У старословенској Азбуци постоје четири слова преузета из грчког алфабета за писање искључиво грчких речи које се нису преводиле у старословенским текстовима, углавном именица. То су Ψ (пси), Ξ (кси), Θ (тхета) и Υ (ипсилон). Овде ћемо обратити пажњу на слово ипсилон које једино от ова четири слова у Азбуци носи словенски назив (али и лик већ постојећег азбучног слова) који гласи ИЖИЦА.

Слово Υ (ипсилион) у грчком језику првобитно је имало гласовну вредност У а у класичном периоду је добило изговор нешто затворенијег У (због чега је прелазило и у В) да би се касније а и до дан данас читало као И.  С обзиром да је првобитну вредност гласа У ипсилон изгубило (прешавши у И), за глас У Грци су почели да пишу два слова ΟΥ.

Слово Υ (ипсилион) истоветног је изгледа као словенско Ук чију је гласовну вредност (У) првобитно означавало. Код Словена слово Ук није променило своју гласовну вредност већ и дан данас означава изворни глас који својим  ликом идејно представља а то је У. Ипак, под утицајем Грко-ромеја и ромејске црквене политике (да ли по навици или услед свесног условљавања грчке цркве) Словени своје У записују као грчко ОУ. Док можемо да разумемо разлог записивања гласа У као ΟΥ код Грка, за то код Словена нема никаквог смисленог разлога ни потребе и може се приписати чисто грчком утицају. Словени су имали и (углавном) имају сва слова за све своје гласове и нема никакве потребе да се било који словенски глас записује са два слова као што је то случај код Грка који немају сва слова за своје гласове (грчко Б – ΜΠ, Д – ΝΤ итд). Словенско Ук само је довољно да означи глас У и не постоји смислен разлог да се њему испред додаје слово О. Ово је дакле последица грчког утицаја настала или несвесно коришћењем оба писма (грчко и словенско) при превођењу црквених текстова или можда као намерни услов грчког свештенства словенској писмености.

Истовремено Словени уводе у своју Азбуку наводно грчко слово ипсилон али га не зову тако већ га именују словенски Ижица. Ижица носи изглед истоветан слову Ук а временом губи доњу квачицу па изгледа као латинично V. Словом Ижица се на пример записује грчко Господ које гласи Кирије относно у изворном читању Курије. Словенски назив овог слова (за разлику от грчких назива осталих слова Ψ, Ξ и Θ) говори да су Словени отувек знак У доживљавали као своје слово. У Велесовој књизи, глас У се записује самостално без додатог О испред што би била изворна и једина смислена употреба овог слова.

На врху Азбучног Кола Године налази се слово ИЖЕ. На дну Азбучног Кола Године налази се слово УК или другачије названо ИЖИЦА – у каснијем читању као И представља мало ИЖЕ – ИЖИЦУ. У календарском смислу ова два слова означавају врхунац сунчеве енергије (ИЖЕ) и њен патос када се рађа нова Година које са наново пење ка врхунцу, која васкрсава (ИЖИЦА). ИЖЕ и ИЖИЦА у овом относу стоје као Бог и Божић или Сварог (Вид, Kупало) и Сварожић (Коледо).

Слово Иже долази као десето слово (осми сугласник) на крају десне, источне или узлазне путање Године након 9 слова (7 сугласника) која представљају човеково биће – систем чакри или Зрак стварања у човеку. Иже је старословенска заменица КОЈИ и представља целокупност свих елемената који чине човека. Блиско хижа носи значење куће (словеначки) а слово Иже се у древним писмима (етрурско, феничанско) записивало затворено у правоугаонику попут куће. Горњи и доњи део могу представљати духовни и телесни спрат док се у неким случајевима унутар правоугаоника налазе и три целине (две попречне црте) што би означавало човекову трицентричност: мозак (мисао), срце (осећања), нерве (осећаји) или дух, душу, тело.

Можда је сасвим случајно да се на хебрејском човек каже ИШ (а мали човек гласио би ишица, јевреји немају слово за глас Ж) а можда и није. Неко ко боље познаје порекло и етимологију јеврејских речи могао би дати отговор на ово питање.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 28-ми наставак)

У сумрак једног пролетњег дана, пре много лета, кренуо сам на далек пут, да тражим љубав своју из једног давно минулог живота.

Обишао сам многе земље и градове, у потрази за Оном која, давно негда и некад, у једном ранијем животу, бејаше љубав моја.

Пролажаху месеци и године, смењиваху се годишња доба у бескрајном низу, и ја се, уморан од лутања и трагања, у једно јесење вече, док жуто и румено лишће на ветру лепршаше, вратих у село предака својих, давно напуштеном дому своме.

