Праискон – Светлоносац

у госте ме позива.

Мами ме лакоћа удисања,

бришу се временска одстојања.

Звонке се мелодије протежу,

ритмови ме подешавају.

Несметано путујем.

Крв ме моја носи.

Душа шапуће.

Речи- латице

слећу ми на дланове.

Влати сребрне чудновате

плету ме целином,

воде ме милују бистрином,

грле ме храстови.

Посвуда је Лепота.

Позвана сам да смотрим припрему

мог Духовног рођења у далекој будућности.

Драги мој млади читаоче,

Срби су сад на леденој санти,

Овај запис је за Тебе срочен

Читај пажљиво, живи и памти

..

Чувај бисерну огрлицу

У којој су нам сви аманети

Вукову Азбуку и Ћирилицу

Најлепше писмо на планети.

.

Говори лепо, српски, као и ја

Да Ти се анђели с неба насмеше

Српски језик је поезија

Само птице певају лепше!!!

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Права сибирска зима је загудела. Цело село се забелело, не видиш ни куће, ни поље. Само по која крошња дрвета се назире испод белог покривача и по неки димњак пућка. Зубато сунце трчи свој круг по небу, али топлоте ниоткуда.

Наша два враголана, Божидар и Сербика седе у топлој соби, на каљевој пећи. Отворили сликовнице и друге књиге и гледају и читају. Али, ужелели се дугих поучних прича Чаробњака. „Хајде да мислима позовемо нашег драгог учитеља.“ предложи Сербика. „И ја сам се ужелео причица и савета мудрог Чаробњака.“- одговори Божидар. И у трен ока њих двоје се обреше у топлој и пријатној колиби чаробњака.

Он седи за великим дрвеним столом, са мноштвом књига и неких апарата, на свом старинском, магичном троношцу. Њих двоје се згледаше па у глас рекоше. “Добар дан, снегом завејан. Дошли смо да учимо и душу развијамо, ако вам не сметамо.“ На то се трже Чаробњак и тек тада их спази, па рече: “Добродошла, драга децо, моје мале мудрице. Баш сам се ужелео ваших посета, бројних питања и паметних одговора. Хајде да вам данас причам како је наш свет устројен. Ето, узмимо на пример нашу мајку Земљу. Колико она пати са нама људима. Буше нафту на све стране, а не знају да је  то крвоток Земље, па уништавају и човечији. Зар не примећујете да је у свету све више људи има болесно срце.  Копају руде и ваде из утробе Земље минерале и рудна богатства, али све то утиче  и на нас. Рецимо непознате болести, болести унутрашњих органа, разни паразити. Праве велике , прљаве фабрике које све око себе загађују, па се питају зашто се храна тешко вари, откуд стомачни проблеми, што је човечији организам затрован. Испробавају нуклеарне бомбе, Земљу повређују, а нама свима пуцају капилари, отварају се живе ране. Срце и душа  боли нашу Земљу кад види како се ми односимо према безплатним даровима- ваздуху, води, биљкама, животињама, храни. Па онда загађивање ваздуха преко сваке мере, а многа деца једва дишу, многи људи се стално гуше. Па прљање наших бистрих потока и река, а о океанима и морима да не причам. А шта је са течностима у нашем организму? Нагомилавање свакаквог ђубрета, где год ко стигне, утиче и на рад наших црева. Поплочали би људи сваки милиметар тла, са асфалтом, плочама и друмовима, а не примећују пораст кожних болести. Свака гнојаница, на твом лицу или телу, је као мали вулкан на кори Земље. Наши старци причају да кад умре 100 људи на планети, да толико ћелија умре у сваком људском телу. А замислите кад се деси нека велика несрећа, онда су сви људи тужни и болесни, а њихова душа плаче и болује.   Па зар у таквим условима , кад пати Земљина душа, природа рида и гуши се, да и наша душа и тело остану неокрњени. Кад Земљи задрхти срце од зла које угледа,  онда се десе земљотреси. Кад је бес опхрва, онда прораде велики вулкани, померају се континенти. Видите, све је у свемиру повезано. Не можеш да чиниш некоме зло, а да ти се не врати. Али, ако свуда шаљеш радост, срећу, светлост, захвалност, а најбоље љубав, онда ти се живот усклађује и све се одвија складно. Ето, размислите вас двоје, како је у вашем селу? Сви поштују и воле природу, брину се о њој, доносе зими храну и за неке дивље, промрзле  животиње, јер иначе не би преживеле. Кад се сеју поља певају се дивне песме, за земљу, за биљке, за све живо. Зато, у пролеће природа то враћа кроз родну годину и обиље плодова. Размислите шта би сте ви радили да сте на месту наше мајке Земље? „

