Бели зрак

Травањ је измицао а ја сам посећивао Фарисов дом и сусретао се са Селмом. Седео сам наспрам ње у врту посматрајући њену лепоту, дивећи се њеној јединствености, ослушкујући мир њене сете, осјећајући како ме њој вуку невидљиве руке. Сваки посјет откривао ми је нови смисао Селмине дражи, неку заносну љепоту њене душе, тако да је за моје очи била књига чије ретке ишчитавам, уз чију поему пјевушим не успијевајући доћи до краја.

Жена којој божанства подаре лијепу душу уз лијепо тијело представља појавну а тајновиту збиљу коју љубављу разумијевамо и честитошћу додирујемо, а покушамо ли ријечима је описати, измиче нам у копрени нејасности и недоречености.

Селма Кераме је имала лијепу душу и тијело, и како је онда описати некоме тко је не познаје? Може ли нетко тко сједи у сјени крила смрти призвати пој славуја, шаптај руже и жубор потока? Може ли роб окован ланцима пратити јутарње лахоре?
Меñутим, није ли шутња ипак тежа од ријечи? Спрјечава ли ме страхопоштовање да имагинативну представу о Селми изразим недостатним ријечима, ако већ нисам у стању златним линијама је насликати каква уистину јест? Гладан путник у пустињи не одбија сух крух ако му већ небо не може подарити сигурност и уточиште.

Селма је имала заносно тијело које се појављивало у свиленој бијелој одећи, као мјесечева зрака када уñе кроз прозор. Њене кретње биле су тихе и складне- налик на одломке исфаханске композиције, имала је сталожен и умилан глас прекидан уздасима, глас што се точио преко њених гримизних усана као капи росе у круницу цвијета на дашку вјетра.

А тек њено лице! Ах, тко је у стању описати лице Селме Кераме?! Постоје ли ријечи којима можемо описати мирно и сјетно лице, лице које у исти мах јест и није прекривено прозрачном бјелином?! Којим језиком можемо проговорити о цртама лица што сваки трен објављује неку тајну душе подсјећајући оне што га гледају на то како је душевни свијет далеко од овога свијета?!

Љепота Селминога лица непримјерена је мјерилима која су људи установили за љепоту – било је чудесно попут сна, попут визије, или попут узвишене идеје која се не да успоредити ни омеñити, које се не може сликарским кистом насликати нити у мрамору исклесати. Селмина љепота није била у њеној златној коси, већ у чистој ауреоли која ју је окруживала; њена љепота није била у крупним очима, већ у свјетлости што је из њих избијала; није била у њеним ружичастим уснама већ у сласти што се с њих точила; није била у њеноме врату као бјелокост, већ у мјери којом се благо напријед повијао. Селмина љепота није била у савршенству њенога тијела, већ у изузетности њенога духа налик на бљештаву бијелу зраку што плови измеñу земље и бесконачности; Селмина љепота бијаше плод пјесничкога генија чије одсјаје уочавамо у величанственим поемама, у сликама и у вјечним химнама, а генијални људи су несретници, јер ма колико њихови духови величанствени били, остају сузама заклоњени.

Селма је много размишљала, а мало говорила, али њена шутња бијаше музика која је суговорника узносила у далеке просторе снова, која га је тјерала да ослушкује откуцаје властитога срца, да проматра химере својих мисли и властите осјећаје усправљене пред његовим очима.

Имала је својство које је наглашавало њене врлине и попут златних огрлица истицало њену природу: дубоку сјету што је напросто рањавала. Та сјета бијаше попут чудесне ленте којом се одијевала, те је истицала заносну љепоту њенога тијела; њена сјетна душа точила се у етер подсјећајући на обрисе процвала стабла у јутарњој измаглици. Та сјета је меñу нашим душама успоставила блискост, јер је сватко од нас у лицу оног другога виђело нешто што његово срце осјећа, и у његовоме гласу чуло је јеку осјећаја узбибалих у властитим грудима, јер као да су божанства свакога од нас учинила половином оног другога за кога се честитошћу везује и тако потпуним бићем постаје, а када се од њега одвоји осјећа мањкавост властите душе.

Ојађена и болна душа смирује се у загрљају с другом душом која јој наликује осјећајима, која их с њом дијели – као туñинац с туñинцем што бесједи у земљи далеко од завичаја; срца која зближава бол страдања не може раставити бљесак радости, јер повезивање тугом јаче је у душама од веза остварених у безбрижности и радостима.

Љубав која се умива сузама остаје чиста, заносна и вјечна.

