Човечанство ће се пробудити из сна. Знање добијено од светлосних богова постепено ствара нови начин размишљања, који ће развити човеку нови поглед на свет. Животињски начин живота, наметнут историјским процесима, постепено ће нестајати.  Разумно, је од речи  „ум“. Људи који не могу да пређу на високе вибрације, полако ће напуштати појавни свет. Овај процес је већ започео, и  ( без обзира колико се дубоко сакрили у својим бункерима), вибрације  се мењају свуда, на целој планети. Људи испрљани тешким енергијама, по правилу, не могу бити у високим енергетским токовима.

Од почетка овог пролећа, високи енергетски потоци ће се повећавати  до 2023. године. Није дуго.. Три године, и живот ће се радикално променити, пробудиће се светле душе, свест ће јасно видети. Људи ће изабрати нови пут развоја, у потпуности схвативши своју природу и осетиће љубав Рода и других светлих богова. Живот на земљи ће ући у нову фазу. Долази  нови период постојања.

-текст из 2020.године-

Извор: фб страница:  Евгений Евгеньевич Тамчишин

амин Боже руко одузета

снашло те је снашло је и друге

не чује се ни многаја лета

ко год стигне лупа ти чворуге

.

махала си давала и прала

пружала си упирала прстом

бранила се од земаљских зала

миловала крстила пред крстом

.

кад те пљују сецикесе жбири

кад би да те уклоне са листа

тад оживи тад се повампири

.

одалами савест ти је чиста

себи макар буди од помоћи

мислило се и ово ће проћи

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Није то сада само камен спотицања

о који губиш моћ расуђивања

и смејеш се својим поступцима.

То су танке нити онога што се зове спас.

То су чаробни одсјаји онога што

називамо борбом и остајемо

над видицима познатим

у мраморним стенама

што се лепе некоћ

затамљени облаци над небом

и трагају трајно за

својом сићушном догорелом

звездицом и бацају зраке, да их

прихватимо и стегнемо

ноћним вапајима лудачких срца

што у грудима бију попут

тонова спремних за паљбу,

у лудилу снова

М.М: Збирка – “Пут ка светлости“

Из Твога топлога сјаја

мирисни цветови цветају,

из Твога умилног гласа

деца силно се радују.

.

Из Твога жубора вечног

потоци несташно се играју,

из Твојих снажних грана

птићи млади полећу.

.

Ходи нам

ходи Љубави наша

јер из Твога тихог шапата

душа се наша

од милине растапа!

Ј.Б: Збирка – “Светлости моја“

Оком сам шарао у запаљену звезду

Испред врелог чела

Које су пренаселиле ватре.

Са њом сам мислио да напуштам

Мракове иза својих разапетих леђа

И падао, и устајао,

Био страшна муња и луди одјек

Своје стешњене збиље.

Велики србски песници

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Било једном једно велико краљевство. Богато планинама и горама, рекама и језерима, свакојаким рудама. Краљ Благомир је дуго и успешно владао, народ је био срећан, вредан и задовољан. Имао је два сина, два сокола, Јакослава и Мудрослава. Имена им је наденула Вила Радосница, чим су се родили.

И тако, момци су расли. Јакослав је учио вредно, али је највише волео да јаше коња стојећи на њему или окренут наопачке. Бацао је копље даље од зидина двора, па су слуге морале да их сакупљају данима. Топузом је погађао најдаље од свих момака и ратника. За ножеве и бодеже је имао чаробну руку. Нико није могао да га савлада. А стрелама је ломио небо, могао је да погоди птицу у лету на два километра. Био је сјајан ратник, надалеко чувен. Одавно га на двобоје, турнире и смотре нису позивали јер је био најбољи. То су знали, не само ови у околним краљевствима, већ цео познати свет.

Мудрослав је био одан књигама. Учио је и он ратничке вештине, али је често бежао са часова и нису могли да га пронађу. А он се сакрије у огромној библиотеци и чита староставне књиге. Знао је напамет многа дела и стихове. Његове беседе су одисале мудрошћу.

