–Посвећено времену у којем живимо-

– Умро је Басара – рече Теофил покушавајући да веже у коњски реп своју масну и седу косу.

– Који Басара? – зачуђено упита Бранко по навици зализујући своју већ сасвим проређену косу.

– Светислав.

– Не могу да се сетим ко је тај човек.

– Онај што си му пре седам година дао глас за Нинову награду.

– Немам појма. Сећам се да сам гласао за књигу с неким медицинским насловом, а ко је био аутор, веруј ми нисам ни тад знао. Искрено, мислио сам да је то писао Јован Марић, па нисам ни читао. Верујем човеку. Он је сексолог и зна све о том оралном и аналном сексу.

Басара све слуша. Седи за истим столом с њима, покушава да покрене вилицу да им каже да је жив, да ће им све по списку у свом следећем роману, али не успева. Укочен је као смрзнута свињска полутка. Некако се трзне, обори чашу и пролије напола испијени шприцер испред Теофила. Добро је – помисли – сад ће видети да сам жив.

– Пази шта радиш – обраћа се Теофил Бранку. – Чиме сад да наздравим за покој душе нашег Басаре.

– Ево ти пола мог. Живели. Нино нек му душу прости – кроз смешак ће Бранко.

 

Они се смеју мојој смрти. И који им је сад тај Нино? У Бога не верују. Исмевају ме! Хеј, мене највећег српског писца XXI века. Како ми се омаче ово српски? Глупост. Басара се унео у своје мисли и не примети да за столом више нема Теофила и Бранка. Сам је, али сад  у свом стану. Хода. Добро је. Није укочен. Није више смрзнута свињска полутка. Мора да је од пића. Престаће да пије.

Одједном, неко га лупи по рамену. Трже се и угледа Косача. Ипак сам мртав – помисли.

– Јеси – ошину га прозукли глас. – Имаш лепу библиотеку. Чек, чек – немаш Време смрти?

– Имао сам. Верујте ми. Све четири књиге. И ону што је прва добила ову моју награду.

– Коју? – строго ће Смрт.

– Не могу да се сетим.

– Корени. И где су ти?

– Палио сам њима ватру. Зашто ме тако гледате? Тако су ми рекли да морам ако хоћу међу велике писце.

– Све знам – замахну Смрт косом као кад коси коров на буњишту. – Али на реку не можеш без тих књига. Мораш имати све четири. Пет, у ствари.

– Где да их сад набавим овако мртав?

– Е, где! Ено их у твојој спаваћој соби на ноћном сточићу. Узми и Немам више времена, Тражим помиловање… Све ти је то ту. И пожури, Чамџија те чека.

– Који Чамџија? – уплашено пита Басара. – Не волим реке и чамце. Не знам да пливам.

– Харон, Светиславе. Харон те чека. Ха–ха–ха! – грохотом се смејао Косач.

Басара се осврну око себе док му се крв ледила у жилама од еха који му је пробијао бубне опне. Нигде Косача. Нигде његовог велелепног стана. Нигде његове велике библиотеке. Ни његових награђених књига нема. Стоји у блату на обали реке док магла притиска и реку и њега. Хладно му је.

– Која ли је ово река? – прошапта стишћући свежањ књига.

– Није Морава, не бој се – кроз језив смех му се обрати Чамџија.

Басара се зачуди како му тако прецизно читају мисли и Косач и Чамџија. Где је он? Где су сад Теофил и Бранко? Где је Професор који га је увек штитио од свију који су га нападали? Где су сви с којима је банчио и пијанчио? Зашто му сад нико не помогне? Сад кад му је најтеже, док као студент држи књиге Добрице Ћосића и Десанке Максимовић испред Чамџије који му се смеје у лице.

– Хајде, улази да те превезем на другу обалу – наређује му Харон. – Али прво ми рецитуј Срећу да не би пливао реком којом су сви пре тебе превезени чамцем.

– Немој. Ево:  Не мерим више време на сате, ни по сунчевом врелом ходу, дан ми је кад његове се очи врате и ноћ кад поново од мене оду.

