Звјездана ноћ.

Из сваке звијезде

нова исцвјета,

из сваког цвијета

нова бљесне,

из сваког бљеска

нова се роди.

Фото: Звездана ноћ – Ван Гог; Википедија

Фото: Васа Стојков, Војвођанска равница; Википедија

Израња сунце у праскозорју
те зрачком својим поља напаја.
Стојим и гледам равницу моју
у пољу пуном сребрног сјаја.
.
Буди је свануће тихо, без гласа
и све што дише, лети шета.
То све, што с травке росу пије
где класје различку стабљику слама;
усправни јарбол витког стаса.
Кад једном дође шездесета
биће да никад било није
и да је вечно била сама.
.
Гледам те, јутро, и знам да тог часа,
када се на лицу моме угнезде боре,
и кад се пробуде жита снена,
неми ће, само, освитак зоре
под велом житног злаћаног класа,
к’о нежном копреном прекривена,
равницом мојом да заталаса.

Фото: Ратке очи…; Википедија

Бесконачне твоје очи, млада жено,

Две дуге вечери у пустињи мора;

Две суморне бајке што узнемирено

Имају шум слутње у гранама бора,

.

Две мирне галије с црним заставама;

Две жене у црном, на молитви неме;

Две поноћне реке кроз краје од кама;

Два гласника бола који кроз ноћ стреме.

.

Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,

Које вечном тугом опијене беху,

Свој су простор нашле у њеној чистоти,

А свој чар небески у њеном греху.

.

Од суза просутих у велика бдења,

Те бескрајне очи сијају се с тога,

Далеким и чудним сјајем усхићења,

Као неке очи што видеше Бога.

.

Чувају на својој бесконачној мрежи

Све тамне екстазе снова које сања,

Очи непрегледне, на чијем дну лежи

Велика и мрачна слабост очајања

Фото: Фототека СЖ

У сну сам птица што шаром кружи
и летом својим свуда стиже.
Са оностраним се лако здружи.
Будуће види и даље и ближе.
.
Думалица је ова птица моја
па ме лако својом мишљу занесе.
Кроз њу ме Свеум маштом опија
размичући јасновиду завесе.
.
Одлете синоћ до поља цветног
где коло раздрагано играло.
Сликом ме учини у момка згодног
ком не даде ступити у коло.
.
Онда их познах све драге моје
који одавно са нама нису.
Све сјаји светлом из сржи своје
и драги моји сад светлосни су.
.
Лепи су млади и све радосно је.
Из сна су свога и они овде
доспели као слика сопствена
да сећањем нашу љубав утврде.

Фото:Булке; Википедија

Није остало ничег –
ни разговора.
Само речи,
понекад,
ваљда да се нит не прекине.
.
Само жеља,
да се сан не прекине.
И пар речи,
да ушушкају нит
од немани времена.

Ђакон ђумбир ђубри.
Ђувегија ђоконди đerdan&đurđevak,
ђулбаклаву ђутуре,
ђак ђаку ђеврек,
ђенерал ђенералисиму đogata&đule,
ђилкош ђурђици ђинђуве,
ђаво ђурђевдану ђордек,
ђаконије, ђевђире, ђерам,ђозлуке,
ђениза ђулиће ђацима,ђакону,
ђувегији, ђенералу, ђилкошу, ђаволу.
.
Ђоном ђон,
ђенералштабом ђиха ђиха,
ђелем ђелем,ђумрукане,
ђумле ђаволак ђанкози,
Ђорђе Ђолету,
Ђурђија Ђурђици.
Ђурђија ђани Đorđa&Đoleta
ђене ђене.

Фото: Талне вилењака; Википедија

Ако ме икада сретнеш,
нека то буде у замаху ветра.
У преплету прстију и косе, уз
фијукање симфоније живота.
.
Ако се икада будемо срели
нека то буде на позорници,
плешући танго, плес саткан
од страсти и ватре из пакла,
уз капи зноја на мокрим,
припијеним телима,
у загрљају шакала.
.
Ако те поново сретнем

нека то буде сусрет у измаглици смрти,
док нас вечност буде спајала.
Ако се поново сретнемо,
нека се душе утакну у млечни пут,
док јој се поларна светлост
неуморно удвара.
.
Ако се сретнемо нека
замиришу чоколада, цимет и багрем.
Јер ако се поново будемо срели,
више се никад нећемо растајати..
.
Толико векова је прошло
док те нисам пронашла..
Толико уздаха, чекања,
стрепње и страха..
Сећања сачувана у кутији праха,
да се можда никад појавити нећеш.

Под коренима дрвећа и трава,

Земља  успавана!

У њој положена  су

и мојих милих семена!

Спавајући  снују,

нека лета и пролећа,

да падне суза молитвена,

светим кадом да повеже  времена,

прошла и будућа,

да зачује се птица онострана!

Приђи Вило, плавокоса!

Ступи ногом на овај крај,

и сети се!

Ту је и твој завичај!

Фото 1,2: Фототека СЖ

Бројаше им ребра штаповима

Разгаћене под колац повише

Удрише им тридесет по туру

Oкићени килавим кесама

Даномице зјапе чељустима

Поданички контејнер трпези

Одвикоше газдинску кухињу

Народна им постаде краљевска

Пси несити а скитњице нису.

Фото: Златиборска брда; Википедија

У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

.

Подерано време –

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

И брда – груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце – успомена тугом зарадована

и река ведра са песмом протицања.

.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.