Дана, 14-ог децембра 2015. године, отишао је,
тако је изабрао!, на страну Лица,
велики србски песник и мој пријатељ
Димитрије Николајевић.

Данима и ноћима читао сам његове песмомудре,
читао и умовао… и созерцавао… Какав Песник!!!
Из његовог великог опуса бирам по сећању:

Све чему си се надао пропало је,
Остала је само звездана прашина
Она, испод које

Камена тишина
Још одјекује,

Али себе не чује

Остајеш са оним што ниси имао,
А могло ти је заслужено припасти.
Живот те препознао
И варком смрт части
Која те пут невидела
Још није однела.
*
Е, томе се надао никада ниси,
Јер у том замршају нечега има
И о концу виси Миленијумима;
Ко га прекине

Стиже до истине.
*
И то оно што је највредније, које се
Не крије у брдима. Нити краси реку,
Чији лажни одсјај испираче занесе,
А у ствари прави рудник је у човеку.
*
Неједнакости, пошто правде нигде нема,
Па не вреди ни на кривду сва та повика.
Зато само ћути. И гледај шта се спрема,
Али не дај да те се дочепа паника.
*
Има једна шума од свега сакривена.
Пречудна ли је! Чудествена!
Од свих других непроходнија и већа,
На живот па и више од тога подсећа.
*
Она што ме љубила, ко да се смрче
Отишла је у неки бољи свет пун нирване,
Док за њом из мене празнина јауче
Кроз шупље дане и ноћи несном опране.

Фото:Песник Димитрије Николајевић; Википедија

Поље бојно !
Звездани се простро пут!
Светле га муње сребра и злата,
мачеви правде, и светла коловрата!
Род мој љубљен, разбуђен ,
белим огњем опасан!

Фото: Планина Триглав; Википедија

Све што ја знам,
знате и ви;
.
све што ја умем,
умете и ви;
.
све што ја могу,
можете и ви;
.
све што ја имам,
имате и ви!
.
О чему да вам пишем;
чиме да вас даривам;
чиме да вас обрадујем;
шта да учиним за вас?
.
Шта да учиним за вас,
а да бисмо и ви ја
били задовољни,
срећни и радосни?!
.
Човек сам, гле!
само човек,
а то и јесте
највеће проклетство
свакога од нас!

Фото: Песник Драган Симовић; Википедија

Песниче, љубимче Бога Световида
Ноћас пишеш песме, види се из сјаја
На прозорском окну твојих одаја,
Види се кроз дрво, камен зида.
Зидови су око песника биљурни,
У часу кад се рађа песма,
Светли се ореол његовога несна,
Људи сањају светлост кад песник бди.
Старост немају ни песник ни Бог
Рекао је срца ојађеног
И под старост млад наш славни Тин.
Световида и њега ватре Бог
Обдари вечним жаром срца свог,
Они су под истом звездом рођени.

Фото: Кип Световида; Википедија

(Песма узлетица Мансанмана Оствареног)

Данас наш Род виси разапет наглавачке
Свети Род Прасрбаља Звезданих Аријеваца
Хиперборејаца и Сваргиних Даријеваца
Лепенаца Винчанаца Динараца и иних
Проширених кроз васцелу земљину куглу
.
Ја – некад обешењак добровољно заробљен
Од сила Мрака и ратника не-свести
И Специјалац од кога Светлост победу иште
Висим први у реду окачен за једну ногу
.
И док моја храбра браћа и сестре стењу и вриште
Од протеривања уцена мучења убијања
У мени – затворенику изворни коод ради и бљешти
Излаз за Род морам пронаћи – то хоћу и могу!
.
Повезујем се са Кристалима у Геји и Сунцу
У снази онострањења због којег сам изабран
За задатак свих задатака нашег Светог Рода
И покрећем свих дванаест дванаестица
.
Осећам и знам – отварају се велика врата
Окренута централном унутарњем небу
Свих седам мојих тела затитраше силовито
Данас проричем победу РодаСветла над Тамом
Проглашавам славље и нек вечно траје!

Фото: Тијање; ВП

Имала мајка троје деце и п е с – н и к а. А кад се роди песник у тамо некој породици, то је мукотрајна главобоља, која, изнова оживљава заспалу бајку о ружном пачету. За патке патколике, дуговрати лабуд је ружан, не гега у шетњи, искаче из замисли и навика, просто грешка, која се, не дај Боже никоме, њима десила. А и шта, да кажем, по нашки, р а д и песник?

Код овог питања увек се сетим времена прошлог, када је на нашем тлу живео и владао наш највећи зидар повијести, бритка сабља Р а т а р А праисконог, Милош Велики.
Изникао је иза Каблара, где се запутио право са Косова равног, носећи у себи црвене Лазареве крвоце, које је посипао по свој земљи Праисконији, а она се тада звала Србија. Сваки с л о б о д а н човек земље Праисконије, тада земље Србије, убудуће, можда, државе Тијаније, носи ову сићушницу.

И сетим се, колико је његова ћерка била заљубљена у песника. Песник је, наравно, живео у Београду, па је Милош разумео ћерку, а и желећи јој сигурну будућност, дао да му доведу песника у Крагујевац у његову престону кућу, лепо се с њим испричао, љубазно.

Песник је, бар тако се надам и слутим, послао неколико стихова, одабраних, својих, у Милошевом правцу, у правцу његове луле. Песма се, некако, стопила са димом, направила румен облак, и издигла се понад Шума-ди-је, бар тако се надам, јер ми све на то указује.

-Радиш – пишеш, велиш, песме пишеш. Ааа ха! Песме пишеш, п е с м е! Леее – по!

Онда је дао да угосте песника најбоље што је могуће. Ни на чему није штедео, јер овакав гост није до тада виђен. А песници су и гладни и жедни. Немају времена да једу. Увек су неким заузети стихом па забораве, а овакве прилике да се од стихова мало одморе, биле су ретке. Ћерка је била пресрећна, устрептала, млада и стасита.

Када је сунце сишло у низину, и када је плаветнило из небеских дубина скоро прелило злато сутона, Милош је позвао момка, вођу страже његове, и наложио му да песника, на крају, на дугачак пут испрати, уз почасти, и да то буде потпуно сигурно, јер је и хајдука успут имало.

– До З в е з д а – ре, до Звезда – ре, наредио је…

Фото: Милошев венац у Крагујевцу: Википедија

Кад сељак умире све се сневесели
Пшеница у пољу шљива у воћњаку
Његова душа на међу се сели
Тамо где је клецо при сваком кораку

Кад сељак умире походе га звери
С највиших планина из присоја гује
Његову душу Бог сељачки мери
На њиви небу где ветрови хује

Кад сељак умире небо се замрачи
Пресахне поток тихне цвркут птица
Његова душа у цвет се повлачи
Да се снова роди кад никне пшеница

Фото: Сељак; Википедија

А негде у завичају оста само име
и љубав која може да се каже
песму ми најлепшу уништише риме
мртви под земљом ново сунце траже

између мене и песме завичај се скрио
и звери док ходим моје мисли следе
да ли сам мртав у живоме био
куда ли ће глава срце да поведе

