Бели зрак

Травањ је измицао а ја сам посећивао Фарисов дом и сусретао се са Селмом. Седео сам наспрам ње у врту посматрајући њену лепоту, дивећи се њеној јединствености, ослушкујући мир њене сете, осјећајући како ме њој вуку невидљиве руке. Сваки посјет откривао ми је нови смисао Селмине дражи, неку заносну љепоту њене душе, тако да је за моје очи била књига чије ретке ишчитавам, уз чију поему пјевушим не успијевајући доћи до краја.

Жена којој божанства подаре лијепу душу уз лијепо тијело представља појавну а тајновиту збиљу коју љубављу разумијевамо и честитошћу додирујемо, а покушамо ли ријечима је описати, измиче нам у копрени нејасности и недоречености.

Селма Кераме је имала лијепу душу и тијело, и како је онда описати некоме тко је не познаје? Може ли нетко тко сједи у сјени крила смрти призвати пој славуја, шаптај руже и жубор потока? Може ли роб окован ланцима пратити јутарње лахоре?
Меñутим, није ли шутња ипак тежа од ријечи? Спрјечава ли ме страхопоштовање да имагинативну представу о Селми изразим недостатним ријечима, ако већ нисам у стању златним линијама је насликати каква уистину јест? Гладан путник у пустињи не одбија сух крух ако му већ небо не може подарити сигурност и уточиште.

Селма је имала заносно тијело које се појављивало у свиленој бијелој одећи, као мјесечева зрака када уñе кроз прозор. Њене кретње биле су тихе и складне- налик на одломке исфаханске композиције, имала је сталожен и умилан глас прекидан уздасима, глас што се точио преко њених гримизних усана као капи росе у круницу цвијета на дашку вјетра.

А тек њено лице! Ах, тко је у стању описати лице Селме Кераме?! Постоје ли ријечи којима можемо описати мирно и сјетно лице, лице које у исти мах јест и није прекривено прозрачном бјелином?! Којим језиком можемо проговорити о цртама лица што сваки трен објављује неку тајну душе подсјећајући оне што га гледају на то како је душевни свијет далеко од овога свијета?!

Љепота Селминога лица непримјерена је мјерилима која су људи установили за љепоту – било је чудесно попут сна, попут визије, или попут узвишене идеје која се не да успоредити ни омеñити, које се не може сликарским кистом насликати нити у мрамору исклесати. Селмина љепота није била у њеној златној коси, већ у чистој ауреоли која ју је окруживала; њена љепота није била у крупним очима, већ у свјетлости што је из њих избијала; није била у њеним ружичастим уснама већ у сласти што се с њих точила; није била у њеноме врату као бјелокост, већ у мјери којом се благо напријед повијао. Селмина љепота није била у савршенству њенога тијела, већ у изузетности њенога духа налик на бљештаву бијелу зраку што плови измеñу земље и бесконачности; Селмина љепота бијаше плод пјесничкога генија чије одсјаје уочавамо у величанственим поемама, у сликама и у вјечним химнама, а генијални људи су несретници, јер ма колико њихови духови величанствени били, остају сузама заклоњени.

Селма је много размишљала, а мало говорила, али њена шутња бијаше музика која је суговорника узносила у далеке просторе снова, која га је тјерала да ослушкује откуцаје властитога срца, да проматра химере својих мисли и властите осјећаје усправљене пред његовим очима.

Имала је својство које је наглашавало њене врлине и попут златних огрлица истицало њену природу: дубоку сјету што је напросто рањавала. Та сјета бијаше попут чудесне ленте којом се одијевала, те је истицала заносну љепоту њенога тијела; њена сјетна душа точила се у етер подсјећајући на обрисе процвала стабла у јутарњој измаглици. Та сјета је меñу нашим душама успоставила блискост, јер је сватко од нас у лицу оног другога виђело нешто што његово срце осјећа, и у његовоме гласу чуло је јеку осјећаја узбибалих у властитим грудима, јер као да су божанства свакога од нас учинила половином оног другога за кога се честитошћу везује и тако потпуним бићем постаје, а када се од њега одвоји осјећа мањкавост властите душе.

Ојађена и болна душа смирује се у загрљају с другом душом која јој наликује осјећајима, која их с њом дијели – као туñинац с туñинцем што бесједи у земљи далеко од завичаја; срца која зближава бол страдања не може раставити бљесак радости, јер повезивање тугом јаче је у душама од веза остварених у безбрижности и радостима.

Љубав која се умива сузама остаје чиста, заносна и вјечна.

Фото: Фототека Србског Журнала