„Драги и велики учитељу никад нисмо о томе тако размишљали. Стварно је све повезано. Ја сам прошлог пролећа заливао и миловао ону стару крушку безродну, а у јесен плодови је позлатили целу, савиле се гране до земље од рода.“ -рече Божидар. „Ово је дивна прича и требало би је чешће деци причати, јер су деца наша будућност. Ја сам ону нашу стару коку, мазила и пазила, чак сам јој и велику кутију набавила да се ушушка. А она мени доноси огромна јаја са два жуманца. Све се враћа, све се плаћа.“- додаде Сербика. Тада стари Чаробњак рече: “Хајде сад да се напунимо љубављу и пошаљемо је свима. Центрирајте се у тачки своје највеће снаге и мира. Сетите се кад сте били пуни љубави- кад су вас тата и мама мазили, грлили… Појачајте тај осећај да цело тело засија. Раширите сјај на око 5м од себе (по целој соби), па скупите. Онда раширите опет сјај на цело село, па опет скупите, смањите. На крају раширите тај сјај на целу мајку Земљу, па опет скупите. Сада сте свима послали љубав, а то је најјача сила у свемиру. Тако јесте, тако јесте, тако јесте.“- заврши Чаробњак. И док су се наши неустарашиви пустолови још концентрисали, они се обреше у својим кућама, обасјани светлошћу љубави Божије. Кад се деца радују, радује се и Бог и цела васељена.

До следећег пута, да будете вечно здрави и срећни

Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!

Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће из чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!

Будној ће ми из очију нестајати
све маске, које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао
између двије ужарене лопте.

У пуној глави чувам гнезда умрлих птица,
Осећам миришу пера, пев им мирише,
Док упорно погледом ми кружи крешталица
Нудећи само непој и ништа, ништа више.

Руке ми вежу људи без душе, без свог ума;
У туђој снази бесни, сами пред собом дични,
Мене би да одведу далеко од старог друма;
Без темеља, без грађе куле дижу невични.

А мојој птици бране умрли пев да оживи.
Залуд гудала, струне – невични време кроје,
За бездушје њино – увек су други криви,
Мада знам – за њих сем њих, други не постоје.

Кад падне сутон изнад мог сокака

засветли црвени месец из далека

у срцу бију успомене тавне

ко модра подивљала река

.

Са уздахом тешким у хладном таласу

лута душа и кружи над водом

пуна болне неутешне сете

спас тражи под крвавим сводом

.

И у мутној води лежи сасвим мирно

хладна и промрзла уздахнувши јако

од крвавог сјаја што се на њу надви

путује река и носи душу полако.

Теби

Који собом чиниш свет

Као мисао, покрет,

Као емоцију, као реч

.

Сети се

.

Теби

Иза завеса што кријеш се

А осећаш све,

Једном, јединственом,

Зазиданом у гомиле

.

Осети се

.

Што мислиш да пливаш али струје те носе

Што хваташ се за гране које увек се ломе

Коме предајеш свет док спушташ поглед

Коме предајеш свет и закључаваш се

.

Према Природи која јеси

У захвалност свему што постоји

Хармонија је дужност

Свет за тебе може бити бољи

.

Што кажеш да видео и прошао си све

Искуство око тебе дигло је зидове

И где си сад? Свету треба твој осмех,

Знање вене без љубави као цвет без воде

.

Према Природи која јеси

У захвалност свему што постоји

Хармонија је дужност

Свет за тебе чезне бити бољи

.

Теби

Што на путу срећем те

Као поглед искрен

Као руке пружене

.

Осећам те

.

Теби

Што на путу срећеш ме

Никада ме ниси видео пре

Али ме добро познајеш

.

Јер сећаш се

.

Да једно је све,

Да твоја радост моја је,

Драго ми је

Да видиш оно што гледаш

И у грудима носиш сунце

За један свет

.

