ћакнут плајваз престаје да пише

све одлете са писаћег стола

ни папира ни слова што дише

не обави послова ни пола

.

опет неко страшну игру игра

не оставља памћење на миру

окренеш ли побеснелу чигру

заплесаће живот на папиру

.
покрени се не затварај очи

снови чисти умивају лице

реч се не да час на језик скочи

.

окани се луде бесмислице

кад размислиш нема изузетка

целој причи крај је пре почетка

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

„Извор је знања негде у арци живота –

ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.“

Једном би, да Один ћутећ’ сиђе у подземље, кад је свет био млад, кад су руне судбине певале нечујно. 

.

Тад се заче мисао и спев,

о вечној зори што зри у недрима.

Њише се одговор на ветру судбине. 

.

Трагом висина кроз дубине тешке 

срцем кроз тло и муљ тамни 

залогај хлеба спремног од старине

те гутљај вина, што дух крепи сјајни. 

.

Дуг је пут.

А време чека, не знаш ни где ти дах гори.

Где те сан у јави води и где дуси преварне 

шапућу песме… 

Да.

.

Извор је знања негде у арци живота.

Ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.

Јер на одру живом само искра бива

она што сушт ти носи. 

.

Пламте руне кад се прстом пређе

горе мисли а са њима ум.

Све је лако као речи песме,

ко горскога потока шум. 

.

Даровао знања Один беше, некад давно пре но што наста стих.

Перун га је погледао јарко, муњом светлом руне покренуо тих. 

.

Ко га види тај сан на јави живи. 

.

Под кореном љута гуја спава.

Нит је жива нити права.

Она јесте твој васцели страх. 

.

Светлу – дан.

Тами – мрак.

Плодове вечне даје дрво живота,

Злата јабуке са сребрним листом.

Дал’ су речи вредне божјег гласа

или чуда да казују све? 

.

Сунцу – сјај 

Песми – сне.

На одмору у Татранској Ломњици

питали су ме

о новим стиховима Лоренца,

Кравжа и Брјезана.

И причах што сам знао.

Идући с одмора

на Будиској аутобуској станици

сретох младу девојку.

Учи два језика, погађа

шта сам, Пољак, Чех

или шта знам ко?

Можда сам Србин?

„Ja, kann man denn vendisch aush shreiben?“

Мени се оловка сломи.

.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер

У мени стално вихори и олује,

муње које се јаве блеском само,

рика громова коју нико не чује,

ал ћутим да остане неказано.

.

Дилема триста и стаза разних,

правце да бирам тамо ил овамо,

снови којима саму себе казних,

али ћутим да остане неказано.

.

Мале среће под руку са страхом,

да ће потрајати који трен само,

жеља што се помешаше с прахом,

ћутим, да остане неказано.

.

Ти што си ми једино сидро и лука,

шта нас веже само ми знамо,

без гласа је довољна у руци рука,

остало ће заувек бити неказано.

.

Ништа о нама нећу рећи на глас,

да си ми брига и разлог срећи,

Од света моје склониште и спас,

ћутим..најважније не може се рећи.

Ослушкујем чаробну тишину таме,

да ми је да ме собом стопи.

Удишем светлоноше небеске,

да ми је да ме пригрле

сестрица би да сам.

.

Молитвом земљу блажим

да ме пусти да се

винем,

капима тихе лепоте

расплинем.

.

Бих да се поново родим

умивена тобом,

зоро моја

незнана.

.

Поклањам ти ову ноћ освештану

даљином, без препрека; учини ноћас да

те осетим близу, без речи, без додира,

помилуј ме собом, уби ме

туга нека!

.

С.Ђ: Збирка – “Дар употпуњења“

И кад уистину јесење дође, запали тикве,

загрли ме љуто и у мрклини њеној

гласом запевуши

како ме она још воли

и да ми се у својој души

као сванућу нада,

ида враче моли

да јој се над срушеним временом

у споменик скаменим

за два камена,

два степеника града

на путу заљубљених ка исходишту свом

у коме ћу да је одменим

овим ужасом.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Далеководи у облику слова „М“

почињу као моје презиме и име,

само што они иду у висине и даљине,

а моје име у јазбине, дубине и празнине.

