Мома је у грудима срце имала,

Умилно, пуно љубави, здраво,

Које ју је стазама живота

Водило ка истини и доброти право.

 .

Ветрови чудни, јаки и грдни,

Тутњају опако одасвуд,

А она стоји стамено

И чека Божији спруд.

 .

Кад искрице сребрне падну са неба

На свако живо биће,

То Норма Бога се спрема,

То Светло доба свиће.

ВУКОПОЉЕ (алб.Vokopolë), река притока Осум и Семен. Протиче кроз области Топлане (Tepelenë), Белград (Берат) и Скрапар. У области Белград постоји и село Вукопоље. Хидроним је српски, што се види по именици поље која је у саставу сложенице Вукопоље. Уочљиво је да река која тече у три области носи назив  једног топонима у области Белград. Може се претпоставити да је хидроним у целини именован у част арбанашког потурчењака и моћника Али-паше који је подигао дворац на брду у близини Вукопоља и града Берата. Како Албанци пишу, ако не лажу, паша је био познат као Калаја од Вокопоља (Kalaja e Vokopolës), Калаја од Пленка или Али-паша Тепелени (as Kalaja e Plënckës or Kalaja e Ali Pashë Tepelenë).У историјије познат као Али-паша од Јањине. Скоро самостално је владао данашњим простором Албаније, Епиром у Грчкој и другим деловима Грчке. Он је уништио и цинцарско Москопоље.Остатак Али-пашиног дворца је проглашен спомеником културе 1977.год.[1]Можда је у време тог Али-паше, који је живео између 1740. и 1822. године, и дотадашњи град Белград преименован у Берат због пашиног берата, тј. његовог постављења на положај, за које је добио документ од турског цара. Турски путописац Евлија Челеби је у 1660.  записао име града као Белград. Но, и уз све заслуге пашине,у хидрониму и топониму је преживела српска реч Вукопоље.

---

Светлосрци Једини Бог застаде
У среди заноса Игре – Пралиле
Сео је на дивотни хиљадулисни
Белозлатасти расцветали локвањ
И Поглед-Љубав спустио на свет

Пред Њим су три испуњене посуде
Три врсте врло ситног праха тајинка
Једини Бог лакашним покретима
Један по један – расу их на светове
Прахове силе – Нава Јава и Права

СвеСвет је постао моћна учионица
У којој су измешани сви ученици
Основних и иних средњих школа
Високих и виших и докторанти
Доктори и професори и научници…

Неспознан човек живеће безпуће
Онда ће на путу видети и ударати
У живе честице – свере три света
Ослобађен нехоћења и озверења
Учиће кораке унапред између свера

Ходатајство кроз просторе-времена
И повезивање са душом свезнајном
Усмерава ка ПоЗнању и Управљању
Душом Духом структурисаном Свешћу
И вечним Телом налик на божанско
Заувек се спаја са Бићем Јединога Бога

Наш господар је постао Цар

слепе очи Глас му дале на дар

тад цар постаде Великодушан

поклони народу Царски клан

.

ми Цару сашисмо ново одело

на главу стависмо Златну круну

а себи ископасмо Гробове хладне

да у њима наше Кости труну

.

Цар и Свита му стоје у реду

стрпљиво чекају карту до Раја

Гласачке очи слепо гледе

лутају беспућем свог тужног Бескраја

.

нико неће чути Глас покољења

јер на пут Цару не сме се стати

и преживеће само Уста нема

Реч ће свака главом да се Плати

.

доведосмо голог Цара на Трон

а он нам чита с подсмехом Опело

из ведра неба нек убије нас Гром

„Рашијте цару царево ново одело”

Сневајући дуси ватре

Рођени пре светова и векова

Из срца праогња живодајна

Певуше у ноћи тајносаној гле!

Умилну песму језицима пламеним

.

Сневајући дуси ватре

Певачи и свирачи праискони

Душе огања Васељене

Лепршају луком обзорја

У праскозорје рођено пре сна

Онда станем и гледам тај ход лаки

И руке што земљу воле, како сипају милост

И љубављу заливају биљке што тихо

Стоје и мирно на свој ред чекају!

. Хеј, ти, корака лаког и руку милосних

Пусти да с тобом гајим биље твоје!

Спустила сам крчаг воде што носим

Ево ту је, поред ограде твоје!

Уз ружу, свећу и ноћну таму

заискри око ко жишка пламен.

Само ми ноге клецаве беху

када спусти на колено руку.

.

С друге стране очи копља сеју,

свако ме у стомак гађа.

Док чекам свећу да догори,

пламен се поново рађа.

.

Разигра пламичак сенке по зиду.

Вијори соко и шири крила,

летим са њим до самих звезда.

Падам и устајем док ме снага не изда.

.

Било је вече,

Ти, Ја и Дунав тихо, тихо тече.

.

Из књиге – „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

Од тог привида стене ми се померише

у недрима – тишину да одморе

и замакну.

После с пејзажима опустелим све тише

о судбинама понором ћутње разговарам.

Помињемо пупољке и пољупце,

даљине и изворе,

а у ствари опевам бољке

кад зјап у мени дотакну,

њене беле рупце;

док се киван

безнадом за нож обарам

гаром ко јаром

подриван.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

На тврдом лотосу

Сплео сам ноге и исправио кичму

Са три затворена ока и уз дубоко дисање

Повезао сам се са Мајком Земљом

Кроз кичму до врха главе

Уз све могуће тешке радове

Надковао сам седам обојених степеника

Потом још три до врха Неба

.

Индиго Ноћ са миријадом свитаца

Сваки свитац је нечији сан

Раздвојио сам своје биће

И у висине упутио једно зрнце себе

Прелазећи преко клисурица и планина

На раскрсници спојило се зрнце са сном

Препознати кренуше смело и без речи

Стрмом узаном и кривудавом стазом

Пратећи светлост – водича

У крову од зграде

на старом тавану

живео је гавран

заљубљен у врану

.

Живели су срећно

док је било хране

ал’ се гавран тихо

одвоји од вране

.

Док га брижно чека

кљуцка неку травку

у згради преко пута

гледа једну чавку

.

Вратио се гавран

ал’ врана је љута

јер је целог јутра

била забринута

.

Објашњава гавран

љубоморној врани

да су им без хране

одбројани дани

.

Попустила врана

раширила крила

и свога је гавру

чврсто загрлила