Браћо на југу зар баш нико од вас тамо

нема ни срца ни душе, да на север погледа мало,

само,

где се, изгубљени у мору, шака људи за живот бори

до крви?

У пакленом ћутању, браћо, немилосрдна песница

прети да нас умрви,

пију нам крв, да би нам понестало и ово мало

снаге што имамо,

преко хиљаду лета, напуштени, бисмо се, да ђаволу

душу не предамо….

.

Браћо на југу зар не можемо рачунати са вама

да нам се хитно пружи братска помоћ смела,

у тренутку кад смрт лебди над нама свима?

Од оних, браћо, што нас тлаче вековима…!

На коленима је српска земља цела,

Славене моли: смилујте се над нама…!

Поезија лужичких Срба; приредио Предраг Пипер

Слово Л у Азбуци носи назив ЛIУДИIE. То је поље људи, друштва и љубави.

Слово ЉУДИ пада на средину лета и то је време најделотворнијег сунчевог утицаја на Земљу. То је време када људи најмање раде а највише се друже, иду на воде, отморе, путовања, летовања. ЉУДИ се надовезује на слово КАКО – које представља полове, као слово међуљудских относа чија је суштина ЉУБАВ.

Занимљиво је да се у Далмацији људи кажу ЈУДИ (IУДИ) а љубав ЈУБАВ (IУБОВ), дакле без почетног слова Л. Можда је то нека изворна варијанта на коју се накнадно додало слово Л. Људи би у том случају етимолошки били уди – удови Бога. У сваком случају само слово Л (относно ЛI) носи идеју ЛИВЕЊА као ЛИТИ па отуда и СЛИВАТИ, СЛАВИТИ, СЛЗА (суза), СЛУЗ, ЛЕВАК, ЛАВА итд. У смислу човека относно људи – то ливење се относи на духовну енергију или слив (СЛАВУ) Духа Светога који протиче кроз теме до срца (ДОБРА) и чини свесну Душу  једног људског бића.  Можда и зато баш ЛI(је) У Д(обро). Слово ЉУДИ стоји вертиклно преко пута поља СЛОВО у Азбучном Колу Године. Дакле Слава лије у људе – са Неба на Земљу, док верском преданошћу и праведничким животом људи Славу узносе назад Богу – от Земље ка Небу. Енергија от које је саздан Свемир а која такође обитава у чистом људском срцу је ЉУБАВ (изворно ЛIУБОВ). Када поново отузмемо Л из ове речи добијамо облике УБАВ (мак) или ХУБАВ (буг) у значењу ЛЕПО (ЛЕБО). Ту је и облик ЛИБЕ (мак) за љубљену/љубљеног који је скоро истоветан немачком LIEBE  от кога потиче и енглеско LOVE. Слово ЉУДИ залази у астролошку пету кућу коју између осталог описују и љубавни относи, пролазне везе и авантуре. Близкост речи ЉУДИ и ЉУБАВ је очигледна а њу потврђује и облик ЉУДОВИ који у шали користимо.

Облик слова Л носи исту идеју попут облика слова А и Д, дакле троугао који се слива отозго на доле. Капљица воде, или суза која се слива на доле управо узима облик који се из тачке шири на доле. Свест (АЗ) као и душа (ДОБРО) јесу отлике људског бића (ЉУДИ). Обрнуто слово Л даје представу наопаког људског бића и то је опет представа обрнутог троугла (рогати лик) који видимо у словима З и У. Слово ЗЕМЉА представља корене (дакле и подземље) и супротност Небу (А) док слово УК поред тога што значи учење, носи и идеју смрти – подземног света. Ипак, обрнуто Л не мора нужно да се тумачи као зло, оно једноставно може бити супротност идеје коју везујемо за правилно Л (наравно у оквиру појма ЉУДИ које оно изворно представља), па ако је рецимо при гатању правилно слово Л представа мужкарца, онда би обрнуто слово Л могло представљати жену. Иначе свако от слова Азбуке попут Руна даје своју супротну вредност када их (при гатању) постављамо наопако. Нека слова дају драстичну супротност (А, Д, Л, Ч, З, У, М, Г, Ц, Ш, Х, i) такорећи вертикалну док друга дају водоравну па отуда блажу (В, С, И, N, Ѕ, Е, К) док су слова Ж и О у сваком случају иста.

Свако слово у Азбучном Колу Године чини са три себи супротно постављена слова отређене относе. Дијагонално супротно от слова ЉУДИ стоји слово ВИДИ, преко пута водоравно је ЗЕМЉА а преко пута вертикално како смо већ рекли је СЛОВО. Дијагонално супротно слову ЉУДИ слово ВИДИ чини његову потпуну супротност – ВИД (Сунце) и ЉУДИ (Земља). Водоравно преко пута слово ЗЕМЉА стоји у истој равни са словом ЉУДИ – људи стоје на Земљи. Вертикално преко пута слово СЛОВО чини вишу октаву слова ЉУДИ – Слава је врховно достигнуће људског бића. У Азбучном Колу Године имамо 4 оваквих међусловних относа

(Илија Зипевски, АзБукВеда, осамнаести наставак)

 

 

Јуче, кад сам о смрти мислио

Разјари се душа ко што уме.

Природа је – тужан дан је био –

Гледала у мене тмином душе.

.

Неподношљив бол због растајања

Прободе ми срце тога трена.

Све сам чуо – пев вечерњег грања,

Говор воде, мртви крик камена.

.