Фото: Фототека Србског Журнала

дах ти облачим
у свилу ватре
воденвило
страхом све јачим
небом окивам
неодлаз путе
у крви трајеш
исповедно
за немирходе
и наслуте
да ти значим
векове и минуте
за освит дајеш
да и ја дам
тако је било
све нам се снило
крај извор воде
пред Видован

Фото: Фототека Србског Журнала

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину
Дубока дубока Тишина је циљ мог Пута.
И јутрос сам тијанијаовао тиховао тишиновао…
Видех како се исписују и из Тишине израњају
Промисао Мисао Идеја и Реч
И видех да израњају и многа многа Јаства
И непрекидно стварају свеколике светове

Видех и како зарањају и бришу се
Жагори буре похлепе боли чежње и светови…

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…
Нестали су заједно са катаном и самострелом
Од којих се никада никада одвајао нисам
И ја сасвим избрисан растворих се у пространству
Плодношћу набубреле најдубље Тишине
Ох како је Дубина – стварна и дубока!
Ох како је Стварност – дубока и стварна!

Фото: Михољско лето у Тијању; ВП

О, пусти косе низ груди голе,
међу усне удени сан луди!
Твоје ме жудње маме и боле,
на твом ми струку поглед блуди.
.
О, дочекај ме устрептала сва!
Кад такнем ти пут, задрхти јаче
и уснама спојимо света два –
док сапета страст у теби плаче
.
раскрили двери! Дотакнем ли жар
у теби – ево, већ сасвим горим.
С тела скини и последњи зар
да голу, путену дивље те волим.
.
Разуздај чари, жудње тајне,
врисни мисли заумно рођене.
Љубав увек има очи жарне,
и прсте лудилом вођене.
.
Од искона ватра је у жени.
Стид су измислили људи,
људи празни, покорни и сени,
да се лакше врелој крви суди.
.
Зато пусти нек бујају груди
у заносу кад се тела споје.
Сваки дамар до краја нек луди,
ум замраче најсветлије боје.
.
Али памти – жуд се душом пије,
душом пије, а срцем се даје.
Све друго је додир илузије,
илузије из празне одаје.

Фото: Фототека Србског Журнала

Чомски Чехова чита,
Чајковски čembalima&čelom čavrlja,
Черчил чека Чернобил човечанства,
чамџија четири чамца чисти четком,
чаробница цегртаљком чини чачка,
чаробњак чаролијом чини чуда,
чардак чули часно,
чобанин чокање чупка,
чича чоканче чапа,
чукундеда чачка чмар,
чукунунук чигру чика,
чукунунука читанку чита,
чорбаџија чварке чвари,
чајанку чајеви чине, човека чувају,
чистачица чисти čardu&čekaonicu,
чедоморка чупа чеду чуперак, чемерно,
човечуљак чекира чип,
чамотник чокоте чува,
често чапамо чоколаду ,
чим Чубрило чисти чунак чило
чавка чандрља чардаком,
чума чучећке чека човека,
чанколисци чаршијом чантрају,
чизма чува чула,
чувар чесму чује,
чекић челично чангрља,
часноречив човекољубљем човечне чили:
-Čekajte&češljajte често чисте чињенице
четверца чистословног,
чућете чаробно,
чин читања читаоцу
часом часа чудотворе.

Фото: Чорбаџије; Википедија

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој

Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење

Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан

Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу

У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог

Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања

Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости

Светлило – златило развејава силу смути-проспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Фб страница –  Flawers und Nature

021
Љубав нас, гле!
Ослобађа страха.

022
Речи светлоносице
Исцељују, гле!
Живот
Један у Свему!

023
Душе Велики!
Изведи ме из таме
Страхова;
И снова ме
У Духу роди!

024
Нека је благословено све
Што за Светлост ствара!

025
Рађам се из Бића Светлости
И Светлошћу, гле! бивам
И у вечности обитавам!

026
Тишина је непојаван
Праоблик Суштаства!

027
Тишина је, гле,
Вечна потка
Великог сна!

028
Сиђи у дубину
Свог Прабића,
И познаћеш, гле,
Светове силне!

029
Благодарим Ти, и славим Те,
Велики Душе, Створитељу!
Што си у мени, гле,
Разлучио Светлост живота
Од вештаства смрти!

030
Пре мојега сусрета с Тобом,
О Велики Душе, Створитељу!
Бејах био вештаство,
Из којега провејаваше
Само студен
Таме и смрти.

031
Молим се свим бићима;
Која сам било кад
И било где позледио;
Да ми, у име Створитеља,
За све учињено им –
Опросте!

032
Све ово што видимо,
То је неко, далек,
Гле, сневао давно, –
На почетку света!

