Пјесме су моје,

тишине тренутак,

стиховима из ријеке,

забиљежени облутак,

што их у себи и око себе,

носим без пута.

Ту мисао кроз дамаре,

што тече и лута,

док тражи ријечи,

достојне писаног трага.

Слушам…

ту бијелу хартију,

како позива на

осамљену партију,

претварања трена

у запис мог коријења.

Пјесме су моје,

тишине тренутак,

стиховима из ријеке,

забиљежени облутак.

-слика – Светлана Беловодова-

Нисам заборавио твоју косу

и сећање на јачину твоје снаге,

некада пре времена

када сам те позвао да дођеш….

Сада те поново позивам,

знам да ме видиш и чујеш

иако си еонима изван овог поља постојања.

Сањам те, а знам да си са нама!

.

Уснила је вила овај запис,

једном када је заспала,

а то се ретко кад деси!

.

Слика- Светлана Беловодова-

Тражим помиловање

за свадбе учињене без венчања,

без благослова архијереја,

ван Студенице и Дечана,

за свадбовања

оних који су сунце узели

за сведока,

а за измирну

прогласили мирис биља;

за оне што су без сватова,

као у задужбину Светога краља,

ушли у дубоку шуму мирну

пуну косова, зеба, креја.

И над отвореном књигом живота

што је блистала, шумела и мирисала,

као изнад јеванђеља,

на питање шуме

узимају ли се драге воље

одговорили, прво човек

па онда жена,

као пред свештеником што други чине,

да ће заједно сав живот проћи,

његово месечином обасјано

вилинско поље

и његове урвине.

.

Збирла „Тражим помиловање“

 

.

 

Будите заљубљени!

Заљубљујте се свакога дана, свакога јутра, свакога часа, свакога трена.

Изнова и, вазда, изнова!

Свеједно је, збиља, да ли имате двадесет или седамдесет година – важно је да сте заљубљени.

Будите заљубљени у живот, у лепоту, у љубав.

Будите заљубљени и у саму заљубљеност.

Заљубљен човек све може.

Заљубљен човек не страхује.

Заљубљен човек не стари.

Заљубљен човек је вечно млад.

Заљубљен човек је безсмртан….

-извод из Лирских записа-

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Тражим ноћ да се склоним,

од сунца да побегнем.

Ноћ је за мене сјајнија

од сваког сунчаног дана

јер само у њој сањам

о жени плаве косе.

Сањам она слатка блаженства

која си ми погледом обећала

и чујем нежну песму

из неког далеког раја.

Видим облаке како се сустижу

и дуго гледам у ноћ.

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Уместо „пролетерског интернационализма” сада се намеће принудни модел „мултикултурног друштва”, односно усамљене гомиле без икакве веродостојне културе. Поново се уводи „деликт мишљења” који бива проказан на основу критеријума „политичке коректности”, што је управо Лењинова синтагма. Исте су и етикете за жигосање политички неподобних: од „фашизма”, „реакције” и „национализма” до „популизма” и „ревизионизма”.

И мондијалисти, попут марксиста, забрањују сваки поглед у прошлост, односно у трезоре наслеђа врлина и вредности, како би се тако искорењен човек подавао, без икаквог отпора, сваком условљавању. Марксисти су својатали „историју”, проказујући противнике као некакве безумнике који се опиру „историјским процесима”, док мондијалисти својатају „свет”, тврдећи за противнике да су „против света”.

За разлику од марксиста, којима је „крај историје” био коначни циљ, идеолози мондијализма се убише доказујући како је тај „крај историје” дошао силом коначне победе англоамеричког, либералног капитализма те да је сваки отпор узалудан и бесмислен. Попут својих изравних предака, нихилистичких марксиста, и мондијалисти прете „чисткама”, односно „пургама”, али то сада означавају изразом узетим из латинског језика Инквизиције: „лустрација”. И преварантска злоупотреба језика чини део те нихилистичке, антиевропске стратегије.

Када непријатељ каже „људска права” или „отворено друштво” — он таквим синтагмама заправо означава противљудска права те рушење свих одбрана друштва од унутрашњих и спољних претњи. Када се залаже за „транспарентност” — мисли заправо на работе под окриљем тоталног мрака. Када проповеда „либерализацију рада”, непријатељ не мисли на ослобађање рада и стваралаштва, како то лаковерна већина схвата, већ на систем у коме господари имају сваку слободу а радници никаква права.

