Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела

Те онако огољени пред Творцем

Гледасмо у космос

и слушасмо пјесму

оне мале шарене птице

И спојисмо ножне и ручне прсте

У грчу

Устрашени љепотом

Која ноћу ненадано долази.

Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела …

хлебом вином и крајичком ноћи

окрепи се тек долази оно

само поћи било куда поћи

опомиње са звоника звоно

.

покушати оно што се може

измислити нова одредишта

ти безвремен ја баћушка тоже

да ли ће се променити ишта

.

орлушине да ли ће да круже

помрчина да ли ће да траје

црне жене да ли ће да туже

.

да л’ ће ико икад да се каје

или клизи безбожничка сплетка

аурицом Божјега заметка

..

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Ма колико било мрачно око тебе, довољно је да застанеш, високо погледаш и дозволиш својој души да упије небеске ширине како би јој помогла да ти донесе одговоре на сва животна питања, само са једног места – из твоје дубине. Светлост из тебе осветлиће и сенку у којој ме скриваш. Умем да чекам, јер вреди чекати за ширину твоје душе.

Чудан је био овај мој живот. Узимао сам, давао сам. Покушавао сам, успевао сам. Стварао сам, разарао сам. Хтео сам, а нисам знао шта. Напокон сам схватио да нисам ништа друго, већ само један обичан трагач. Наивно дете у којем се крије вечити трагач за искреном љубављу. Када сам разумео ко сам и за чиме трагам, опет, нисам знао где да пронађем то што ми је потребно. Песме и приче сам написао о љубави, а за себе је пронаћи нисам знао. Прогласише ме филозофом љубави и доктором за женска срца. А ја сам само вешто скривао од других да сам још увек слеп за љубав. Речима сам је описивао, а за њу очи нисам имао. Учио сам многе, а себи учитеља нисам пронашао. И када сам изгубио сваку наду, видео сам твоје очи. Добио сам учитеља који ме једним погледом научи да се искрена љубав речима описати не може. Остао сам без речи. Прогледао сам очима пуним љубави, жељним нових лекција. Сада знам да нам је живот увек чудан, све док нам срце не добије учитеља.

Живот није партија шаха, али је принцип исти као у шаху.

Потребно је да ћутиш пре него што одиграш одлучујуће потезе.

Понизи ме.

Прихвати да будем закрпа на твојим сновима.

Зашиј ме за њих.

Постаћу ти најтоплији и најнежнији прекривач у хладној ноћи.

Награди ме.

Кћери

Живот је љубав. Колико пута си, кћери, чула ове речи? Да, често су пролазиле кроз тебе. А зашто си онда тужна? Шта је узрок томе да верујеш како си промашила живот? Молим те, немој да ми набрајаш те ситнице којима си варала себе. Оне у мени не трепере. Да ли си чула за реч безазленост? Разумеш ли ти њу, или и њој дозвољаваш да протекне кроз твоје срце, као вода брзе планинске реке, не остављајући у теби ни кап од своје чаробне моћи оживљавања. Хајде, хајде да те научим како да се поново родиш!? Хоћеш ли!? У реду, идемо. Зажмури и дубоким издахом из себе избаци наметнуто знање. Очисти себе од свега што ниси сама спознала, од свега што ти је позајмљено, од свега што је дошло од традиције, од свега што су ти пренели родитељи, учитељи, пријатељи и сарадници. Само се ослободи тога, постани једноставна, опет постани дете. А сада нестани у времену. Расплини се у простору. Осети мир, осети душу која улази у тебе као златни зрак Сунца. Осети топлину љубави која те испуњава. Ти немаш тело, трепериш као ваздух у равници по најврелијем летњем дану. Запамти, ово је твоја припрема да се вратиш у овај живот, у ову димензију стварности где је све питање времена и простора. Мајсторство у игри са временом одређује исход игре живота у простору и ту се игра патње одвојености завршава, а љубав процветава до свог врхунца у вечном миру. Научи да духовност треба живети. Дозволи јој да потече твојим венама, да ти се усели у кости, да постане твоја срж којом ћеш крв своју обнављати. Сада уђи у своје тело и прођи кроз небеска, Сунцем окупана, златна врата. Пред тобом су зелене ливаде пуне мирисног биља и цвећа. Лези, постани једно са природом која те окружује. Осети опојне

