Кад је стрпљење на измаку,

једна мисао је преломна.

.

Између исправне и спорне мисли,

између напријед и назад,

између да и не,

једна мисао поентира твој пут.

.

Стрпљење има рок трајања,

крајњи рок је спасење.

.

Ко вјерује у спас, пронаћи ће се,

ко не вјерује, залутаће.

Календарски живот Јована Крститеља започиње на врху Године када пада његово Рођење или

Ивањдан (24.6.) и наставље се низ силазну путању Сунца. Празник Зачећа Јована Крститеља

 (23.9.) пада 9 месеци пре његовог Рођења и то је дан јесење равнодневнице.

Јован Крститељ је представа Сунца у опадању. Када се Христ – Божији Син узнео на небо – рађа

 се Јован – лик леве половине Године. Стога је он и Претеча јер најављује Христов поновни долазак.

 Јован се описује као пустињак, испосник који се храни бубама, одевен у хаљину од камиље длаке

 и чија појава улива страх. За разлику от Исуса који се приказује са лепим лицем (јер доноси лето),

Јован је страшан (јер доноси зиму).

На Ивањдан пале се ватре (лиле), бере се цвеће али почиње и време купања. Јован доноси елемент

Воде који влада доњим или зимским делом Године док Исус доноси елемент ватре – лето. Зато

Јован крштава водом а Исус Духом Светим и огњем. Ипак на празник Јовановог Рођења (који се још

 назива и Кресови) пале се и ватре и купа се у водама као што се на Божић пали бадњак а на Исусово

 Крштење или Богојављање – Сабор Јована Крститеља (који се зове и Водице или Водокршће) –

 потапа у воду. На ове две тачке у Години сусрећу се вода и ватра – сусрећу се Исус и Јован који

 су и по предању рођаци.

Све ово подсећа на староверну празничну браћу Купалу и Коледа, синове Сварога. Ивањдан пада

 на празник Купале па се стога у Русији он зове Иван Купала. Са празником Купале, Купало умире

 а рађа се Коледо (који се поистовећује са Св Петром). На Божић, Коледо умире (Божић се у многим

 словенским земљама и данас зове Коледа) а рађа се трећи, најмлађи Сварогов син Божић Сварожић.

 Ако би направили паралелу са хришћанским календаром могли би да кажемо да је Божић млади

 Исус, Купало је Исус Вазнесен – сједињен са Отцем а Коледо је Јован Крститељ. Ипак у нашим

 обредним песмама Купало се поистовећује са Јованом – Иваном а Коледо са Св. Петром. Да би

раздвојио летњи и зимски празник посвећен Св Јовану относно крштење ватром и водом, наш народ

 летњег Јована зове Иван. Док Јовањдан пада на најхладнији дан у Години, Ивањдан обележава

 најтоплији дан у Години (по метеоролошким мерењима Милана Стеванчевића).

Након Ивањдана и Петровдана долази Илиндан (20.7.) – дан Перуна Громовника. То је време

 грмљавине, муња и киша и највећег прилива хранљивих елемената са Сунца – то је врховни чин

оплодње Земље у Години након чега следи Преображење и промена времена када утицај Сунца

почиње да слаби. На почетку последњег месеца пред почетак јесени пада празник Усековање –

Усечење главе Јована Крститеља (29.8.). Утицај Сунца губи своју снагу пред зимом и смрћу који

неминовно долазе. Сунце се спушта испод хоризонтале календарског крста – у подручје Море.

Зима коначно долази на Митровдан (26.10.) који календарски стоји тачно насупрот Ђурђевдану

(23.5.). Док је Св Ђорђе представљен као коњаник који копљем пробада аждају (зиму), Св Димитрије

 је представљен као коњаник који копљем пробада човека (лето – Божијег или Човечјег Сина).

 Након тога следи Св Никола (6.12.), који представља елемент воде (Воден, Смрхат) и који чамцем

 отводи душе на онај свет.

