Где се двори усред поља беле

ту невеста скоро доведена.

Првог јутра беше прекорена

што не иде у гору за воду.

Она кука и сузе пролива,

она не зна ни гору ни воду.

Проговори Јелица девојка:

“Снахо моја, скоро доведена,

дај ти мени бурму и прстење

и дај мени беле венце твоје;

ево има три године дана

како варам Малишу хајдука

-чека мене код воде студене.“

Даде снаха бурму и прстење

и даде јој беле венце своје.

Узе ведра Јелица девојка,

она оде у гору по воду,

кад код воде тридесет хајдука,

међу њима Малиша хајдуче,

вино пију у тамбуре бију.

Спусти ведро Јелица девојка,

свима редом руку пољубила,

а Малиши руку и колено.

Малиша је ухвати за руку:

“Ој бога ти, скоро доведена,

где је теби твоја заовица,

што не дође у гору за воду?“

“Она спрема танке бошчанлуке

за некога Малишу хајдука.“

Он се маши руком за џепове,

те јој даде три дуката жута.

“На ти ово, скоро доведена,

па кад одеш двору бијеломе,

тада кажи својој заовици

да код воде нигде никог нема.“

Узе воде Јелица девојка,

па се враћа двору бијеломе.

Кад је била на сред горе чарне,

запевала танко, гласовито:

“Ој, богами, Малиша, хајдуче,

ово није скоро доведена,

већ је ово Јелица девојка!“

Тад скочише из горе хајдуци.

Кад су били на сред горе чарне,

тад Јелица на крај горе беше;

кад Јелица на сред поља била,

тад хајдуци на крај горе били,

кад хајдуци на сред поља били,

тад Јелица у двор улазила…

Вратише се у гору хајдуци.

Казивач: Рајка Шулубурић, Лиса

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Између Каменице и Мораве некад се налазило, тамо

према Каблару, на брду, велико дрво, које се видело

из велике даљине.

Путницима је служило као путоказ.

Увек се говорило:

-види оно дрво! Тамо нам ваља ићи…

Од тог виђења село око великог дрвета доби име Видова.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

 

Пробудио сам се

И схватио

Да сам одувек био

И да ћу

На векове бити

Свуда и у свему

У свим световима

Велика кола звездана

пољупцима ћу напунити

силама месеца

руке ћу продужити

да те помилујем

у ноћи овој

ветровитој,

а силама душе

изаткаћу ти најлепши

сан,

и спустити ти га на узглавље.

Срце ћу твоје

на крилима мисли

понети у постојбину љубави,

појићу те нектарима

сласним,

посипати песмама

умилним,

небом покривати!

С.Ђ: Збирка – “Дар употпуњења“

 

(Посвећено времену у којем живимо)

– Умро је Бакара – рече Теофилије покушавајући да веже у коњски реп своју масну и седу косу.

– Који Бакара? – зачуђено упита Бравко по навици зализујући своју већ сасвим проређену косу.

– Пјанислав.

– Не могу да се сетим ко је тај човек.

– Онај што си му пре седам-осам година дао глас за Нинову награду.

– Немам појма. Сећам се да сам гласао за књигу с неким медицинским насловом, а ко је био аутор, веруј ми, нисам ни тад знао. Искрено, мислио сам да је то писао Јован Марић, па нисам ни читао. Верујем човеку. Он је сексолог и зна све о том оралном и аналном сексу.

Бакара све слуша. Седи за истим столом с њима, покушава да покрене вилицу да им каже да је жив, да ће им све по списку у свом следећем роману, али не успева. Укочен је као смрзнута свињска полутка. Некако се трзне, обори чашу и пролије напола испијени шприцер испред Теофилија. Добро је – помисли – сад ће видети да сам жив.

– Пази шта радиш – обраћа се Теофилије Бравку. – Чиме сад да наздравим за покој душе нашег Бакаре.

– Ево ти пола мога. Живели. Нино нек му душу прости – кроз смешак ће Бравко.

Они се смеју мојој смрти. И који им је сад тај Нино? У Бога не верују, а крсте се. Исмевају ме! Хеј, мене највећег српског писца XXI века. Како ми се омаче ово српски? Глупост. Бакара се унео у своје мисли и не примети да за столом више нема Теофилија и Бравка. Сам је, али сад у свом стану. Хода. Добро је. Није укочен. Није више смрзнута свињска полутка. Мора да је од пића. Престаће да пије.

Одједном, неко га лупи по рамену. Трже се и угледа Косача. Ипак сам мртав – помисли.