Тако је и дошло време за њихову женидбу. На двор су долазиле прелепе принцезе са свих страна. Стари краљ их је гостио и гледао да ли његови синови маре за коју. Али, на жалост, они су живели у својим световима. Волели су се и пазили, заједно јахали и читали неке књиге, али се сваки бавио својим послом.

Једног дана одјаха Јакослав у планину, да у кршу пронађе Змијског цара. Знао је, да ако га ухвати, имаће од њега велику помоћ, нарочито ако дође до битке. Суседи су били љубоморни на ову дивну земљу и само чекали да се докопају територије и блага. И тако седи он непомичан, сатима, сакривен иза хрпе камења и чека да се појави, велика, огромна змија. Кад ти он угледа девојку која стојећи јури на коњу, па се премеће у ваздуху. Гледа, а не верује својим очима. Онда ти дојаха до реке, скиде хаљину и зарони. Он се већ уплашио да је нестала и таман да крене да је спасава, кад је угледа испод воде, она рони а све рибе за њом пливају. Онда изађе из воде, осуши се, навуче хаљину и одјаха до шумарка. Извади стрелу и погоди највишу грану древног кедра, те се обруши киша кедрових ораха. Онда звизну и дојурише веверице са свих страна и покупише орахе. И тако занесен не примети Змијског цара, који му се пришуњао. Чим га спази ухвати га за врат и рече:

–        „Тебе честити царе чекам.“

Змијурина одговори:

– „Пусти ме, даћу ти свакојаког блага. Испунићу ти три жеље.“

-„Не треба мени блага, него твоја помоћ. Прво ми обећај, да кад ми треба у бици твоја помоћ, да ћеш послати све змије међу наше непријатеље.“

-„Добро, биће тако.“

-„Друго ми обећај, да народ неће твоје змије уједати, а ја ти обећавам да их народ неће убијати.“

-„Добро, биће тако.“

-„Треће ми обећај, да нећеш нападати стоку и домаће животиње, јер народ много трпи кад му цркне крава, ил не дај Боже, коњ.“

-„Добро, биће тако. Него ако си ти такав јунак каквим се приказујеш, стави руку у моја уста. Нећу ти ништа.“

Јакослав је размишљао, а шта ако га уједе, од тог отрова га ништа не може спасити. А онда помисли, обични људи умиру више пута, а јунак само једном. И без страха стави руку. Змијски цар га благо уједе и он паде у несвест. Затим цар позва девојку Слободољубу и рече:

–        „Ово ти је младожења. Знаћеш како да му помогнеш“ И одвијуга низ камењар у свој двор. Девојка брзо оде до шумарка, набра три лековите траве, сажвака их и стави му на место убода. И принц одмах отвори очи. Тад је угледао најлепшу девојку, крупних зелених, горских очију и злаћане косе. То је она иста мома коју је гледао малопре како се премеће на коњу у галопу. Он проговори:

–       Хвала драга девојко што си ми спасла живот. За узврат ћу те оженити, да о мени бринеш цео живот.

–       Е мој момче, мене су многи просили. Мада, ти ми се баш допадаш.

–       Ја сам краљевић Јакослав, можда си за мене чула.

–       Како да нисам, цео бели свет зна за твоја јунаштва и вештине.

–       Па онда смо се договорили.

–       Е мој краљевићу, нисмо. Ти би хтео мене да одведеш на двор, да ме заробиш у двору, да ме замараш разним церемонијама. Ја љубим природу и слободу. Не могу без шума и ливада, без реке и језера, без несташног ветра у коси и росне кише. Ако можеш да сазидаш овде на планини, кућу за нас, да сваки дан јашемо и шетамо, да једемо дивље биље и плодове шумске, онда пристајем.

–       Биће како желиш.

И тако и би. Краљ је био тужан што му син одлази у планину, али после дужег размишљања, схватио је да није лоше имати некога тамо горе, високо, где пуца видик. Он ће непријатељску војску и караване, видети пре њих, и дувањем у рог им јавити. И тако после велике свадбе, отпусти краљ тешка срца, старијег сина и снају, да живе тамо у планини.