Упркос Усековању, календарски живот Јована Крститеља се завршава Исусовим Крштењем –

Јовањданом (7.1.). Ипак дејство Божијег Сина, Сунца (у хришћанству оличено ликовима Исуса

и Јована) протеже се от Божића/Богојављања па до јесење равнодневнице или Усековања. Управо

 је ово време описано двају Крстовдана, једним који пада на Христово Крштење (5.1.) и другим

који пада мало по Усековању (14.9.). Без обзира на хришћанске приче које описују порекло и значење

 ових празника, можемо наслутити да су им можда припала места на календару која управо

 обележавају живот Крста – 9 месеци деловања Божијег Сина от Крштења и успона до краја

 половине Његовог силазног хода када замире.

Лик и идеја Јована Крститеља потиче још из Вавилона где га проналазимо под именом Оанес

(4. век пне). Оанес (познат и као Уана) је риболики бог који излази и воде – океана и и учи људе

 писмености, науци, уметностима. Оанес је близак Дагону риболиком божанству које Библија

смешта у Палестину али и које Карловачки родослов повезује са Србима. У Старом завету се

 појављује лик Јона који проводи три дана у мору у утроби кита. У Новом завету Оанес/Јона

добија облик Јоан – Јован, Иван.

Лева страна календарске Године у Азбучном Колу припада гласовима I О У или пoруци

I OНЪ УКЪ где на период от Ивањдана до Усековања пада искључиво порука IОН или ЈОН

што звучи врло близко имену ЈОАН – ЈОВАН.

(Илија Зипевски АзБукВеда, 3-ги наставак)

А до последњег угарка дадох јој лето

да у њему мојом крви

до блистаја гори и озвучава се зането.

И сад, сред вечерја што се од запада румени,

њеном, међ гранама распетом сенком

грејем хладне кише,

док се облак мути да измрви

попадалу гар

и са чела ми је збрише

пре него непогода погубном распуклином

искапи преостали жар

и њиме се заострви

дубоко у неистраженом мени.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела

Те онако огољени пред Творцем

Гледасмо у космос

и слушасмо пјесму

оне мале шарене птице

И спојисмо ножне и ручне прсте

У грчу

Устрашени љепотом

Која ноћу ненадано долази.

Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела …

хлебом вином и крајичком ноћи

окрепи се тек долази оно

само поћи било куда поћи

опомиње са звоника звоно

.

покушати оно што се може

измислити нова одредишта

ти безвремен ја баћушка тоже

да ли ће се променити ишта

.

орлушине да ли ће да круже

помрчина да ли ће да траје

црне жене да ли ће да туже

.

да л’ ће ико икад да се каје

или клизи безбожничка сплетка

аурицом Божјега заметка

..

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Ма колико било мрачно око тебе, довољно је да застанеш, високо погледаш и дозволиш својој души да упије небеске ширине како би јој помогла да ти донесе одговоре на сва животна питања, само са једног места – из твоје дубине. Светлост из тебе осветлиће и сенку у којој ме скриваш. Умем да чекам, јер вреди чекати за ширину твоје душе.

Чудан је био овај мој живот. Узимао сам, давао сам. Покушавао сам, успевао сам. Стварао сам, разарао сам. Хтео сам, а нисам знао шта. Напокон сам схватио да нисам ништа друго, већ само један обичан трагач. Наивно дете у којем се крије вечити трагач за искреном љубављу. Када сам разумео ко сам и за чиме трагам, опет, нисам знао где да пронађем то што ми је потребно. Песме и приче сам написао о љубави, а за себе је пронаћи нисам знао. Прогласише ме филозофом љубави и доктором за женска срца. А ја сам само вешто скривао од других да сам још увек слеп за љубав. Речима сам је описивао, а за њу очи нисам имао. Учио сам многе, а себи учитеља нисам пронашао. И када сам изгубио сваку наду, видео сам твоје очи. Добио сам учитеља који ме једним погледом научи да се искрена љубав речима описати не може. Остао сам без речи. Прогледао сам очима пуним љубави, жељним нових лекција. Сада знам да нам је живот увек чудан, све док нам срце не добије учитеља.

