Одрасло дете се само игра, а његова игра је само једна и то

игра са само једном играчком.

.

Одрасло дете се само игра, а његова игра је само једна и то

игра са само једном играчком, која једно претвара у СВЕ.

.

Одрасло дете се само игра, а његова игра је само једна и то

игра са само једном играчком, која заокупља апсолутно сву

његову пажњу, никада не прелазећи границе игре.

.

Одрасло дете се само игра, а његова игра је само једна и то

игра са само једном играчком, која заокупља апсолутно сву

његову пажњу, никада не прелазећи границе игре, чиме игра

за њега постаје СВЕ, постаје СВЕТ, постаје СВЕТА.

.

Име играчке је СВЕЗНАЊЕ.

.

Од свих делатности само је игра за ЧОВЕКА и човек је само у

игри носилац БОГА.

Пра-род и, гле!
Пра-родина,
У песмама
Песника Певача!
Виосна Сербона

Сних и бих у Пра Бићу
Онај што снева и снује
И Онај Сушти што твори
И постаје пре рођења вечан

Јер Онај сам што јесте и бива
У свих Дванаест прстенова Стварања
Велике Мааје и Сваруна Свесилног

Фото: Vladimir Kuchinskiy, Peintings&Prints…

У вече румено

рађа  се цвет  звездане прашине

Тад отворе се двери

вечности тишине!

У вече румено стојимо

радости да сведочимо

лишћем Првохрастовим обучени!

порођени цвет да имандарујемо!

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац, Гуча

Турци никад нису успели да потпуно покоре једно

бунтовно село на обронцима планине Јелице око древног

манастира, крај бистрог планинског потока.

.

Пред сваки поход из Чачка говорили су:

– То нам је место трн у оку. Семе људско у њему ћемо

да затремо.

.

Ипак, село је преживело, али задржа име Трнава.

Фото: Манастир Трнава (Википедија)

Хоћеш ли,

да ти испричам

причу?

Тамо ће бити принцезе,

тамо ће бити хероји,

и куле палата у маховини,

и тешке удисаје

блиставог оружја.

.

Хоћеш ли?

Тамо ће бити ватре над мочваром,

и олује над брдима,

и поклич рогова ловачке похлепе,

под окриљем Шуме –

јелен прогнани.

,

Видиш ли?

Око нас лутају сенке

и шапћу заводљиво и слатко

о заветним стазама снова,

које воде даље

од свих брига.

.

Не слушај их:

треба да ходамо даље

по степеницама од месечевих зрака

под плавим ћебетом

вечите ноћи,

која пада ињем

на храмове.

.

Прича

се приповеда – али и,

са крвљу помешана,

у жилама куца.

Јер ће створено да оживи тек тада,

када у њему закуца

комадић срца.

.

Ја, можда,

веома често лажем,

али тебе да слажем не могу – никако.

Неиспричане приче

гуше,

ако су унутра

затворене.

.

Долазе

као прогнани јелени,

ватрама пливају

над путем прљавим.

.

Положи ми главу на колена.

…хоћеш ли,

да ти испричам

причу?

.

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

Неком зима, ракија и пунч плавооки,

Некоме – мирисно вино с циметима;

Неко – окрутних звезда слан налог жестоки

Мора да пренесе у избу сред дима.

.

Топлота живинског накота само мало

И тупе овчије топлине, не много;

Даћу све за живот – до неге ми је стало –

И сумпор шибице да згреје би мого.

.

Гледај: у руци ми је само врч од глине,

Врисак звезда голица слух слаби;

Али жутила трава и глинске топлине –

Волети кроз жално паперје, но шта би!

.

Тихххо гладити длаку, тазгртати сено,

Ко јабука зимска, склоњен, гладовати;

С нежошћу се се вући ка туђем бесмислено,

Пипати у празно, стрпљиво чекати.

.

Нек се завереници журе снеговима

Ко овчја стада, нек шкрипи кора леда;

Неко – зиму, пелин и димљиви лог има,

Некоме – со оштра свечаних увреда.

.

