На данашњи дан 1949. године рођен је у Београду Песник – Драган Симовић. Детињство је провео у брдима понад Ариља, на слаповима и водопадима Великог Рзава. Доживљаји из тог периода његовог живота оставили су у њему неизбризив позитиван траг, што се јасно уочава у његовој поезији и прози.

Један део живота проживео је и у Великом Гају, у близини румунске границе, где често, понекад свакодневно, дува ветар са Карпата доносећи му, кроз елемент ветар, инспирацију за његове оностране песме. Критичари, оковани материјалном енергијом, не знајући скоро ништа о многодимензоналности човека и света, његову поезију и прозу назвали су мистичном. Песнику, јасновидцу,  уроњеном у виша стања свести, то није сметало иако је финансијски пропатио због тога. Писао је за оне који то умеју да схвате и за далека покољења која ће доћи, а чији представници, првенци, већ долазе. Зовемо их нова деца, кристална деца, дијамантска деца…

Драган је, поред осталог,  био и главни уредник електронског гласила Србски Журнал. Писао је и објављивао свакодневно до трена одласка. Његови луцидни и бритки текстови објављивани су у многим гласилима, а и данас се објављују. Многи приватни сајтови почивају на његовим текстовима и његовом знању. За многе, скоро све, Песникове објаве, посебно песме, потребно је велико знање, посебно иницијацијско знање, које се усмено преноси са Учитеља на ученика и које се не може наћи у књигама, да би се правилно и дубиски схватиле.

*

Драган М. Симовић: Завичајна

Дошла је. За њом наиђоше кише…

И падале су дуго, дуго преко ума.

Дошла је и, никад више

Без песме није плистала шума.

.

Дошла је у праскозорје зелено неко,

У плавој хаљини с мирисом ружа.

Где ли је сада? Близу ил далеко?

Можда мртва, неком руке пружа?!

.

Дошла је. За њом долетеше птице.

Очи јој уснула пучина плава.

Лице божанско. Некуд криомице

Оде, у јесен, без поздрава.

 

У чаршију ситан соли,

У чаршију Неролимле,

Мене Магда врло воле.

Ој, леле, Магдо изгоре,

Изгоре, душо, за тебе!

У чаршију суво воће,

Мене Магда врло хоће,

Ој, леле, Магдо изгоре,

Изгоре, душо, за тебе!

У чаршију два бардака,

У чаршију Вучитрна.

Ох, леле Магдо, леле, ох!

Прегоре, душо, за тебе!

У чаршију ситан бибер,

Нам’ је Магда врло дилбер,

Ох, леле Магдо, прегоре,

Прегоре, душо, за тебе!

У чаршију јасакџија,

У чаршију у Пирота,

Ох, леле, Магдо, прегоре,

Прегоре душп, за тебе!

Седи Магда на чардака…

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Ђоко Протић (1765 -1815.) кнез и војвода,

син Проте Гучанина.

Учесник у Првом и Другом српском устанку.

Посекао га Латиф – ага у ночи између

16 и 17 јуна 1815. године на Вапи код Сјенице.

Син Милисав, Унук Ђоко и праунук Младен.

Биљег му на његовој земљи

Подижу захвални потомци 1998. Г.

Ликовао Н. Стојић

Писао: В. Виторовић*

.

Ђоко је уз Карађођаа и свога оца

У буне ходио,

са њима је и многе битке

против Турака задобио

и поробљену Србију ослободио.

А када је Први устанак пропао,

Ђоко је турског ропства допао.

Латиф – ага га је као таоца водио

И на Вапи погубио.

.

После стоосамдесттри године

захвални потомци га се сетише

и у камени биљег ликоваше,

и слово о њему уписаше

и крај пута уздигоше.

.

Сада Ђоко, из њега, опет

своју кнежину гледа.

.

Помолимо се Богу та њега,

.

