вјетар шапат свој шаље
свако своја слова пише
трагом пера молим те
не тражи другом мане
стих је порука душе
што на срцу ћути
а осуде нису адути
и слободно нека кажу
да ми перо није вјешто
да пискарам само нешто
неважно и ситно
не дотичу ме злураде ријечи
топлота пера ме љубављу веже
нек стих мој никад
не буде стидљив и тих
нек траг пера
до тврдих срца дође
а до тада
добровољно бићу луди пјесник
.
кроз аорту срца
све пустити знам
облаке моје не осуђуј
знам да љубав
љепше има боје
трагом пера
емоције живе
.
љубав и њежност
траговима шаљеш
можда ће неки
осудити мене
или прошлост моју
али ја живим
мелодију своју
а ти живи своју
свако има свој глас
тему и боју
.
ако волиш поезију
завири у душу њену
што из ока твога сија
у срце доноси сјену
она је пјеснику мајка
разумије све што боли
у тишини срца чува
границу ниједну не воли
не зна за крај ни кајање
.
а у мом трагу ти си
сад кад све знаш
и животу ме учиш
љубав наслути ми
у трагу пера
рођена си и ти
.
и слободно нека кажу
да ми перо није вјешто
да пискарам само нешто
неважно и ситно
не дотичу ме злураде ријечи
топлота пера ме љубављу веже
нек стих мој никад
не буде стидљив и тих
нек траг пера
до тврдих срца дође
а до тада
добровољно бићу луди пјесник

Фото: Биљка – Девојачко срце; Википедија

Теци, теци водо жива
говори нам где си била,
да л’ крај рајског манастира
ил овчице и пастира?
Да л’ код сестре, да л’ код брата
невестице, старог свата?
.
Да л’ си прошла поред горе,
танких грана док роморе;
ил’ си ишла поред села
где сам нежне нити прела,
песме прве где сам свила
па их драгом говорила?
.
Теци водо, теци мила
говори нам да си жива
да си радост, благост, река
нови живот што се чека,
жеђи вечне утољење,
свете речи проношење.
.
Да си отац, да си мати
први осмех што се памти;
да си брат и сеја мила
сваког чеда спремна крила;
да си кућа и орање,
осмех звонки и појање.
.
Теци реко, теци мила
говори нам где си била;
да л’ дотаче небо само
сузом нашом искапано?
Да л’ нам тада опет кану
у сред жита, у забрану?
.
Па окваси жедна уста,
мог народа поља пуста;
Моје груде помирење,
мога претка просветљење,
моје деце иконицу,
светитеља хранилицу.
.
Да нас храни, да нас спасе
жедна уста да се квасе
Па да тамњан замирише
и да народ опет дише,
да играмо брат до брата,
да се свак у коло хвата.
.
Да будемо жубор вода,
светло небо сивог свода…
Теци рек’о, теци мила
ти се ниси ни снизила
и никада стала ниси
жубор водо, та моја си!

Фото: Рајска река; Википедија

Мудрованије из Тијаније
*
Јутрос сам просуо мисао и поглед на пољовиту реку Тијану
која благо вијуга ка свом уточишту – сестрици Бјелици, а потом
ће заједно да отклизе у Луч-ане, где ће их Мо-рава пригрлити.
Једним делом Тијана тече кроз пространство исцељујуће енергије, пространство титрајућих златних, сребрних, љубичастих, плавих, и зелених лоптица здравља, мира и спокоја,поред врба са тисућу отворених радозналих очију, бреста-устрепталка, храста-учитеља.

У Тијанији има седам река небеских, седам река земаљских и седам река у подземљу. Оне су увек повезане са суштом и тајинством Вода. Када кренем из Тијаније ка другим васељенама, увек и у ситно, испричам се са свеколиким живим околишом- белуцима, стенама, земљом родницом – црницом и црвеницом, јасикама, брезама, храстовима, хајдучицом, наном, рузмарином, каћуном, веверицама, ласицама, лисицама, медведима, шаркама, поскоцима, крејама, орловима, гавранима, комшијама, облацима, потоцима, изворима, ливадама. Када имам времена причам са свима појединачно,
а када журим, причам са њиховим живописним поглавицама, учим их, благосиљам, и молим за помоћ и активно учешће у Божјем план

* *
Када се приближавам Егодрагу плућа ми се скупљају. Скупљање
увек истискује лабилнији комадић праисконе радости. Постваљам се у вертикалу и повезујем чвршће осетилице и силнице. Лагано и мирно зашниравам невидљиви огртач свести и пажљиво посматрам околину, а посматрам и путнике намернике у својој близини. Једни дремуцкају, други читају паралаже и ступидице из новина, понеко дубоко спава. Обичан дан, рекло би се, мада не постоје обични дани.