Живот није партија шаха, али је принцип исти као у шаху.

Потребно је да ћутиш пре него што одиграш одлучујуће потезе.

Понизи ме.

Прихвати да будем закрпа на твојим сновима.

Зашиј ме за њих.

Постаћу ти најтоплији и најнежнији прекривач у хладној ноћи.

Награди ме.

Кћери

Живот је љубав. Колико пута си, кћери, чула ове речи? Да, често су пролазиле кроз тебе. А зашто си онда тужна? Шта је узрок томе да верујеш како си промашила живот? Молим те, немој да ми набрајаш те ситнице којима си варала себе. Оне у мени не трепере. Да ли си чула за реч безазленост? Разумеш ли ти њу, или и њој дозвољаваш да протекне кроз твоје срце, као вода брзе планинске реке, не остављајући у теби ни кап од своје чаробне моћи оживљавања. Хајде, хајде да те научим како да се поново родиш!? Хоћеш ли!? У реду, идемо. Зажмури и дубоким издахом из себе избаци наметнуто знање. Очисти себе од свега што ниси сама спознала, од свега што ти је позајмљено, од свега што је дошло од традиције, од свега што су ти пренели родитељи, учитељи, пријатељи и сарадници. Само се ослободи тога, постани једноставна, опет постани дете. А сада нестани у времену. Расплини се у простору. Осети мир, осети душу која улази у тебе као златни зрак Сунца. Осети топлину љубави која те испуњава. Ти немаш тело, трепериш као ваздух у равници по најврелијем летњем дану. Запамти, ово је твоја припрема да се вратиш у овај живот, у ову димензију стварности где је све питање времена и простора. Мајсторство у игри са временом одређује исход игре живота у простору и ту се игра патње одвојености завршава, а љубав процветава до свог врхунца у вечном миру. Научи да духовност треба живети. Дозволи јој да потече твојим венама, да ти се усели у кости, да постане твоја срж којом ћеш крв своју обнављати. Сада уђи у своје тело и прођи кроз небеска, Сунцем окупана, златна врата. Пред тобом су зелене ливаде пуне мирисног биља и цвећа. Лези, постани једно са природом која те окружује. Осети опојне

мирисе како ти мазе лице, удахни их и нека ти испуне све ћелије новорођеног тела. Не размишљај, јер размишљање није део твога бића. Теби је потребно да упијаш љубав која је свуда присутна и коју: можеш да чујеш. Слушај, чујеш ли дивну музику? Да, то је музика живота, музика љубави. Устани, заплеши. Опет си невино, безазлено дете које се радује цветању свога бића. Играј и играј се, одрекни се сваке моћи, наметања силом себе саме ма коме или ма чему. Љубав је живот у коме је допуштена слобода избора за све, допуштање и препуштање, слободан плес ћелија, бића и безбројних универзума у вртлогу спајања и привидног раздвајања у Једном. А туга, она је упорно раздвајање од јединства. Колико пута си, кћери, чула ове речи?

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

Где је род наш…где је Сунце у грудима нашим које гори изнад ватри овог света?

Где су млади лавови што играше коло данима док су рујне зоре будиле небеска сећања? 

Где је памтивек? Где је наук и наум прича о вечности утканој у крв живу расне жене Србске што живим грудима поји чедо своје.

Где је њена снага и живо сећање на знање без почетка и краја? 

Где је блистави ум и свето појање бардова, тих народних приповедача и гуслара вилинским струнама? Где су зоре и ржући пастуви у дивљинама иза сеоских кућа у којима тихо вечерњи огањ певуши? 

