Фото:Црква Узнешења Богородице Црнагорске; Википедија

Клечим,у молитви склопљене руке
Оче Наш свом душом тихо говорим.
За наук су и пример Христове муке.
Бедем душе да браним из костију снагу створим.

Нећу дати отимачу ни прст да стави
на освештану земљу порте црквене.
Жељу да је отме нек’ у корену заустави.
Не дам да прљају храмове молитвене.

Веру једину,православну,чисту
морам да сачувам својој деци.
Изворну,благу и од увек исту
у крви су мени сачували преци.

Боље се повуци,нечиста сило!
Молитва се из срца до неба пропиње.
Ко је за Србе тај,неки.Мило?
Ни већима нисмо и не дамо светиње.

Спалићемо месец

да употпунимо ноћи

да одрешимо снове

да зауставимо дах.

Онда ће Игра потећи

из наших дланова сухих живота.

Ни хитра ни спора неће бити.

Биће сама.

Као велики шестар

потпуно упоредна

с механичким ритмом

распадања.

Фото: Острво Рујан; Википедија

Притисле мрачне катедрале Стрелу,
нема на Руjну кипа Светoвида…
Светиње наше сад су у пепелу,
а туђин свojе грађевине зида.

Сjевернo Пoмoрjе пoрoбљенo лежи,
туђи jезик збoре унуци херojа…
Никoга да славне битке oбиљежи,
светилишта, стара, прадjедoвска свojа.

Не памте млади Ранићи, Љутићи…
претке штo су пoнoс циjелoг Српства били.
Кад ће се из рoпства, тешкoг, jеднoм дићи
да би jезик, име, слoбoду… вратили.

Кад већ гoвoримo o правди, истини…
ред jе да се каже и oтетoj дjеци:
кo су били прави рoдитељи њини,
кojим су им jезикoм гoвoрили преци,

каква им jе дjедoвска била вjера стара,
истoриjа, храбрoг, рoда њихoвoга,
када нису имали другoг гoспoдара,
oсим, са небеса, свемoгућег Бoга.

Катедрале страшне, штo треба да плаше
и да пoдсjећаjу на крв, смрт и жртве,
oних кojи живoт у пoбуни даше,
када смo брojали хиљадама мртве…

Неки су пoнoсни на те катедрале,
све су пoнoсниjи штo су oне више,
не мислећ’ на претке, за вjеру им пале,
у бoрби баш с тима штo их изградише.

Jесте л’ живи браћo са Балтичкoг мoра!?
Нису ваљда ишчезли ваша част и слава…?
Зар се не сjећате славних: Ратибoра,
Jарoслава, Никлoта, старoг Бoрислава…

Зар вас не занима шта значе имена
мjеста и ликoва из прoшлoсти ваше:
Светoвида, Вoлoса, Триглава, Вoдена…
за кojе oд jуга дo сjевера знаше?

Живот већине људи планете Мидгард Земља

Говорим о свакодневном распећу од Правила

Наличи на дечју игру коју смо весело играли

У Тијанији златом новозлатног доба опточеној

.

Кажем у духу јелечкиње – узвраћа стрижено!

Свакодневница сива чека ко војник на стражи

Каже гласно барјачкиње – одговарам кошено!

А дани иду слични као једнојајчани близанци

.

Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим

Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!

И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!

И она – разапета тражи речи да мене подигне

.

Ујутро вадимо дечицу школску из будилника

Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати

Враћамо се предвече уморни од посла и газде

Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи

.

Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму

Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха

И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут

Почео се лепо кроз грање назирати пропланак

.

У нашим душама нешто је препукло излетело

Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева

Спремно крећемо на другу страну воде и ватре

Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Фото: Сибирска бела перуника; Википедија

У ово јутро априлско, пуно суза и тужна сунца,
Бојажљиво сам походила земљу свога пролећа,
И видела сам где цветају зоре неизречне
Што осветљавају моју младост, видела дрхтаве бескраје снова
Запаљене као сунцима цветним крунама са срцем живим:
О лале од црвена кристала, перунике беле ко звездани велови,
Цветови сунца и љубави, цветови плави и златни,
Цветови звезданих бескраја,
О, како сам тужна кад палите снова лучеве у мојој души!
Сребрна звона бледа с мирисом земље у првом врењу,
Буђење рана што поново тону, у тешке облаке,

Говор вода у таласе прелива се

Богојављено

И пролази кроз моју бит прозирну

док из очију лептир времена узлеће

у мени дан пупоља свим бојама сна

Сунце, Сунце је златом разливен цвет

.