.

Далеководи у облику слова „М“

у валовитим, топличким, пољима мојим,

спајају свет струјом и жицама својим,

а ја од једног до другог себе, лутам и стојим,

и ни сам себе не успевам да спојим.

.

О, величанствени далеководи у облику слова „М“,

Очаравају ме скоро исто

као у раном детињству мом,

само што ми је рано детињство,

као јутарње сунце изнад Топлице чисто,

а сада је у мојој души само лом и слом.

Из златне шкољке

срце ко бисер

из њених вена

вино истине тече

кад прође стазом

та дивна жена

све замирише

на пољско цвеће

.

А гласом својим

нежно на ухо

пева ми песму

да се не бојим

вила што носи

свилено рухо

без које ко да

и не постојим

По православном календару Међудневице су период између 28. гумника (августа) и 21. гроздобера (септембра), односно време између Велике и Мале госпојине.

Оно што обележава Међудневице је обичај брања разног биља које има лековита својства. То биље називано је „међудневичке траве“ и између осталог то су: кичица, крља (рицинус), хајдучка трава, царичица, папрачица, угаслица, коњски босиљак, обичан босиљак, цвет од липе, зрео род од корова, дрена, шипка, оскоруше, трна итд.
Царичица се узимала против великих богиња; кичица као лек од обичних богиња; плод шипка, дрена и оскоруше користили су се као лек од срдобоље (дезентерије); страшник се давао деци која се ноћу плаше итд.

О обичају брања међудневичких трава у 19. веку оставио је запис Милош С.Милојевић: „Тада сви биљари и биљарке, сви видари и видарке иду у шуме, планине и ливаде, те беру разне лековите траве, које тада највише, веле, имају изцијељујуће и излечиве силе. Благо ономе који нађе траве које тражи које тражи, он је осигуран за целу годину са својим и своје породице животом. У те дане кад нађе мед липовац од дивљих пчела, па од овог и још од неких трава кад се направи мелем, тај и живе ране може да извида“.

Међудневице се завршавају 21. гроздобера (септембра) на хришћански празник Мала госпојина. На тај дан (дан раније или касније) је равнодневница. Јесења равнодневница је један од најбитнијих старословенских празника. То је време када се завршавала берба разног воћа и поврћа и почињало се са орањем и сетвом озимих усева. Народ је обележавао крај једног периода и почетак другог, новог, разним свечаностима. Одржавани су многобројни сабори и вашари, а веровало се и да је крај Међудневица je период за свадбе и веридбе. Позивани су гости на весеља, одржаване  велике свадбе, можда је и због тога јесења равнодневница позната као Радгостов дан.

Можемо претпоставити да је некада, пре примања хришћанства, постојао период интезивног и селективног брања биљака познат као Међудневице. Биљке су коришћене као лековита средства али и у магијске сврхе. Обичај је остао делимично сачуван до данашњих дана. Такође, верујемо да су почетак и крај овог периода били повезани са старим словенским празницима (Преображење и јесења равнодневница или Радгостов дан), а да су касније везани за новонастале хришћанске празнике.

Извод из текста „Међудневице“ – блог -Старославци

Многи су протрчали. Многи су потрчали.

А ја сам проходао.

Многи су пројурили. Многи су протутњали.

Ја и даље ходам.

.

И стигао сам до другог „ја“.

Сада ме од „ја“ чува „ја“.

Од јада ме чува „ја“ и „ја“.

Ја и даље ходим.

.

И не дуго затим, а не мало после,

Јована је заменио Син да би Сина заменио Дух,

За Духом нам следује Муња док за Муњом следи Рај.

Ја и даље ходам. Ја и даље ходим.

.

Иде ја

На путу од једног до другог „ја“.

Ја, јаја, јаја, ја.

Треба имат јаја,

Душу.

Док ходам трошим време

И не могу стићи далеко.

Док ходим

Могу стићи где год хоћу.

.

Ходити се преклапа са ходати

И само се на ходању надовезује.

У уму се хода, улази и излази,

У Свести се ходи, уходи и исходи.

И ….

.

…Не могу вам ништа рећ

Што вам рећи нисам већ.