033
Када се два бића
Слију у једно
Сушто биће,
Онда је то, гле!
Љубав у Истини.

034
Нека тишина духовних светова
Прожме и нашу Велику Мајку!

035
Један свет будући
За Љубав се рађа.

036
Израњаш из вечности
И гле! снова
У Вечност урањаш.

037
Преко Свести, гле!
Свуда присутан
У трену једноме
Биваш.

038
Свест чуда чини
И с нама
И у нама

И то је, гле! чудо
Веће од света

039
И мене сневача
Сан мој, гле!
У сну
Обликује

040
Један будући свет
Саздан од дивоте Духа,
Мораће да се роди.

Заиста да се роди! –
У души сневача, гле!
Што будан,
Вазда, снева.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Љубав је Истинско Постојање, наше Право Биће, Живот и наш Свет
.
Бог је Љубав, јесте Вечитост без почетка и краја, Свепрозирна Пунина Апсолутне Енергије – Свест, Која не може ни настати ни нестати.

Љубав је само Давање, јер је Све, јесте истовремено Прожимање и Обухватање, јер је Једно Које једино јесте.

Њено Средиште је свугде а границе нигде, јесте Бити САДА изван сваког ограничења. Љубав је Вечитост Која се цела догађа ОДЈЕДНОМ. Јесте Датост Која је вечно Давање, јесте Свест која у Давању ДОЖИВЉАВА Себе, јесте истовремено Давање и Примање, истовремени Из-дах и У-дах Себе, јесте ДАХ – Дух Свети.

Свест доживљава Себе и тако јесте Свесна Свест.
Све што је било, јесте, или ће икада бити у Богу је САДА, јесте Дух Свети, Универзални Принцип Отац-Мајка. Не Јинг и Јанг, светло и тамно – већ јесте Апсолутно Једно, једна те иста Свест, Светлост, Дух Свети виђен из два аспекта: Прожимања и Обухватања, Давања и Примања, једност САДА и ВЕЧНОСТИ, Безвременог и Свевременог, Атмана и Брамана…
Једност истовременог Издаха и Удаха Свести, Целовитост свепровидног прожимања и обухватања, је ЈА СВЕГА, јесте Савршено Отворена Сфера, СвеЈедно, БитакБиће.

ЧОВЕК НИЈЕ ЕГО, ЛИЧНОСТ – А ТО ЈЕ ЈОШ МАЊЕ БОГ.
Бог је Апсолутно БитакБиће, ИНДИВИДУУМ (individere – недељивост). Наше Право Ја је Бог, ми смо ћелије Бога Живог које у себи имају Бога. Бог нам је дао целог Себе – то је Љубав, Давање Које је Стварање. Љубав је једини креативни ниво.

Морамо коначно рашчистити са еговим схватањем Бога и свога Правог Ја.

Прошло је и патријахално време где је Бог само Отац. Бог је Дух Свети – Универзални Принцип ОтацМајка.

Творац, Створено (Ми), и само Стварање су Једно – јесу Бог Живи.

Бог је Љубав – Свепрозирна Апсолутна Енергија, и све што јесте јесте одређена Његова фреквенција, одређени ниво Њега, Апсолутне Свести. Ми смо по броју и трајању бесконачни ИЗРАЗИ Божји Себе ЈА ЈЕСАМ.

Бог је Вечитост, Савршена Отвореност изван Које нема ништа, и свако од нас је у својој Истинској Суштини Савршени јединствени и непоновљиви Израз Божји Себе. Ми смо Дух из Светог Духа, није постојало време када нисмо били нити ће постојати када нећемо бити. Ми смо Вечитост из Божје Вечитости. Ми смо Љубав из Љубави заувек у Њој.

Света Љубави, Милосрдни Господе – Слава Теби!

Фото: “Божије око“; Википедија

Фото: Бела голубица; Википедија

Од тол’ко лепих, најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
ниједна није толико лепа,
толико нежна, као реч мајка.

Њене ме руке најлепше грле
и брижне нада мном увек стрепе
зовнем ли само, мени хрле,
мамине руке меке и лепе . . .

Мамине руке ми косу сплићу,
њина ме љубав на пут спрема,
када порастем као мама бићу,
нико као она лепе руке нема.

Мамине очи ме увек прате, —
те очи добре нада мном бдију,
кад оду, једва чакам да се врате,
оне за мене увек осмех крију.

Као у бајци која се воли
снег се детињства меко засребри . . .
Кад мене боли и њу заболи, —
и зато хвала, мајко, теби,

зато од тол’ко најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
једна је од свих за мене лепша,
једна је од њих само реч мајка.

Фото: Мајка; Википедија