А једно је све,

И твоја бол моја је,

Жао ми је

Што не видиш оно што гледаш

И у грудима носиш тег

За цео свет

.

Јер једно је све,

Па моја љубав твоја је,

Драго ми је

Кад чујем оно што слушам

И у грудима носим сунце

Да огрејем те

.

Једно је све,

Сад твоја љубав моја је,

Драго ми је,

Нека Земљом хаљине плете

Наших корака плес

.

Сети се

Да собом чиниш све

Да сачуваш свет

и сачуваш ме.

Чудан ти је тај мој сестрић. Занимо се он с Обрадовом ћерком кад је бијо момак. Обрад бијо пребего у Америку. Знао Жарко да е Милое по све добар, ал да е неваљо по питању женскиња. Начисто. Нема гори. А, земајле, Жарко и Обрад друговали. Ценили се. Једне прилике сопшти Жарко Милоју: Слушај, каже, ти шта ћу да рекнем ја тебе. Ви сте у тим вашим безбожнијем школетинама, вели, научили сто неваљалука. Није ни чудо кад државом управљају ништаци, што мјењају жене ко Цигани коње. Зинули сте ко азмани. Руднички бикови вам нису равни. Него оћу, вели, да ти сопштим једну

ствар: Да добро поведеш рачуна! Немојде оном поштеном човеку, што е моро од овијег пашчади да побјегне у бјели свјет, д-упропастиш оно златно дјете! Ако то, не дај Боже, урадиш, не излази ми пред-очи.

Једне вечери, тури Милое Наду на они његов мотор и доведе у Стевановиће. Каже, дово сам вам снају.

Мило Жарку. Види, овај му испоштово рјеч. Ал, јопет, зелењаш. Требо е да се стрпи да дјете заврши те школе што е почело, да он ослужи војску. Ал шта е ту е. Он моментално закоље прасе и позове комшилук да се попије и појде за

принову у кући. Било тујнак и пјесме и шале. Попијо и Жарко једну. Кадар и двије. Можда бидне и три. А њему ти бастало да прозбори коју. Умљо згодно да наздрави.

Подигне он чашу и каже:

– Вала вам, драги моји, што се сабрасте у овај дом вечерас да се зајно порадуемо и пјесмом дочекамо ово наше саденак треће дјете, снајку нашу, што нам украси кућу.

Добро дошла, ћери. Нек ти Бог дадне сваког добра, рода и плода. И ондак, додаде: Слушај ћери, неће ти, вели, ласно бити ш њим. Ал шта ћеш. Така ти судбина. Јопет боље што си се удала за њега, но да си скочила у Мораву.

Туј ти се сви насмију. Нако са срца. Шала е шала. Весело срце куђељу преде.

– Здрав си снајка и жива ми била!

– Од Бога ти здравље, тата!

Исј, беше мило Жарку што га она назва тата. Само што није полећо. Па реши да се јопет нашали:

– Кад мено боље размислим, дјете, да си скочила у Мораву можда би се некако докопала обале и тако се спасла. Ш њим ти спаса нема.Сви поцркаше од смија.

Ма, јес Жарко реко: нема гори одањ. Ал кад поглаш, бољег наћи немош, да ти ја, нако, поштено кам.

**

Млого се Жарко лјепо слаго са снајама. И с Надом, и потље, кад је дошла Гоца за Сава. Вољо иг ко очи у глави. Више но синове. И није то ни кријо. Ал и оне њега поштовале, нема шта. Ко икону. Ко рођеног оца. До задњег дана.

И ожалиле га, кад се преставио, ни ћери да е имо не би га тако жалиле. И ђецу васпитале да поштују. Кад су га поњели из авлије било четрнес попова. Запишташе унучад, ко црви. И камен је, мешчини, сузу пуштијо.

Причало се да така сарана није упамћена у Драгачеву.

Николи Тесли,
Суштаству Прасветлости!

Из века у век, гле,
Он долази и одлази
И снова се враћа!

Долази са даровима Духа Стварања,
А враћа се са сетом и тугом у очима.

Будући Божјим послеником,
Он у свету не може бити
Никоме драг и мио гост!

На светим водама Словенског Истера,
месеца рујна, 2011. године.