Где је снага младих јунака што балване носе голим рукама са веселим руменим лицима? Што певају тако да и горе са њима певају одзвоном духа и радости непатворене, чисте, сјајне. 

Где су руке тих Богиња дјева вила Србских које плету приче животне и светошћу лепоте своје дах отимају сваком ко види и зна.

Које дух дају очима отвореним и срцима што капају љубављу место воде.

Где су ђедови рода мојега који све приче и знање знају те вазда их радосно дају деци која срцима слушају? Што брком левим намигну а обрвом левом знак тајни дају и одмах се све зна.

Где је Род мој?

Којим снима спава док беси се ваљају попут плиме која потапа све? 

Где је Род наш? 

Испод велова омаје и црне тајне спознаје. 

Изнад врхова зелених јела, далеко горе на древном Северу, где Звезда једна вечно сја. Где пута до њ’ видно нема.

Јер пут је златоправа пут којим мора ићи сушт твоја ако се дух у теби ускомеша и ватре се живе зажели. 

До Рода нашега правиш га сам

Али не бој се, долази дан.

Ниси сам и ниси сама. 

Пролази ноћ и вечна тама а твоје срце се буди и зна, да јеси вечан и јеси вечна.

Бог и Богиња што сањају свој сан. 

Род те гледа, смеши се док те тихо вавјеков благосиља…

Пре неколико дана Издавачка кућа „Пешић и синови“ из Београда објавила је књигу под овим насловом.Сам наслов књиге Српски трагови у Албанији привукао је нашу пажњу, а такође и име Словенке Марић, нашег сарадника, чије смо песме често објављивали у „Српском жирналу“. Весна Пешић, власник издавачке куће објавила је на својој ФБ страници и снимак  интервјуа дат поводом књиге и свог путовања у Албанију. Уз снимак је написала:

„ИНТЕРВЈУ дат за Хелмкаст пре два дана, после мог путовања по Албанији, инспирисаног управо објављеном књигом СРПСКИ ТРАГОВИ У АЛБАНИЈИ,. књигом од капиталног значаја за културу сећања српског народа, која је требала да буде пројекат државе, САНУ-а или сличних институција, које се нажалост темама од националног значаја не баве, јер у њима већином седе јалови „ауторитети“ или изроди. Како то обично бива у земљи Србији, књига је резултат напора троје људи, а објавила ју је издавачка кућа ПЕШИЋ И СИНОВИ. Ко други?“

     Из интервјуа смо сазнали, да књига садржи српске хидрониме и топониме на абанском простору, са етимологијом и историјским прегледом, али нас је изненадио велики обим књиге. Зато смо и Словенки поставили неколико питања на која нам је радо одговорила.

     „Интересовање за српска географска имена у данашњој Албанији, показао је прво мој колега и пријатељ, професор историје  Александар Сења Парпура. Приликом наших сусрета говорио ми је о томе, како тамо постоји мноштво српских топонима, које је пронашао на старим мапама, и који се могу видети на сателитским снимцима. Сматрао је да бих могла да пишем књигу о њима, пошто сам пензионер, и имам довољно времена да истражујем.

У почетку сам сумњала да има толико топонима за једну  књигу. Осим тога, такав рад ми се чинио исувише тешким и одговорним, рад за који је нужно пронаћи одговарајуће изворе. Нисам имала представу где и како могу да пронађем савремена географска имена и шта се налази на тим његовим мапама. Тако сам Сењину замисао одбацила као неоствариву, мада ми је нудио помоћ. На томе је све и остало  до сусрета са  Весном Пешић, која је објавила неколико мојих књига у својој Издавачкој кући Пешић и Синови. Било је то, у децембру, 2019. године.

        У разговору о разним темама, некако дођосмо и на ту о српским топонимима у Албанији. Без размишљања, Весна нам испоручи задатак:, да обавезно пишемо књигу и да будемо нас двоје коаутори; да ја пишем етимологију, пошто ми је струка српски језик; да Сења пише историјске податке, а све остало да буде заједничка обавеза.