Скитао сам пољем, кроз крај мрачни,

Улазио без страха у сене,

Мисли мртвих – стубови прозрачни

Дизаху се до неба крај мене.

.

Пушкинов се глас над лишћем јави

И пој птица Хлебњикових с воде.

Сретох камен – у њему се прави

Указао баш лик Сковороде.

.

И сва бића, сав народ што оде,

Чували су живот свих времена.

Ја сам био – не дете природе,

Већ – њен ум колебљив, мисо њена.

-Велики руски песници-

 

Највећи србски град под земљом,

Највећа гробница на целом свету,

Највећи плутајући мост на Дрини,

Највише мајки и ћерки у црнини.

.

Боже погледај шта звери раде!

Зашто се допусти да крв се лије,

Да толико невине деце страда,

Да нам од срца отргну најмилије?

.

Шта је усађено у злотворовом мозгу?

Каква то мржња у њима влада?

Да невину чељад кољу и трују,

Које је то зло, реците ми сада?

.

И зашто све то сакрише дуго и лако,

Зар истина тек сада се открива?

И после дугих седамдесет и кусур лета,

Та истина многима жестоко смета!

.

Осташе само згариште, раке и кости,

И јауци болни – вриска која се чује,

Да у срцима и душама нашим знамо,

Да – у Јасеновцу гроб је њихов – ту је!!!

И птице са њом пролазе

Кроз завичаје светлости и доброте југа.

Она је увек испред мога лица

Нејасна и месечна као предео

Запаље у биљу

Што се у мојим грудима нагомилава.

Отимао сам је од вечитих звезда

И обећавао јој своје најлепше смрти

А враћао се без руку међу стабла

И одлазио у траве

Да покупим

Своје заборављене једноставности.

                                                   Велики србски песници                                                     Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Слободна Србија – Сербијана; Србима на знање!

У ПРИЛОГУ КАРТА АЛБАНИЈЕ КРАЈ КАСПИЈСКОГ ЈЕЗЕРА,ТО ЈЕ ПОСТОЈБИНА АЛБАНАЦА И ЈЕДАН ОД ДОКАЗА ДА АЛБАНЦИ НИСУ ИЛИРИ, ПА ГОСПОДИНЕ МИНИСТРЕ ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА СРБИЈЕ….!!??

Један од битних историјских догађаја Србске историје је победа младог Србског краља ДОБРОСЛАВА У БИТЦИ КОД БАРА 1025, У КОЈОЈ ЈЕ ПОРАЗИО ВОЈСКУ ИСТОЧНО РИМСКОГ ЦАРСТАВ КОЈУ ЈЕ ПРЕДВОДИО МОЋНИ ЦАР ВАСИЛИЈЕ. У ДРУГОЈ БИТЦИ НА РЕЦИ ДРИМ, ГА ЈЕ ПОТПУНО ПОТУКАО. Због тих великих победа Срби су свог младог краља Доброслава,назвали ВОЈИСЛАВ. Војислав је владао Бугарском, Рашком, Србијом, Босном, Ликом, Крбавом и Горњом Далмацијом. Војислав је 1042.године , још једном потпуно поразио Источно Римско царство.Пораз је био такав да је изазвао нереде у царству. Војвода,са Сицилије, Ђорђе Манијак, који се побунио против царице Зое и Константина IX, и 1043.године, са својом војском кренуо да преузме власт у Цариграду.Србија је тада била у рату са Ромејима и дозволила је војводи Манијаку да прође ПРЕКО ЊЕНЕ ТЕРИТОРИЈЕ.У битци код Дојранског језера,сицилијанска војска је изгубила и војвода је погинуо. У саставу Манијакове војске били су и ШЋИПЕТАРИ, као помоћне чете(Aрапи су ШЋИПЕТАРЕ довели на Сицилију.Арапи су једно време држали Азербејџан и они су из Азербејџана, довели један део Шћипетара на Сицилију, као своје помоћне јединице. Са ратницима ишле су и њихове породице. Источно римско царство-Ромеја је преузела Сицилију од Арапа, 980.године, и ту су затекли Шћипетаре. Пола века Шћипетари су живели под власти Ромеја на Сицилији и у јужној Италији).Војска се искрцала у Драчу (територије данашње Албаније, су теририторије Србије).

ШЋИПЕТАРИ НИСУ МОГЛИ ДА СЕ ВРАТЕ НА СИЦИЛИЈУ ПА СУ ТРАЖИЛИ ДА СЕ НАСЕЛЕ НЕГДЕ У СРБИЈИ. КРАЉ ВОЈИСЛАВ ИМ ЈЕ ДОЗВОЛИО ДА СЕ НАСЕЛЕ У СЛАБО НАСЕЉЕНОМ БРДСКОМ ПРЕДЕЛУ У ОКОЛИНИ РАБАНА, ИСТОЧНО ОД КРОЈЕ.