Није случајно да су данас и овде најгорљивији поборници мондијализма или глобализације управо деца Брозове номенклатуре, која се с осветничким жаром окомљују на све српско јер су уверени да их је српска борба за опстанак и слободу лишила очекиваних привилегија. Они жуде да, као и њихови очеви, паразитски или готовански живе на грбачи српског народа, не знајући ништа друго до да као самозване судије деле свет на зле „фашисте” и добре „антифашисте”.

Они сами, ноћу, исписују антисемитске графите по зидовима „невладиних организација” како би оптужили Србе и тражили додатну финансијску помоћ од америчких централа, што им их ускраћују или утањују, јер су „обавили посао”. Иначе, ја не делим гнушање које Срби осећају пред деловањем таквих изрода у служби непријатељских „невладиних организација”. Напротив, кад их којим случајем видим и чујем, ја се у срцу веселим те се осећам поносним што припадам српском народу јер јасно опажам да је у њему непријатељ успео да поткупи само моралне наказе и интелектуалне ништарије. Све што нови колаборационисти чине је контрапродуктивно са становишта стратегије којој служе.

Они посредно али јасно, доиста сасвим транспарентно, осведочавају нискост непријатеља и одговарајућих циљева. Да се којом несрећом зовем Џорџ и презивам Сорош — ја им не бих дао ни пребијеног долара.

(2002.)

Извор: Србија данас

Помаже Бог само онима који су достојни без обзира на све. Ако је човек лош, шта је онда сврха помоћи му. Није битно у чему је лош, битно је да долази из негативности, негативне енергије, а Богу  то није мило. Учите, учите, исправите свест. Бог жели да се поноси Својим учеником, и тај човек ће бити достојан тајног знања које му може дати. Достојан је неко ко је достигао одређени ниво припрема и његове способности се сваким даном повећавају. Развија се снага, добија се прилика да се завири у вежбе које ће дати одређене силе, особа постепено постаје волх, са великим, како кажу, словима. Треба  схватити, и исправно посматрати. Сваки волх тежи развоју, и  без обзира на ниво, битно је да разуме своју сврху, за шта живи и шта мора да ради. Управо ово помаже Бог.

Измаглица, сутон, зрела ноћ, киселе јабуке и вишње на старом столу. 

То су само мисли несрећно извучене из креденца времена, слике дају невине.

Запах устајалих идеја се не лечи промајом нових мисли већ свежим мирисом пролећног јутра. 

Чајем од нане преливеним преко медених тврдих колача које је родила једна љубав

Не треба ти скок кроз време да излечиш ране од векова, нити магија белог Орла – не.

Змај ватром говори а ти говориш силом живота, о – роде мој, сећаш ли се?

Зарони дубоко после скока у језеро тмине. Ваздух задржи и Сунца зрак… Ти пламени сад! 

И кад видиш страх ти га поздрави од мене и захвали за садржај боли намењени. 

Али му и реци да нема места за скитаче галактичке и њихове омаје страшне. 

Последњи бели хлеб се испекао, деца домаћина весело ишчекују док напољу је плач и шкргут зуба… 

Ускоро их неће више бити сем у сећању деце зоре Божије.

 Сунце сја! 

Рузмарин ће замирисат

Трњем стазе још су свете

Голем крш а сунце пржи

Топи све 

Ал камен стамен

Далеко је врх сокола

Ничег нема

Само ноћи или дана

Нека птица или звијезда

Искру Божију развесели

.

А и радост а и туга

Омаја је

Држи чврсто корак свети

На камену што сад пржи

Јер на врху сјенке нема

Сад је вучеш као ланце

Још звекећу ко да зборе

Ил пјевају ил те плаше

Ил шибају па те гладе

Не знаш више ко су ,што су

Али лијепо тихо  зборе

Да’л се смију или плачу

Ал ти друштво сада праве

Нема других

.

Филозофе,научнике,умне ,мудре,углађене,свете

У овом свијету сила ствара

Ех…Ал не ваља све се руши

Нема ништа племенито а што ватра не пропушти

Тешко свијету који жртву нема

Да је слави

Иначе што би радили

Што славили,чему радовали

На кога кривњу сву обарали

А онда за трпезом сласном

 свете пјесме слављенику кога нема појали

Држи корак

.

Рузмарин ће замирисат…

.

-фотографија преузета са нет странице „Објектив“