        Тако је, већ у јануару, почео наш рад. Све потребне изворе и литературу нашли смо на интернету. Главни извори су: савремена, албанска табела насеља, по областима и окрузима, аустријска мапа са самог почетка 20. века, из времена турске владавине, и рад канадског албанолога Роберта Елсија Хидронимија Албаније.

 Књига је обимна јер садржи 1.700 што хидронима, што топонима. Када је после дужег времена коначно завршен рад на књизи, преостало је сабирање утисака и извођење закључака. Неспорно, најјачи утисак је оставила чињеница да смо се на данашњем албанском простору сусрели са најстаријим српским топонимима. На овом простору се налазе топоними, који не постоје на данашњем српском, а неки од њих ни на укупном словенском простору. Верујем, да ће српска географска имена у Албанији, бити додатни извор сазнања, за све оне којима историја није струка и позив, али настоје да што више сазнају о прошлости и судбини српског народа.

Имена река, насеља, планина, области, су веома битан историјски извор, можда више вредан него све што је у историји записано о владавини појединих српских великаша, краљева и самог цара Душана, на овом простору.

О народу, који је тамо живео, мало се зна. За владаре није било битно којим народом владају. А имена насељима, рекама и планинама нису давали владари, већ народ који је ту живео. Срби су у њима оставили своје трагове који су преживели до 20. и овог века.

Петовековна турска управа, на овом простору, мрачан је и непознат део судбине Срба, како на простору данашње Албаније, тако и на простору Грчке. Ово је само део географских имена који је опстао, а верујем да је већи број нестао у времену турске власти. То време је била златно доба за Арбанасе, који су масовно примали ислам, били одани поданици турског царства, били њихови војници и старешине, множили се и ширили у свим правцима, управо на рачун Срба. Један од важних циљева ове књиге је, да њоме пробудимо интересовање јавности за данашњу судбину Срба у Албанији. Како су преживели топоними, тако су преживели и Срби, који тамо живе под арбанашким именима, којима је забрањено национално изјашњавање, који се постепено силом прилика арбанаше.

     Нека остану пописана ова геграфска имена, као доказ да је данашња Албанија била стара, можда и најстарија српска земља. Њу су, стицајем историјских околности, за време петовековне турске окупације, насиљем отела туђинска племена, племена која не знају ништа о свом пореклу, ни ко су, ни одакле су, те опет, уз подршку моћника, лажима доказују своје корене, на српској земљи.Но,на томе се није завршило одузимање српске земље. Наставак отимачне и прогона Срба данас, је свима познат, десио се и дешава се, на окупираном Косову и Метохији. И не мисле да се зауставе само ту.“

Информације у вези књиге на број телефона: 063 26 48 24

Од шесет и неке прошлог века, па вамо

У време оно кад се у драгачевском селу Горачићи уводила лектрика, на службу лектричара бејаше постављен Надомир. Витко, црномањасто момче, зеленијег очију и лјепе памети. Родом је неђе отуд с Каблара. За сваког је имо лјепу рјеч и трудио се да изиђе у сусрет људма кад гођ је мого. И колко е мого. Свико с нама коно да е тујнак рођен. Сељани су му из милоште пређенули име у Наде. Стари су га завољели због његове доброте, девојчурци због љепоте, а момци су му се дивили због вештине пентарања по бандерама, а нарочито његовом моторциклу марке пук, кои је имо 250 кубика, и кои је био најбржи сотвор кои су икад виђели својим очима. Кад прозвижди путом, тица му равна није.

Е сад ћу да ти опричам коекаке згоде и незгоде кое е он проживљо вође међ-нама, или што нам је испричо коекад и коеђе, нако, у поверењу.

