Питање:

„Здраво, Јуџине! А како сте ви осећали утицај тамних магова? Шта вам се то физички десило?“

Одговор:

„По правилу, мрачни магији су веома самоуверени људи. Обично је њихов утицај прилично тежак, мада све зависи од снаге коју имају.

Утицај долази изненада, чини ми се да су магији обично веома осетљиви;  овде је пре свега потребно одмах да се супротставите, јер пасивна заштита убија –  могућа је само активна фаза – одмах ударити.

Наравно, ако магиј жели да умреш, и оде да те уништи, све ће бити пропорционално покрету који је створио; бумеранг десетине пута јачи. Сваки магиј има своје тајне и обично их преноси само својим ученицима. Најјача снага је душа човекова. Ако се осећаш као душа (која је безсмртна), јака душа, постаћеш моћни светлосни маг.

-гугл превод–

Извор:фб страници Евгений Евгеньевич Тамчишин

Бео шљивин

и кајсијин румен цвет

на плаво-зеленом небу

 у рано јутро

пре пролећа.

Оцвале гране

шљиве и кајсије

благо се, гле!

њишу

на лахору.

А тамо негде

у даљини

чује се сетна

 јека звона.

 

Ја сам страница твоме перу:

Бела страница – све примам ведро,

ја сам ризница твоме благу – веруј,

кад узрастем, узвратићу штедро.

.

Ти си ми зрак, ти ме кишом квасиш:

ја сам црна земља око села.

Ти си мој Господ, господин, а ја сам

твоја црница – и хартија бела

У долафу мога ђеда

с десне стране у претинцу,

кад још бијах грјешно д’јете

виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,

Каква ли је на њој слика,

Бјеше сребром опточена

Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.

Зазир’о сам од аждаје,

Ал’ с аждајом ко се бори,

Осјећ’о сам, јунак да је.

Само зато, само зато,

Ја пољубих тог човјека.

Ђед униђе — ја се збуних —

А он рече: ‘Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су

Наши преци ко свечари,

Па зар да ја ђунах љубнут’

Што љубљаху наши стари…

.

Осман Ђикић се национално изјашњавао Србином и религијски муслиманом, и у томе је био и страствен и доследан.

Осман Ђикић се родио 7. јануара 1879. године у Мостару, гдје је похађао основну школу и гимназију. Млади Осман Ђикић је био песник занесењак, врло активно је објављивао у листовима „Босанска вила“, „Зора“, „Бехар“ и још неким.

Осман Ђикић је умро у 33-ој години живота, у Мостару 30. марта 1912. године. Историчар Салих Селимовић каже, да сви историјиски подаци показују, да су домаћи муслимани били Срби, да Бошњаци не постоје, као ни посебан босански језик, а да не постоји ни Санџак, јер и у Турској тај појам не постоји

Извори: нет страница Видоцдан; фб страница Баштина Срба Монументика, Baština Srba Monumentika

Кроз векове плови кад!

Творчеве искре пламте кроз Кедар!

Дрво Живота Свето

Творац даде човеку

На Дар! В.С.

Мајка света рече Творцу: „Искре Огња Твог Духа могу да пруже спасење, али ко ће их сакупити и омогућити нам да их употребимо?“ Творац одговори: „Дрвеће и траве ће сачувати искре моје, али кад искре отпадну, нека Кедар и његове сестре у току целе године чувају пријемнике Огња“…

Савремени биолози су потврдили –  кедар има душу јер ово необично дрво има исти биолошки ритам као и човек.

Кедар испољава своју активност не тачно у одређеним сатима као друго дрвеће, већ у зависности од спољашњих околности, јер лети, када је облачно, он се „буди“ у 10 сати ујутру, а када је ведро, „буди се“ у зору; затим  „одмара“  од 15 до 16 сати, а  навече је  „активан“ до 23 сата. Током ноћи –  „спава“ .

Зими се његов животни циклус не прекида, као код другог дрвећа већ је „будан“, само „спава“ много дуже.

