Док сам унутра

све видим познајем знам

.

Али кад исиђем из себе

тада се ничега

одвећ не сећам

.

Док сам унутра

и Бог јесте у мени

и ја у Богу бивам

.

али кад изађем из себе

тада и Бог далеко

све даље гле

од мене бива

Волим кад лубеница зрије!

Тад разлива се сунце

на стотине својих бића

свако  уснулу земљу пољубљује !

.

Волим кад лубеница зри!

Тад месец крадом

под лишће јој завирује,

плод шарени милује!

Мириси неба

и боје раја

укуси тишине

зарони у сјећања кристално плава

љепоте , титрај Нове Земље

прво су створени вода па ватра

свијест па сврха

ВАТРА-АВАТАР

ВОДА-ДАО

изгори па опери

пепео распрши

челик окали

ланене хаљине

њишу се на вијетру

љубичаста сунца и пурпурне зоре

сањај-досањај

17  у зору

33 љета Господњег

испиј вјечност у капи горске росе

јер ту су виле плетенице плеле

соком медним безсмртност одврзле

јелек златни и кошуља бијела

око сјајно

грумен жада из змајевог гнијезда

и мисао златна

створена је

а сад пусти

нека лети

рашицу своју у струку притегни

исциједи пјесму из нектара цвјетног

из звијезда и ноћи

што миришу на бајке

и помилуј њежно

млад голуба сненог

.

Досањај….

И док ти усне тихо ћуте

док очај мили очај спрема

док анђели над гробом шуште

заспалих ћувара силуета дрема.

.

Тад узми руку, у руци пехар

дохвати горе све твоје мисли

рашири ветар разнесени

и одагнај лоших снова део

.

Обгрли месец и звезде далеке

узми у своје срце цвет

задржи осмех напуклог лица

и лети, лети високо што дуже!

.

Очи су сада далеко боље

усне су сада далеко лепше

мисли су сада на једном брроју

а летиш, летиш високо што дуже!

.

М.М: Збирка – “Пут ка светлости“

И дође да обоји свет бојама красним

у оку се рефлектују светови сви,

чаробница мислима успаванку пева,

време је!

Јесен зри!

Зове нас море…

Утихну птице чаробнице

ма само ли мисао о томе дође.

.

Чекање векова 

у нашој крви

песме без певања.

.

Искре што не гасну

врело живота 

воља изнад свега.

.

Нада коју деца имају

наш чини будним 

сред омаме палих. 

.

Живот нас зове

на све просторе 

где пасу дивљи коњи славни. 

.

Зове нас дух

зову нас зоре

кроз Етар једра дижемо.

.

Сила се претапа кроз нас

сред срца зов 

из душе искона глас.

.

Зову нас Горе

и небеске луче горе,

над Океаном Звезда стихови роморе.

Мисао, нада, луча и бол

страх и језа, осмех и зној

Љубав и моћ, истина жива.

.

Зове нас вечна песма

кроз све што бива

А ми…ми јесмо Светло што снива.

Оно што људи називају коронавирусом, Владимире, није ништа друго до жива мисаона супстанца. Створена је и покренута енергијом мисли и потчињава јој се. Водиће дијалог са човечанством на језику акције “. И пажљиво погледајте ситуацију. Ова невидљива створења приморала су људе широм света да обуставе своју често штетну производњу, да се изолују у својим домовима и да размисле о својој будућности и будућности читавог човечанства. –

Заборавимо слике прошлих дана,

Кад нисмо знали да смо племе исто,

Кад је у руци љут јатаган блистô

Попрскан крвљу братовљевих рана.

.

Заборавимо да смо бојем дугим

Огњишта своја поткопали сами,

Са своје мржње остали у тами

И своје главе спустили пред другим.

.

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једно смо стабло а са једне груде,

Па нек нам једна и мисао буде

Што ће нам срцу нове снаге дати.

.

Уз тврда рала нек са њива наши’

Ођекне пјесма јака кô вал брзи,

Пјесма мирења коју туђин мрзи

И као сова сунца ње се плаши.

.

Посијмо сјеме, а да здраво буде,

И Бог ће свога благослова дати,

И једног дана свијех ће нас звати

Да златном жетвом награди нам труде.

.

Гле, свако стабло гранама се брани

Кад дође вјетар да му трга жиле,

Па буд’мо и ми обрана и силе

Земљи отаца што нас хљебом храни.

.

У њој су дивне шуме и захлађа,

Њене су ријеке као небо плаве,

Њена су поља пуна сваке траве,

А здрава лоза слатким плодом рађа.

.

Живимо за њу! Бог нас њојзи даде,

Па, ако нам је своја мајка драга,

Будимо браћа да будемо снага

И своме добру сазидамо зграде.

.