Сваки дан је прилика за учење, и сваки дан је добар за давање. Будимо будни и усмерени у овом времену великог буђења и откривења, и идимо напред без застоја. У чврстом ходу ка циљу, а циљ је стабилни и непрекидни развој свих живих бића, спасење од порока, и спас од безсрцих, учимо и делујмо, и дишимо неизмерну срећу Једноте.

* * *
Ево ме на месту где се спајају две велике реке. Сада се зову Дунав и Сава. Река С-ава доноси сладкост и амбозију Дунаву. У андрогином споју они настављају пут кроз српске земље. Овде је енергија веома моћна. Сваки становник би могао, када би знао, да се непрекидно допуњује. Потребно је да сви иду на реке, посебно на Ушће, да се повежу са Водом и да тихују. У тиховању на срчани центар, на душу, откривају се највећа знања и неописиви унутарњи светови.

Широким јасновиђењем летим низ Дунав, увећан реком Савом,
гледим околину, прелиставам векове. Видим вредне и мудре Србе из Винче, Лепенског вира, и других места широм данашње Србије. Онда се подижем високо и крећем кроз пустахију духа, коју зову Европа. Све су то српске земље, од истока до запада, од севера до југа, од Азије до Португалије, Ирске, Енглеске, Немачке, свуда. Закопајте само пола метра у дубину у граду Дрездену, или било где широм Европе. Свуда су србски гробови, србски храмови, стубови победе, писмености, културе. Ускоро ће Арсеније Четврти, зналац и добротвор храбри, раздвојити лажу од истине, и објавити најмоћну повесницу света, велику сагу о Перуновом роду који је свету донео
светлост и Слово. Народу који је мачем победио репоње, и поново ће – мачем етериним, мачем истине, мачем љубави. А док се то издешава, повесницу ће откривати сваки човек у својој души, у своме гену и пробуђеном неурону, а то се сада силовито догађа.

* * * *
Враћам се поново у језгро бога Срба, у средину геомагнетских
вратница. Овде се одиграва Армагедон нови. Он је наставак оног недавног Армагедона који је кренуо из града Емоне*. Напада се на свим фронтовима, свим средствима. Рас-памећивање раде и спољњи и унутарњи непријатељи. Раде кроз све облике отвореног заглупљивања – серије, песме, новости у новинама и телевизији, монтажу свакојаких безмислица и нелогичница, отимању прошлица, отимању богатстава, усмеравању пажње са важног ка неважном…

Најгори су унутарњи прерађени и наново обојени непријатељи.
Највише боли када брат брату вади очи. Али, видим, понестаје им снага, пресахњују им мозгалице, и све је више рупа и глупица у њиховим не-делима. Биће Рода се буди и нараста. Истина се шири о свему – великим делима Рода, великим људима из прошлости, свему.

Језгро бога Срба, печат резонантног човека, лагано запљускује
моћни Тија-надо, хладно расуђујући и свезнајни електрични ветар. И одувава безсмисле, лажице, ступидице, глупице и идиотице.
*АРМАГЕДОН= Град Емона (Љубљана)

* * * * *
У духу – на Великом ратном острву, узимам облик хиљадулисног
рас-цветалог лотоса. Постављам се у тачку између видног и невидног, где се прошлост, садашњост и будућност држе за руке, и круголетом облећу светове. Посматрам догађаје који су се еонима одигравали, видим како могу да се дешавају у будућности. Гледам земљу својих предака, гледам многа, многа покољења рода свога, созерцавам.

Осећам велике промене у себи, у свима. Уздижем се и посматрам са једног од водоказа. Видим да ми хитно треба да саградимо дугачку брзу пругу. За то нам је неопходна дубока ти-шина. Највећу галаму подиже незнање. Потребно је да охладимо хемијске главе у безброју.

Свако од нас треба да постане зидар – стваралац, да поправља,
обновљено враћа, васкрсава, ствара нова сунца и целе сунчане системе, да се смеје и игра непрекидно. Док идем у то стање, у то доба, гутам емоције, навикавам се на вечност и безконачност. Још мало пупим хладовину овог места, онда н естајем, а никад живљи!, у онострањењу иозарењу. У моме уму кристалишу се кључне речи времена које надолази:
СЛОБОДА, ВЕЧНОСТ, ЗДРАВЉЕ, ОЗАРЕЊЕ, СРЕЋА…

Фото: Београад, једног јутра;ВП

Једна је птица пала на пут…
друга је застала у лету свом
ка висини и чекала…
нестаде бат долазећих корака
и рука једна нежно, сасвим нежно
сићушно биће подиже,
душом га својом загрли
и Љубав му даде…

Длан раширен,
неколико замаха крилима,
два весела цвркута
у један се стопише и одлетеше.

Радости сузе у очима
и мирис Среће
у ваздуху оста…
Срећан вам пут,
малене моје птице!