Кедар коригује и стабилизује  колебања активних тачака на телу човека,  јер оне циклично мењају своју активност (као да дишу).

Носитељи тајних сакралних знања Сумера, веровали су да је Бог створио Кедар као симбол моћи, величине и безсмртности, који би служио као сакупљач космичке енергије на Земљи.

Потражња за Кедром, у Старом свету, била је тако велика, да се у најстаријем „Епу о Гилгамешу“, помиње чудовиште, које чува Кедрову шуму од оностраних насртаја.

Дрвени детаљи саркофага египатског фараона Тутанкамона,  и многобројни предмети из његове гробнице направљени су од овог дрвета. Захваљујући кедровом уљу, све до данас су се сачували египатски папируси.

Феничани су од овог дрвета градили галије, као и Асирци. Флоту од кедра, Јерусалимски Храм и свој огромни царски дворац, изградио је и легендарни библијски цар Соломон.

Дрво од кога је Ноје изградио свој ковчег, је био Кедар са Бахреинских острва.

Неминовни атрибут посвећивања царева старе Иранске државе, Хорасане, била је чаша кедрове смоле.

Код Друида, тајанствених шумских, келтских, паганских свештеника – чаша Кедрове смоле – Живице, звала се Чаша Живота.

А данас!? Данас живи прича о Анастасији и  „Звонећим кедрима“.

Из дубоке светлости ме дозиваш.

Умом ми се твој глас освешћује.

Трепераво ми било милујеш.

Светлост твоја ми тмину разређује.

.

Освешћен јесам близином твојом

а далеко си ми у недодиру.

Успаван магијом живота мојом

којом илузије стварност навиру.

.

Да ли и сада лекције делиш?

Да ли знањем стварним храниш душе?

Избавити искрицу своју желиш

чији плам казамати таме гуше.

.

Јесам спреман на светло изаћи.

изронивши из мемле која стеже.

Истински траг вечности пронаћи

кад твоја рука окове развеже.

.

Како ме оискри на свету овом

откинувши од себе део

тако ме породи у руху новом.

Да с тобом скупа ја будем цео.

.

ДРУГА  НАГРАДА  НА  КОНКУРСУ  КЊИЖЕВНОГ  УДРУЖЕЊА  „МИКА“,  ИЗ ПАНЧЕВА

У ланцу љубави

Спаваш у моме срцу,

уклањам са тебе немире,

бринем о твојем миру

волим те, ти си за мене све.

Осећам топлину твоје душе,

твој сан видим и на јави,

да везани смо истим духом

ми у ланцу љубави.

Додирни моју руку,

нек срце твоје зна

да припадамо свету

мира и спокоја.

Додирни моју руку

и осети свој мир

јер припадамо свету

бескрајне љубави.

*

Најлепши осмех налази се испод очију пуних туге.

*

Питаш ме, сине, да ли је време благослов или проклетство. Не могу

ти ја одговорити на то питање. Сам ћеш добити одговор, ако дочекаш

да одбројиш године које су ти додељене. До тада, свакога дана у

огледалу посматрај своје очи док стариш, и бори се да у њима задржиш

онај сјај које су имале када си се први пут заљубио. Знам, знам!

Рећи ћеш ми како их се не сећаш јер ти је тада било важније како си

очешљао косу и да ли ти је кошуља била добро испеглана. Журио си на

састанак. Она те је чекала. Ниси имао времена за своје очи, већ

само за њене. Осећао си се благословено док је она у својим

очима носила тебе, а проклињао си и себе и друге када си из њених

очију нестао. Ето тако, сине мој, време ти је везано за љубав, а

љубав за очи. Запамти ово, благословен је само онај човек који

дочека дан своје смрти са љубавним сјајем у очима, а проклет је

онај који умре пре своје смрти, јер је на своје очи заборавио. Сада

иди сине, време је у теби.