мирисе како ти мазе лице, удахни их и нека ти испуне све ћелије новорођеног тела. Не размишљај, јер размишљање није део твога бића. Теби је потребно да упијаш љубав која је свуда присутна и коју: можеш да чујеш. Слушај, чујеш ли дивну музику? Да, то је музика живота, музика љубави. Устани, заплеши. Опет си невино, безазлено дете које се радује цветању свога бића. Играј и играј се, одрекни се сваке моћи, наметања силом себе саме ма коме или ма чему. Љубав је живот у коме је допуштена слобода избора за све, допуштање и препуштање, слободан плес ћелија, бића и безбројних универзума у вртлогу спајања и привидног раздвајања у Једном. А туга, она је упорно раздвајање од јединства. Колико пута си, кћери, чула ове речи?

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

Где је род наш…где је Сунце у грудима нашим које гори изнад ватри овог света?

Где су млади лавови што играше коло данима док су рујне зоре будиле небеска сећања? 

Где је памтивек? Где је наук и наум прича о вечности утканој у крв живу расне жене Србске што живим грудима поји чедо своје.

Где је њена снага и живо сећање на знање без почетка и краја? 

Где је блистави ум и свето појање бардова, тих народних приповедача и гуслара вилинским струнама? Где су зоре и ржући пастуви у дивљинама иза сеоских кућа у којима тихо вечерњи огањ певуши? 

Где је снага младих јунака што балване носе голим рукама са веселим руменим лицима? Што певају тако да и горе са њима певају одзвоном духа и радости непатворене, чисте, сјајне. 

Где су руке тих Богиња дјева вила Србских које плету приче животне и светошћу лепоте своје дах отимају сваком ко види и зна.

Које дух дају очима отвореним и срцима што капају љубављу место воде.

Где су ђедови рода мојега који све приче и знање знају те вазда их радосно дају деци која срцима слушају? Што брком левим намигну а обрвом левом знак тајни дају и одмах се све зна.

Где је Род мој?

Којим снима спава док беси се ваљају попут плиме која потапа све? 

Где је Род наш? 

Испод велова омаје и црне тајне спознаје. 

Изнад врхова зелених јела, далеко горе на древном Северу, где Звезда једна вечно сја. Где пута до њ’ видно нема.

Јер пут је златоправа пут којим мора ићи сушт твоја ако се дух у теби ускомеша и ватре се живе зажели. 

До Рода нашега правиш га сам

Али не бој се, долази дан.

Ниси сам и ниси сама. 

Пролази ноћ и вечна тама а твоје срце се буди и зна, да јеси вечан и јеси вечна.

Бог и Богиња што сањају свој сан. 

Род те гледа, смеши се док те тихо вавјеков благосиља…

Пре неколико дана Издавачка кућа „Пешић и синови“ из Београда објавила је књигу под овим насловом.Сам наслов књиге Српски трагови у Албанији привукао је нашу пажњу, а такође и име Словенке Марић, нашег сарадника, чије смо песме често објављивали у „Српском жирналу“. Весна Пешић, власник издавачке куће објавила је на својој ФБ страници и снимак  интервјуа дат поводом књиге и свог путовања у Албанију. Уз снимак је написала:

„ИНТЕРВЈУ дат за Хелмкаст пре два дана, после мог путовања по Албанији, инспирисаног управо објављеном књигом СРПСКИ ТРАГОВИ У АЛБАНИЈИ,. књигом од капиталног значаја за културу сећања српског народа, која је требала да буде пројекат државе, САНУ-а или сличних институција, које се нажалост темама од националног значаја не баве, јер у њима већином седе јалови „ауторитети“ или изроди. Како то обично бива у земљи Србији, књига је резултат напора троје људи, а објавила ју је издавачка кућа ПЕШИЋ И СИНОВИ. Ко други?“

     Из интервјуа смо сазнали, да књига садржи српске хидрониме и топониме на абанском простору, са етимологијом и историјским прегледом, али нас је изненадио велики обим књиге. Зато смо и Словенки поставили неколико питања на која нам је радо одговорила.

     „Интересовање за српска географска имена у данашњој Албанији, показао је прво мој колега и пријатељ, професор историје  Александар Сења Парпура. Приликом наших сусрета говорио ми је о томе, како тамо постоји мноштво српских топонима, које је пронашао на старим мапама, и који се могу видети на сателитским снимцима. Сматрао је да бих могла да пишем књигу о њима, пошто сам пензионер, и имам довољно времена да истражујем.

У почетку сам сумњала да има толико топонима за једну  књигу. Осим тога, такав рад ми се чинио исувише тешким и одговорним, рад за који је нужно пронаћи одговарајуће изворе. Нисам имала представу где и како могу да пронађем савремена географска имена и шта се налази на тим његовим мапама. Тако сам Сењину замисао одбацила као неоствариву, мада ми је нудио помоћ. На томе је све и остало  до сусрета са  Весном Пешић, која је објавила неколико мојих књига у својој Издавачкој кући Пешић и Синови. Било је то, у децембру, 2019. године.

        У разговору о разним темама, некако дођосмо и на ту о српским топонимима у Албанији. Без размишљања, Весна нам испоручи задатак:, да обавезно пишемо књигу и да будемо нас двоје коаутори; да ја пишем етимологију, пошто ми је струка српски језик; да Сења пише историјске податке, а све остало да буде заједничка обавеза.

        Тако је, већ у јануару, почео наш рад. Све потребне изворе и литературу нашли смо на интернету. Главни извори су: савремена, албанска табела насеља, по областима и окрузима, аустријска мапа са самог почетка 20. века, из времена турске владавине, и рад канадског албанолога Роберта Елсија Хидронимија Албаније.

 Књига је обимна јер садржи 1.700 што хидронима, што топонима. Када је после дужег времена коначно завршен рад на књизи, преостало је сабирање утисака и извођење закључака. Неспорно, најјачи утисак је оставила чињеница да смо се на данашњем албанском простору сусрели са најстаријим српским топонимима. На овом простору се налазе топоними, који не постоје на данашњем српском, а неки од њих ни на укупном словенском простору. Верујем, да ће српска географска имена у Албанији, бити додатни извор сазнања, за све оне којима историја није струка и позив, али настоје да што више сазнају о прошлости и судбини српског народа.

Имена река, насеља, планина, области, су веома битан историјски извор, можда више вредан него све што је у историји записано о владавини појединих српских великаша, краљева и самог цара Душана, на овом простору.

О народу, који је тамо живео, мало се зна. За владаре није било битно којим народом владају. А имена насељима, рекама и планинама нису давали владари, већ народ који је ту живео. Срби су у њима оставили своје трагове који су преживели до 20. и овог века.

Петовековна турска управа, на овом простору, мрачан је и непознат део судбине Срба, како на простору данашње Албаније, тако и на простору Грчке. Ово је само део географских имена који је опстао, а верујем да је већи број нестао у времену турске власти. То време је била златно доба за Арбанасе, који су масовно примали ислам, били одани поданици турског царства, били њихови војници и старешине, множили се и ширили у свим правцима, управо на рачун Срба. Један од важних циљева ове књиге је, да њоме пробудимо интересовање јавности за данашњу судбину Срба у Албанији. Како су преживели топоними, тако су преживели и Срби, који тамо живе под арбанашким именима, којима је забрањено национално изјашњавање, који се постепено силом прилика арбанаше.

     Нека остану пописана ова геграфска имена, као доказ да је данашња Албанија била стара, можда и најстарија српска земља. Њу су, стицајем историјских околности, за време петовековне турске окупације, насиљем отела туђинска племена, племена која не знају ништа о свом пореклу, ни ко су, ни одакле су, те опет, уз подршку моћника, лажима доказују своје корене, на српској земљи.Но,на томе се није завршило одузимање српске земље. Наставак отимачне и прогона Срба данас, је свима познат, десио се и дешава се, на окупираном Косову и Метохији. И не мисле да се зауставе само ту.“

Информације у вези књиге на број телефона: 063 26 48 24

Од шесет и неке прошлог века, па вамо

У време оно кад се у драгачевском селу Горачићи уводила лектрика, на службу лектричара бејаше постављен Надомир. Витко, црномањасто момче, зеленијег очију и лјепе памети. Родом је неђе отуд с Каблара. За сваког је имо лјепу рјеч и трудио се да изиђе у сусрет људма кад гођ је мого. И колко е мого. Свико с нама коно да е тујнак рођен. Сељани су му из милоште пређенули име у Наде. Стари су га завољели због његове доброте, девојчурци због љепоте, а момци су му се дивили због вештине пентарања по бандерама, а нарочито његовом моторциклу марке пук, кои је имо 250 кубика, и кои је био најбржи сотвор кои су икад виђели својим очима. Кад прозвижди путом, тица му равна није.