– Браво. Видиш да знаш. А сад Тражим помиловање… За јерес, та би баш легла у овом тренутку.

– Немој, молим те. Немој. Не знам та помиловања. Ево Стрепњу знам… Не, немој ми прићи…

– Доста! – дрекну Харон. То те нисам питао. Мораш пливати до друге обале.

– Немој! – завапи снисходљиво Басара. – Удавићу се. Не умем да пливам.

– Не можеш се удавити кад си већ мртав. А људси измет и не може да потоне. Загази! – смејао се Харон док се Басара давио гутљајима прљаве воде из Ахерона.

.

– Ама човече, пробуди се. Сви су већ отишли. Дреждим целу ноћ овде само због тебе. Ево, већ свиће. Имај душе. Жена ће ме оставити.

– Ко си ти? – трза се Басара. – Нећу да рецитујем.

– Ко те тера! Само иди.

– Знаш ли ти ко сам ја?

– Добио си неку награду. Пувао си се целе ноћи.

– Нинову.

– Опа! Што ми ноћи немају сванућа, што кафана постаде ми кућа… – пева конобар.

– Шта ти је то? – већ је сасвим будан Басара.

– Нинова песама.

– Ко ти је тај?

– Како ко? – чуди се конобар. – Нино Решић. Певач. Тај чију си награду добио.

1.фебруар, 2021.година; часопис  „Суштина поетике“

 

 

 

 

 

 

Љубав је као вода.

Познаје тајну растварања

и снагом нежности пут проналази

кроз камењар неприхватања.

Мења обале,

географију срца

стрпљиво и упорно

кап по кап

тихо и неуморно

ток по ток…

.

И зато теците сузе, теците-

Извора свог се сетите!

Теците од таме ка Светлости

теците од туге ка Радости

са дна Океана Љубави

само боју мењајући…

Што се више шири круг знања, то се више шири и

круг незнања.

Што се више повећава број жеља задовољених, то се

више повећава и број жеља незадовољених.

Једини Бог, у сразмери наше доброте и чистоте,

може ограничити круг незнања и смањити број жеља

незадовољених.

Колико је и колико светих људи ускликнуло: од када

Тебе познах, Господе, исчезе мрак незнања мога, и

угаси се пламен жеља мојих.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

ето то је она тајна света

знаш је и сам а не смеш да кажеш

Бога молиш да те издевета

ћутиш трпиш самог себе лажеш

.

памтиш дуго времешан си знам те

причало се некад и гласније

а и тебе други добро памте

јадаш ми се а није да није
.

трошио се гугутао млео

каматом си давио дужнике

ни сам не знаш у шта си се клео

.

оживеше сада бивше слике

бежиш бежиш од сопственог метка

разум просут до последњег ретка

Настављам да обрађујем палиндроме – речи које се читају двосмерно а којим србски језик обилује, користећи се Азбучним Колом Године. Наиме преко Азбучног Кола Године или азбучног низа можемо код палиндрома наћи правило које идеје те речи представљају када се читају у једном смеру азбучног низа а које идеје представљају када се читају у супротном смеру.

Доњи полукруг азбучног Кола (плаве боје) представља Небо относно Дух док горњи полукруг (црвене боје) представља Земљу относно Тело. То значи да она реч која је обликована словима у смеру Године, от зимске краткодневнице ка летњој дугодневници преко пролећа (обрнут смер казаљке на сату), от АЗ ка УК – означава појаву која са Неба силази на Земљу, док иста та реч читана уназад, от УК ка АЗ означава појаву која се са Земље уздиже ка Небу.

ГОР – РОГ

ГОР или гора, горе је старо име за Сунце. Сунце је горе, оно гори, кретањем својим описује време (хора, ура, hour) и наравно светли (ор – светлост на хебрејским, ореол, аура). Гор као име Сунца проналазимо у облику Хорс код Словена (Кијевски пантеон), у облику Хорус (Херу, Ор) у Египту и у облику Кур (Кхур) у Персији. Дакле ГОР је име Сунца које спушта своју светлост отозго, са Неба на Земљу. РОГ је обрнути принцип – шиљата кост која расте у вис – издиже се са Земље ка Небу. Јелен је у античком свету сматран за свету животињу управо због својих рогова који се величанствено издижу и гранају ка Небу. Стога јелен у нашем језику носи једно от божијих имена (Ел).