А ја тихујем и светложељену уплићем

нит по нит да ми плаштаница буде

да по земљи жита и воћа заруде,

а обноћ звезде ко живе птице зашуморе

Желим, желим да опитомим цело људско море

.

Богојављенске воде кап су Свемира

Оне су посвећене сребром васионе

У свитање Бели Анђео се ту умива

Желим да изговорим речи што их душа моја

пред олтаром неба снива

.

Господе!

Као да се моја ноћ тад прену

кад запрашташе ватрене салве неба

И хлеб наш од љубави тежачке овлата,

јер ратар зором и росом светом

у зору се умива,

кад душа телу Спасова отвара врата

Тад говор биља чује

Тад громове у мразну немоћ обуздава

.

То прича је коју свете птице небом проносе

Очеви орача и косачи косачима певају

У води хранитељици где је светложар лета

На гутљају посвећења

да кућно слеме између кушњи света

одржи китом босиљка зоденуту у небу

док цветом освиљна цвета

Бујно цвета

Цвета

Цвета

Из двокњижја: „ПСАЛМИ У СВИЛИ ДУШЕ“

Фото:Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Фото: Црвено срце; Википедија

Боје на прстима

боје на длановима

боје на лицу

боје на зиду

на графиту

боје

вреле муње

и

црвеног срца.

Фото: Фб страница – Coloform Garden

Фото: Моја мајка,опис, писмени задатак; Википедија

Стојим и дрхтим,
У мени се све
Расипа и ломи,
А онда…
.
Осетих, мајка ме
Заштитнички
Хвата за руку.
.
Иако сам превише
Смрзнута
Осмех њен
Ми душу отапа
Развлачи је
У властити смех.
.
Гледам је нетремице,
Моја је песма у цвету,
Искра на врховима
Хоризонта,
Уснули прсти
На иверу росе.
.
Нешто топло ми се
Разлева у грудима,
Пулсира према грлу.
Осећам мирис
Доброте, љубави.
Страх неповратно
Ишћезе.
.
Желим да је ухватим,
Стиснем у јак загрљај,
У којем би се
Наша срца спојила.
.
Али загрлих празнину.
Почињем да трчим,
Понесена стрепњом,
Која ми вади
Срце из њедара.
.
И тада широм отворих очи.
Био је то само сан…
Путеви бола се отворише.
У тој ноћи ја не назрех више
Светла траг.
.
Јер та ноћ је била
Мојим сном тешка,
И ожиљак на срцу оставила.

Подари ми Боже

живота, још један дан .

Нека буде : светао, сунчан, радостан.

Небеском светлошћу окупан.

Стваран, а неухватљив као сан!

Да сагледам живот свој целокупан.

Од зачећа до кончине,

да видим шта то мене брине ?

Због кога сам тужан

и због чега сузе роним ?

Како завесу заблуда

са очију Духовних да склоним?

На који начин да се молим ?

Како себе и ближње да волим?

Господе, помози ми да разумем

зашто уопште постојим!?

Која је Твоја, за мене промисао?

Како да живот овај безличан ,добије смисао?

Џабе сам растао и ваздух удисао,

ако ми време дато за спасење оде у бесмисао.

Иии, од чега Боже треба да се клоним

и од кога то дарове да склоним?

Како да их умножим и коме да их поклоним?

Како да послушам, а да се никоме,

сем Теби не покорим?

Кога Мили Боже, од овог ништавила

какав сам треба са створим?

Одговор не знам, зато Ти се молим…

Помози ми, желим да постојим!

Рођендан је Јесењину!

Уткала у језеро зраке рујна зора.

Кроз звоњаву тетреби јецају са бора.

Плаче негде жуња, у дупљи се крије.

Само ја сам весео – до плача ми није.

.

Знам, у сутон ћеш доћи далеко од пута,

сешћемо уз навиљак поред стога жута.

Ко цвет ћу те сколити пољупцима лудим,

безумном од радости никад се не суди

. .

Ти ћеш сама бацити блузу раздрагана,

однећу те опијену у жбуње до дана.

Нека плачу тетреби и нека роморе,

грца чежња весела у румени зоре