*

Сузе су ти драгуљи које просипаш из ризнице своје душе. Никада им

се нисам обрадовао. Никада нисам пожелео да их покупим. Никада

ти о њима реч нисам рекао, јер када мушкарац жену безусловно воли,

он ћути о ономе што зна – да само душа, која је испуњена божанском

љубављу ствара тужне очи. А док плачеш, ти човечанству богатство

дарујеш и Бога због своје несебичности радујеш. Зато не

бринем, када ми кажеш да сузе лијеш зато што ти душа пати, већ се

надам, да ће се она од свих драгуља ускоро испразнити, па да се ја

у њу одмах затим слободно уселим, и да ће то и тебе и Бога

развеселити. Чекам на дан када ћеш те своје тужне очи обрадовати

тугом из мојих очију. Ти си једини драгуљ који је потребан мојој

души. Све оне које сам некада имао расуо сам и поклонио. Ја још

увек ћутим, а ове речи твојој души нечујно шапућу моје тужне очи.

Из својих одаја покушаваш да ме прочиташ, а у мојој близини

спустиш капке на очи. Стид те одаје колико ме волиш. Не, не бој се.

Приђи ми. Волим и ја да читам те твоје мисли којима шараш небо.

*

„Очи су прозори душе.“

Аха, али када ми призор пред очима испуни душу,

шта ме брига за прозоре.

У чашку кобра гу жмије,

а прсти како мравке трепкав.

Кој ми гу вика азган да бидне,

те ака по месечину.

.

И саге, овој мменче

осети д`је жена.

Како огањ крв гу настану

дамар гу чука на азган вену.

.

Сиђимку за гушу врзала,

маје се по т`мнину.

Пуце сс јелече откину.

Фирав гу груди, све ме стра`

ће се смејев људи.

.

Викам гу да си улегне

на меко троњче да легне.

Сс капке ће гу мијем,

тај азган д`гу разбијем.

Она је поскакивала из сваког мога ребра

И мамила мој недоход, моју усну

Згрчену у змију иза свих ћутања.

Она је бежала испред моје сенке

Коју је остављала моме великом сну

Између рођења и смрти,

Између блискости

И недокучивих даљина,

А дању ме потуцала од крика до мука

И свирепо волела.

:

Велики србски песници

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Фото: Тања Николајевић Веселинов

Где се двори усред поља беле

ту невеста скоро доведена.

Првог јутра беше прекорена

што не иде у гору за воду.

Она кука и сузе пролива,

она не зна ни гору ни воду.

Проговори Јелица девојка:

“Снахо моја, скоро доведена,

дај ти мени бурму и прстење

и дај мени беле венце твоје;

ево има три године дана

како варам Малишу хајдука

-чека мене код воде студене.“

Даде снаха бурму и прстење

и даде јој беле венце своје.

Узе ведра Јелица девојка,

она оде у гору по воду,

кад код воде тридесет хајдука,

међу њима Малиша хајдуче,

вино пију у тамбуре бију.

Спусти ведро Јелица девојка,

свима редом руку пољубила,

а Малиши руку и колено.

Малиша је ухвати за руку:

“Ој бога ти, скоро доведена,

где је теби твоја заовица,

што не дође у гору за воду?“

“Она спрема танке бошчанлуке

за некога Малишу хајдука.“

Он се маши руком за џепове,

те јој даде три дуката жута.

“На ти ово, скоро доведена,

па кад одеш двору бијеломе,

тада кажи својој заовици

да код воде нигде никог нема.“

Узе воде Јелица девојка,

па се враћа двору бијеломе.

Кад је била на сред горе чарне,

запевала танко, гласовито:

“Ој, богами, Малиша, хајдуче,

ово није скоро доведена,

већ је ово Јелица девојка!“

Тад скочише из горе хајдуци.

Кад су били на сред горе чарне,

тад Јелица на крај горе беше;

кад Јелица на сред поља била,

тад хајдуци на крај горе били,

кад хајдуци на сред поља били,

тад Јелица у двор улазила…

Вратише се у гору хајдуци.

Казивач: Рајка Шулубурић, Лиса

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча