Кад слушам шумове, језике трава, дрвеће,

ветра и недосегнутог сна;

све звуке што сличе њеном гласу

од птица и пролећа

белом као водопад.

И неразумно понављам радости

и туге, сулуде речи

пуне бездна,

док се облачје спрема

(а ничег да то спречи),

да поруши, у часу

ове јадости

што не могу сам, јер све пад

за падом, у таласу,

стропоштава се на моја рамена.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Судбоносног летњег дана

око поднева,

купала сам се

на месту скровитом

близу извора,

огртала се таласима,

поигравала капима,

изнутра се омивала

водици певала.

Када се наситих,

пођох,

о траву запех,

падох на руке снажне!

Осетих топот дивљине!

Таласе топлине!

Букнуше ми образи!

Осетих дубином себе:

то је ОН

Ловац мој

Љубав и страдање!

Све је после било

као у сну.

Foto: Nova. rs

Пуст од пустоловина,

имам кошмарне визије у сновима.

.

Ништаван од ништавила,

гнушам се и целог живота борим

против друштвених норми,конвенција и правила!

.

Неразумљив због филистарских неразумевања,

певам неразумљива,чудновата певања.

.

Стопиран од сувишног, претераног стопирања,

Уморан сам од лажних маски и вечитог скривања.

.

Антисив од сивила свакодневнице,

Лутајући зарађујем дневнице.

.

Безначајан од безначајности

на овом безначајном свету,

поставши песник,

направих катастрофалну штету.

.

Гушим се у месту у коме робијам,

као да је пуно имагинарног дима.

Тако ми Морисона Џима

и Сергеја Јесењина,

велики сам изрод али нисам сировина.

У вече румено

рађа се цвет звездане прашине

Тад отворе се двери

вечности тишине!

У вече румено стојимо

радости да сведочимо

лишћем Првохрастовим обучени!

порођени цвет да имендарујемо!

УЛИШТА (алб. Ullishta) је село у области и округу Елбасан, положај 41°08’14.8″N 20°08’44.5″E.

        Мада је на званичној албанској табели савремених насеља уписан назив Ullishtaј да би се добио гегијски суфикс –ај, на интернету се уопште не користи тај облик, већ Ullishta (Улишта), са српским и јужнословенским суфиксом –ишта. Улишта или уљишта је стара реч на јужном словенском простору за кошнице и пчелињаке. Та реч се више не употребљава. Село је вероватно добило име по пчеларству као важном занимању његовог становништва.

 (Види УЉАНИК иза.) Иван Јастребов, Стара Србија и Арбанија, Службени гласник, Београд, 2018)

Човек је тврдоглав као и увек, држи се прошлости, конзервативан и веома болан да прихвати промене, како у животу тако и у друштву у целини. Али долазе промене, посебно у Русији,. Народни говор и жеља да се живи истинито, хумано. Моралне вредности које намећу и религија и филозофска струја су увек и у свако доба дочекане у свету, сећајући се савеза предака. Светли људи су генерално несебични и не јуре за великим новчаницима, отпорност им је непоколебива, а када нешто почне да прети, људи дижу главу јер нема даљег повлачења, то је поента. Власт не треба да се игра са судбинама народа. Тренутно људи се узбуњују и пажљиво посматрају шта се дешава, само мали скок у колективним умовима народа и пламен ће избити, чисти све на свом путу.

.

Текст у оригиналу

Человек как всегда упрям, он цепляется за прошлое, консервативен и очень болезненно принимает изменения, как в жизни, так и в обществе в целом. Но изменения грядут, тем более в России, где уже каждый человек не принимает решения властьимущих. Нельзя недооценивать народной молвы и желания жить по правде, по-человечески. В миру всегда и во все времена приветствовались нравственные ценности, навязанные как религией, так и философскими течениями, помня заветы предков. Светлые люди, как правило, бескорыстны, и не тянутся за большим кошельком, их устои непоколебимы, и как только что-то начинает угрожать, люди поднимают головы, так как дальше отступать уже некуда, суть в этом. Не стоит властьимущим играть с судьбами людей. В настоящее время люди насторожились и пристально следят за происходящим, достаточно небольшого скачка в коллективном сознании людей и пламя вспыхнет, сметая все на своем пути.

Једанпут се Наде возио с директором Задруге, Милисавом, државном фићом. Ондак су ти државне лимузине имале црвене таблице. Кад су били на

Царевића брду, стоји поред пута Гина Неђељкова. Удесила се и маше директору еда би овај стао да е повози. Шћела д-иде у Гучу да купи неке марде и д-узгредно прозумба каишове на кондурама. Милисав јој одмане руком и прође.

Кад је сјутрадан Гина дошла онамо школи, срети Милисава и укори га:

– Ти мене не шће да станеш јуче да ме повозиш, но идок пешке чак до Гуче. Пуче ми цео дан. Могла сам сто послова виђети.

– Па откуд сам ја знао да ћеш ти у Гучу.

– Па јеси виђо да сам ти машала руком?

– Јесам. Мано сам и ја тебе.

– Па јеси ми мано, ал ниси стао да ме повозиш.

– Веруј ми, јесам виђо да си манула, ал нисам чуо што си манула.

(песма на Јесењинов цитат)

Ничији живот није линија права.
Прегршт је успона,кривина и голети.
Свуда да прођеш мора душа да је здрава,
смирена,да радост и бол може поднети.

Лако је кад нас Сунце среће греје,
док су вољени здрави и на броју.
Биће се тада од весеља смеје
верујући да су сви према нашем кроју.

Донесе живот издају, јад и пораз,
срце сломљено на пола и самоћу.
Смеши се јер дно је правом тек одраз.
Из пустиње кад кренем стћи ћу где хоћу.

Док најјаче боли и крваре поре
мирно причај и не одај ником
да ти је тешко што о теби ружно зборе
радоваће се патњи првом приликом.

Код опет стигне интервал спокоја
дубоко диши и ником не злопамти.
Радости и туге увег буде још по која.
Исти да си у срећи и невољи запамти.

Делити савете на папиру је лако.
Слабост не показати напор је и умеће.
Мирно све поднети не може свако.
Са осмехом кад патиш велики си и имаш среће.

Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају,
Побеђуј зло зрацима доброте,
Придружи се без колебања онима који опраштају
Док гори звезда Голготе.

Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена
И срце личи на чашу пуну горких суза и јада.
Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена,
Сети се како опрашта Исус док тешко на Крсту страда.

Учи се да опрашташ, али не само речима
Него свом душом својом и суштином свом,
Јер само љубав снагу опраштања има,
Рођену у бдењу ноћном молитвеном.

Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена,
Великодушност лечи ко лек – напитак или балзам.
Крв је на Крсту за све проливена.
Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.

• С руског препевала Љубица Несторов

~Нико од људи, на Земљи живућих, не може одрицати да осећа када га неко воли. Тај осећај је најприметнији када се налазиш поред онога који те воли. Ви то називате интуицијом. У ствари, од онога који воли, зраче невидљиви таласи светлости. Али и када човек није близу, уколико је велика Љубав његова – она је такође осетна. Уз помоћ тог осећања, поимајући природу његову, могу да се стварају чудеса. ~

-фотографија преузета са фб странице „Звонећи кедри Србије„