За то време Мудриша је читао и читао књиге. Нарочито је волео давна знања, од пре 3-4 хиљаде година. То су биле камене и златне књиге. Али отац је задужио његове учитеље, да га терају из библиотеке, јер је већ побелео и усахнуо. Животодајно сунце никако да га види. Зато су га учитељи терали да иде у вењак, на сред предивног, мирисног врта, да тамо чита. И тако је он данима седео у хладовини, удисао миомирисе разнобојног цвећа и маштао о новим знањима. Једног дана му приђе једна девојка и рече:

– Здраво другару. Видим данима седиш ту и читаш, па ако могу и ја да ти се придружим. Овде сви само једу и пију, а за књигу се нико  не хвата.

– Здраво и теби. Нисам те до сада видео. Слободно седи.

– Нисам дуго била овде. Отац ме слао по разним манастирима, где су древна знања, да се образујем. Да знаш каквих тамо чудеса има. Онда ме је слао по другим дворовима да научим њихове језике. То је врло лако. Наш језик је најстарији и избрушени дијамант,  а њихови су настали искривљавањем наших речи и мало другачијом граматиком, коју су сами смишљали.

– И ја бих волео да ме научиш те језике. Него каква ти је то чудесна књига у руци?

– То је древна књига на златним листићима, наших давних и мудрих предака. Касније су је укоричили у овај тежак кожни повез, али је копча златна од старине. То је прадавни језик наших предака. Могу ти нешто прочитати и превести.

И тако су се они дружили, читали и знањем надахњивали. Једног дана краљевић упита Верославу.

–       Драга моја Верослава, би ли ти пошла за мене?

–       Не знам шта да ти кажем. Много волим са тобом да читам и учим, да водим дуге разговоре. Али ја не волим церемоније на двору, то силно једење и пијење, провод без сваке мере.

–       Знаш шта. Тражићу од оца да нам да ово крило где је библиотека и врт. Само да знаш, пронашао сам и тајни пролаз од библиотеке до вењака, па се увек можемо искрасти.

–       Знаш, ја се храним дивљим биљем и древним плодовима, те не једем ову зачињену и свим и свачим, натрпану храну.

–       Дивно, онда ћеш нам кувати и здравље јачати. Баш ћемо уживати. Само понекад, кад морамо, ићи ћемо на пријеме. Знаш, ја сам мом оцу главни саветник.

И тако и би. Краљ направи опет велелепну свадбу. Данима се играло и певало, док су младенци у врту изучавали нове књиге и племенили своју душу новим знањима.

Околни краљеви су били веома љути и завидни. Како се њихове прелепе кћери нису  удале за краљевиће. Али стари краљ је био срећан и задовољан. Добили су жене достојне њих, које су од нашег рода, које воле природу и слободу изнад свега. Светла будућност се надвила на ово краљевство. Нека тако и буде.

Парадокс је у служби зла

и тјера у бездушност.

.

Парадокс је у у служби дрских обећања

и идеја луђака и циника.

.

Парадокс је нихилистичка клетва.

Парадокс је секта духовних изрода.

.

Не буди парадокс, буди РАДОСТ!

Завија дух Душанов.

Вије Космет,

Прешевска долина хучи,

а Ниш на климавој нози стоји

још само коју годину броји.

.

Црнило се над земљом завило,

Душане, твоје је само мало зрно

 од онога што је било.

Хучи Нишаво, Саво,

Дрино, Колубаро,

Дунаве београдски на води…

поплави србско знамење.

Направи места,

треба џамија да настане.

Кукај мајко на време,

пре времена,

док ти сн`а була

 не остане бремена.

.

Теби вуче, глас је промукао,

 је л ти то беше на полумесец си завијао?

 Окрени се Сунцу на изласку,

 понизно и тихо завијај, запамти,

ово је твој последњи вапај.

Није важно куда се

и зашто

креће овај свет,

битно је да ти знаш

камо

и ради чега

корачаш.

Некада давно, живели су муж и жена. Дуго су и узалудно желели дете. Напокон се њихова жеља испунила. И док су дани полако пролазили, мајка је седела поред прозора и посматрала прекрасну башту. То је била башта зле вештице.