– Јеси – ошину га прозукли глас. – Имаш лепу библиотеку. Чек, чек – немаш „Време смрти“?

– Имао сам. Верујте ми. Све четири књиге. И ону што је прва добила ову моју награду.

– Коју? – строго ће Смрт.

– Не могу да се сетим.

– „Корени“. И где су ти?

– Палио сам њима ватру. Зашто ме тако гледате? Тако су рекли да морам ако хоћу међу велике писце.

– Све знам – замахну Смрт косом као кад коси коров на буњишту. – Али на реку не можеш без тих књига. Мораш имати све четири. Пет, у ствари.

– Где да их сад набавим овако мртав?

– Е, где! Ено их у твојој спаваћој соби на ноћном сточићу. Узми и „Немам више времена“, „Тражим помиловање“… Све ти је то ту. И пожури, Чамџија те чека.

– Који сад Чамџија? – уплашено пита Бакара. – Не волим реке и чамце. Не знам да пливам.

– Харон, Пјаниславе. Харон те чека. Ха–ха–ха! – грохотом се смејао Косач.

Бакара се осврну око себе, док му се крв ледила у жилама од еха који му је пробијао бубне опне. Нигде Косача. Нигде његовог велелепног стана. Нигде његове велике библиотеке. Ни његових награђених књига нема. Стоји у блату на обали реке док магла притиска и реку и њега. Хладно му је.

– Која ли је ово река? – прошапта стишћући свежањ књига.

– Није Морава, не бој се – кроз језив смех му се обрати Чамџија.

Бакара се зачуди како му тако прецизно читају мисли и Косач и Чамџија. Где је он? Где су сад Теофилије и Бравко? Где је Професор који га је увек штитио од свију који су га нападали? Где су сви с којима је банчио и пијанчио? Зашто му сад нико не помогне? Сад, кад му је најтеже, док као студент држи књиге Добрице Ћосића и Десанке Максимовић испред Чамџије који му се смеје у лице.

– Хајде, улази да те превезем на другу обалу – наређује му Харон. – Али прво ми рецитуј „Срећу“ да не би пливао реком којом су сви пре тебе превезени чамцем.

– Немој. Ево: „Не мерим више време на сате, ни по сунчевом врелом ходу, дан ми је кад његове се очи врате и ноћ кад поново од мене оду“.

– Браво. Видиш да знаш. А сад „Тражим помиловање… За јерес“, та би баш легла у овом тренутку.

– Немој, молим те. Немој. Не знам та помиловања. Ево „Стрепњу“ знам… „Не, немој ми прићи…“

– Доста! – дрекну Харон. То те нисам питао. Мораш пливати до друге обале.

– Немој! – завапи снисходљиво Бакара. – Удавићу се. Не умем да пливам.

– Не можеш се удавити кад си већ мртав. А људски измет и не може да потоне. Загази! – смејао се Харон док се Бакара давио гутљајима прљаве воде из Ахерона.

⁂

– Ама, човече, пробуди се. Сви су већ отишли. Дреждим целу ноћ овде само због тебе. Ево, већ свиће. Имај душе макар мало. Жена ће ме оставити због твог пијанчења.

– Ко си ти? – трза се Бакара. – Нећу да рецитујем.

– Ко те тера! Само иди.

– Знаш ли ти ко сам ја?

– Добио си неку награду. Пувао си се целе ноћи.

– Нинову.

– Опа! Што ми ноћи немају сванућа, што кафана постаде ми кућа… – пева конобар.

– Шта ти је сад то? – већ је сасвим будан и трезан Бакара.

– Нинова песама.

– Ко ти је тај Нино?

– Како ко? – чуди се конобар. – Нино Решић. Певач. Тај чију си награду добио.

1.фебруар, 2021.година; часопис  „Суштина поетике“

В и д и м  предивно бљештаво светло
у  Срцу срца мога унутарњег бића.
Знам, осећам и  в и д и м  исто светло
што зрачи из Срца срца Васељене.
Некада су била заједно.
Некада су била Једно.

Густа  тама  н е з н а њ а  скрила  је  танане
нити  и с т о с т и, и с т о с т и  два Срца.

Изван свега
ж е л и м – не желим,
ж е л и м – н е  ж е л и м,
желим – н е ж е л и м,
да спојим светла ова два Срца.

Тихујем, тихујем,
путујем, путујем,
Расковником и Метлом,
раскивам и бришем
сене и сене и опсене.

На Путу брисања – спајања,
Додиром – Намером, исцељујем:
К р е м е н   и   Х р а с т,
Ц р в а   и   З м и ј у,
Д е л ф и н а   и   Л а в а,
О р л а   и   Ч о в е к а,
б о г о в е   и   б о г и њ е.

