Твоји су Велики Преци

били Велики зато,

што нису желели

да буду мали!

УЈМИШТЕ (алб. Ujmisht) је село у области и округу Кукеш, положај 41° 56′ 0″ N, 20° 23′ 0″ E.

Топоним Ујмиште је изведен од српске именице ујам. О овом селу је важне податке дао Иван Јастребов (1839-1894) у свом делу Стара Србија и Арбанија.[1] Јастребов је био руски дипломата, историчар, етнограф и археолог. Био је конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. У Призрену је службовао у периоду 1870-1876. и 1879-1886. године. Дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово арбанашење и исељавање.

Јастребов је записао да је у његово време Ујмиште имало 140 кућа. О називу села је записао да су му људи у селу говорили да је код тог села на Дриму од старине постојало неколико воденица (млинова) у којима се млело жито за људе тог краја. Као накнаду за млевење узимано је брашно, а то се зове ујам, по чему је село добило име Ујмиште. Мада Јастребов каже да су му људи из тог краја причали да се село звало Ујамиште по речи ујам, то није вероватно јер такав облик није у духу творбе у српском језику. Име је настало од глагола ујмити (узети, одузети), а именица ујам има то непостојано, уметнуто а, само у номинативу и акузативу због сугласничке групе ујм без самогласника, а у осталим падежима га нема јер нема потребе за њим, па ће остали облици гласити ујма, ујму, ујмом. Топоним је настао правилном српском творбом. А нама из друге половине 20. века сасвим су познати и глагол ујмити и именица ујам јер су постојале и млеле воденице, а њихови власници су, уместо новца, као накнаду узимали за ујам брашно.

---

Живот, да живот буде љубав само,

да људи буду здрави као шуме,

као папрат бујна да се раскрупњамо,

да човек љубав као хлеб разуме

и да нас буде у семењу буни,

све више таквих са човечном речи

и срца спремног кап по кап да круни

на рану друга, да рана залечи.

.

Да кад хлеб кажеш, не видиш очи

исколачене до бесвести,

кад живот кажеш, да видиш жене

све здраве жене, благовести

бремене жене, без бојазни

да у утроби носе гују,

да ће им остати дланови празни

кад неко опет стресе олују,

кад кажеш мајке, мараме вране

да не лепршају пред твојим видом,

кад кажеш човек, да те не гане

крив без кривице за тврдим зидом

кад човек кажеш, о кад кажеш,

да тече једна широка река,

љубави топле, најбоље стразе

и најљудскије за човека.

Већ пламсају, горе знаци тајни

На уснулом, слепом зиду, гле.

И макови црвени и сјајни

Кроз моје се повијају сне.

.

Скривам се у ноћне шпиље праве

И не сећам се више чуда свих

Мотре зором сањарије плаве

Огледало свода и сјај тих.

.

Ја бежим у трене прохујале

И од страха склапам ока два.

Са листова хладне књиге мале –

Девојачка коса златно сја.

.

Нада мном је свод неба врло низак.

Прса тишти црних снова бат.

Мој суђени крај је тако близак –

Преда мном су и пожар и рат.

Не у цркви,

недељом и празницима –

то што чиним свакога дана

моја је молитва свакидашња.

Свака реч коју кажем

свака мисао коју творим

свако осећање – нежно или окрутно

сваки чин доброте или злобе

сваки удах и издах –

то је моја молитва

и само то се рачуна.

.

Оно што Јесте –

види оно што Јесам.

Онај који Јесте –

види оно што Јеси.

Не покушавај да га подмитиш

слатким речима молитве

и хвалоспевима

канонских напева.

.

Ако желиш да понудиш

доказ вере – дај све што имаш:

згули своју кожу

и понуди је Оном

ко те у њу обукао.

Опет недостајеш

и не престајеш

стално пред очима

не ти не нестајеш

.

Јутро ми свањава

са твојим ликом

који ме рањава

док зовем те урликом

.

А напољу ветра хук

изговара твоје име

из даљине чујем звук

самотњака усред зиме

.

Што на љубав чека

умире од глади

гледа из далека

и живи у нади

У тврђави јутро дочекујемо

И дршћу у нама мале звери.

Неко је небеске златне двери

Отварао ноћу позивајући нас да уђемо.

.

Но с бедемима беху помешане

Наше кости, и крв је у дрвећу шумела.

Пред зору, однекуд, хитнута стрела

За земљу нас приковала.

.

И вече опет дочекујемо у тврђави.

У нама сморене звери једна другу мазе.

Према дверима небеским далеке су стазе

И знамо да их никада нећемо досећи.

Мирно вечеравамо очајни у тврђави,

И јутро опет долази.

.

Д.Б: “Пролеће у Техерану“

Ту, где и свела гранчица процвета

кад о шапатима нашим шума приповеда

као о измаклим бескрајима

уместо с њом састајем се с ветрометином,

љубим узалуђе истрајно,

и уместо у њене одзиве запаљене плаветнилом,

кунем се у трагове изумрелог света.

И поглед одлутак другим данима

да другу јаву гледа,

тамо где се љубав нудила

недокучивом висином,

због чега се нечујно и тајно

убила

с осмехом.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

аурицом Божјега заметка

ти нестајеш нетрагом се губиш

прахом твојим сладиће се четка

нећеш мајци на глави да дубиш

.

пљуваће те кусо и репато

шамарати бројити ребарца

ритам жесток меље те стакато

ударац се лепи до ударца

.

страдало се страда се и сада

шалило се кад за шалу није

теби више нико се не нада

.

глава ти је испод димискије

пред Господом ко да се испрси

испошћено ко ће да одмрси

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Купа ме светлост снаге Праискони

јер Син Свевишњег Ново царство

из пепела ствара.

Галије плове из прошлости

и робови устају горопадни.

Огањ радости над главама смртника.

Оргуље са неба у души ми кипте.

Устају витезови са Божје трпезе

и поносно корачају.

Падају мачеви синова таме.

Снага љубави, вере и Свемира

Небо, истином, отвара…

О, Иконе светаца моћних!

О,Сунце што, поспане, нас будиш!

Ново царство у визији стоји.

С.С.Л: “Изгубљено царство“