Слова Г и Р налазе се у Колу Године водоравно једно преко пута другог. ГЛАГОЛИ је треће слово от почетка а РЦИ је треће слово от краја. ГЛАГОЛИ и РЦИ представљају близке идеје ГОВОРА и РЕЧИ. Оба слова налазе се у речи ГРЛО (горило). Близкост речи ГОР – РОГ са  ГРЛОМ и грленом чакром као трећом умном чакром које припадају небеској сфери, можемо повезати са близкошћу речи ВИД – ДИВ са чеоном чакром ВИД – другом умном чакром небеске сфере. И ВИД и ГОР имена су Сунца а њихова веза са чакрама у човековом телу могу нам открити да су та два имена некада означавала различите ликове Сунца относно различите изразе сунчеве енергије. Док је ВИД сунчева светлост која је се отражава о човеково око као људски вид (али и унутарњи вид чеоне чакре), ГОР које је у етимолошкој вези са грлом може значити сунчев звук относно реч. Реч Сунца – Сина Божијег била би ГРМЉАВИНА и ГРОМ. Сунчев звук у људском искуству не може бити ништа друго до звук грома. Док је ВИД сунчева светлост – сунчево око – сферно тело Сунца (Световид) које гледа-светли на све четири стране света, ГОР је могао у давна времена да означава негативно наелектрисани простор између Сунца и Земље који проузрокује електрично пражњење у виду муња, грмљавине и ударе грома. Ипак, на основу свег предања знамо да улогу громовника као што су Перун (Св Илија), Индра или Тор никада није носило божанство по имену Гор, Хорс или Кур. Међутим ако узмемо у обзир петла као животињу која најављује излазак Сунца и која симболизује Перуна (петао се жртвује на ИЛИНДАН) а чији назив на старословенском гласи КУР ствари почињу да долазе у везу. Петао најављује Сунце гласом из ГРЛА ричући КУКУРИКУ. Петлова креста облика је попут храстовог листа и оба облика симболизују ватру сунчевих зрака. Ако узмемо да је слово К изворније у облику КУР у относу на Г и ГОР онда видимо да у Азбучном Колу Године период от слова К до слова Р тачно обухвата период силазне путање Сунца која почиње са временом Перуна (ПЕРУНДАН относно ИЛИНДАН пада отприлике месец дана након дугодневнице на улазком Сунца у знак Лава) – време летњих олуја, кише и грмљавине, а завршава се на почетак зиме (РЦИ) када Перун сасвим залази у подземни свет (знак Шкорпиона). То је дакле КУР, ГОР – ПЕРУН ГРОМОВНИК кога отликују ГОРДОСТ и КУРАЖНОСТ.

У Персији Сунце (Кхур) је представљано као Лав. Такође знаком Лава (август) у астрологији влада Сунце. Лав, као краљ животиња (Сунце је владар над осталим планетама Сунчевог система) наликује Сунцу и по ГРИВИ која се изједначава са представом зрака сунчеве светлости. Лав по свом УРЛИКУ и РЕЖАЊУ такође је представа је небеске грмљавине и грома који настају под дејством Сунчевог ветра. Лав има жуту длаку и углавном живи у топлијим пределима где је Сунце једнаком јачином присутно током целе године.

Дакле Сунце има више видова свог испољавања – различите принципе изражаја своје енергије. То су светлост – СВЕТОВИД (ВИД – чеона чакра), звук или реч у виду грома – ПЕРУН (ГОР – грлена чакра) и најзад топлина – ЖАР относно ЈАР, ЈАРА – ЈАРИЛО (ЖИВОТ – желудачна чакра).

(Илија Зипевски, АзБукВеда, петнаести наставак)

 

 

Узимам све моје беле путеве

пређене по земљи овдашњој

сабирам их у једну тачку времена

простори се нижу један на други

моје је да одаберем до које дубине

да себе одведм у сећање?