Е сад ћу да ти опричам коекаке згоде и незгоде кое е он проживљо вође међ-нама, или што нам је испричо коекад и коеђе, нако, у поверењу.

Кад пјевац рано закукуриче

Елем, једне зиме, док је Надомир још учио школу у Београду, допутуе он ћиром до Јелен Дола. То е била најближа станица његовом селу. Како е ћира од Београда до Јелен Дола клецо аман девет сати, бијаше глуво доба ноћи, кад Надомир изиђе из воза. Помрчина ко тјесто. Не види се прс пред оком. Подиђе га нека језа кад помисли да мора д-иде кроз шуму, па реши да уиђе у чекаоницу. Тујнак се он шћућури поред вруне која е тињала еда би сачеко разасвит. Кад би глуво доба ноћи, види он кроз шалтер да е отправник задрјемо. А што и не би кад тек ујутру има следећи воз. Отежаше и њему капци и он се згрчи и приспа, нође, на клупи. Трже се кад чу како неко трупћући отреса снјег с обуће. Уиђе крупан, бркат човек. Нешто се узловрједијо и узврпољијо. Љут ко рис. И он ти се узодо по чекаоници гунђајући:

Заклаћу га! Ћу да га закољем и то што прије. Часа нећу часити.

Правећи се да спава, Надомир га кришом, жмиркајући, скрозира. Види људескару ко див. На ногама му гумене чизме с дугачком саром. Нолике није виђо. Горе бунда од цираде с крагнглом ко да е турио јагње. Ма како јагње, ко двизан. Бунда раскопчана, па се види да е с унутарње стране овнујско руно, а доље пала преко чизама. Аман до чукљева. На глави шубара по којој се уватило иње. Очи ко да су мено закрвавиле. Ко да е мено, нако, шандрцно. Да л има испод оне бунде сабљу ил неку ножекању, није виђо. Ал да е нешт од то двое имо, или неки буздован, смео е да се закуне.

Надомир се упрпљо размишњајући о томе каки је ово зликовац и ког ли ће заклати. Свашта му е пролјетало кроз главу. Шацуе га нако кришом. Личио му на Марка Краљевића. Ал, јопет, не би Марко без везе неког закло, сем Турчина споради зулума. Није то ни човечански ни јуначки. Да л је Муса Кесаџија имо бркове? Он би мого бити така рђа од човека. Бијући се тако с памећу, Надомир је погледо, полагачкиц и непреметно, ђа лјево, ђа десно. И смишљо куд би мого да шмугне ако бидне стани пани. Ако загусти. Осмотрио је врата. Обадва прозора. Па врата од концела- рије… Престравијо се, што јес јес. Прецрко начисто. Згодно е осјећо како га вата драт и подилази нека језа од страсти. Никако ноћ да прође. Дужа но царева година. Кад би тек нако пред-зору уиђе у чекаоницу следећи путник. Он се, поименице, обрати бркајлији у чизмама:

– Помоз Бог, Вујадине!

– Бог ти помого, Богдане!

– Богме си ме јутрос предукитрио. Стиго си прије мене, што ти није бастало.

– Шта прије тебе? Дошо сам има више од три сата. Дрјим вође ко кљусе за празним јаслама. Заклаћу га, нема му спаса.

– Шта то причаш кумим те Богом? Немој, тујнак, да свираш уз батину.

– А, оћу да га закољем, нема му друге.

– Кога, бре, да закољеш црни Вујадине? Шта то булазниш тако ти љеба и соли?

– Шта кога? Пјевца. Цјелу ноћ вође проведок, не наспавак се ко човек, зато што он запјева прије времена. Сад Надомиру лакну. И тек је сад разумљо што е његов ђедо пођекад говорио:

Пјевац који најпрви закукуриче заврши у лонцу.

