И зенице моје стапају се
са зеницама драгим…
и очи ми те личе
на изворе непресушне, планинске
што теку кроз овај свет
радосно и искрено
хрлећи у сусрет своме Ушћу.
И искра Љубави гори у мени
а душа моја Живота жељна
тражи и Светлост препознаје
у Чистоти очију дечјих.

Фото: ВП; Процветало …

041
Јесење се вагре
У вилинку љубави
Сливају

042
Јесења вилинка
Низ поље месечине
И сетна песма
Звезданих јата

043
Желим
Да сви једном
Будемо бољи
Но што јесмо!

044
Славим Те, и љубим,
Створитељу мој!

045
Сви блжњи моји,
То сам, уистини, –
Ја Сам!

046
Зрикавци зрикањем својим
Већ успаваше звездана јата
У капи месечеве росе

047
Путовао сам, гле!
До најудаљенијих
Звезданих јата,
И познао свим бићем,
Уистини,
Да Љубав божанска
Свима световима
Влада!

048
О, како љубим!
Све што дише,
И снева,
У Правасељени!

049
Сви сте, ви, гле!
У срцу мојему –
Љубав моја!

050
Љубав је Светлост;
Љубав је Живот;
Љубав је Бог!

051
Љубав нема супротности;
Јер ништа не стоји
Наспрам љубави,
Нити ишта може
Против Љубави!

052
Постоји само Дејство;
Вештаство је привид!

053
Извор Светлости
Јесте Љубав!

054
Извор Љубави
Јесте Бог –
Створитељ Свесилни!

055
Све што Ум замисли,
То већ бива!

056
Пролаз постоји
Кроз Суштаство Духа

057
Све божанске душе
Обујима и озарује
Божја Љубав жива

058
Над свим што јесте и бива,
Гле! Ум божански
Бдије!

059
Знања су
У сне моје
Уткана

Пре рођења мога

060
Тишину векова
Сликам
На унутрашњој страни
Сна

Фото: Фототека Србског Журнала

Ево ме на Каблар планини
и високој стени.
Испред мене, на све стране,
пуцају видици:

на југу Орлова
и Тијанија мистична,
на западу назирем Луч-Ане,

на северу вредни
ратари Врнчана
беру малине
и вилине косице,

на југу Овчар,
завојнице З. Мораве,
иза Чачак.

Изнад мене бели кумулуси
и Жарко Сјајко.
Дугачки видици су иза-зов:
треба донети Одлуку
и створити Дело.

Сакупих гране
од тринаест врста биљака
и запалих Ватру.
Увек сам био и остао
помало Пир-О-Ман.

Изгоре ватра – остаде пепео.
Иза свега што изгори
остаје пепео-
видљиви доказ Једноте.

Фото: ВП; фототека Србског Журнала

Питања много
Одговор увек неко тражи
Понекад бих побегао
Где се не крију лажи
.
Мислима тутњи реч
Стегне ми душу
Као да је живот меч
А живот је реч
.
На лицу се види
Са усана чита
Из очију говоре
Лажне године
И истине

Фото: Фб страница – Birds and Nature

Ти то само мислиш
Да су велике ријечи
исто што и велика д‌јела
.
Да је богатство
срећа
Да је смрт
од живота гора
.
Да је сјевер
увијек негђе
тамо горе
.
Да осмијех
не ствара боре
.
Ти то само мислиш
да је сунце жуте боје
И да се храбри
Никада
Ничега не боје
.
Да тишина
понекад није
највећи крик
.
Да је љепота
баш онаква
каквом је чутимо
Да је души мир
када шутимо
.
Ти то само мислиш
да је некада
за нешто касно
а некада прерано
.
Да понекад
превише није
Ни оно ништа
Ни оно мало
.
Ти то само мислиш
да нешто знаш
А појма немаш
колико тајни
у склопљеном
оку спава
.
Чак ни вода
из оцеана
У руци твојој
није више плава
.
Није све онако
како мислиш да јесте
.
У животу ћеш
горко платити
јефтине грешке
заблуде скупе
и погрешне људе
.
Оне
Који те ријечима купе
а ђелима губе
.
Наше су очи
опсјена души
Робови преваре
обмана и лажи
.
Када истину тражиш
срцем тражи
.
Свјетлост своју
не дај туђој тмини
Јер није све онако
како ти се чини

