћен и сан,
будим се са првим возовима,
нема ко да ми пружи две речи,
које помажу, да може стисак зуба да се појача.
.
Нико ме низашта не пита,
као да на одговоре немам права.
О, прогнани, зли…
као да вас нема,
на вас нико и не мисли,
према вама нико не корача!
Ако видите моју сузу,
нећу вам замерити,
ако имате кост у грлу,
знаће да вас прође.
Вратите се вашим удобним данима.
.
Ја не чекам на такав спас;
за мене су намењене
хладне ноћи,
хладне усне,
хладан трг ходочасника.
.
Мој избор је једино
да се радујуем Сунцу.
Превише таме, хлада, глади и самоће,
замрзло је срце моје.
Тешко бреме похабаних година
шуња се кроз таму невидљивих погледа. .
Са лакоћом ћу сићи
на последњој станици,
и сићи са ове планете.
Кад задњи степеник
додирнем без речи,
задњим погледом,
тражићу своју звезду,
и запалићу једину свећу,
Ако ви не пустите сузу, ја ћу!

Фото 1,2,3: Фототека СЖ

Фото: Храст Исцелитељ, Тијање; Фототека СЖ

Крећем у духу у дивотну Тијанију

Унутарњу земљу мојих прапредака

Ратника харамбаша врача песника

Цветиша ткаља планинки бабица

Чобана плетиља играча каменбацача

.

У Тијанији сазваћу претке и потомке

Претке рођењем потомке васкрсењем

Сазваћу обасмерно по девет колена

Претке које сам ја прадавно родио

И потомке који мене родише вечног

* * *

Склопљен у лотосу држим садану

У шумарку гаја где ноћ ноћују срне

У полукругу седе – тик испред мене

Преци увуклих очију потомци ведри

Ветар Тијанадо фијуче гај прескаче

.

Задатак је – успокојење наших умова

Задатак је – исправљање наших путева

Задатак је – дубоко прочишћење визија

Да бисмо јасно учили све наше саборце

И дали себе Златном добу пристиглом

Фото:Крњача,крајолик поред Дунава; Фототека СЖ