Арбанаси су пореклом са Кавказа, из Кавкаске Албаније; Име Албанија су странци именовали по граду Албане на Касписком језеру, а главни град те земље се звао Ардебиљ (Јован И. Деретић)�Џемс Бекер, британски истраживач Арбанаса каже:»Тамо је друга Албанија, на Кавказу и неки писци сматрају да су њени становници исти народ као и њихови истоимењаци у Турској. Извесно је да постоји велика сличност измедју Тоска из Албаније и Черкеза са кавказа. (Џемс Бекер).�Познати Албанолог Јохан Георг фон Хан тврди у свом делу «Кроз пречину Дрима и Вардара» на страни 21. да Арапи кажу да су Арбанаси живели поред Црвеног мора и да су се одатле иселили. (Јохан Георг Фон Хан),�Фон Хан додаје на 20. страни истог дела да Абази, једно черкеско племе, каже, да су са Арбанасима један исти народ, а Арбанаси, са друге стране кажу да су браћа са Абазима.Атанасије Урошевић је испитивао 1929. године Арбанашка племена на Косову у вези њиховог порекла; сви Арбанаси и њихове хоџе су рекли њему следеће:�«Најчешће се оно састоји у томе што се за стару постојбину свих Арбанаса узима Арабија. Понекад је то изражено у пригодним причама»; дакле, сви су знали да је Азрети Имер довео Арбанасе на Сицилију.У осмом веку је део Арбанаса отишао у Сирију, док је други део отишао у Арабију; касније су пресељени на Сицилију да би појачало муслимански живаљ (Светлана Плетњова).�Арбанаси су дошли на Хелм, на пределу Новог Епира, у јесен 1042. године; војсководја Ђорђе Манијак са Сицилије их је повео са собом као помоћне чете у боју да узме власт у Цариграду, међутим, Манијак је погинуо у боју 1043. године па му се војска предала (Михаило Аталиота).�Тада се први пут помињу Арбанаси у Европи, што признаје и њихов историчар: «Византијски писац из једанаестог века, Михаило Аталиота, описао је побуну византијског војводе од Сицилије «…искрцао у Драчу 1043. године са војском састављеном од Византинаца и Арбанаса…» (Стефанк Поло и Арбен Путо)�Византинци су прихватили своје војнике али су потисли Арбанасе на територију Сербије и тамо су Арбанаси молили Сербе да их негде населе; пошто су били сточари, сербски краљ Војислав је дозволио Арбанасима да се населе у Рабану (Роберт, Бекр и Латим).�Према Едсону Кларку, Серби их називају Арбанасима; странци Албанцима; Турци Арнаутима (ово је арапски назив), што значи они који се нису вратили; а сами себе зову Шћипетарима, што значи брђани (Едсон Л. Кларк).

Џон Камбел ово потврђује и каже. «Албанци себе називају овим именом које припада претходним становницима њихове земље. Они су Скипетари, име које значи брђани.. њихово кападохиско, (Цападоциа -Турска), порекло је утврђено (Џон Кембел).�Даница Илирска је писала: «Арнаути су из Азије, из предела Црног мора и Касписког језера»; Арнаути су Арбанаси; а Гопчевић каже:» У данашњој горњој Арбанији нису Скипетари, него су Илири-Серби живели. А у старо доба историја није имала никакве везе са скипетарским народом» ( Илирска и Гопћевић)�.Арбанаси су се проширили на територију Албаније тек у време турака; само су уништили целе сербске и хришћанске градове: на пример Москопоље итд,(Јован Деретић).

�

Лаоник Халкокондилас, Ромејски историчар, у XV веку каже да Трибали, Илири, Пољаци и Сармати говоре истим језиком; а и да је Сарматски језик исто што и Илирски и Венетски (Халкокондилас).�Хекард, Француски научник из XIX века да Арбанаси немају никакве везе, сличности ни афинитета у вези језика, етничког карактера или физичке закључује сличностиса било којом другом расом Европе: Илирима, Сербима, Трачанима, Дарданима, Македонцима, Словенима, Венетима итд (Хиацинте Хекард).�Амерички истраживач Арбанаса каже.» Што се тиче албанског језика…основа је словенска, измешана са различитим језицима, међу којима највише из турског… грчког, италијанског и француског, чак и из енглеског у овој чудној мешавини» (Хобхоус Брогтон).�Хобхоус каже да се зна да су Арбанаси дошли са Кавказа па су онда били под веома јаким утицајем сербског језика и културе; због тога су и примили сербску основу језика .�Арбанашки број један има три назива: ња, ње и њи; ово нема никакве везе са европским језицима, али има са азијским; Монголски назив за један је нег, на Таи – њуг, на Лао – неунг, а из Дагестана – хоњ ( Јован Деретић).�Арбанашки назив за број 100 је њећинд, а на Дагестанском је хоњћит; а кад се говори о стотини Арбанаси кажу ћинда, а Дагестани ћинта, сада је јасно ком језичком систему припада арбанашки језик (Јован Деретић).�Дакле, можемо комотно рећи да смо открили историјске фалсификате Бечко-Берлинске историјске школе; сада, више него икада, можемо рећи:

Veritas est immutabilis et aeterna: Истина је непромењива и вечна

О овим догађајима сведочи Ромејски историчар,савременик тих збивања,Михаило Аталиота (Michael Ataliota :CORPUS,SCRIPTORUM HISTORIAE BIYANTTINEA, Weber, Bonn 1853 ).

У појашњењу порекла Шћипетара, и њихове појаве на србским територијама највише је допринео академик др.Јован И Деретић. Др. Деретић је у књизи “ СРБИ И АРБАНАСИ ” приказао ГЕНЕЗУ ОДНОСА СРБА И АРБАНАСА ОД 11 ВЕКА ДО ДАНАС.

Приказ следа историјских догађај из књиге “СРБИ И АРБАНАСИ”, као и изводи из реферата др Јована И. Деретића на научном скупу МЕТОДОЛОШКИ ПРОБЛЕМ ИСТРАЖИВАЊА ПОРЕКЛА АЛБАНАЦА одржаном 21. јуна 2007.год., у Србској Академији Наука,које Вам презентујемо :

“Тада се, по први пут, Албанци помињу у Европи. То признају и арбанашки историчари и кажу:

“Ромејски( Источно римско царство) писац из једанаестог века, Михаило Аталиота, описао је побуну византијског Војводе од Сицилије, Ђорђа Манијака, и извештава да се овај господин долазећи из Италије искрцао у Драчу 1043. године са војском састављеном од Ромеја и Албанаца.”