Што да нас вјере на злу мржњу гоне

Кад наша срца једном ватром бију?

Кад наше мајке покрај чеда бдију

Зар једну пјесму не пјевају оне?

.

Једног смо стабла огранци и грана,

Па не питајмо ко је вјере које;

Ми ћемо учит јеванђеље своје,

А ви се свога држите корана.

.

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једна нас земља једним хљебом храни,

Па нека брата брат рођени брани,

И Бог и Алах добра ће нам дати.

.

Песничка порука народима Балкана. 1902. год.

У давна времена, живео је близу мора неки дечак који је напасао неколико крава, коза и оваца. Једног раног поподнева, док је врело сунце пекло, угледа дечак три лепе девојке како спавају на пропланку. То беху виле. Биле су веома лепе и личиле су једна на другу. Мирно су лежале и изгледале уснуле. Дечак није ни помислио да би то могле бити виле. Веровао је да су девојке које су се умориле шетајући по сунцу, па су прилегле.

– Сунце ће их опећи, – помисли, – штета да прегоре тако лепа лица. Морам да их заштитим.

Онда се попе на оближњу липу, одломи неколико лиснатих грана и направи хлад изнад девојака. Оне се убрзо пробудише и устадоше. Стадоше се чудити и запиткивати једна другу ко их је заштитио од жаркога сунца. Оне су знале да је то учинио дечак, али су се распитивале само зато да виде хоће ли се он јавити. Али се пастирче не јави него чак покуша побећи јер није могло да гледа у виле. Њихова коса сијала је као суво злато. Међутим, виле се у трен ока створише крај њега тако да није могао побећи. Упиташе га шта жели да му дају зато што их је сачувао од припека. Дечак није смео ништа да тражи. Оне му понудише кесу новаца која је имала такву моћ да се никад не празни, али пастирче није марило. У ствари, мали није честито знао шта је новац и има ли какве вредности. А да се само игра њиме и да га гледа, није хтео. Чинило му се да његове овце и козе, до којих му беше стало више него до ичега другога, много више вреде него златници. Виле су то схватиле, па рекоше:

– Када увече потераш стоку кући, чућеш за собом звоњаву разних звона и клепетуша из онога правца где је море. Али ти се никако не осврћи за звуком све док не стигнеш кући.

Тако објаснише виле дечаку и нестадоше. А пастир тек тада увиде да то нису биле девојке него праве виле.

Сунце је полако тонуло у море када дечак потера дому оно мало стоке. Што се више приближавао својој кући, иза леђа је допирала до њега све јача звоњава. Дечак је слушао те звуке и у једном часу заборавио шта су му виле саветовале. Када је већ био на пола пута, он се из радозналости окренуо да види ко за њим тера толику стоку чије клепетуше звоне.

Имао је шта да види: небројене овце, козе и краве излазиле су из мора и ишле за његовим малим стадом. Али у тренутку када је погледао, стока је престала да излази. Само оно што се већ беше прикључило пастировом стаду остаде на стази и крену за њим. Да се мали пастир није био осврнуо, имао би неизмерно много стоке. Али њему је и ово било довољно, па је још и своје сиромашне суседе обдарио стадом које је на тако чудан начин добио од захвалних и добрих вила.

Извор: интернет страница- Бајке.РС-

ГАРИЦА (Mgarica) je река, десна притока Левкарице (алб.Lengaricë) и Војуше. Тече у областима Премет и Горица. Уписана је на аустријској мапи са почетка 20. века. Не налази се на савременом попису албанских хидронима који је урадио албанолог Роберт Елси, што се може сматрати пропустом јер на списку нема реке, десне притоке реке Lengaricë која тече у овим областима.

        Име ове реке припада већој групи, углавном српских топонима, испред којих додаван сугласник М. Зато није тешко закључити да је име реке Гарица, са српским суфиксом –ица. Постоје и топоними са кореном гар, 4 топонима Гариње и 2 топонима Гариште. Један топоним Гариште налази се управо у области Горица.Реч гарина се задржала у јужним српским говорима. Радосав Стојановић је саставио црнотравски речник[1], у коме је дао значење  речи гарине од које је и настао топоним Гариње (гарин-је, нј > њ, јотовање).Гарине значе место на кома су изгореле шуме и посно, неродно земљиште; гаринка (деминутив) – пропланак настао паљењем шуме. Осим тога, реч гарине замењује речи ливаде и пропланци.Хидроним Гарица има само различит суфикс од речи гарина. Она је Гарицајер тече кроз гарине, ма које значење да има од ових које је навео Радосав Стојановић.

Радосав Стојановић, Црнотравски речник, Српски дијалектолошки зборник, књига LVII, САНУ и Институт за српски језик САНУ, Београд, 2010 (електр. издање))

---