Ох, како си леп, Господе!
Ооох, како си леееп, Господеее!
Ооооооох, како си леееееееп Господеееееее!

Будиш ме у зору пољупцем у обрву

чешкам се – ти си комарац – мува

водиш ме на ваздух

мокрим кроз решетке

љубиш ми стопала

жмурим јер ће у супротном

светлост у мене ући

уквасила сам рукав

пресвлачиш ме

пазећи да ме при том

не дотакнеш

јер ако ме пробудиш

опет ћу бити болесна

и пена ће на уста поћи

и очи ми модре нећеш

угледати после

уђушкаваш ме у ћебе

покриваш преко главе

тако и треба.

.

Будим се

месец је пун

и сен његова у мојој постељи

говорила бих

али месечина малопре

тиха је била

миловала ми образе нестварне

прстима злим.

Х.Ш.И: Збирка –“Ритуал детета“

 

Једног јутра

у свитање рано

док тишина, тама

покривала је све,

будила се светлост,

будио се живот

и срце ми чезнуло:

Дај Дођи Што Пре!

.

Светлости моја

Дај Дођи Што Пре!

сузе моје неме

описују тугу,

како је тешко,

бремено без Тебе!

.

И моју си собу

Осветлила већ,

Светлости моја

Дај Дођи Што Пре!

да и моја душа

уплови у Тебе

и постане што и Ти

Дај Молим Те Што Пре!

.

Ј.Б: Збирка – “Светлости моја“

(Збирка угледала светлост дана

захваљујући духовној подршци

дивног песника Драгана Симовића

 Аутор)

 

Једног дана ћеш се пробудити и рећи – Доста.

И неће бити вриска нити ларме већ ће твоја одлука одјекивати кроз универзум. Тада ће се по први пут тамни уплашити јер ће одједном постати свесни да се управо Свемир обликује тобом. Црна магија је била и још је као копрена бачена на све. Сред бела дана цео свет је омађијан њом да не види и не чује поред очију и разума.

Ко једном спозна ово – вео магије нестаје.

Сви око тебе су омајани. Сви. Чини су бачене на свет.

Зато поглед у Сунце сада! Упиј моћ звезде и погледај унутрашњим оком на унутрашње Сунце и мрену са очију скини.

Она више нема снагу јер ти си Сунца син и бела кћер Звезде живота.

Устани. Живи.

.

Немам више речи за тебе.

Узео сам последњу кап истине

из велике боце небеске

и утолио жеђ, не своју.

.

Стихотворе разни а да и не знаш за то.

Светове навлаче преко очију,

да заборавиш како те је мајка дојила

и место млека ти давала истину.

.

Занемари мисли што се роје

и питања густа као Тајга Руска

заустави дах на трен.

Да чујеш како куца срце.

.

Копрена је тихо навучена свима.

Омаја која свебићу гаси сне.

На белини дана та огромна плима

Црна Магија бачена на све.

.

Да мреш на живо

а да мислиш како живот диван је…

Да љубиш и ствараш и срца дираш

а све да иде у црне одаје.

.

Касно је, касно је, касно…је.

Глас као ехо негде у ума празнини,

велики холови што чувају блага твоја

су спремни да буду похарани.

.

Песник је једном добио истину

да тврд је орах воћка чудновата.

Из те све-мирне хале живота

никада не гасне пламен и лепота.

.

Она те буди нежно и смело.

Она те љуби у мокро чело.

Она ти снове баштама рајским води.

Она те грли, она те воли.

.

Јер лепота је ћерка Љубави.

Додир њен потпуно оздрави.

Глас јој је нечија песма и

сред планине кад жуборе потоци.

.

Она је прошла мисао о будућем

У дворишту твојем стара чесма…

што неко је постави ту.

Севап је…да имају деца воду сву.

.

Истина је друга ћерка Љубави.

Она сред тебе пламен разгори

толико јако да сводове небеске пали

и све омаје тера у бездан на јави.

.

А Љубав?

То је Творца моћ.

Не да се описати нит ичим везати.

Не можеш од ње никуда бежати.

.

Она је сред Јаре Јарила,

Сунца живота – за све марила.

Она скида ту свеопшту копрену.

Она лечи душу рањену.

.

И пред очима свих што виде.

уклања црну магију свима.

Она те буди да будан будеш

Да коначно једно са Творцем…

.

Да прогледа око и…

.

Ма шта да ти кажем више,

Гледај – живот у теби би!

 

Извор: Звезда Род Zvezda Rod