Предео око Рабана где су живели Арбанаси називан је Арбанон. Тај предео су Срби називали – Рабан. У тринаестом веку, када су Арбанаси запремали одређену територију, Арбанон се простирао између река Маће на северу и Шкумбе на југу, без Драча и околине. Реку Шкумбу су прелазили у горњем току и допирали до горњег тока реке Девола у пределу града Коњуха. Овај град су Римљани по реци Шкумби називали Скампа, а султан Мехмед II назвао га је Елбасан. Предео јужно од Шкумбе и Девола, са центром у Белиграду, називан је Албанијом, или Вајонитијом. Име Албанија није било у вези са Арбанасима нити Арбаноном, него је дато по Белиграду, на латинском Албанополис или Албанум. Име Албанија први су употребили Нормани 1081. године, када су заузели Валону, Белиград и Драч. У Белиграду је било црквено средиште, које је раније било у Драчу. Са избацивањем Нормана, назив Албанија се губи све до 1272. године, када га поново употребљава Карло Анжујски, пошто је заузео Драч, Белиград и Валону. Он тај свој посед назива Регнум Албаниа. У тој његовој Албанији није био укључен Арбанон, тако да имамо Албанију где данашњих Албанаца није било и Арбанон или Арбанију у којој су они живели. Показује се да између Арбанона насељеног Арбанасима и Албаније насељене Србима и Ромејима није било никакве везе. Арбанаси су се проширили на територију Албаније тек у време Турака, где су уништили целе србске и хришћанске градове, као Москопоље нпр.

Један француски научник из 19. века који је истраживао Арбанасе, Хиасинт Хеквар, записао је:

“Које је порекло Арбанаса? Са којом граном људског рода се они могу повезати? Ком језичком систему припадају Шћипетари? По свим овим питањима сведени смо само на претпоставке. Можемо само поуздано закључити да Арбанаси немају никакве везе, сличности, ни афинитета, у вези језика, етничког карактера, или физичке сличности са било којом другом расом европске Турске: са Румунима, Грцима, Словенима и отоманским Турцима.” завршен цитат.

Унутрашњи сукоби и деобе створили су кризу српске државе. Са нестанком царства, после изненадне смрти Душана Немањића, а потом и Цара Уроша (1355—1371), многи крупни и ситни феудалци, србска властела или „великаши“, како их памти народно предање, угрозили су јединство српских земаља. О србским поделама јасно говори и византијски цар Јован Кантакузин следећим речима:

„И на хиљаду страна растурени почеше међусобно гложење.“

(Јован Кантакузин, Историја)

Слика распада јасно се оцртавала, а изгледала је овако:

Западна Македонија (краљ Марко, син и наследник оца Вукашина и турски вазал после 1371)

Источна Македонија (Константин и Јован Драгаш — исто као турски вазали после 1371)

Западна Србија: жупан Никола Алтомановић

Зета (Балшићи)

Косово (Вук Бранковић)

Морава (кнез Лазар Хребељановић)

Једино су Срби предвидели судбинску опасност од набујале турске матице. Oдлучном битком да се предупреде непрестани налети Османлија и једном за свагда их врате у Анадолију. Ипак, под окриљем ноћи, између 25. и 26. септембра 1371. године (по старом календару), Турци су извели препад на неопрезну српску војску и потукли је до ногу.

Страховити пораз на Марици имао је далекосежне последице. Означио је почетак пропасти Српског царства. Погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића, неспособни цар Урош изгубио је ослонац своје власти. Државу је захватило безвлашће, страх и паника.

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима.

Након пораза у битци на Марици, Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.

Привредни и културни напредак државе, кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је потчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.Tурски писци који су директно били противници, иако они сви покушавају да сакрију, да је алахова војска поражена, јер су они Турску,муслиманску војску сматрали алаховом војском,али њихов опис битке је веран, један податак : Лево крило турске армије је Вук Бранковић сатро, не разбио, сатро, уништио. И његова оклопна коњица је дошла иза леђа цару Мурату и до турске коморе. Свакоме војнику, нормалном историчару, је јасно, кад се тако нешто деси да је битка завршена за њих, да ту више нема спаса.

Друго, стуб који је син Лазарев Стефан поставио на Косову, и на коме је писало и пише да су змију згазили и убили и да је судбина хтела да честити кнез Лазар падне у њихове руке ….

Цар Мурат је био убијен, он није био под шатором, то је лаж. То није била традиција отоманске војске. Зна се где је било место падишаху. На коњу, у средини ордије, окружен јањичарима а испред њега ред камила, као одбрамбени зид. И око њега, паше и везири саветници, и курири, који носе његове наредбе војсци.

Турски извори кажу да га је Милош оборио копљем са коња и докрајчио га мачем белим као млеко. Ово су чињенице, то су написали Турски хроничари. Никада се није десило у историји ратова да је победник побегао са бојног поља. Турци су побегли са бојног поља. И они описују панику те ноћи кад су бежали према Једрену. Ниједан турски ратник није остао на територији Србије.

Како се десило да је Лазар ухваћен? Када је Мурат убијен, ејуп-бег убијен, њега је Стеван Мусић посекао а он је био престолонаследник. Онда су везири послали наредбу у име Мурата, Бајазиту, да иде по резерву, јер је Бајазит био храбар човек и ратник, а ако остане у рату погинуће и он. Угасиће се династија, пропадне царевина, пропадне све. Него га извуку да иде по резерву. И он одлази, када се вратио са једним одредом Черкеза, успут сусреће турске војнике како беже крвави, и кажу све је пропало. Онда он схвата да није моменат да иде на бојиште. Зауставља се и чека да се Срби разиђу да би покупио тело оца и брата. И чекао је до шест сати увече.

Срби су се разишли око три сата после подне, када су извукли рањенике. Лазар отишао до Самодреже, са малом пратњом, да служи службу у захвалност Богу за победу. Бајазит дође, види неколико људи, око Самодреже. Он опколи цркву, ухвати Лазара и погуби га. И покупи се и побегне за Једрене. То је истина.

Ту битку, која је према опису турских историчара била једна од најкрвавијих битака у историји човечанства, није могла ватиканска пропаганда да прогута, да је то била и србска победа. Па су онда, миц по миц, преко дубровчана убацивали: те Вук Бранковић издао, те овај издао… Ево, ја, код једног фрањевца сам нашао, где он каже, да је и Милош Обилић издао, сви издали. И Бранковић и Обилић и Влатко Вуковић, сви издали. Морало је, јер је србска витешка етика и етика србског народа, требало је то на неки начин упрљати, срушити. А онда верзија убиства Мурата.

После 1389. године Косово и Метохија су се налазили под турском окупацијом. Све до великих сеоба у Косову и Метохији није било Арнаута. После сеоба остао је велики празан простор у који су ушла албанска племена и одмах отпочела с терором, убијањем и прогоном Срба. Арнаути, које су Срби називали Шиптарима, били су већином мухамеданци и, као такви, уживали све повластице које су у Отоманској империји уживали Турци, укључујући и право да тероришу хришћанску рају.Према историјским подацима, до продора Турака у те крајеве и Косовске битке, на Косову и у Метохији живели су искључиво Срби у густо насељеним местима. Такво стање се одржавало све до две велике сеобе Срба у Аустрију 1690. и 1737. године и касније.

Преузето са Фб странице -Надице Шешум, рођене Димитријевић; Заборављена и забрањена историја

Када погледаш дубоко и кад осетиш оно што на површини не изгледа како изгледа, почињеш да увиђаш јединствени систем рада или енергетског кола сваке особе. 

Ту се сад открива много тога. Многи неприпремљени за ово искуство побегну главом без обзира у сумрак страха јер оно што је одједном постало видљиво може срушити представу о томе ко стоји преко пута тебе. Човек или…?

Када очи виде звездостих,

Дух тад вагри радости!

Све се види све се зна

ко где суштом припада.

Ова стварност је таква да постаје све теже се кретати кроз њу у пуном смислу, не само телесно. Као када пробаш да стојиш у базену дубине до рамена и пробаш да потрчиш. 

Временом су се у енергетском простору око нас наталожили многоструки слојеви хаотичне енергије, тешке вибрације страха, безнађа, мржње и таме. 

Све је теже ићи напред. 

Често је чак и немогуће јер се не види орјентир где, када и како. Бука у нама и око нас има само један задатак и циљ – да нас спречи да упалимо унутрашњу светлост. 

Она је уписана вишим законима и бићима у сваког човека као унутрашња ватра која разгорева и држи искру живота у непрекидном пламену. Без ње ми не постојимо. Она је главна награда или плен тамним свестима јер изгубивши везу са Творцем – извором живота, они су се окренули крађи и отимању искри животне енергије од других. 

Посебну вредност за њих представљају искре пробуђених. Оних који живе и који виде. 

Такође они су и стравична опасност по тамне свести јер их могу уништити или одстранити. 

Сада траје ко зна која већ битка у великом рату тамних свести против светлих свести. 

Све око нас нам указује који је час битке и шта иде следеће. Велика моћ непријатеља је у омаји, илузији а најпре у страху. 

Они избегавају отворену борбу јер немају шта да траже против Човека Светла.

Зато свака могућа прљава игра и борба је на дневном реду. Свака могућа. Никако ово не заборавити. 

Уписана светлост је наша бакља која нас води кроз мрак и ка пољима светих дрвета живота у Све-Миру. 

Уписана светлост је наша душа и дух и све оно што нас радује у љубави и животу.

Уписана је „прстом ватре“ невидљивим пером, белим зраком ватре, моћи која нема крај, сиђилом живота. 

Изнад и испод свих и свега, стоји твоја стаза златоправа којом идеш ка свом пламену живота. 

Нека ти је пут благословљен. Нека би ти стопе лагано крочиле, нека би свест била испуњена живим искрама.

И кад дођеш пламену свом поново, рукама захвати те умиј своје лице у њему. Узми пехар од чистог светла и наточи га у пламену те испиј наискап. Крочи у пламен и допусти да те окупа потпуно док не постанеш пламен сам. 

Затим иди и живи. Твори. Буди. Воли.

Ведај.

Извор: Звезда Род Zveuda Rod

Мачка ми је шапнула ко је ко и шта

Захвалих јој се од срца на упозорењу

Замисли, дала ми је ауру њену…

.

Једна оса се у мојој шољи купала

скупила оно што није било моје

помогла сам јој да одлети

и пре него што је упала!

.

Пас је истог дана људе од мене терао

трчали су да их не би изуједао

јер видео је помисли и суштине

помазила сам га од милине!

.

