испошћено ко ће да омрси

и промрзао дахом да огреје

уоколо зли играју дуси

ко ће кога лудо да загреје

.

помрчина а све ко на длану

забада се из ока у око

свако сваком љуту лиже рану

забраздило рало предубоко

.

црна земља црни облак вади

окаснило што никад не касни

црн сиромах црну кору граби

.

примери су више него јасни

чиста корист код толике суше

лаж и стид те сатиру и гуше

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Док тишина сумраком плови

заустављам дах,

сећање води ме

трагом моје родине.

Брат мој, поглавар племена

морао је да ме одбаци!

Правила увек су против Љубави!

Крше их само одабрани, не жалећи!

Сестра моја Роза, нежна, мила

три је дана преплакала

док није почела да прижељкује

Љубав силнију од моје!

Мајка моја, ткаља

творитељка многих шара

даривала ми

ћилим најубави – Дрво живота

На свакој грани по Родослов

У свакој шари по Благослов.

Отац је очи склопио

на дан мога одласка.

Добровољно.

“Оче наш…“

Речи молитве блиске

на уснама вечних.

На бродовљу изгнаних плове Свемиром

и очи им кипте од сладострашћа.

“Опрости нам грехе наше…“

Покајнички вапај из Срца се буди.

Песничке трубе устаните,

најавитебПурпурне зоре нове

јер видели смо Творца!

Да… опрости нам грехе наше.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

УЉАНИК (алб.Ujanik) је село у општини и области Скрапар, округ Берат (Белград), положај 40° 38′ 17″ N, 20° 12′ 24″ E. 

Село је добило име по пчелињацима, односно кошницама за пчеле. Стара реч на јужном словенском простору за кошнице и пчелињаке била је ули, улји / уљи;  улишта, улјишта / уљишта и уљаници. Вук је записао реч уљаник с напоменом да се употребљава по југозападним крајевима. У Македонији је такође употребљавана реч ула / улишта, што потврђује народна анегдота Пчелата на капата. Његош у Горском вијенцу такође употрбљава реч уљаник за пчелињак:“Тијесна су врата уљанику,за међеда скована сјекира“. У овом случају, у албанском је уместо Уљаник (Улјаник), опстао облик Ујаник. Село је вероватно било познато по пчеларству и пчелињацима, уљаницима.

Опет делим ваздух из чаше

сидро давно златно које је зауставило брод

бездан свих древних ноћи које је она дотакла

да се никада не нађу у вечном сну

.

додирни наше усред празног губитка

лептирићи небеског ванвременског света

где се љуби сунце са земљом

крила истопљена у икарпатском лету

.

и хтели смо да нас дуго занесемо

да нам срце срдачно шири жеље

да се поново родим са загрљајем

.

трајање дрхти од најбељег бељег

док нас јуре таме вечне у нашим светлима

кад је роштиљ бесан у прах рони

Замисли само,

колико пријатеља имаш

у Васељени, у Роду своме,

у сазвежђима

и звезданим јатима!

Замисли само,

колико се дивотних бића

у свим световима,

овостарним и оностраним,

радује сусрету

и познанству с тобом!

Замисли само,

колико божанских душа

бдије над тобом без престанка,

и колико је божанстава,

у свим небесима,

која душу твоју љубе!

Враћао се једне ноћи Љуба Лакић из Стопање, села преко Мораве, са воза, и пошто је скела била на супротној страни он је, знајући где је моравски плићак, прегазио воду и нашао се на обали која је припадала дреновском атару. Познавао је сваки жбун, сваки путељак на тој страни још од детињства.  Међутим, што је дубље залазио у топољак Толе Дачића, све је више губио памћење о правцу којим је требало да иде.

Сео је испод једне велике тополе решен да не покушава да нађе пут док се не раздани, кад је зачуо неке чудне гласове иза великог густиша од врбовог и тополовог прућа.