Фото: Врабац; Википедија

Боравим у тами
У свету незнања и пролазног сјаја
Стрпљиво сакупљам живе искре
Чекам Коначно посвећење

Видим и знам знам и видим
Долази и дошао је тај трен Вечности
И-сијаћу опет и-сијаћу
Кад рспрсне каћун

Фото: Биљка каћун; Википедија

Не, не могу избрисати.
Не могу насилу,
не могу ни отићи,
а не знам ни пут.

Нешто у теби има.
Дубоко сакривено.
Нешто што ме дира,
Нешто што до мене долази.

Да ли ти знаш шта је то?
Да ли ти знаш где је то?
Да ли ти знаш како до тога?
Да ли ти знаш како да то даш?

Не знам одговоре, али знам
Да тог нечег увек има.
Ту је негде,
А не могу га наћи.

Берлин, тераса, 25.јул, 2016.

А жена која стајаше с чедом на прсима рече: Говори нам о Д‌јеци.
И он рече:
Ваша д‌јеца нису ваша д‌јеца.
Она су синови и кћери чежње живота за самим собом.
Она долазе кроз вас, али не од вас,
И премда су с вама, не припадају вама.
Можете им дати своју љубав, али не и своје мисли,
Јер, она имају властите мисли.
Можете окућити њихова тијела, али не њихове душе,
Јер, њихове душе бораве у кући од сутра, коју ви не можете посјетити, чак ни у
својим снима.
Можете се упињати да будете као они, али не тражите од њих да буду попут вас.
Јер, живот не иде унатраг нити остаје на прекјучер.
Ви сте лукови с којих су ваша д‌јеца одапета као живе стријеле.
Стријелац види мету на путу бесконачности, и Он вас напиње својом снагом да
би његове стријеле полетјеле брзо и далеко.
Нека ваша напетост у Стријелчевој руци буде за срећу;
Јер, као што Он љуби стријелу која лети, исто тако љуби и лук који мирује.

Фото: Деца; Википедија

Плишана ноћ пада на град
Светиљке ко свици пале се сад,
Наше мисли тајносане плету мрежу
Да нас пробуђене некако повежу.

Кроз снове људи сазнају свашта
И није то само несташна машта,
Иду кроз димензије, кроз светове
Истражују пољане знања нове,

Увезују своје животе многобројне
Сазнају тајне свемира опојне,
А онда се враћају кући, на планету
Да одраде своја послушања по аманету.

Фото: Плишана сова;Википедија

(Песма посвећена мојој ћерки – Јефимији Ћетојевић)

Рођена си као шапат међу гранама,
као прва светлост што не греје – већ лечи.
Док други јуре за својим странама,
ти стојиш тиха, у сенци без речи.
.
Ти не умеш да глумиш, нити да се склониш
од туђег бола и хладних речи.
Сваки те талас живота дохвати,
а ти му опет верујеш – да лечи.
.
Кад ћутиш, као да цео свет стане,
а ветар слуша шта ти срце шапуће.
Нежна, а тврда у свом трајању,
као цвет што расте у камену.
.
Твоје руке – топле, понекад несигурне,
желе да загрле све што боли.
Ти верујеш да љубав лечи,
и кад те ожиљак заболи.
.
Имаш очи што памте туђу тугу,
и целим бићем знаш да сањаш.
Свет ти нуди трње уместо дугу,
а ти га гледаш и још му се клањаш.
.
Чуваш љубав као птицу у длану,
да је не уплаши превише доброте.
Сваки ти корак личи на рану,
али у њој ничу најчистије ноте.
.
Понекад бих хтела да те сакријем
од света што не зна да воли меко.
Али ти мораш да растеш, Јефимија,
да будеш светло – ма колико далеко.
.
И кад те свет замори, и све ти буде тесно,
не заборави – нежност није слабост.
Јефимија, дете моје, дивно и несхваћено,
ти си моја вера да постоји благост.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Осећања људе задовољнијим чине,
Ако успеју изаћи из своје помрчине.
Тражећи путеве, кроз новац и моћ,
Најчешће пронађу смркнуту ноћ.
.
Када би у себи светлост тражили,
Њоме би сваку патњу ублажили.
Навикли су на речи грубе и оштре,
А разговара се, само путем поште.
.
Послове завршавају, хладно одмерено.
Све је ка материјалној страни усмерено..
Нико се не труди ни у очи да погледа,
Само уобичајено: “Здраво!“ – ради реда.
.
Ко узима новац, ничег се не стиди,
Нити у том нешто необично види.
И ако понекад, тродупло наплаћује,
Не осврће се и само иде даље.
.
Када једног дана низ брдо крене,
Само се запита: “Зашто баш мене?“
Природни закон налаже умереност у свему,
Узимање и давање, уз намеру поштену.

Фото: Умереност у свему; Википедија