М.С: Спомени дужи од живота

Ни један човек окове не љуби,

Нико улудо главу не губи,

Јер у дну душе сија слобода

испод божијег небеског свода.

 .

Нико не воли ланце и лисице,

Праведници да крију лице,

Да неправда ведри и облачи,

Да лаж злобе хаљину не свлачи.

 .

Дај Боже правде и љубави

Да се овај свет од зла избави.

Нек сунце обасја децу своју,

Да прославе љубав твоју.

На данашњи дан, рођена је ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (1898-1993)

Колико је на небу звезда

па све да су моје очи,

не бих га се могла нагледати.

.

Колико је у гори грана

па све да су моје руке,

не бих га се могла нагрлити.

.

Колико је на земљи извора

па сви да ми жубор даду,

не бих му се могла напевати.

.

Колико је на свету птица

па све да се у девојке створе,

још му не би доста било.

.

Колико је на земљи стена

па све да на моје легну груди,

ни тада ми не би теже било.

Јединственост

Кренем да ти пишем песму, али

схватим да нема књиге у коју би она стала,

а нема ни речи којима бих те описао.

Зато ће ово бити моја најкраћа песма,

која ће показати твоју јединственост,

а схватиће је сви.

Ти!

.

Долази ново доба у којем ће цивилизацију и заједницу предводити

људи који ће знати како да нам предоче да се величина не крије само

у њима, већ у свима нама. Њима неће бити потребни рефлектори и

камере да забележе њихова дела, већ ће они својим делима сами

стварати светлост и у себи и у нама.

.
Када љубав себи тражиш, понашај се као дете. Не гледај око себе

кога ћеш да волиш, већ ослушкуј у себи ко је тај који ти ствара у срцу

тишину и ослобађа те из канџи страха.

.
Непријатељ који нам је некада био добар пријатељ удара најниже,

јер нас је од свих других познавао највише.

.
Груба реч је тешка, ниско лети и брзо пада, зато ће сигурно, након

што из уста човека излети, слетети на стазе по којима он хода и ствара.

Док је лепа реч лагана као перце и дуготрајна у свом лету, тако да

ће се човек, где год шетао по белом свету, осећати као да лети по

небу заједно са оним што се стварало у њему.

.
Кренуо сам право својим путем, а душебрижници ме прогласише

једноставним и наивним. Значи, газим их добро. Људи, корачајте

само право и свако од вас нека иде својим путем. Ако вас због

тога осветољубљиви прогласе једноставним и наивним, знајте да идете

ка савршенству и да одрастате до детета. Не размишљајте о томе шта

вам други говоре, већ следите свој пут верујући, да ћете кад-тад постати

савршено дете, свемогућа Божја љубав.

.
Младићу, кажеш ми да имаш драгу у коју си заљубљен и да ти срце

за њом трепери. Хајде да видимо шта то ти код ње волиш? Прамен

косе, мирис коже, њен стас и глас, а највише њено присуство покрај

тебе. Чак и када није ту, у твојој близини, ти је волиш јер ти је у мислима.

Схваташ ли сада, да ти волиш само свој трептај срца који ти она ствара

додиром или мислима, јер када те она одбије, заборави и остави, ти ћеш

туговати за трептајем који је отишао за њом. Ти си себичан, волиш себе

и своје осећање, па како онда можеш знати шта је то права љубав.

Љубав је светлост која не трепери, греје, а не пали ватру, храни уста,

која се не отварају и не бира боју мисли у главама других. Она не

зна за добро и зло, у њеном се присуству све боје претопе у сјај

Сунца. Праву љубав осетићеш тек када ти се у души заувек настани

мир. Ако јуриш за трептајем срца, не очекуј да ћеш пронаћи мир пре него

што преживиш болести, одбијања, разочарања, напуштања, издаје и пакости

других. Све ће ти то прошетати кроз живот, све док не сазнаш како је то

бити сам и каква је то спознаја препознати себе у самоћи. Видећеш да

у тој тами своје унутрашњости светлиш, јер ти ниси ништа друго, већ само

један заробљен зрак светлости који чека ослобођење и излазак из тамнице

у којој је затворен. Ако ти се то догоди, ослободи своју светлост

и дозволи јој да изађе из тебе. Она ће обасјати све око тебе и ти ћеш

тек онда схватити, да сви људи носе ту исту светлост у себи и да им је

потребан мир да би је видели. Младићу, не скрива се љубав само у

трептају срца, већ и у миру душе. Зато пожури, пронађи себи драгу

која ће ти, поред трептаја у срцу, поклонити и мир душе и научити те да

волиш све око себе, као што њу волиш. Хе, хе… Шта је? Ти би да сазнаш

како да пронађеш такву драгу? Ослободи што пре своју светлост!