Скривен у жбуњу, гледао је на пропланку велику групу полунагих девојака анђеоске лепоте, огрнутих прозирним тканинама, са дугим црним косама. Једне су играле у колу, друге плеле венчиће од разног цвећа и стављале другима на главу и косу, неке су у оближњем поточићу газиле босе и пљускале се, уз девојачки смех и кикот. Био је онемљен, а нешто му је стално говорило да треба што пре да се удаљи са тог места

А кад је чуо глас једне од девојака да је осетила мушки мирис у близини, заждио је главом без обзира. Трчао је Љуба Лакић што даље од пропланка на којем су виле биле окупљене, трчао све док први петлови у селу нису запевали најављујући близину зоре, трчао све до првих сеоских кућа и ту пао.Није мога више ни на ноге, ни на руке

После тога данима је Љуба Лакић венуо у кревету као јесењи лист, био у почетку у лицу блед и испијен, а после све више жут. Лечили су га и доктори и врачарице, али Љуби лека није било. И кад су сви прежалили јадног Љубу, једне ноћи, у којој је и сам очекивао свој крај, усни он чудан сан. Као, догоди му се у сну поново све оно као оне ноћи у Дачицком топољаку код три јасике. Али, у сну на пропланку беше само једна девојка која га откри у жбуневљу и позва да пође с њом

– Ово је извор здравља – рекла је и нестала. Нестало је и сна. Сви су се сутрадан чудили што је Љуба тражио да га одвезу у Дачицки топољак и да га тамо оставе самог

Уз помоћ штапа, Љуба је лагано, стазом из сна, кренуо и дошао до места на којем се налазио извор скривен у трави.  

Сагнуо се, клекао до воде и прво се прекрстио. Напио се, а потом и умио. Кроз недељу дана Љуба Лакић се потпуно опоравио, а кад је једног дана са женом Дивном, којој је све испричао, пошао до извора у Дачицком топољаку извора више није било.

-скраћени текст -Извор: интернет часопис „Омаја“

-слика – Шишкин-

Можда ћеш једног дана

одолети времену које нас радваја

и зауставити све у неком лепенском облутку

да приповеда историју наших вечери

између првог слова у троуглу космичке моћи

и спиралног била народа

који још трага за коренима.

Девојчице драга пупољку моје гордости

једина преостала богињо мудрости богињо љубави

небо је поцепано

континенти се померају

свет гори

и рађају се немоћни богови.

Путујем али те не остављам

посматрам сасушена стабла и усахле реке

суморно рађање сунца

у великој сеоби и бесмисленом бекству.

Свет гори свет ишчезава

у незнању у болестима у свеопштем лудилу.

А ти

можда ћеш ти једнога дана

али можда ћеш

јер те не остављам

јер си друга половина моје речи

кадре да поврати светлост

речи која је љубав

али која је љубав

али која је љубав

једино насушно спасење

овог света у распадању.

.

Р. П: “Оптужујем ћутање“

Душу ми раскрили ноћашњи сан – бљесница

Јутрос сам најпре оживео све своје цртеже

Потом препливах целокупну жеђ и метеже

Рани доручак – качамак сладак као чесница

.

Испевавам нову песму – речи се мрешкају

Проучавам малу кап да цели Водеан видим

Сецкам духом ћелију да Универзум упознам

И размишљам како ће воде да нас отрескају

.

Око подне сам ватром добро опрљио руке

Вадећи жар птицу из таме хора – рука бриди

Ходом моћи хитам према Вечности без муке

 Заостаје време Безкрај се к’о светлица види

.

Хеј благице моја кроз јаде и страхове прођи

Немој више одједном два-три коња јахати

Ходом моћи – трчи испред времена и дођи

 Почнимо сребро од врана и гаврана брати

.

Из огледала ме загледа црн и веђест човек

Од силне топлоте њеног осмеха и љубави

Васцели дан ми звони медни звоник у глави

Пишем читам тихујем – не престаје тај одјек

.

Када паднемо у проблематичарницу живота

У трену су душице духице и свестице снене

Не помаже бауљање испод свечевог кивота

Помажу будна свест и чисте артерије и вене

Писао сам о томе да структура азбучног низа представља коло Године представљено у 5 самогласника (А, Е,  I, О, У) између којих се налазе по 4 сугласника чинећи скупа низ от 16 сугласника између А и У, дакле укупно 21 слово. Једини наизглед изузетак у сугласничком низу је слово И (дуго И, иже) које данас читамо као самогласник али се некада читало и као ји, ј (из чега је глас ј у руској и бугарској азбуци добио облик и) тако да опет има својство сугласника. Поређани овако,  самогласник + 4 сугласника чине једну четвртину Године. Свака четвртина Године представља један от удова Господа. Горњи, летњи, небески део Године су руке, а доњи, зимски, земаљски су ноге. Тако имамо две шаке и два стопала где су палчеви обележени самогласницима а остали прсти сугласницима. Крајеви Године су окренути један другом као одраз у огледалу а врхунац или средина Године је представљена гласом/словом I. Tо изгледа овако:

АЗЪ

боукы

вѣдѣ

глаголи

добро

.

ЕСТЪ

живѣте

sѣло

земліa

иже

.

I

.

како

лiодиіe

мыслите

нашь

ОНЪ

.

покои

рьци

слово

тврьдо

УКЪ

Овде видимо једну савршену симетрију и смисао структуре азбучног писма. Слова ф, х, ц, ч, ш су настала касније јер су гласови за њих настали као варијанте неких от већ постојећих 16 сугласника па су стога и у азбучном низу заузела место након кола Године относно након слова ук. Слова/гласови ћ и ђ су настали још касније и нису својствени свим словенским језицима. Укупност првобитних слова чини број 21 који даљим сабирањем (2+1) даје 3. Сабирањем цифара броја сугласника 16, (6+1) даје број 7. И 7 и 3 су врло важни духовни бројеви присутни у скоро свим културама и традицијама.

Ипак, званична наука каже да смо ова слова, писмо и писменост добили у наслеђе от стране Грка. Хајде онда да видимо какав смисао крије грчки алфабет.

Грци су свој алфабет наследили от Феничана 800. г. пне. Александријски граматичари тврде да је првобитни алфабет садржао 16 слова, док је по Аристотелу садржао 18 слова. Грчки алфабет је свакако от почетка садржао 5 сугласника (А, E, I, O, Y) а хајде да видимо шта је са сугласницима.

Структура грчког алфабета је от његових најранијих дана врло блиска структури азбуке. От слова I (ιωτα) па до Y (υπσιλον) структура је истоветна азбучној: I, Κ, Λ, Μ, N, O, Π, Р, Σ, Т, Υ. Проблеми се јављају на источној, узлазној страни алфабета.

У алфабету, у првој четвртини, између А и Е имамо свега три сугласника (фали четврти). То су В, Г, Δ. Грци су при преузимању феничанског писма вероватно превидели чињеницу да се слово В/Б двојако чита и пише. У савременом хебрејском писму – највернијем наследнику феничанског писма, слово бет – ב чита се са тачком као б а без тачке као в. И у ћирилици видимо јасну графичку блискост слова Б и В које разликује једна цртица. Иста ствар је присутна и у индијском деванагари писму где једна цртица разликује слово В – व от слова Б – ब. Из нејасних разлога Грцима је друга варијанта слова В промакла при састављању свог алфавита. Данас се оно једино чита као глас в. Научни стандард за изговарање старогрчког језика успостављен по Ерасмусу у 16. веку, говори да се грчко в некада изговарало б (вита/бета) но како сам Ерасмус није био грк и како је живео давно након времена Античке Грчке, многи савремени научнициу сумњају у тачност оваквог изговора. Постоје изгледи да се грчко в отувек и читало као в али то је сад друга тема. Чак и да су грци у древности своје в читали двојако, о томе нема трага.

Између слова Е (έψιλον) и I (ιωτα) се по александријским граматичарима првобитно није налазило наводно ни једно слово али разлог тој тврдњи је сматрање слова F, Z и H  знацима придисаја (F, H) и дуплим сугласницима (Z – ΣΣ). Слово F се изговарало као в (првобитно као  w) a H je био знак јачег придисаја (као х без гласа) који се додавао другим словима по потреби (ПH, KH, TH) от којих су касније настала слова Φ, Χ и Θ а слово H је почело да означава дуго е. Све у свему у другој четвртини алфавита се налазило четири сугласника (као и у азбуци а по угледу на феничанско писмо): F, Z, H, Θ. Стари граматичари тврде да је слово Θ касније убачено а да се првобитно

записивало ТH (иако у најстаријим записима нема овог облика а у феничанском писму се от вајкада налази парњак слова θ – тет 𐌈). Дакле не рачунајући θ овде имамо три сугласника.