О, кад би се на мотку мого фењер дићи,

Па под сољу звезда ићи са псом с преда

И с петлом у ћупу у врачарин дом стићи,

А бели снег очи до бола разједа.

Фото; Осип Мендељштам; Izvorno postavio Leeore na Wikipediji na engleskom jeziku – 

Prebačeno s en.wikipedia na Zajednički poslužitelj .

ГОСТИНКА (Gostinka) је река у области Љубражд, округ Елбасан. Уписана је на аустријској мапи која потиче са почртка 20. века.

Гостинка извире код села Гостинке, по коме је добила име, мада је као Годстинка уписана јужније, кад је примила више притока. Извор и село се налазе испод Превале, врха планине Чрнике. Река Гостинка се улива у Скомбин (Шкумбин) у близини Љубражда, а при ушћу је уписана као Рапон.

Радили смо у пољу.

Певали жетелачке песме.

Сунце у зениту нас је пекло.

Жеднели смо под летњим небом без облака.

Зрикавци су певали у високој трави.

Земља је испаравала.

Ваздух мирисао опојно.

.

У хладу храстова чекао нас је ручак,

и врчеви пуни воде.

Сели бисмо, уморни, на траву, јели у тишини

и били срећни.

Вратили би се у поље и жњели – жњели

и везивали снопље.

И тако од јутра до изнемоглости, до вечери

и починка.

Отишли бисмо до колиба,

положили уморна тела на сламу

и спавали мртвим сном –

сном праведника.

.

Ми, мрави Земље,

безначајни и величанствени…

У слами смо радили, у слами спавали,

У слами се парили и рађали,

у слами умирали…

.

Земља која нас је држала –

на крају би нас узела.

Припадали смо Земљи од рођења до смрти.

Љубили смо је и натапали знојем

наших живота, наших снова и надања:

велечанствених и безначајних

какви смо и сами били…

.

Волели смо Земљу.

Живели на њој и од ње.

И хранили је, као и она нас…

.

Пре револуције.

Кад се каквој жени не даду дјеца, онда надјене дјетету име  Вук. Јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука се неће смјети ударити. За то су и мени овако име надјели.

Ја бирам оно што ми показује ум, а не свецу за атар.

Ја сам Србин и у Србији рођен, и мени као Србину је веома много стало(као што је свугде стало сваком поштеном родољубу) до благостања своје отаџбине.

Као што никакво дјело људско не може бити без погрјешке, тако и ја не мислим да погрјешака нема у мојим дјелима.

Ја се врло радујем мислећи да сам учинио добро дјело своме народу и закону и језику, и надајући се да ће се овоме моме дјелу данас обрадовати учени људи не само свега Славенства него и осталијех народа, сви они који желе познати језик народа нашега, а мало по малода ће доћи вријеме кад ће му се пристојна хвала дати и она је гдје га сада забрањују.

Како за јединствене људе тако и за цијеле народе, прва је и најпотребнија наука: познати себе. Ја сам се и досад у писању књига највише о томе старао, да би народ српски из њихх себе познао, и да би код другијех народа познат постао. И ове је књиге моје то главно намјерење.

Мене је истинска ревност к роду моме ободрила и принудила ме зажмурим и да једанпут тумарим главом кроз ово трње, макар на ону страну сав подеран и крвав изишао; само нека се зна стаза којом би се други могао лакше усудити да прође.

Ви сте ми казали да будемо конзеквент, и оћемо вала! Не бојте се ништа! Наша је побједа!

*Можданик –онај клин што држи наплатке један на други

* Насјеница – греда крајем, на којој крајеви другијех греда стоје

(Вук Стефановић Караџић: Српски рјечник); Приредио књигу др Александар Пејовић

Онда се заклињем да свему будем увир,

да ћу се отети сени што бремени,

опити се јеком

и отићи где се може изнова

и светлије волети

друга збиља, друге очи, други немир;

све друкчије да ме плени

и буктавије заноси

разобаљеном реком

свом од изазова,

што ће да узноси

ал’ тако да од тога завичај изблиста,

мртва птица да полети

и срушено дрво да олиста.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“