Фото: Сунце; Википедија

Пишем ти ово писмо, Софка,
јер нисмо успели поштено ни
да се опростимо, нисам успео
ни да те загрлим по други пут
у животу //први нам је загрљај
био кад си оно побегла од оца и
браће и истог се трена венчали//.
.
Не знам, Софка, да ли ћу да се
вратим и да те видим поново –
можда ми ово писмо тестамент.
Чувај образ. Чувај огњиште и децу.
Купујте обућу и одећу. Нека не иду
гола и боса. Они су нам сво благо.
.
Купујте храну, али прво одржавајте
њиву, можда нешто и успе да роди.
Купите прасе за Божић //немој да
будете без прасета, знаш обичаји//.
Стојану пренеси да, ко најстарији,
постаје глава породице и остаје
једино мушко чељаде у кући. Нек
чува сестре. Нек брине о Милици
и Нади. Уздравље му веридба била.
.
Ја ником нисам остао дужан, сем
Лазару пет хиљаде, па видите да
вратите кад можете његовој жени.
Брата Милутина су вратили кући,
кажу живог и здравог, боље је да
се ја тако не враћам. Не у тај дом.
Нека се врата таквог дома отворе
за њих и њихову децу, со им њихову.
.
Чувај себе и остај ми здраво, жено.

Фото: Црвени крст; Википедија

Дан се просуо низ видике,
Наилазе часи безмерне туге
Када ће свете источнике
Прекрити црне, смртне пруге.
.
И у тој кобној јези смрти,
Последњим зраком занесени,
Док им се гасе светли врти
Умиру сунцокрети испијени.
.
Отужно дижу ка Сунцу очи,
Сећањем љубе још вреле жуди,
Гасно је извор што тихо точи
Тај вечни живот у топле груди.
.
Све више слеп на рубу ноћи
Стојим без свога малог света,
И гледам у часу беспомоћи
Испијене очи сунцокрета.
.
Они ће опет подићи главе,
Јер то по вечном закону треба,
Својом ће жудњом пробудити траве
И мирно лећи у наручје неба.
.
Једино изгубљене очи моје
Родити се неће у обзорју млаком,
Тужно ће век свој да одстоје
Без свога Сунца, пијене мраком.

Фото: Сунцокрети; Википедија

Сви имају главу.
Наравно, сви имају главу.
Некоме она служи за лепу фризуру,
некоме да стави шешир.
Неко је редовно пере
и умота у пешкир.
Неко се крије и окреће главу…
Неко је изгубио главу…
А има и оних што је користе,
па се од ње и окористе.
Свако од нас има
другчије виђење света,
па и своје главе.
Имамо оне праве а и оне блентаве…
Имамо мудре а и шунтаве…
Каква је ваша и чему свам служи,
то само ви знате.
У њој ће бити све што узмете и дате.
Мој савет врли је,
користите главе своје,
немој да вам
на раменима џаба стоје.
Поздрављам све оне
што на земљи чврсто стоје.
Поздрављам оне што не дају
да им други судбине кроје.
Поздрављам све оне
што здрав разум користе,
својом главом мисле
и баука се не боје!
Толико…
Ово је крај песме моје.

Фото: Глава…;Википедија

Октобар лагано
силази с неба
под ногама
жуто и црвено лишће
и мокре гране
све заудара на влагу
улица покисла и сива
дршће увијена самоћом
само по који
пролазник прође
погнуте главе…
.
Суморан дан
пун носталгије и сете
буди сећање на тебе
…моја Зара
говорим с корацима
бајке о твојој топлини
којом си грлила свет
и поља наше младости
ходали до неба и даље
тражећи детелину са четири листа…
.
Увек си ми требала
драга моја
и кад смо били деца
брисала си моје сузе
и подерана колена
у босоногим данима
и кад смо скупљали
сличице звери
које су нас ноћу плашиле..
.
Требала си ми
и у данима одрастања
да те гледам
виту као јасика
како дохваташ облаке
…отвори већ једном душу
да се склоним
у неком њеном делу
сачувај ону нашу јесен
и октобар
кад сам ти прсте
уплитао у косу
и свађао се с ветровима…
.
Зара моја
у мени су увек
текле две реке
једна за тебе
друга за судбину
и ниде не нађох твоје очи
не наслоних главу
на твоје раме
да очувамо наше
крхко пријатељство
које је висило
на концу неког пајаца
у рукама уличног забављача
на тргу великог града…
.
Хајде драга Зара
да поделимо грехе и кривице
на двоје
и признамо
да смо преварили живот залуд сам брао маслачке
у дну твоје авлије
чије је круне
ветар одувао
у туђе загрљаје…
.
Остани још мало
у мојим сећањима
туђа судбино
…збогом ми оста
моја Зара…

Фото: Дрво јасика; Википедија

Далеке су обале
до којих би моја мисао да броди.
.
Разгорена, кроз бројна потонућа,
поцијепаних једара,
од свитања до смирнућа.
Ти дозиваш,
канда не знам шта ме на том мору чека.
.
И онај талас што очињи вид помути,
разбиј ко негда,
раскрили путе,
сажежи але,
да приспијем, и ја, до те обале!
.
Да будем задња кап што удари,
о стијену пристаништа Твог.

Фото: Христова лађа спасења; Википедија