Глас ж не постоји у грчком језику па стога ни слово блиско азбучном слову ж не постоји. Дигама – F је слово које би отговарало азбучном ѕ. У грчкој бројчаној скали дигама означава број 6 али се записује алтернативним обликом Ѕ. Затим долази Z које отговара азбучном З а потом и H које отговара азбучном И. Како слово ж изостаје из алфавита, овде долази до мимоилажења у относу на азбуку за једно слово. Ипак зхваљујући слову θ (које се наводно уводи касније у алфавит) правило о четири сугласника између два самогласника је у алфавиту између Е и I задовољено с тим да су мало испремештани у относу на азбуку. θ је смештено између H и I.

Стандардацијом алфабета, усвајањем Јонског алфабета у 5 в. пне слова ξ и ψ најзад замењују гласове КС и ПС и постају стандардни део алфабета. По угледу на феничанско слово самех, грчко ξ заузума место између N и О што ремети симетрију алфавита.

Слово ς – копа, чији је парњак феничанско 𐌘 – коф и азбучно черв (о чему сам већ писао) поново по угледу на феничанско писмо руши симетрију свештеног писма и у Еолском и Дорском алфавиту заузима место између П и Р. Азбучно ч је с друге стране смислено смештено међу крајња слова азбуке како сам поменуо горе. Како грци нису имали посебан глас за слово копу, већ су га изговарали к попут капе, оно је брзо изашло из употребе.

Слова х, ф и ψ су смештена на крај алфавита.

Након свега реченог, грчки алфавит између слова А и Y чини следећу структуру (слова у заградама су она која нису више у употреби) :

АΛФА

βιτα

γαμμα

δελτα

.

ЕψΙΛΟΝ

(διγαμμα)

ζιτα

ητα

θητα

.

IOTA

καππα

λάμβδα

μυ

νυ

ξι

ОМIКРОN

.

πι

(ςοππα)

ρώ

σίγμα

ταυ

YψΙΛΟΝ

Дакле, структура је нарушена. Да не помињемо да називи грчких слова немају никакав духовни значај (ни значај уопште) насупрот именима и значењима слова и гласова азбучног писма.

Да ли су Словени осмислили структуру  и уредили своје писмо у 9. веку боље и смисленије него што су то могли антички Грци и Феничани? Како су могли „неписмени“ Словени да препознају смисао древног писма ако су га наследили от Грка који га очигледно никада нису ни познавали?

При питању порекла словенске писмености често се превиђа чињеница да су Словени живели и као Ромеји – учени, писмени и школовани грађани Ромејског Царства који су користили и грчко писмо и језик. Цар Симеон се школовао у Цариграду, о солуњанима Кирилу и Методију и да не говоримо. Ако су Кирило и Методије заиста они који су први саставили азбуку онда они никако нису могли бити Грци али Ромеји да – Словени као грађани Ромеје. Ту су и многи римски императори словенског порекла међу којима је и Јустинијан Управда обновитељ Источног Римског Царства. Грчко уставно писмо 9. века чији изглед носи старословенска ћирилица, могла је бити развијана управо от стране Словена који су познавали суштину писма и значај идеје слова. Након озваничења словенског писма и језика и словенског ослобађања от утицаја грчког свештенства унутар Бугарске државе за време цара Симеона, Грци почињу да развијају минискулни тип писма који је толико другачији от уставног да се може сматрати и посебним писмом. То говори да се Грци нису везали за изглед уставног писма 9. века јер у њему нису видели неки посебан значај (нису га разумели јер га вероватно нису они ни развијали) – а тај изглед је до дана данашњег остао изглед старословенске црквене азбуке – ћирилице.

У структури свештеног писма видимо и нешто што би могло такође бити порука из древности а упркос присутности и у грчком (етрурском, латинском) алфабету, разумљиво је само на србском, словенском језику. То је низ слова П, Р, С, Т који чине реч прст. Ово управо наводи на горе речено – да су слова Године прсти Господа Бога. Да не буде да ја овде нешто умишљам – идеју о удовима Божијим унутар писма/календара изнео је први Херман Вирт на основу чијег предања сам и открио духовни систем унутар Азбуке. Вирт се додуше никада није бавио словенским писмом, него нордијским рунама што само потврђује истинитост његовог предања и система који крије азбука.

Литература:

E. A. Sophocles

„History of the greek alphabet“,

Chrys C. Caragounis

„The error of Erasmus and un-greek pronunciations of greek“ ,

Петар Ђорђић

„Историја српске ћирилице“,

Александар Дугин

„Хиперборејска теорија“.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 35-ти наставак)