.

У тами човечанства много је лажних пророка који на себе бацају

лажну светлост, али је мало оних који у себи носе јединствени мирис

светлосне душе. Добро пазите коме дозвољавате да вам душу храни,

и не идите тамо где вам смрди, јер и мува слети где и пчела, али пчела

никад не тражи храну следећи муву, већ је тражи својим јединственим

осећајем за мирис, зато им је и плод рада различит.

.
Богат промишљено поклања, а сиромах саосећајно даје.

.
– Добро јутро, сине. Која ти је, од јутрос, боја душе?

– Иста као јуче. Светла.

– Живи, сине.

– Хвала, оче.

:Дневник :Душе

.
Ох, човече божији! Преклињем те, освести се! Незнање те је опило.

Уздигао си себе изнад сопства. Гнев, лењост, похлепа, пожуда, прождрљивост, завист и

охолост трњем су ти прекрили средњу стазу по којој

је требало да ходаш. Хвалиш се како си природу својим умећем укротио,

а стазе по којима газиш сам изградио. Речено ти је да имаш слободну

вољу, слободу избора, али ти нико није рекао да су ти разум

погани поклонили, да би ти отежали разумевање ума. Заборавио си да

није сваки поклон дар од срца, лепо упакован, наизглед вредан. А ти

наиван, поставио си га на постоље мудрости и ласкаш сам себи да си

њиме осветлио своју плитку спољашност, не схватајући да ти је он дубину

твога бића тамом прекрио. Величаш себе тако што кажеш како на

ноћном небу све звезде можеш пребројати, а заобилазиш истину ћутећи о

томе да у себи ниједан зрачак светлости не можеш ухватити нити задржати.

Речима си упарио супротности, а спојити их и венчати не умеш. Једно другоме

презиме од имена не знаш како наденути, а поносиш се „својим“

разумом који су ти у главу углавили рогати. Не срди са на мене. Не кудим

те. Знам да си заробљен у себи. Покушавам да ти искром и бездимним

пламеном запалим тврђаву коју још увек нису освојили туђинци, у којој

ти је сачувано зрачење светлости чисте стварности. Не бој се, та тврђава је

мало зрнце шишарке у твојој глави и она од ватре неће сагорети, већ ће

бојом злата светлети и на таласима осећања душе треперити. Ум ћеш свој

разумети тек када ти такви таласи до срца допру и кроз њега прођу. Они

га оштетити неће, али ће са собом у бескрај повести и његове таласе емоција.

Тада ћеш уистину препознати свој властити ум који је по својој истинској

природи празнина, истинска стварност, али не празнина у смислу ничега, већ

ум по себи, неупрљан, уздигнут и смирен, чиста свест. То је непроменљиво

светло које ће гранути у теби и које неће препознавати нити рођење нити

смрт, нити добро нити зло, нити дан нити ноћ. Када ти се она безусловно преда,

задржи ту празнину у себи, да би са њом могао да спојиш душу и дух. Она ће ти

помоћи да задржиш и сопство у срцу, и онда ћеш схватити да су бесмртност, природа

и пространство Васељене само у твоме срцу и нигде више. Тада ћу ти рећи: „Хвала ти,

човече божји, освестио си и ум у сопству.“

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

крвави сутон пада

низ западне плотове

.

из дубоког сна ме буди

мој видик заогрнут стравом

гуши беду и невоље

магле мојих јада

.

уздах цичи усред ноћи црне

губи се живот с јауцима мојим

.

у том низу бесмисленог мрака

беспомоћан стојим уз ветрове мука

што кидају листове живота

и чувају у страстима јаука.