Кад очев глас анђелу поклони

молитву славску, предаш се скрушено

душом, обузме милоштаа ране

зацеле и болни удари живота занеме.
.

Анђео помаже молитву немо,

склопио крила и захвално прашта

наше грхе, својим окриљем

моли се Господу с нама да нас

дарује обиљем.
.

Босиљак на столу омамно опија,

свећа пламса а мирис тамјана

доноси спокој дому

где мајка и деца предано

дарују верност и покајање,

делећи радост молитве очеве.

Чује се хор небеских гласова

а ја сам пожелео да ме анђео

додирне крилом

и благослови

небеским миром.
.

Данас је на столу славски колач,

свећа се игра својим пламеном,

а отац, херувим, у хору анђела

слави на небу нашу крсну славу,

помиње своју децу молитвом

на овом дану, Аранђеловдану.
.

А ми ћемо за опрост наших грехова

молити да нам се снага за живот

врати и нагомиланост кривица наших

понизно отплати.

.

Д.П: Збирка – “Дубоки корени“

Ветрови кидају Небо

попут буре

и звона ме буде у праскозорје

плаво.

Гле!

Долази Пророк овенчан

славом.

Горске нимфе путеве му

крче.

Голорук пред Тобом клечим

сјајна Слико,

речи Твоје у утроби ми горе.

Из пепела се дижу Вавилонске куле

И народи Твоји опет у јединству стоје.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

исцелиће све без изузетка

све што живи и све што не живи

постиће се и овога петка

без посла ће бити нечастиви

.

славиће се што никада није

причаће се неке друге приче

док пред сликом опште погибије

испод ногу већ ти тле измиче

.

а ти ништа не смеш ни да зинеш

ниоткуда оне светле зраке

ни о себи одавно не бринеш

.

притисле те мисли наопаке

причести се и то ће те проћи

хлебом вином и крајичком ноћи

М.Ц.М: Збирка песама – ‘’Лом’’

Овде нама казују,

Један јунак у мајка.

Што га мајко не жениш,

Ил’ га нама не дајеш?

Женила б’ га женила,

Тек не могу да најђем,

Добру слику прилику.

Слика му је прилика,

Ђурашина девојка,

Ал’ се Ђурађ не даје,

За момка ми Јарила.

Обрни се Лазаре,

Па се лепо поклони,

Младом нашем Јарилу,

Да те Јарил дарује,

Да те драга милује,

Да ти буде берићет,

А дечица користна!

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Дрхте тополе на прагу мог села,

Јер јаук грана голих нико не чује,

Само даљина клета и невесела

Сваки удар бола на груд дочекује.

.

Чујем лишће шуми, а позна је јесен;

То плачу тополе млaдости ране,

А као да још јуче ту сам занесен

Пио мирис ноћи пре него што сване.

.

А сад бих сећању да стишам кораке

И ништа не питам врхове топола;

Док не познам давно урезане знаке

Невешто ћу крити жучи свога бола.

.

Али како проћи поред шумне страже,

Кад ће сваки шум ми душу да расточи,

А тополе срцу свашта ће да траже,

И крај њих кад прођем засузиће очи.

.

Морам, морам проћи док дрхте тополе,

Док даљина видик сасвим не замути;

Морам да се вратим под те гране голе,

Јер више не умем чак ни да их слутим.

Србију су нападали многи,

стране силе и домаћа псета

ударали на народ убоги,

поносна им сорта јоште смета.

.

Хтели јесу да поразе храбре

од поноса да направе роба,

ишли против и Божанске правде,

а Србин је срца честитога.

.

Србију су нападали разни,

жељковали да нам семе затру,

њихови су дамари сви празни,

на кандило трзали су ватру.

.

Хтела зала доброту сатрети,

да погнемо главе до земљице,

ал је Србин знао часно мрети

крај Храмова уз плам воштанице.

.

И усахну нападачка смена

и утихну сирена за напад,

ал још мира за Србију нема…

Око срца још јој кружи запад.

.

Запад кружи, а Србин још живи

јуначка се крв још узбуркава…

Црни свете, шта смо ти ми криви,

сами против троглавих аждаја.

.

И још Ђорђе копље своје држи,

још се Лазар по Kосмету шеће…

И дан данас вук од вране бржи,

Србија се покорити неће!

.

Залуд претње, утеге и ланци,

залуд бомбе, залуд вам Албанци.

Залуд јесте, јер немате срца…

Ви подземни, ми небеска врста!

!

Свима који су се борили за државу која их се не сећа

.

Изгубљен ја сам сад у овом свету.

Хтео бих некако младост да наплатим

па нек’ пате и они који не чинише штету

кад снове у очи не могу да вратим!

.

Памтим нестрпљење узавреле крви,

девојачке груди једине ми муке.

Хтедох у тај вртлог да се бацим први

а добих не тражећи ја пушку у руке.

.

Рекоше власти да почео је рат.

Сањана моја остаде јави предалеко.

Да пуцам у оног ко беше ми брат!?

Још чекам из море да ме буди неко.

.

Убијао јесам и чуо уцвељене мајке.

Водила ме жеља да останем цео.

Какви бесмртни хероји и дечије бајке!?

Желео сам живота бар још мали део.

.

Рат је давно готов ал’ не и за мене.

На свакога бесан исту битку бијем.

Заувек расанише младе очи снене.

Над несталим собом црне сузе лијем.

.

Не замерите ми што увек се свађам.

Прате ме утваре к’о што бејах младића.

Младост да осветим у свакога гађам

и што кушах крви пре жене и правога пића.