Једног дана, жена је приметила леју сочног, зеленог мотовилца. Пожелела га је и затражи од свог мужа да јој га донесе, како год зна. Ноћу, да га зла вештица не види, муж кришом набра пуну корпу мотовилца. Жена се обрадова и брзо га поједе и одмах се боље осећала.

Муж је кришом, ноћу, поново сишао у вештичину башту. Одједном, пред њим се створи бесна вештица. Викала је, претила, а човек јој је испричао о жељи своје жене, о детету које очекују и молио је за милост. “Кад је тако – она рече, – мотовилца можеш да понесеш колико желиш”. Али му рече да јој заузврат мора дати дете кад се роди. “Ја ћу се старати о детету као мајка”, рече. У страху, жељан да што пре оде из баште зле вештице, човек на све пристаде.

Ускоро су муж и жена добили девојчицу, најлепшу на свету. Али нису јој се стигли ни обрадовати, кад се вештица појави, узе дете и одведе га са собом. Назвала ју је Мотовилка и бринула се о њој с пуно љубави. Кад је Мотовилка напунила дванаест година, вештица ју је закључала у кулу без степеница и врата. У тој кули само је један мали прозор отварао девојчици поглед у свет. Кроз тај прозор улазила је и светлост дана и мрак ноћи.

Дете је ту одрасло и постало девојка дуге златне косе. Никога није познавала, никога није виђала осим вештице. Кад би је вештица желела видети, стала би под кулу и наредила:

“Мотовилка, Мотовилка! Спусти низ прозор своју златну косу”.

Мотовилка би то урадила, а вештица би се уз косу попела, а касније низ косу и спустила.

Једног дана, јахао је шумом млади краљевић. Зачудио се кад је у тишини шуме зачуо песму. Идући за гласом, краљевић дође пред усамљену кулу. Али виде да нема врата, па колико год да је желео да види ко пева, он одјаха. Очаран песмом, вратио се већ следећег дана. И тако је, из дана у дан, стајао пред кулом и слушао Мотовилкину песму. Једног дана, док је слушао, виде како долази вештица, па се сакри, а она нареди:

“Мотовилка, Мотовилка! Спусти низ прозор своју златну косу”!

Младић виде како се вештица пење и како одлази. Затим, имитирајући вештичин глас и он рече:

“Мотовилка, Мотовилка! Спусти низ прозор своју златну косу”!

Девојка послуша и краљевић се попне. Чим су се видели, заволели су се. Дуго су причали у тишини куле. Младић јој је обећао да ће се следеће ноћи вратити с мердевинама низ које ће обоје сићи и побећи злој вештици.

Али Мотовилка је била наивна и непромишљена. Кад је следећег дана дошла вештица, девојка је упита:

“Како то да ми је коси теже када се ти пењеш него млади краљевић”?

Вештица се страшно разљути. Крила је Мотовилку, чувала је само за себе, а сада је схватила да је преварена. Узела је маказе, одсекла јој златну косу и помоћу својих чаролија пренела је девојку у пустињу на крај света. Затим се вратила у кулу и стала чекати. Кад дође ноћ, дојаха краљевић:

“Мотовилка, Мотовилка! Спусти низ прозор своју златну косу”.

Вештица ухвати чврсто један крај одсечених плетеница, а други спусти низ кулу. Краљевић се попе и на свој ужас угледа на прозору ружно лице вештице. Ругала му се и смејала:

“Нема више Мотовилке, а ни тебе више неће бити”!

И насрне на јадног младића. Он паде на оштро трње у подножју куле које му изби очи. Слеп, очајан и несретан, узјаха свога коња и побеже.

Пролазиле су године. Краљевић је лутао по свету тражећи Мотовилку. Ни једног тренутка слепи младић није заборавио песму девојке из куле. А онда, једног дана, младић стиже у пустињу на крај света и зачује исту песму. Позва је по имену. Плачући, девојка је грлила и миловала лице младог краљевића. И чудо се деси! Кад на слепе очи младићеве падоше сузе девојачке, он поново прогледа.

Одвео је Мотовилку у свој замак где су живели дуго, срећно и задовољно.

А о злој вештици никад се више ништа није чуло.

Извор – интернет страница – Најлепше бајке света –