Неко ме милује по дугој коси

глава ми на скуте мајчице Мокоше.

Златна светлост прелама се у води

Радмир чувар извора силе живота

пева песму умилну и намернике поји.

Трчим по пољу складног шаренила

пењем се на брдо уцветало лепотом

кад тамо Јасни Соко седи и плаче.

Кад ме виде у чуду се нађе јер

сви га пуштају да се самоисцели.

Спремна сам да послушам његову причу.

Вратих се у свој град, до суза знан мени,

До жила, до дечјих жлезда натечених.

Дошо си – па онда гутај брже, срећан,

Рибље уље речних лењинградских свећа.

.

Препознај што брже дан децембра,, зато,

Где је у зли катран жуманце додато.

Петрограде, ја још да умирем не бих:

Мојих телефона бројке су у теби.

.

Петрограде, ја још тих адреса имам:

Гласове мртваца наћи ћу по њима.

На мом степеништу: у мозак ме лупа

Звоно што је с месом исчупано скупа.

.

Сву ноћ драге госте чекам, звецкајући

Оковима ланца с капије у кући-

Руски класични песници 

Излазак – Стари завет

“При том рече Бог: нека се

сабере вода што је под небом

на једном месту, и нека се

покаже сухо. И би тако. И сухо

назва Бог земља, а зборишта

водена назва мора; и видје

Бог да је добро.“

*

ИЗЛАЗАК

Будим се окупан росом као отворена

књига Истине.Испред мене потопљени

градови и подељена царства стоје. Све то

носим у тоболцу своје душе. Да ли

мртви, поново, устају да ли снови

постају јава. Изађох из пакла и из

лавиринта беде, јер у рату светлости и

мрака победи разум и Светлост уништи

таму. Рогатост палог анђела доживи

сумрак и речи са Голготе засјаше

Звездом пурпурне вечности.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

 

 

 

И оставих ратнике своје, да чувају краљевство моје
И засених белином вечног плама простор над њима и над нама.
Да у другим разинама завлада светло,
светло сребрне звезде коју заједно створисмо,
коју мислима померасмо да нам вечно сија,
где год да будемо по вољи Творца,
да будни сањамо звезду нашу,
да љубав запишемо у Акашу,
звезде наше вечитог плама
што зло сажиже и таму слама,
што делује кроз нас и у нама!
Заувек…

Александар Дугин нам у својој књизи „Хиперборејска теорија“ преноси учење Хермана Вирта о северном поларном пореклу човечанства (беле расе) и првобитном свештеном писму потеклом из те традиције. На  основу структуре изворног писма о којем нас извештава Вирт, извео сам систем Кола Године от 16 поља (северноатлантска традиција) у који се Азбука (старословенска) са својом структуром и значењима слова савршено уклапа. Коло Свештене Године је уједно календар, писмо, збирка начелних принципа Творевине и законик свемирских процеса који се отвијају током Кола Године, како у човеку тако и у друштву, природи и Свемиру а у чијем средишту је Сунце – Син Божији, Изворник Свести/Звука/Светлости (АБВ) на земаљској равни.

ГОД је Господ, а ГОДИНА је Господина относно Господња или како би рекли: Лето Господње – Лето Године. Бог Господ је Вишњи Бог који влада над целим Колом Године – Он је заправо Год (GOD, GOTT) или Година (Коледар), док су остали богови, борови или божила Њему подређени относно представљају само отређени вид Господа унутар Његовог Кола – отређене периоде Године относно отређену силу, атрибут Вишњег Бога Господа. Господ на нашој, људској равни је Сунчев систем са Сунцем – Сином Божијим у средишту. Син Божији потиче от Отца, Свевишњег Бога који извире из средишта Свемира и који обухвата читав Свемир, све створено и сва Кола и Године на свим размерама Свемира. Син Божији – Сунце и Сунчев систем налазе се унутар Отца и сачињени су от истих елемената, относа и законитости као и Свевишњи Бог Отац, само на нижој равни относно размери.