Погледај ме очима љубави,

Небеским, сунчевим, месечевим,

Раскопчај ми душу успавану,

Погледај, глава ми на твом рамену!

..

Погледај ме очима љубави,

Све ране срца ми уцели!

Болело је, на путевима,

Док сам тебе тражила!

..

Погледај ме очима љубави,

На длан ме стави,

Међу облаке понеси

Вода жива нек ме кваси!

Сунце као извор биолошког живота на Земљи представљало је у свести наших предака врховно небеско божанство које се сматрало Божијим Сином (што видимо и у етимологији имена сунце – син – синче – синац – синути,  sun – son /енг/, sonne – sohn /нем/). Божији Син се није относило само на Сунце као небеско тело већ на животворну енергију Сунца и збир свих појава које настају као последица њеног дејства на Земљу. Свеукупност појава дејства сунчеве енергије надређене земаљском животу, обухваћена је једном свешћу/бићем које су наши преци препознавали као Господа и сматрали Га Божијим Сином (чије се отелотворење препознало у лику и делу Исуса Христа).

Привлачно дејство сунчеве животворне енергије окреће Земљу око Сунца творећи коло земаљског природног живота које зовемо Годом (god, gott – бог код Германа) или Годином. У србском језику имамо изразе „шта год“,“како год“ или „ко год“ који предпостављају исход одређених питања вишој сили – Году. Година има своје лето господње, топли део Године по којем Године бројимо, када је Сунце гледано са Земље високо на небу – у свом годишњем лету над Земљом (зимом). Етимологија лета и зиме најјаснија је када Годину осмотримо са окополарних области где Годину чини један дуг дан (када Сунце „лети“ изнад Земље вртећи се у круг по небу изнад наших глава) и једне дуге ноћи (када Сунца нема, када оно залази испод Земље – земе – зиме попут семена да би се поново родило). Пролеће је прволетије (полетање) а јесен (fall) је смркавање (сена).

Година посматрана са Земље изгледа као привидно кретање Сунца: рађање, живот и умирање Божијег Сина а онда, са новом Годином наново васкрсење. То је коло живота Божијег Сина које обликује рађање, живот и смрт Земље, Природе и условљава људски живот. Унутар једног оваквог кола имамо читаву лепезу појава и обличја небеских и земаљских који изражавају различита својства и различите ликове Сунца, Божијег Сина и Мајке Земље, Природе.

Ова идеја је уткана у календар савременог хришћанства али је она много старија от самог хришћанства. Ту идеју проналазимо и у старој србској, словенској вери, у египатском култу Озириса, у источњачком култу Митре итд. Поред тога што свака вера има свој мит – бајку где су Година и њена обличја отелотворена у људскe ликовe и драмe њихових судбина, коју може макар површно разумети и препричати сав обичан свет – свака вера у својим причама, митовима, бајкама крије астрономску и духовну науку о относима човека, Земље, Сунца, планета и далеких звезда. Овакво сагледавање вере носи назив астротеологија или у преводу звездобогословље. Ово такође не значи да се људске судбине заиста и не обликују управо као отелотворења небеских относа и процеса.

Основни ликови Године у свим верама су Отац и Син а затим и Мајка Земља. То је првобитно тројство. Док су Отац и Син узлазни и силазни део Године, (мисли се на кретање Сунца), врхунац и дно Године, младо и зрело Сунце –  вертикала на којој један смењује другог (краткодневница и дугодневница), Мајка их помирује као хоризонтала (равнодневнице) где она бива Невеста (неневестнаја) Отцу и Мајка Сину. У хришћанству они се још зову и Бог, Божић и Богородица.

Отац представља Врховну Силу Свемира која предходи и Сунцу – физички гледано то је средиште Свемира а духовно то је Првобитна Свест из које све произилази и која све надилази. Стога се Отац (Бог) као такав не појављује као личност. Бог Отац је безтелесан . Као личност Појављује се његов Син (Божић) који се са сваким годишњим узлазом (вазнесењем) духовно сједињује са Оцем (постаје Бог) док телесно умире да би се поново родио као Син. У хришћанству се стога не слави Отац сам по себи већ једино кроз Сина, Исуса Христа – док је силазни део Године представљен ликом Јована Крститеља Претече који најављује Христов долазак и који га по рођењу водом крштава. Зато је и код Словена врховно божанство забележено као Сварожић (по Титмару у Радгостовом храму), како се у србским обредним песмама често назива Божић, док су узлазни и силазни део Године представљени у ликовима браће Коледа и Купале, синова Сварога. Сунце, Син Сварога назива се и Даждбог (Ипаћевски летопис)

Ову идеју видимо и у Индији, где Кришна, као отелотворење Вишнуа, Врховног Господина има своја два најчешћа назива као Говинда и Гопала. Кришна се представља као пастир, попут Исуса, али и Велеса „сточијег бога“. У Египту имамо Озириса као Отца, Хоруса као Сина и Изиду као Богородицу. У наредним објавама ћу се детаљније бавити овом темом.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 29-ти наставак)

Свиј ме, свици нек те свили

појме, појци нек те појали

сниј ме, сни нек те снили

зоруј ме, зоре нек те зориле.

.

У свитак, у пој, у сан, у зору…

Разговору – Неговору.

Беж’! Разбежи се!

Расцвет цвете на проозору.

.

Миј ми мијом, бел’ ми фустан,

жари жаром, жар ми лице.

Смеј ми, смешке бисер зубе,

љуб ми љубље на гајтан веђе.

.

У миј, у жар, у смеј, у љуб…

у гору, у воду беж!

У разоноду, у слободу

Голубичин гук у небеском је своду.