Фото: Глава; Википедија

Постоје две супротне и опречне расе, не само на Мидгарду,
но у свеколикој Васељени.
Висока Звездана Раса наспрам Ниске Гмазовске Расе.
Раса Светлости наспрам Расе Таме.
Хиперборејци наспрам Хазара.
Бели Срби наспрам Срба Сенке.
Те две расе нису посве раздељене и разлучене,
већ су оне помешане као храна, као вода, као ваздух.
Помешане су унутар породице, племена, народа, рода.
Једни имају Белбогов светлосни запис,
а други Чернобогов тамни запис.
Једни се држе Унутарњег Неба, а други Утробе Земље.
Једни се хране енергијом Богова, а други енергијом Бесова.
Будући да су те две расе помешане као храна, као вода,
као ваздух, никада се и неће посве разделити и разлучити,
и заувек ће – на Мидгарду, у Васељени – истовремено
опстајати обе те расе водећи непрестане ратове.
Има време кад Мидгардом и Васељеном владају Светли,
и време кад Мидгардом и Васељеном владају Тамни.
О томе говоре сви хиперборејски митови, а у митовима су
највеће истине, односно: изван митова, легенди, песама
и предања, уистини, и нема никаквих истина.
Лажна су сва земаљска, материјалистичка и позитивистичка учења.
Зато што су та учења одраз Закривљених Зрцала.
Закривљена Зрцала дају лажну слику.
Што је горе, то је доле; што је лево, то је десно…
Закривљена Зрцала ликовно се у предањима и легендама
представљају Лавиринтом.
Лавиринт је Паукова Мрежа.
Али, Лавиринт није само спољашњи, него и унутарњи.
Лавиринт је и у нашим мислима, осећањима, осећајима,
емоцијама, речима, делима…
Лавиринта једино нема у Свесности и Свести.
Упамтите: једино Царство Слободе јесте у Свесности и Свести.
Свесност и Свест – то је Светлост у нама.
Отуда и јесте заједнички корен речи: Светлост, Свесност, Свест!
Ко су наши Бели Богови и наше Беле Богиње?
То су наши Светли Преци, мушки и женски,
који су у неком добу владали Мидгардом и Васељеном.
Они су били попут нас, они су део нас, од нас,
само што су били Чисти, Честити и Светли.
То је Златно доба Сварога, то је Дан Сварога.
И ово упамтите: Златно доба Сварога, Дан Сварога наступа
онда када Светли победе Тамне и држе у кавезима, у покорности.
Ноћ Сварога наступа онда када Тамни победе Светле и држе
их у кавезима, у тамницама.
Ово је време кад Светли свим својим снагама и моћима покушавају
да обладају Тамнима и да их стрпају у кавезе и тамнице.
Свети рат се води на свим пољима, и веома је жесток, ужасан и грозан.
Тамни су жилави веома, и не дају се лако зауздати и покорити.
Они су на све спремни.
Они су, у овоме часу, спремни све да униште на Мидгарду
и у Васељени. Они су веома прљави и зли, и неће лако да се предају.
Кад осете да губе власт и моћ, они тада посежу за најразорнијим
оружјем и оруђем.
Они овако размишљају: ако ми губимо, онда ће сви да губе.
Шта се дешава око нас, на Мидгарду?
На једној страни имамо Русију, а на другој страни Запад.
У Русији су Светли покорили Тамне, а на Западу су Тамни
покорили Светле. Тамни са Запада свим снагама и свим силама
кидишу на Русију, јер је Русија Светионик Мидгарда и Васељене.
Победа Русије јесте победа свих Светлих.
И ово добро упамтите: Победа Русије јесте победа свих нас.
Ко то не види, тај ни рођену децу не види!
Русији је у овоме трену потребна и наша помоћ, помоћ свих
Светлих диљем и широм Мидгарда.
И на Западу има Светлих, само што су они поробљени од Тамних.
Русија припомаже како нама тако и свима Светлима диљем и широм
Запада и Мидгарда, да бисмо се сви скупа ослободили Тамних.
Ако надјача Русија, тада ће наступити Дан Сварога.
Јер, Дан Сварога наступа само онда када Светли надјачају Тамне.

Фото: Јин – Јанг,Црно-бело; Википедија

Тако сам дуго
лутао светом
тражећи те љубави моја
а ти си све време
о чуда
у срцу мојему обитавала

Фото: Срце, руке, помоћ: Википедија