Кад пјевац рано закукуриче

Елем, једне зиме, док је Надомир још учио школу у Београду, допутуе он ћиром до Јелен Дола. То е била најближа станица његовом селу. Како е ћира од Београда до Јелен Дола клецо аман девет сати, бијаше глуво доба ноћи, кад Надомир изиђе из воза. Помрчина ко тјесто. Не види се прс пред оком. Подиђе га нека језа кад помисли да мора д-иде кроз шуму, па реши да уиђе у чекаоницу. Тујнак се он шћућури поред вруне која е тињала еда би сачеко разасвит. Кад би глуво доба ноћи, види он кроз шалтер да е отправник задрјемо. А што и не би кад тек ујутру има следећи воз. Отежаше и њему капци и он се згрчи и приспа, нође, на клупи. Трже се кад чу како неко трупћући отреса снјег с обуће. Уиђе крупан, бркат човек. Нешто се узловрједијо и узврпољијо. Љут ко рис. И он ти се узодо по чекаоници гунђајући:

Заклаћу га! Ћу да га закољем и то што прије. Часа нећу часити.

Правећи се да спава, Надомир га кришом, жмиркајући, скрозира. Види људескару ко див. На ногама му гумене чизме с дугачком саром. Нолике није виђо. Горе бунда од цираде с крагнглом ко да е турио јагње. Ма како јагње, ко двизан. Бунда раскопчана, па се види да е с унутарње стране овнујско руно, а доље пала преко чизама. Аман до чукљева. На глави шубара по којој се уватило иње. Очи ко да су мено закрвавиле. Ко да е мено, нако, шандрцно. Да л има испод оне бунде сабљу ил неку ножекању, није виђо. Ал да е нешт од то двое имо, или неки буздован, смео е да се закуне.

Надомир се упрпљо размишњајући о томе каки је ово зликовац и ког ли ће заклати. Свашта му е пролјетало кроз главу. Шацуе га нако кришом. Личио му на Марка Краљевића. Ал, јопет, не би Марко без везе неког закло, сем Турчина споради зулума. Није то ни човечански ни јуначки. Да л је Муса Кесаџија имо бркове? Он би мого бити така рђа од човека. Бијући се тако с памећу, Надомир је погледо, полагачкиц и непреметно, ђа лјево, ђа десно. И смишљо куд би мого да шмугне ако бидне стани пани. Ако загусти. Осмотрио је врата. Обадва прозора. Па врата од концела- рије… Престравијо се, што јес јес. Прецрко начисто. Згодно е осјећо како га вата драт и подилази нека језа од страсти. Никако ноћ да прође. Дужа но царева година. Кад би тек нако пред-зору уиђе у чекаоницу следећи путник. Он се, поименице, обрати бркајлији у чизмама:

– Помоз Бог, Вујадине!

– Бог ти помого, Богдане!

– Богме си ме јутрос предукитрио. Стиго си прије мене, што ти није бастало.

– Шта прије тебе? Дошо сам има више од три сата. Дрјим вође ко кљусе за празним јаслама. Заклаћу га, нема му спаса.

– Шта то причаш кумим те Богом? Немој, тујнак, да свираш уз батину.

– А, оћу да га закољем, нема му друге.

– Кога, бре, да закољеш црни Вујадине? Шта то булазниш тако ти љеба и соли?

– Шта кога? Пјевца. Цјелу ноћ вође проведок, не наспавак се ко човек, зато што он запјева прије времена. Сад Надомиру лакну. И тек је сад разумљо што е његов ђедо пођекад говорио:

Пјевац који најпрви закукуриче заврши у лонцу.

М.С: Спомени дужи од живота

Ни један човек окове не љуби,

Нико улудо главу не губи,

Јер у дну душе сија слобода

испод божијег небеског свода.

 .

Нико не воли ланце и лисице,

Праведници да крију лице,

Да неправда ведри и облачи,

Да лаж злобе хаљину не свлачи.

 .

Дај Боже правде и љубави

Да се овај свет од зла избави.

Нек сунце обасја децу своју,

Да прославе љубав твоју.