У време оно били су модерни асталски сатови. Свака отменија кућа је имала асталски сат. Тако су га звали, иако га е ретко ко држо на асталу. Обично е стајо на специјално израђеној поличици. А најчешће у малој кућици са устакљеним вратанцима, која е висила на зиду наспрам прозора. Ти сатови су ималиједно или чак два звона. И добро су се чули како чукају: тик-так, тик-так… Једне прилике, неђе о Међудновици, пошље баба Даринка по Надомиру паре да јој у Београду купи асталски сат. Ал му накричи:

– Еве ти паре, ал виђи, мој сине, д-има два звона. И да бидне што већи.

И да му бидне згодна варба. И да се што боље чуе. Није важно да л показуе време сат вамо, сат тамо, не журим на воз. Само нек добро чука. За оно ресто пара, што ти прекостане узми ми влашу гаса и влашу зитина. И поведи рачун, мое дјете, да ми успут не сатариш сат. Ил да ти га неко не здипи, далеко било.

Пожелео сам свећу да упалим.

К’ оностраном да пламом трепери.

Да упутим љубав мојим милим

па бићу моме Астрал се отвори.

.

Из вечности своје нек ме оснаже

кроз овај трен слабости моје.

Пут снаге да ми се прокаже

па да се немири од мене одвоје.

.

Пламен се разигр’о к’о мач светлосни

и не поверовах оку своме

да ме сналази тај дар милосни

доносећи смирај бићу моме.

.

Заиграло ми срце драгошћу

плавећи тело моје милином

док ме спајало са вечношћу

и њеном Тишином блаженом.

огледам себе у луку моста

над водом што давно је протекла

упила тама сенке свеопроста

грешнима све нам безгласом рекла

.

камен се рони и он да оде

у делте мутне дубином моћне

да немер неба звезде преброде

кад свевид осветли бездане ноћне

.

пустиш поново да дуго падам

ојачан прахом чежње што гасне

обзорје гори док ти се надам

.

на трећој обали промисли страсне

где тече река горке белине

када нас лудост заувек мине

ХЕЛМ (алб.Helmës) је село у области Скрапар, округ Белград (Берат), положај 40° 29′ 0″ N, 20° 25′ 0″ E.

        На српски топоним Хелм додат је албански суфикс –ës (ас), а не чист –аs, као у топониму Helmas у области Каваја, округ Тирана,што се дешава, када су посреди неразумљиви топоними. Именица хелм или холм (пасл. Хьлм) је словенског порекла и значи брдо. Некада се Балканско полуострво звало Хелм јер је брдовито. Наспрам именице хелм у руском језику је холм (брдо), наспрам вук – волк. У српском језику неки старословенски облици речи са групом ьл замењени су самогласником –у. Тако је именица хьлм добила касније и облик хум (брдо). На јужнословенском простору, уместо холм употребљаван је  облик хелм. Топоним Хелм је старији од топонима Хумелица, јер је у њему већ употребљена коренска именица хум.

ХЕЛМ (алб.Helmas) је село у области Каваја, округ Тирана, положај

41° 10′ 45″ N, 19° 35′ 54″ E.   И ово село је смештено на  брду које се уздиже из равнице.  (Види ХЕЛМ испред.)

ХЕЛМ (алб.Helmës) је село у области Колање, округ Горица (Корча). положај 40° 38′ 44″ N, 20° 58′ 59″ E.

        Село је уписано на аистријској мапи са почетка 20. века у облику Хелмиз, што сведочи да су Албанци додавали различите суфиксе на топоним Хелм. Тако се и данас пише у два облика, Helmësи Helmas. (Види испред ХЕЛМ, Скрапар.)

Да те душа не заишти

.

Одричем се

семке у семену што стоји

набреклом љуском да клицу одвоји.

.

Одричем се

нерођеног у рођеном семену

за опоган класја у мом племену.

.

Одричем се

копиља у мумурузу уз струк му зачета

подмукла, а мазна као два мачета.

.

Одричем се

рике моје реке, дугачке, ломне и далеке

нек се разлива на вјек-вјеке.

–

Одричем те се Оџаче чађави,

џарањем ватре зид ми од душе огарави.

У пуној глави чувам гнезда умрлих птица,
Осећам миришу пера, пев им мирише,
Док упорно погледом ми кружи крешталица
Нудећи само непој и ништа, ништа више.

Руке ми вежу људи без душе, без свог ума;
У туђој снази бесни, сами пред собом дични,
Мене би да одведу далеко од старог друма;
Без темеља, без грађе куле дижу невични.

А мојој птици бране умрли пев да оживи.
Залуд гудала, струне – невични време кроје,
За бездушје њино – увек су други криви,
Мада знам – за њих сем њих, други не постоје.

Била си лепа

као месечина

у плавој хаљини

са јатом звезда у коси

које обасјавају

пут до мојих загрљаја

које ћу вечно чувати

за позне године

када ове протутње.

.

Наша љубав

већ одавно

на пепео мирише

и згариште старих жеља

које једна јесен угаси

…али драга

не можеш ми забранити

да моје мисли

иду теби

и умру сећања

на један град

л две реке

чији ће валови

вечно грлити

друге љубавнике

…а ми смо били заробљени

заспалим чежњама

негде у неким

напуштеним вагонима

који нису имали

своју станицу.

.

…не можеш ми забранити

да волим Млади месец

уместо тебе

и звезде у твојој плавој коси

које нису никад тражиле

наше изгубљене трагове.

.

Драга моја…

сад више и не знам

да ли смо били пријатељи

или љубавници из великих романа

можда…ту негде

…или нигде

или ништа нисмо били

до два слепа путника

која су тражила

своју срећну звезду.

Данас ћу

да полетим у небо

у векомир чаролик

где љубав

трепери плава

на латима цвета

док ми тело

трне од слада.

Данас ћу

помахнитала

да полетим у сусрет

давно измаштан

а јутро ће

из мене да сведочи

да моје срце

стотину руку за загрљај има.

Данас ћу

јавити

свим гласоношама

да сам лагала

да га не волим

пијући вино

које ће да плеше у чаши

и смеје се мојој искрености.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Омладинац уместо радост

у теби је жалост и твоја младост

се претвара у гадост

посрнулост прелази у палост

.

Омладинац добро је што још си жив

ал ако не устанеш сад бићеш мртав и крив

овај свет и без тебе таквог довољно је сив

и не требаш му такав још и ти

.

Омладинац знај рад побеђује глад

и што ређи слађи је хлад

људе упропашћује град

због новца се постаје смрад

.

Омладинац зато брзо се пробуди

битни су и други људи

ко год хоће нека га нек се чуди

ти настави тако сад у добром се труди

знаш добро КО ће сјутра свима да суди

.

Омладинац у тебе гледа клинац

постајеш полако главни ослонац и носилац

зато добро пази да не испаднеш кривац

уздржи се немој да си живац

него хватај прави правац

и тебе чека сјутра да постанеш старац

зато млађем немој никад да задајеш ударац

Напупела лавандина поља

Освит зоре у тишини чекају

Цветове  плаве да отворе

Земаљску пут да окаде.

Снима ветровима певају

Тајносаним звуцима их дозивају

зором плее љубави да заиграју.

Мајко, и ја чекам освит зоре!

Оче, цветове желим да отворим!

Ветар кроз мене да прође,

У пену светлосну да се разудим,

Творевину васељенску целу да пољубим!