Птице, небеске лепотице,

у кругу су кругове правиле

истог тог дана јавиле

да небо се на земљу спушта!

.

И гром ! О, лепи мој

Одзвања песма ратника

У бој! У бој! У бој!

 

 

 

Весело срце куђељу преде. – Народна измудрица

У именарода: У време „кулука” минулог века

Пожурде, жено, шта туцаш ваздан, виш да ћу д-окасним – вели Мијодраг Миланки, која му не да д иде међ-људе нако каконо драго, ко нека аветиња. Знаш како е казано, жена човека носи на лицу, а човек жену на кошуљи. Зато е поранила сабајле, да намири стоку и пиљеж и д-опреми Мијодрага д-иде том вражјем суду.

– Еве, турила сам жар у пеглу. За трен ока ћу д- опеглам кошуљу. Кондуре сам ти извиксала. Кад немаш паметнија посла. Мого си и ти, ко остали људи, да поднесеш молбу. Но оћеш ти како ти оћеш. Мислиш да су сви ко Миланка, па мош да ћераш по свом и да правиш башибозлук. Сад иди те дангуби на ваком дану. Још кад те клепне по новчанику, јефтиније би ти било да си купијо дрва и да ниси кусур узо. Ма каки, и да си додо бакшиш, јефтиније би прошо но што си осјеко, а да ти шумар најпрво није ишчекићо.

– Шуде, море. Немој ми и ти стајати на муку и немој ми арчити живце. И нако ми е свега, еве, довле. Виш да сам на три ћошка. Немо ме макр ти уједати. Не мож човек на својој очевини д-има ни лјечка вајде ни да бидне нако сербез. Свој на свом. Направили таки закон по ком испада да сам ја неки копилан на њиној, а јок домаћин на мојој очевини. Треба ја да камчим од кое-какијег дандара и вуњара, пошушњара и џабаљебароша да они одобре мене д-осјечем ја мој лужњак, мојом сјекиром, у мом имању. Они ће ваљда ваљатније од мене да воде рачун о мојој шуми. Ал шта ћеш. Немош д-имаш неке асне од њиг. Јок. Но само јад и чемер. Тавориш, вако, дан и комад. Да може и душу би ти узело. Цели живот ринтачим за њиг. Оставили нам само огризине. Дође ми д-узмем тољагу…

– Деде, викнидер гласније – стишава га Миланка – нек неко чуе, па јопет иди код судије те награиши. Него узмиде овај залогај те глоцни мено. Ништа ниси турио у уста, само гуташ те цигарчине, главе ће ти доћи.

– Ма нећу д-едем ништа. Не могу д-окусим ич. И немо да ме затракуеш. Сит сам свега. Еве, довле ми дошло. Пукоше трпила. Најслађе би узо сичана, Боже прости. Морам д-итам, да се торњам из овијег стопа, да не одоцним, па потље да ме заринглају у бувару, баксем, што непоштуем суд. Уапсили ономад човека из Дубца споради тога. Те године учини влас добро народу. Да не би људи ишли код судије за прекршаје чак у Гучу, једном недељно судију чезом довози писар у месну концеларију и он тујна саслушава и окривљене, и сједоке и тако то. Потље ти по поштару пошље честитку. Па се пуши. Плати, ил иди у апс толико и толико дана. Оно ти пише да мош да се жалиш, бајаги. Ако си шашав, па не знаш да врана врани очи не вади, ти се жали. Сам додаеш штети приде. Па јабогме. Платиш таксу. Платиш адвоката ил неког ко е писмен да ти натрукуе жалбу. Знао то кода нас Витомир Трашевић. Он то научио од некиг ратнијег другова кад су били на Солунском вронту. Ал и њему мораш признати дангубу ил му нешто одрадити. Таки је ред. И најпосле ништа. Појо вук магарца.

Обуче Мијодраг чисте панталоне. Рајтозне. Па попеглану кошуљу. Обу кондуре на босу ногу. Зађену буђелар у задњи џеп. Узе коверат с позивом, цигаре и машину, натуче шајкачу и изађе из куће. Љут ко шаран. Повуко ћоковину на ђеда му, сунце га гријало.

– Немо да се сјекираш. Нек си ти жив и здрав. Зарадићеш. Пушти иг нек се наале. Немој, молим те, нешто да им ланеш, па да те ребне по џепу. Да начиниш јопет јазук. Но заулари мено језик. Не може шукас с рогатим. Батали ћорава посла. Нек се наотимају. Све ће им то одњети белај. То ти јамчим ја, ијако сам женско. Доћи ће и њима, гурсузима, црни петак. Удариће иг нека чума, па ће ондак они јектати од муке. Ничија није горела до зоре.

Лакну мено Мијодрагу. Згодно се разблажи. Мисли се: Вала Богу што ми даде бар овог меродавног иксана који ме разумије колко било. Инако се све уротило противу мене. Не би човек жалијо, споради ње, и да истрпи и оно што се трпљети не може. Мешчини да е нека караконџула, да е наџак, јал језичара, лашње би ми било. Какиг све акрепа има, дабоксачувај. А она се потревила меродавна. Не жвоца. На ране да е привијеш. Алал јој вера. Не даде нам Бог ђечице… Шта ћеш, тако нам паде у исе. Таки нам усуд.