*Гуча, крај пута за Протиће

Р. Н. Маринковић, Н. Н. Стојић: “Карађођуше

 

Шта још да кажем

а да нису ријечи твоје

шта још да мислим

а да нису мисли твоје

гдје још да пођем

а гдје ниси био

шта још да урадим да дам себи сврху

Еонима чекам ноћ

кад млад ће мјесец

исциједити сузу

на мјесту гдје васељенске луталице

пале ватре

јел знаш

тако се праве небески бисери

ех шта све знаш

а шта све не знаш

не прати ме више

умиј ми лице

и не брини

благо је сигурно

док чува га змија

змија успећа

пјешчаник истиче

ал вјечност је зато још увијек ту

зато сањај и пјевај

кажу диши тихо

ако хоћеш да сачуваш срећу

можда је тако у овом углу СВЕ-МИРА

ја знам била сам тамо

кад се стварало све

срећа пршти на све стране

чује је безконачност

и види је безкрај

много сабирања и одузимања

Богу математика не треба

кишне капи шапућу ми

стихове пред зору

пишем ријечи

лијечилице

под прозор су ми пала 3 ораха

чудновата воћка

заденут ћу их за појас

претворит ће се у змајеве

једно мајско јутро

чекам Мај

чекам да прођу кише

да прође зима

сад ћу мало уснити

а ти буди будан

и чувај мој сан….

 

 

Расцвало пролеће ливадом,

бескрајном шумом багрема.

Прострт је ћилим Србијом

и памти дах моћних векова.

.

Кокичи багрем, беласа

и поји полен мирисом.

Тај Ти се ћилим таласа,

проткан је српским пркосом.

.

Уздигни главу поносно,

Ти, моћна српска кнегињо!

Обуци рухо сукнено!

Данас Ти љубим понизно,

босиље у јелек уткано!

.

М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић

 

Из сваке ствари с којом се не мирим,

Једним оком из свог у друго време вирим.

.

Отуда Онај што прекорачује границе,

Иде к мени и гази преко моје оранице.

.

Затечен тако чекам да преда ме избије,

А он застаје и с мог бунара воду пије.

.

И гле, одлази даље равно преко међа,

Док скамењен гледам у Његова леђа.

.

И тек што се стресох, што сам одахнуо,

Из суседства се глас нарицања зачуо.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

(Лирски записи)

01

Сједини Веру, Знање и Љубав!

Нека Вера буде истовремено Знање и Љубав.

Нека Знање у исти мах буде Вера и Љубав.

Нека Љубав прожме и обухвати Веру и Знање.

И, нека ова Божја Тројница буде твој Пут

и твој Живот!

02

Живот је највеће Чудо и највећа Тајна.

Живимо Живот, а не знамо шта је Живот.

Чини нам се да знамо, а не знамо!

Колико знамо, толико и не знамо.

Много више не знамо, него што знамо!

Веће је НеЗнање од Највећег Знања.

Када се, и како, догодио Живот?

Да ли је постао, или је рођен?!

Ако је постао – од Кога је постао?

Ако је рођен – од Кога је рођен?

Свеједно, да ли је постао или је рођен – Живот је могао постати само од Живота; Живот је могао да се роди само од Живота!

Живот пре Живота, и опет: Живот пре Оног Првобитног Живота!

Још сам као дете себи постављао ова питања и, још увек их постављам.

Вазда сам се чудом чудио, и свагда сам се дивотом дивио – Животу који је био, јесте, и биће – Највећа Тајна у свим Тајанствима, у свим Тајинствима!

03

Као дете, збуњивао сам своје родитеље, чудним и тајинственим питањима.

Једно од питања гласило је: А где сам ја био, пре него што сам био?

Где сам ја био пре рођења својега?

Сећам се живо, да су се отац и мајка зачуђено погледали, као да једно од другог траже одговор.

Онда је мајка рекла: Био си у мом стомаку.

А где сам био пре тога; где сам био пре свега што знате?

Наравно да нисам добио ваљан и задовољавајући одговор.

Ваљаног и задовољавајућег одговора није било ни тада, ни доцније.

Морао сам да трагам за одговором; морао сам самоме себи да одговорим на ово питање.

04

Деца збињују своје родитеље простим и једноставним, а суштаственим, животним питањима.

Нема родитеља који није био затечен и збуњем питањем својега детета.