Заставши, изненада, у сутон румен и зелен, пред вратима врта својега, смотрих под крошњом столетне липе, витку прилику, са нестварним сјајем у очима, како се, под пуним Месецом, на ветру лелуја, повија и њише.

Јеси ли ти свих ових година тражио мене? – чух мио, нежан и лепршав глас.

Тражио сам Ону чије име не знам, а чијег се лика само из једнога давнашњег сна присећам, – прошаптах збуњен, с тугом и сетом у прсима.

Ја сам Она коју си тражио по далеким земљама и градовима. Све ове године ја сам те, у дому твојему, стрпљиво чекала, јер сам знала да ћеш се вратити на крају пута својега, –дрхтавим и једва чујним гласом, прошапта витка прилика, излазећи испод модре столетне крошње, и ја – тек тада, под пуним Месецом – препознах лице Оне коју сам, на прашњавим путима далеких светова, кроз многе минуле године тражио.

-2015.година-

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

Хајде да сви – сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид – већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Тако је много речи са смислом различитим код земаљских народа.
Тако је много различитих језика, наречја.
A постоји једини језик Божанских позива.
Саткан је од шума лишћа, поја птица и жуборења таласа.
Има мирисе Божански језик и боју.
Бог тим језиком на молбу свакога, молитвени даје одговор.

На свом путу стамен стојим,
свјестан шта ми судба спрема.
Зар нестанка да се бојим,
да сам ништа, да ме нема…!?

–

Идем путем свог прауточишта,
спасоносне, вјечите празнине.
Једно желим, ако желим ишта,
милозвучну музику тишине.

.

Нема краја, ни почетка,
живот тек је путовање.
Свак’ је предак неког претка:
душе станишта мјењање.

.

Све што живи, што се миче,
у тај закон се уклапа,
из једнога то све ниче
и све се у једно стапа.

.

(кратак извод из текста)

Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970), је био српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, почетком 20. века, а јавности је мало на жалост, мало познат.

Године, 1954. упутио је писмо Мирославу Крлежи, због којег је робијо три године. Писмо је на објављивање чекало скоро пуних шест деценија…

„Господине Крлежа,
У четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из година 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу „Година 1919“, под насловом „Смјена на јасеновачкој станици“, на страни 277, кажете:

„Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“

На истој страни на дну кажете:

„Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус“.

Пошто се ове гадне рјечи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности:

1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их?

2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите?

3. Кад питате: „Тко нас је победио?“, чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, „нас“, види се да и себе убрајате у побеђене, ….

4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима.

5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа?

.7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате „ушљивим циганима“ и „багром за вјешала“? ….

А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника.

Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“…..

Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“……

Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне….

На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: „Боље гроб него роб!“.

Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате „ушљивим циганима“, и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу.А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: „Неписмена багра за вјешала“.Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитетизападних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. ….

Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша?

А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати „багром за вјешање“ и „ушљивим циганином“.

Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду.

Загреб, 1954. године“

Због овог писма Антоније Тодоровић је, мада већ увелико у осмој деценији живота, био осуђен и одлежао три године затвора. Писмо је у папирима свога оца пронашао писац Павле Бабац, а да угледа светлост дана заслужан је његов син Душан.

Текст у целини на нет страницама: „Борба за истину“, Time.rs  и   Тамо далеко

Буди ту

Да расипаш звезде путевима мојим

Када ноћу кренем да шетам у потрагу за сном

Буди ту

Да зраком ме обучеш

Када окупана љубављу у свет кренем

Буди ту

Да ветром засвираш

Када громно запевам нашим гајем

Буди ту

Да загрлиш ме

Када се срећна расплачем

Буди ту!

Песма ми је дала

на томе јој хвала

душа није знала

до срца пут саткала

.

Гајио сам силне речи

пустио их не жалећи

да покрену силну реку

и ту љубав у човеку

.

Спојила ме са њом она

моћна је и томе склона

која знаде да је чује

душу њену сад милује

Између добра и зла нема компромиса.

Између двије столице мораш да бираш.

.

Све је добро док се не предајеш и

и не додвораваш никоме и ничему.

.

Између добра и зла искушења су разна.

Све се спозна и голим оком види.

Све се спозна и голим оком вБуди са сличнима,

Буди са сличнима,

а не у маси изгубљених душа!

Звук  РА  – оригинална светлост, углавном се изговара у раним јутарњим сатима у зору. Овај звук чисти, то је најстарији звук. Довољно је рећи рано ујутро кратак ′′ РА ′′ и овај узвик чисти цело тело, чисти и чисти свест. Када се пробудиш, изговори ′′ РА ′′ ментално, нека ти је навика, а онда ће те срећа увек пратити. РА је моћни мистични, магични налет енергије. РА је улаз у нови, свесни дан. РА је савез предака, моћни покрет и благостање за сутра.

 Евгений Евгеньевич Тамчишин | Facebook