Иде он, тако, путом и присјећа се коекакијег зулума. Те нагнаше ме три пут на акцију. Брчко–Бановићи двапут. И Шамац–Сараево јанпут. Добровољно, веле. Ајде де. Аргатовак без ајлука. Па, потље, вамо ударе порез. Па прирез. Па трошарину. Па коларину. Па откуп крвави. Узму џабе и свињче, и овна, и пшеницу, и компир, и… шта им се ћефне. Чиста ајдучија. Не мош да им надаш џевапа. Да мож и душу би ти узело. Но, срећом, то бар не може. Па потље уведоше кулук. Огротик се о веселог Врања претоварајући га камењом из рјеке кад прависмо џаду. Изломисмо и канате и руду. Искидасмо запрежнице. Пуче јанпут и бијончуг. Бије, јадничак, из ћустека по онијем локвама. Оће ам да прсне. Па све јекће ко иксан. Дошло ми било да арлаукнем из петнијег жила. Ал, ајд, све мислиш засвираше, па ће ваљда и за појас зађенути. Јок, брате. Све горе и црње. Црно без ич бјелог. Направило од тебе пачвару и готова ствар. Алаво то. Оте црно иза нокта. Е сад, оно мош де се пресалдумиш па да почнеш да им кулизиш, да правиш коекаке марифетлуке… Да лочеш ш њима, па сјутрадан нако мамуран д-идеш да им узмеш муштулук тако што ћеш д-опањкаш каког поштеног човека кога они кулак зову. На њиг су имали посебан пик. Одма бидне друкчије. Постанеш им друг. И ондак ти моментално лакне. Мање даџбине, лашње деонице на кулуку, мањи разрез за откуп. Још ако те учлане у партију, не мож љепше да бидне… Могу да ти дадну неки посо у задрузи, ил неђе, па да радиш с плајвазом, с некијем пусулама и тефтерима и да биднеш рат убога. Ма нећу да се лижем с дандарама и готова ствар. Проћи ће, ваљда и њина сила… Нико мој никад и ниђе није профућко веру за вечеру. Не дам ни ја, па да би на кози оро. Да би на дрљачи спаво. Да не би имо шта да приставим на прочевље. И тако, док се Мијодраг бијо с памећу, прође време и он пристиже месној концеларији. Под багреном човек бацио на траву неку пелерину, разбашкарио се и чита неке новинчине.

– Помоз Бог! – вели Мијодраг.

– Здраво – одговара онај што сједи.

– Јел стиго онај ништак?

– Који ништак?

– Оно говно из Гуче?

– Кое говно?

– Како кое? Судија.

У томе се из концеларије помоли џгољав човечић, пискавог гласа, говорећи:

– Друже судија, испрего сам коња. Положио сам му и ја сам спреман. Ви, кад решите, изволте.

Скамени се Мијодраг. У моменту беше сагубио аваз. Ко да си му аперисо језик. Једва се прибра.

– Изволте, друже, видим да ти се жури. Како се зовеш?

– Мијодраг. Мијодраг Стевановић, гсин судија.

***

На саслушању скукуњио се Мијодраг и објаснио поштено да е осјеко свој лужњак да би приврљезио и склепо мено кошаре за овце. Запатиле се, вала Богу. Мено, мено, па се облизне. Кад гој се која близнила, даво сам алвалук комшијама. Ваља се. Једна ми се, неш ми веровати, отројанила. Вала Богу, пуна кровињара. Ал она оронула па се прибојаг да иг зазимим у њојзи. Ако бидне каке југовине мож да се скљока, па да иг поубија. Ма није ми само споради јазука. Но грота би било, госин судија, ако се сроља озго на њиг дизгину според мене жива. И то су ти Божја створења. Знаш како су умиљате. Турим ја, пођекад, мено сочице вако у шаку. А оне лижу. Ма само што не прозборе, два ми ока. Ко неки иксан, душе ми мое. Знаш каке су им окице? Тужне и умиљате. Ко у неке ђечице, љеба ми и соли. А кад јагњадма однесем мекињица, само што се не осмену. Па кад полижу, почну да ђипају око мене. Дошла нако пустошна, па се умиљавају, реко би су бенечад. Ма милина ти поглати. И кад одвркну, жао ми да иг залучим. А напредују, вала Богу, на замерак. Ко из воде, да зло не чуе. Кад иг испуштим у сампас, па потље пред ноћ оћу да иг сагнам у-тор, само иг вабнем: прс-ојце – ете иг из онијег стопа. Ко под команду. Све у-трк. Па, ет, ко велим, севап је да им мено чеклеишем кошару. А од онијег овршака и окорака, реко, да зготовим дрваци за-зиму. Да не чекам арлауџу. Отањила гомила на дрвљанику. Знаш како ти је у сељачкој кући, дрва се арче и љети. Те узвари, те усири, ђа испеци мено љеба, ђа скувај каког смока, ђа забрчи меће свињама… Таки ти је сељачки живот. И ђумара ти лашње живи но он, пусник. Славе ми мое. Устаеш ан запјевају трећи пјевци, сабајле. У разасвит. И табанаш поваздан. Потипко, од кад зађосмо у године, ал не стаемо, ко вода. Нит лјежемо кад се смркњава, но ћерамо још тамо

охохо. Почну ћукавци да се дозивљу, ми још на ногама. Према вењеру муземо краве, крунимо жито и коешта. И кад приспиш, мешто да спавнеш ко човек, тучеш главом до-неко доба ноћи. Премишљам се ку-ћу и штаћу. И како ћу.

Цео боговетни дан трапај, тегли, риљај, копај, коси, пласти, цјепај… Тирјанишем и ону моју веселницу, не зна ку-ће прије. Пођекад се у журби, нако дрјемован, скрџумам те награишем. Кој те пита. Поглај ми руке. Квргаве и избраздане, реко би идем са Солунског вронта. Мученичке.