Херман Вирт тврди да су постојала два таласа пресељења човечанства из северне окополарне прапостојбине. Први талас су наводно носиоци прве крвне групе (вероватно 0) и они су испрва успоставили северноатлантску традицију (календар от 16 поља) да би се временом спустили још јужније (испод 46. степена г. ш.) и успоставили јужноатлантску традицију (календар от 12 поља). Други талас људи (по Херману то је народ Туата), наводно носиоци друге крвне групе (вероватно А) задржао се дуже у северним окополарним областима сачувавши поларну традицију да би се најзад и они преселили са крајњег севера под навалом захлађења. Ова два таласа обликовала су пра индоевропски народ и културу.

Ово херманово предање у извесној мери потврђују савремена ДНК генеалогија, геологија и предање из древних ведских списа. Наиме, геологија нам говори да је захлађење које је поступно у лед оковало већи део земљине северне полулопте, наступило пре 70.000 година да би свој врхунац достигло пре између 18.000 и 26.500 година. Период пре захлађења (пре између 70.000 и 130.000 година) северне окополарне области отликовала је пријатна клима, погодна за растиње и људски живот. У ово време можемо сместити процват северне поларне цивилизације, наводне Хипербореје – прапостојбине белог човечанства. Са долазком захлађења, народ почиње да се сели јужно.

И хаплогрупу ДНК генеалогија проналази на Балкану већ пре 40.000 година. Сматра се да И хаплогрупа долази на Балкан са Кавказа где се отдваја от старије ИЈ хаплогрупе. И хаплогрупа би могла да отговара првом таласу пресељења са севера. От И хаплогрупе потичу И1 (присутна код Германа – Скандинаваца и Балта) и И2 хаплогрупа (присутна код Словена али доминантна код јужних Словена – Срба динараца).

Р1 хаплогрупа која је поред И најприсутнија међу индоевропским народима појављује се први пут у јужном Сибиру пре 22.000 година. Р1а хаплогрупа се проналази пре 11.000 година на Дњепру заједно са И2а хаологрупом а Р1б проналазимо у Лепенском Виру пре око 9.000 година такође са И2а хаплогрупом. Р1а хаологрупа припада Аријевцима који су сачували предање о северном окополарном пореклу (иранска Авеста, Рг Веда). Р1 хаплогрупа би стога могла да отговара другом таласу пресељења са севера који се отвијао преко Азије, тачније Сибира, Тибета, Ирана, Кавказа, Европе. Један крак ове групе (Р) населио је Северну Америку где проналазимо Р хаплогрупу међу отређеним племенима северноамеричких Индијанаца. Р1а хаплогрупа присутна је међу Словенима (доминантна међу северним Словенима), Балтима, потомцима Аријеваца (Индуси, Иранци) и другим азијским племенима. Р1б доминантна је код западних Европљана (Келта, Германа, Латина).

Постоје и други докази који могу да подкрепе причу о томе да су наши преци у давнини населили Европу баш преко Азије (Сибира и Тибета) спуштајући се са севера, но та прича заслужује посебну објаву. Сада се враћамо на писмо.

Херман Вирту у својим описима природе првобитног писма-календара говори да су се речи-идеје Свештеног Језика обликивале у относу на место слова и стога његово значење у оквиру Кола Године. Отређена реч-идеја би имала једно значење када се обликује узлазном путањом Кола а друго, супротно значење када се обликује силазном путањом Кола. Херман даје пример отређених словних скупова  који се у случају идеје коју изражавају читају двосмерно (ру – ур, илу – ули итд). Имајући ово у виду као и графички приказ Азбучног Кола Године, можемо да разумемо порекло и значај многих палиндрома (двосмерних речи) у србском језику.

Србски језик обилује множтвом двосмерних углавном трословних речи као што су: ВИД – ДИВ, ГОР – РОГ, БЕЛ – ЛЕБ (леп), ЗАР – РАЗ, ДАН – НАД, ДАР – РАД, ЖЕН – НЕЖ, ЗИД – ДИЗ(ати) итд. У питању су најчешће божанска, света имена, имена која везујемо за Светлост Сунца и относ између Неба и Земље. Ја ћу у наредним објавама, почевши са овом обрадити четири такве најважније речи.