Лаже сваки онај родитељ који каже, да га деца никада нису зачудила, изненадила и збунила овим простим а суштаственим питањима!

Зашто деца својим питањима збуњују све одрасле људе?

Зато што су деца до седме године изравно повезана са Галактичким Језгром, са Живим Богом Створитељем, са ПраИзвором, са ПраЖивотом.

Деца питају родитеље, питају одрасле, не зато што не знају, већ зато што много више знају од својих родитеља.

Деца знају, али хоће да пропитају своје родитеље.

Хоће да провере да ли и родитељи знају то што она знају!

05

Никада не лажите децу!

Ако не знате, реците им искрено да не знате.

Ако знате, онда им искрено и разложно одговорите на постављено питање.

Са децом увек разговарајте у Истини!

Учите од своје, поготову од деце млађе од седам година.

До седме године, деца су повезана са Небом; а после седме године, полако почињу да бледе и чиле Тајинствена Знања Неба.

После седме године, прекида се веза са Небом, веза са Галактичким Језгром.

Стога је одрастање болно.

Свако је одрастање болно.

Зато је одрастао човек трагично биће.

Одрастао је човек као риба избачена из воде на песковиту обалу.

Гуши се, те споро и болно умире.

Гуши се, па споро и болно умире, све док изнова не постане (као) дете.

Све док се снова не повеже с Небом, са Језгром Звезданог Јата.

06

Волим јесен. Од детета сам волео јесен.

Јесен је за мене, од детета, било најлепше, најсликовитије и најдивотније годишње доба. Јесен је за песнике и сневаче. За сликаре и ине уметнике.

 Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

 

Данас 31-ог децембра 2020-те године општа ситуација код нас и у свету није иста нити слична оној из предходних година. Оценимо садашњу стварност, посматрајући је кроз петострану пирамиду свести и разлучимо: 1. –Да ли је ово што нам се прича ИСТИНА? Не; 2. Да ли садржи ЛЕПОТУ? Не; 3. Да ли корисно за наше ЗДРАВЉЕ? Не; 4. Да ли нам је донело СРЕЋУ? Не; 5. Да ли садржи СВЕТЛОСТ? Не.

Активирајмо унутарњу снагу и разум, направимо добре изборе и доносимо одлуке без страха и панике, са љубављу, саосећањем, топлином и миром. И подижимо се свакодневно на ниво свог божанског потенцијала и делујмо! Тако делујући распршимо негативна дејства на духовном, астралном и материјалном плану и стварајмо Нови свет у коме ће се увек поштовати Закон Јединога Бога.

Редакција Србског Журнала честита Нову годину својим читаоцима и свим другим бићима Универзума!

Гледаћу твој сјајни сен на таласима,
И стопе на песку; с јутром на врхунцу,
Као прво гнездо будно међу свима,
Ја те певам као химну земље Сунцу.
.
Ти си искра мога мача победнога;
Сто музичких врела што брује и плаве;
Поглед који хоће да сагледа Бога;
Пехар из ког пијем страшно пиће Славе.
.
Кроз тамну је пустош моје крило секло,
Где сад сја твој покрет и твоја реч зари;
И као да свему ти беше порекло,
Сунце што ми откри место свију ствари.
.
Све воде посташе за одсев твог стаса,
Простор, да имаднеш душу зачуђену,
Мир тамних долина за ехо твог гласа,
Сунце да на свету бациш своју сену.
.
Ти си као лађа с крупним једрилама,
Што носи поднебља других копна; о, ти,
Што се, неумитна, јави међу нама
Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти.

 

Загрли собом шара земаљског.

Кроз брата и сестру простри се њиме.

У Духу општем загрљаја божанског

домаши све куте земаљске Маме.

.

Љубав свег света тебе ће снаћи

кад земљу омот Светла загрли.

Бујаће сила божанске моћи.

Кроз Свети дух смо је призвали.

.

Дрво ће к теби повити гране.

Птице ће певати славски сонет.

Загрљај пробудио рајске дане.

Небу се узноси земаљски свет.

.

Земљин магнет се размагнетисао

па Мајци терета више нема.

Загрљај Адамов рај васкрсао.

Омоћао човек из вековног дрема.