И? Ђе си бијо? Ниђе. Шта си радијо? Ништа. Дан и комад. И то ти је, па смочи. Саџгали смо начисто. Крпи и трпи. Нисам ти ја неки трошакли човек, ал једва се састави крај с краем. Рад би био да сподигнем мено споменичка за живота мене и оној мојој мученици. Да нам се не сатре траг баш начисто, ко да нисмо ни били

Имали ми комшију. Неки Љубиша Савић. Од мое до те његове куће није диље но ко одавле до на Школско брдо. Доље према Трашевићима. Имо он добру жену – Добрилу. И они ти бијагу, вако, ково ми, бежђетни. Сподиго он спомен њима двојма, за живота, на Зимоњском гробљу. И натруково како никог не оставише иза себе и коешта. И на крају тог писанија стоји вако, од слова до слова: Ко оће свећу запалити из гроба ће њима захвалити Љубиша и Добрила.

Кад гој ме пут наведе у Зимоње, понесем свјећицу те им запалим. Бог да им душу прости. Кој зна да л ће се ико сјетити да мене и Миланки запали свјећу кад се преставимо. Кад гој им запалим свјећу, скотрља ми се суза низ образ. Не знам што. Да л споради њиг. Да л споради нас. Бога ти питај.

Него, да ти не арчим време, гсин судија. Нисам имо кад д-идем у Шумско газдинство да подносим ту вражју молбу. И није ми шумар очекићо. Што јес јес. Платићу колко велиш да е поштено. Премда, гсин судија, нисам ја премеђио, на прилику. Нити осјеко у државном, не дај Боже. Јок, брате.

У мом, што ми је још од ђеда остануло. И нисам ти ја то урадио да би избего да платим дијурину шумару. Ма јок, славе ми мое. Но нисам имо кад д-идем у Гучу, да дангубим. Неокосан сам, гсин судија. Само ја и она моја мученица.

Ми смо ти распети на стотину страна. Рекок ти, не даде нам Бог порода, те нема ко да нас одмјени нилјек. Ко два чамора. Диринчимо и таворимо, дан-ноћ. За волики посо треба снажурина. А ми – два крмеља. Спрчили се ко за двје-банке сира. Да смо задружни, ко што има, па да се шурка. Вако, не знаш куш прије. Скапасмо од-рада, ако ми веруеш. Шта ћу, из ове се коже у другу не може, што вико онај. Казни ме. Инако сам кажњен. Не мож горе да бидне.

Мене ти је, канда, на водици суђено да ми се угаси славска свјећа. А за оно што забраздик и ланук малоприје, под багреном, ребни ме колко ош.

Ма за то ми одалами до балчака. Немој да се тујнак замаријаш и забашураш ни да ми прогледнеш кроз прсте. Кад сам испо задрт и пуштијо ову погану језичину да лампара како-но-драго. То ћу да платим апетитли, како знаднем и умљеднем. Но знаш шта ћу да ти рекнем нако човечански? Извини, нако ко човеку ти кажем. Нисам ја то мишљо ништа спроћу тебе ко човека. Овога ми крста. Но знаш, нако поштено да ти речем, ми сељаци ти не бегенишемо влас. Нисам ја оно тебе реко ко тебе, но ко судији.

***

Кад је после десетак дана поштар доњо плави кове- рат и он потписо осјечак, отвори и види: Решење. Са све муром. Горенаке на вру стои: У име народа.

Шћаше да прочита на тенане. Утом се укљешти прасе у прошће и поче да скичи. Отрулијо прикољак и оно нође ћушнуло и протнуло главу. Па ни вамо ни тамо. Мијодраг стрпа оне артије у-џеп, испљуну опушак који је догоро до усне и натрк, између трмки и трлице, шмугну, преко прескакала, у свињску башчу…

– Николи Симићу Цигу –

.

Отиш’о си тихо и без помпе

Па ми груди нека туга реже

Ми смо Срби незахвалан народ

Опрости нам небески витеже

.

Пар краткијех објава на фејсбук

Нешто људи на сахрану твоју

То сва почаст бјеше што Србија

Ода своме ратноме хероју

.

Ни почасног не бијаше вода

Јек плотуна није ваздух пара

Од тебе се славни комаданте

Опростило једва пар другара

.

Ал’ кад данас тужна вијест дође

Да је умро Балашевић Ђоле

Српски народ диже се на ноге

Вјечне да му плете ореоле

.

Гледајући све то из близине

Неправда ме забоље дубоко

Па сам себе запитах због чег’ је

Српству дражи славуј него соко

.

Он је пјев’о о љубави риме

Читав живот свирао гитару

А ти Циго са пушком у руци

Од усташа бранио Динару

.

Он пјевао о “ Шес’десет некој „

И баладу о Васи Ладачком

А ти брате свете земље српске

Заливао са крвљу јуначком

.

Он свирао и стицао славу

Ти душманском пркосио метку

Он шеширић носио на главу

ТИ ВИТЕЖЕ ЦРВЕНУ БЕРЕТКУ

.

Он живио живот умјетника

Опјевав’о морнаре и снаше

А ти љуте предводио Книнџе

И чекао на мегдан усташе

.

Ти си Циго био јуначина

Им’о срце чврсто кано челик

А за Ђола кажу да је био

Мали Србин ал’ Умјетник велик

.

Ове зиме и тебе и њега

Страшне смрти однесе олуја

Ал’ ја ипак кано епски пјесник

Више жалим орла но славуја