Доњи полукруг азбучног Кола (плаве боје) представља Небо относно Дух док горњи полукруг (црвене боје) представља Земљу относно Тело. То значи да она реч која је обликована словима у смеру Године, от зимске краткодневнице ка летњој дугодневници преко пролећа (обрнут смер казаљке на сату), от АЗ ка УК – означава појаву која са Неба силази на Земљу, док иста та реч читана уназад, от УК ка АЗ означава појаву која се са Земље уздиже ка Небу.

ВИД – ДИВ

ВИД (Види Добро) је појава која са Неба силази на Земљу а то је Изворна Светлост (Вид Свевишњег) као и светлост Сунца – Божијег Сина којег зовемо Вид или Световид. Све остале остале звезде и планете на небу скупа зовемо Виделима. ВЕД је и знање, наука која долази отозго, из вишег, небеског поредка. ВИД је име и чеоне чакра – средишта човековог вишег ума (вид и слух)- друга умна чакра от три које припадају небеској сфери.

ДИВ је обрнути принцип који се са Земље издиже ка Небу. Дивови су горостаси, висока или џиновска бића. Дивовима називамо и јаке, храбре, моралне и духовне личности – подвижнике. Дивота, дивноћа али и дивљина долазе из ове идеје. ДЕВ је облик који означава божанственост која се у србском језику приписује женском бићу у периоду пре полних относа или брака као: девица, девојчица, девојка, дева. У санскрту назив Дева је припао светлим божанствима или божилима попут Индре, Варуне, Сурје, Агнија итд.

Слово ДОБРО које је садржано у речи ВИД – ДИВ, отговара срчаној чакри, средишњој чакри човековог бића која помирује његову духовну и телесну природу. Диван или див је онај појединац који своју животну енергију из ЗЕМЉЕ подиже у срце, у ДОБРО, а из срца је прелива у више умне центре, у БУКИ ВИДИ чакру што омогућава проток духовних енергија које даље стимулишу рад епифизе (В) и хипофизе (Б). Хипофиза лучи соматотропин – хормон задужен за раст костију у дужину, док епифиза лучи мелатонин – хормон сна који подстиче прозорљивост и видовитост. Дакле ДИВ и ДИВОТА је човеково уздизање ка небеској равни от које је потекао. Девојка улазком у брак постаје жена (ЖИВОТ чакра) што значи да се њена свест усмерава на животну енергију (телесне чакре) којом суделује у земаљским, чулним и животним делатностима или обавезама. Тек када човек обузда или иживи своје ЖЕЉЕ и ЖУДЊЕ (или када заврши са својим световним обавезама), животну енергију може неспутано да преусмери у ДОБРО где се она преображава у духовну енергију која отвара ВИД.

ВИД је дакле на човековој равни духовна енергија која се из чеоне чакре ВИД спушта до срчане чакре ДОБРО. Ово се дешава несвесно док спавамо (лучењем мелатонина) и зато нам је сан неопходан. Када свесним напорима своју животну енергију преображну у ДОБРУ као духовну подигнемо у ВИД то је онда категорија ДИВ.

На равни Сунчевог система ВИД је сунчева Свест/Звук/Светлост која се шири из сунчевог средишта обасјавајући планете. ДИВ је раст бића са планета назад ка Сунцу под привлачним дејством сунчеве светлости относно ВИДА. И ово може да се подведе под познату реченицу при верској служби: Славу Теби узносимо или Слава Теби Боже.

ВИД – ДИВ је двосмеран пут Славе Небеске. От ума до срца, от срца до ума. От Сунца до човека, от човека до Сунца. От Сина Божијег до сина човечијег и от сина човечијег до Сина Божијег. Ово је све могуће изчитати из графичког приказа Азбучног Кола Године. Глагољични приказ ове речи даје још јаснију представу относа који ова слова међусобно образују.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, четрнаести наставак)